Порекло презимена, село Јабучје (Лајковац)

30. децембра 2012.

коментара: 53

Порекло становништва села Јабучје, општина Лајковац. Сеоски живот и народни обичаји крајем 19. века према казивању Владимира Бајића из Јабучја. Приредио сарадник портала порекло Милодан. 

Владимир Бајић (1889-1969) потиче из познате породичне задруге из села Јабучја (помињао сам га у презимену Милић, оп. Милодан). Учествовао је у свим ратовима 1912-1918. године и из њих се вратио као инвалид. Иако није завршио ни основну школу био је врло обдарен за проучавање завичајне историје. Био је старешина своје задруге, а радове на имању водили су његов син и остали потомци.

Највише је проучавао сеоски живот у самом Јабучју, али и околини, у периоду од краја 19. и почетка 20. века, а занимао га је и цео 19. век. Био ј познат у јавности, посебно у време од 1950. до 1960. године. Између осталих, са њим су контактирали и у селу га посећивали академици САНУ: Осим казивања, Владимир је оставио значајне белешке о прошлим временима.

Село Јабучје је највеће и у старим тамнавском срезу и у ваљевском округу, (причало се када сам био дете да је Јабучје други по величини село у Србији, после Азање, оп. Милодан) Некада је заузимало преко 5000 хектара. У 18. веку имало је турски хан који је уништен у Првом српском устанку. Јабучје је 1820 године имало 111 кућа, 1831 – 136, 1900 – 359 и 1910 – 427 кућа. У другој половини 19. века и у периоду до Првог свестског рата постојала су два засебна села – Горње и Доње Јабучје.

Ја бих томе додао да сада постоје засеоци, осим Горњег и Доњег „краја“, Шеринка, Гај, Старо село, Виш и центар села које носи назив Шиљаговац.

Обрада земље и опрема

У 19. веку величина имања рачунала се према „дану орања“, што износи око 0,5 хектара. Плугови су били потпуно дрвени, а само раоник је био од гвожђа. Крајем 19. века углавном су се користили „полудрвени“ плугови. По сећању Владимира Бајића, потпуно потпуно дрвени плугови нестали су око 1897. године. Први гвоздени плуг у Јабучју појавио се 1896. године године, а до 1911. у селу их је било свега пет.

У старо време није се у јесен угаривало за сетву на пролеће. За кукуруз се орало у пролеће и одмах сејало. Због тешких услова орања, плуг је вукло шест до осам волова са четири орача. Четврти орач, онај који држи плуг, морао је имати највеће спосбности, и физичке и умне.

Кукуруз се сејао не у врсту, већ на „сачму“, бацањем из шаке. Прво сејање у врсту почело је 1893. године, а прва копачица дошла је у Јабучје 1896. године. Уоптреба копачице се врло брзо проширила – до 1900. године.

Вршидба жита

У старо време пшеница се млатила моткама. Омлаћено жито са плевом чекало је да дуне ветар, на коме се вејало неколико пута. Око 1870. године почела је вршидба коњима, а вејало се на ветрењачама које су људи окретали. У то доба још увек није кошено косом, већ би се жело српом. При вршају на равном земљишту окреше се гумно у пречнику до 20 метара. На средини је постављен јак колац – стожер. Гумно је морало бити заливенои и утабано.

Прва вршаћа машина у Јабучје је дошла 1894. године. Нешто пре тога у Радљево (село у околини, оп. Милодан) је стигла прва вршалица. До 1912. године престао је вршај стоком.

Дрвена кола

Половином 19. века махом су коришћене саонице, и лети и зими. Кола су бил потпуно дрвена. Када се путовало мало даље, на кола се стављала бачва воде, из које су се заливали делови кола на којима је трење било највеће. Око 1860. године дрвене осовине су добиле туљце са обе стране. Точкови су опасивани гвозденим шинама – шинска кола (оп. Милодан). Прва кола са гвозденим осоинама дотерана су у Јабучје 1886. године.

Прва воденица

Прва воденица на Белом броду (на Колубари између Јабучја и Ћелија, оп. Милодан) по предању је подигнута око 1750. године. Она после неког времена није имала добар доток воде, па су мештани за време владавине Милоша Обреновића тражили да се она премести. Милош је то изузетно одобрио. Она је имала осам витлова и успешно је радила и после Другог светског рата.

Постојале су воденице на малој реци Кладници, обично је имала један или два камена. Власници су били Ћатићи (једна од грана у које спадају моји Милићи, Радованчевићи и Петровићи, оп. Милодан) Радовановићи, Бугарчићи и Машићи.

Први бунари

Први бунари су копани у четврт, а подграда је прављена од талпи – дебелих дасака. Касније су бунари зидани каменом или циглом. Око 1900. године у Јабучју је било само 15 зиданих бунара а 1950. године преко 200.

Гајење стоке

Већина породичних задруга имала је ограђене забране где је боравила стока, а највише свиње. Главне хране за свиње, жира, било је у изобиљу. Крмаче су се саме прасиле. Породице су у просеку држале по 30-40 свиња, а веће задруге знатно више. Обично се на сваки хектар имало 1-2 говечета.

Крајем 19. века и до 1912. године, у Јабучју је било више кућа са преко 100 хектара имања, а неколико домаћинстава је поседовало и до 300 хектара. Те богате задруге имале су од 100 до 300 говеда, 200-300 свиња, 150-300 оваца и до 30 коња. Око 1895. године само 3% породица није имало винограде, а око 1950. године свега 3% има винограде.

