Насељавање Србије почетком 19. века

24. марта 2013.

коментара: 1

ИЗ ПРЕДГОВОРА ТИХ. Р. ЂОРЂЕВИЋА У КЊИЗИ НАСЕЉАВАЊЕ СРБИЈЕ, књига друга, из едиције КОРЕНИ–Српске земље-насеља, порекло становништва, обичаји (по књизи 22 коју је уредио ЈОВАН ЦВИЈИЋ, као тридесет седму књигу СРПСКОГ ЕТНОГРАФСКОГ ЗБОРНИКА СРПСКЕ КРАЉЕВСКЕ АКАДЕМИЈЕ, БЕОГРАД-ЗЕМУН, графички завод „МАКАРИЈЕ“ А. Д. 1926), приредио Борисав Челиковић, издавачи Службени гласник и Српска академија наука и уметности, Београд, 2011.

 

Насељавање Србије и одсељавање из ње, текло је у она бурна времена уз много преображаја. Народ је пред најездом Турака час бежао, а час се враћао на стара огњишта.

„Поред многих других великих и тешких промена што су их турска освајања причинила српским земљама, она су, као каква снажна бура, из основа потресала и покретала и најдубље слојеве најшире масе српскога народа и изазивала огромне поремећаје и преображаје у њему. Услед турског продирања у српске земље и повлачења из њих народ је у масама бежао на њих и долазио у њих; читаве су области, с времена на време, остајале празне и понова се пуниле, било враћањем старог, било новим становништвом, било и једним и другим. Ослобођењем Србије под Карађорђем било је изгледа да се ти процеси, барем у њеном обиму, заврше. Слобода и благодет од ње, које је тада народ у Србији почео да ужива, мамиле су Србе и из околних земаља те се у њу насељавали оснивали је и оживљавали.

Међутим 1813 године настала је у Србији нова криза, нова исељавања и нови поремећаји. Што су Турци, с јесени те године, дубље улазили у Србију, све је више света бежало испред њих, да, најзад, нагне преко Саве и Дунава. Већ последњих дана августа и почетком септембра били су аустријски контумаци препллављени српским бегунцима. Њихов је број из дана у дан бивао све вeћи, док Турци, заузевши 23. септембра 1813. Београд, не пођоше уза Саву да се састану са својим одељењима која су ишла из Босне и не пресекоше даља исељавања. Заостали народ или се растури по збеговима да је што даље од домашаја турске војске, или паде у њене руке. Само 5. октобра доведено је у Београд на продају хиљаду и осам стотина, које жена, које деце. Много је света тада и изгинуло.

Криза у становништву створена падом Србије 1813. године почела је убрзо да попушта. Већ 13. октобра стиже у Београд Куршид паша, и одмах, сутра дан, објави на све стране да је султан раји све погрешке опростио, да јој нико више не сме чинити никаквих зулума и неправде и да јој је слободно вратити се домовима и наставити редовне послове. Многи заробљени старци, свештеници и калуђери, кметови и бољи људи беху ослобођени и послати у народ да објаве царску милост. Како је већ настајала зима и како је по збеговима било недовољно хране, народ се стаде у масама одазивати њиховим позивима и враћати кућама.

Турцима је било врло много стало до тога да им земља не остане празна и да им се тиме не оштети пореска снага, те су се према Србима показивали благи и попустљиви. Ово им је било потребно колико ради везивања оних који су се били вратили из збегова, толико, и још више, ради примамљивања оних који су били пребегли у Аустрију. Да би и њих довели у земљу, они објаве општу амнестију и слободан повратак и за све емигранте, сем неких који су били врло компромитовани. Ово је имало дејства, и народ се у масама стаде враћати и из емиграције. До пролећа 1814. године већ су се били вратили сви они који су хтели и који су се смели вратити.

