На данашњи дан: Почело сахрањивање српских војника у “Плаву гробницу”

23. јануара 1916. – После окупације Србије у Првом светском рату и повлачења преко Албаније, у Крфском каналу је почело сахрањивање српских војника у “Плаву гробницу”.

После великих напора, којима су били изложени у албанским гудурама током пешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Како није било довољно места на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору. Према званичним али непотпуним подацима, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра.

Ово потресно место инспирисало је Милутина Бојића да напише своју чувену песму Плава гробница. Када су се српски војници повукли из Албаније отишли су на острво Видо. Због разних болести и глади много људи је умрло. Како на острву није било довољно места да се достојно сахране, њихова тела пуштена су у Јонско море.

ИЗВОР: Википедија, milutinbojic.org.rs

ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, ко наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност рате врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина
То велика душа покојника лута.

Стојте галије царске! На гробљу браће моје
Завите рним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, ко пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћиће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара и гомилу рака.

Али, ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за сва времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје,

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци пто кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом,
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!