С пролећа 1815. године плануо је нови српски устанак противу Турака, под Милошем Обреновићем. Њиме је створена могућност за повратак и заосталих емиграната из Аустрије. Они су почели ускакивати у Србију чим се чуло за устанак… Још згодније прилике за њихово враћање настале су кад је Кнез Милош, исте године, утврдио мир са Марашли-али пашом и замолио Варадинску и Темишварску Команду да све емигранте „скупа са њиховим имјенијем“ отпусте „слободно амо у своје отечество прећи“, а емигрантима поручио да се у року од три месеца врате и заузму своја имања, која ће, ако се не би вратили, прећи у народну својину и бити раздељена. После овога навали и остатак емиграната да се враћа…

… 1813 године много је српскога народа отишло у Румунију. Отуда се велика већина вратила чим су настале прилике за враћање: нешто кад је објављена амнестија, а нешто после ослобођења под Кнезом Милошем. Но у Румунији је и остало доста нашега света. Он је био из Источне Србије, коју устанак 1815 године није ни захватио…

… Међутим Србија по олобођењу под Кнезом Милошем није остала само на томе становништву. На против, она је од тада почела нагло да се пуни. Из свију суседних земаља навалили су Срби у Србију да се ту ослободе туђега ропства и да постану своји. Уз то је и Србија својим слабо настањеним, а плодним и у сваком погледу богатим, просторима нудила пуно услова за економско благостање свакоме досељенику. Кнез Милош са своје стране желео је да се Србија што више насели, да би, с једне стране била бројно јача ради одржања и одбране, а с друге да би се економски подигла и давала што већих прихода, који су били тако потребни за њену обнову и подизање, – те је сваком насељенику излазио на сусрет до крајњих могућности. Најзад, од не малог значаја било је и осећање дужности управљача слободне Србије да пруже уточишта српскоме народу, који под туђином страда, и они га не само нису одбијали, већ у га обилато указивали. И за све време владе Кнеза Милоша у Србију је долазио српски народ са свију страна….

… Велика је штета што је Државна Архива у Београду тако касно установљена, а још већа што се ни до данас није успело да сва документа свију старих надлежништава Србије нађу у њој места. До њиховог стварања сва акта, протоколи, регистри и спискови који су доцније пренесени у њу, били су разбацани по таванима, шупама и подрумима наших надлештава, остављени на милост и немилост одаџија, пандура, жандарма и друге послуге. Због тога је много што шта пропало за вечита времена, а оно што се очувало на многим је местима постало недовољно, непотпуно и крње. Па и такви какви су ови документи још нису сви покупљени. Има још пуно надлештава чији се архиви повлаче, упропашћују и кваре по просторијама које су ван домена науке. То је разлог што грађа о становништву и насељима Србије за време прве влааде Кнеза Милоша…не представља ни пуни инвентар тадашњих насељеника, нити даје беспрекорну слику тадашњих насеља…

… Прилике у Србији одмах после устанка 1815 гходине нико није могао сматрати за сређене и сигурне. Сем тога она је тада била у истини страшно исцрпена и у оскудици. Уз то су, на несрећу, дошле три узастопне неродне године. Најзад, баш тих година, владаху у Србији ужасне болештине. Све то чинило је да је мало ко смео помишљати да се у њу досели. Према томе прва досељавања у Србију падала би тек у времена кад се земља одморила од потреса, кад се народ у њој нешто смирио, кад су престале глад и болести и кад је настало доба мирнога и спокојнога живота, а то је 1817. године, у време кад почињу и помени о њима….

… Грађа која излази у овој књизи почела је била да де штампа још 1914. године. Тада је имала два дела: један општи, у коме је била грађа која се односила на читаву Србију Кнеза Милоша, и један посебни, у коме је била она која се односила на поједине округе, као што је сад у овој књизи. Од општега дела… неки су табаци већ били наштампани, а неки су били у коректури. На жалост, ти одштампани табаци и та коректура су ми се једино и очували од читавог општег дела, и ја их у овој књизи прештампавам као њезин Додатак. Све остало пропало је у штампарији за време светскога рата.

Најзад, да напоменем и то да је за време рата и Државна Архива у Београду знатно оштећена. Случај је хтео да понајјаче пострадају, или да за свагда пропадну, баш она њена документа, која се односе на прву владу Кнеза Милоша. Мени је врло мило што сам успео да препишем, сачувам и саопштим бар нешто из тога доба…“

 

ИЗВОР: Насељавање Србије (Корени, Службени гласник 2011.). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић, у Сенти, 24. 3. 2013. године

Корени

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Jovan Buzganovic

    Poreklo prezimena Buzganovic