Стока је у забранима и зими и лети боравила у ограђеним забранима и потесима. Ова имања су имале кошаре (примитивне штале, оп. Милодан), колибе и ископане баре за појење стоке. Те њиве са стоком често су од породчне куће биле удаљене и по неколико километара. Краве су се музле само ујутру, а свака „станара“ имала је краве и телад у својој кошари.

У Јабучју је постојао стари обичај да се домаћини такмиче у кога ће бити лепше и боље ограђено имање. Око 1900. године било је срамота ако неко имање није било ограђено. После балканских и Првог светског рата, већина ограда око имања била је запуштена или уништена.

Након ослобођења 1918. године, већина породица је почела поново да се „кући“ од почетка. Сточни фонд био је већим делом уништен. У првој послератној деценији ретка су била домаћинства која је имала више од два вола и једне краве, или два коња и једну краву.

Исхрана

Било је више постова у току године. Свака среда и петак су били посни дани. Веће задруге музле су 30-40 крава, али се у току поста ништа од тога није јело. На Беле покладе (дан-вече уочи почетка Васкршњег поста, оп. Милодан) почиње пост када мајке своју децу намажу белим луком, а на прозор ставе глогово трње да не уђу вештице „које даве децу на дан поклада“. То је зато што бабе и прабабе причају да су рађале и по десеторо и више деце а преживи само једна трећина или највише половина од њих.

У задружним кућама у сезони се клало 8-10 свиња, 2-3 говеда и више оваца. Задруге су често бројале од 30 до 60 чланова. Од говеда и оваца се користио лој за лојане свеће. Од говеђих и свињских кожа прављени су опанци. Иначе, обућа се мало носила, поготову ван зимског периода, када су деца и одрасли ишли боси.

У задругама је било 10-12 жена. Удате жене су биле редаре и станаре. Редаре су се смењивале на 7 дана. Редара прикупља дрва, меси хлеб, кува, пере судове и чисти кућу. Младе (од скоро у браку, оп Милодан) и девојке носе ручак на њиву. За ручком и вечером код куће обичај је следећи – користи се велика округла трпеза са троногим столицама. Сви једу дрвеним кашикама из једног чанка. Нарочито при вечери прво једу деца и бабе, у другој софри мушкарци, а у трећој жене.

Народна ношња

Кошуље су некада ткане од ћетена (лана) а касније и од кудеље. Млађе жене и девојке правиле су одећу од вуне, кудеље или ћетена. Све до отприлике 1880. године на сељачкој девојци или млади није било ничег куповног. Све су ткале и плеле својом руком. Главна женска ношња састојала се од сукње и рекље. Шио се и зубан од вуне, дугачак као данашњи капут. То је била више свечана аљетка, извезена разним бојама. Последњи зубун Владимир је у свом селу видео око 1895. године.

Старије жене су носиле бошчу и кецељу, које су ткане разним бојама. Жене су облачиле дугачке кошуље, напред се носила кецеља, а позади бошча.

У другој половини 19. века у моди је била либада. То је горња аљетка за младу, облачила се приликом венчања и била је скупоцена. Она је била сачињена од свиле, кадифе или најлепше чоје, извезена срмом, свиленим гајтаном, сребром, а ређе златом. Либада је имала широке рукаве и била је отворена на грудима. Зубун (мислим да се овде ради о либади, оп. Милодан) је изашао из моде после 1910. године.

Свака млада морала је за Божић да буде убрађена у конђу. Конђа је била израђена од дрвета, пречника око 10 цм, са ушивеним финим сомотом. Посебно је уз то ишао „убрадач“, памучно платно као пешкир, са иглама, ђерданима и ланчићима. После 1900. године и конђе су изашле из моде.

И мушка ношња се израђивала од вуне, ћетена и кудеље. Све до приближно 1912. године мушкарци су носили само кошуље и гаће без панталона. Кошуље за свечане дане ткане су од финог памука, биле су дуге, до испод колена, опасаване лепим појасом. На ногама су носили „тозлуке“ до колена, а преко њих дуге чарапе које су на врху имале „преплет“ – шару од вунице. Као убућа служили су опанци „шиљкани“ са дугим каишима, а део каиша се замота око ноге. Било је старих људи који никада нису обукли чакшире.

Деца до 13-14 година носила су само кошуљу, без гаћа, све до пред крај 19. века. Момак који се жени морао је за свадбу и венчање да купи чакшире, тзв „потурлије“. Оне су су имале велики тур позади, до испод колена. Сиромашнији су их правили од шајка, а богатији од чоје са гајтаном. На леђима су носили копоран или ферман, израђен од чоје, са свиленим гајтаном. После Првог светског рата и чакшире потурлије су постепено нестајале, а последње су забележене око 1925. године. Између два светска рата, а и касније, све више су ношене тесне панталоне, капути и прслуци, као и „дуз“ панталоне.

Почетком 20. века женска ношња се нагло променила. И на селу су се жене „модирале“ и све више су куповале фабричке тканине. Већ после Другог светског рата сеоске жене немају ништа на себи што су својом руком урадиле (не бих рекао да је ово тачно, оп. Милодан), па више скоро да и нема разлике у начину одефвања сељанки и варошанки.

Женидба и удаја

У старо време момци су се женили само у јесен, од септембра до краја новембра. Након тога почиње Божићни пост, када нема венчавања.

Момци из инокосних породица обично су се женили пре војске, а они из задруга после одслужења војног кадра. Када момак стаса за женидбу, старешина куће сазове одрасле чланове породице или задруге да већају о томе коју девојку да просе. Младожења не присуствује том договору. Старешини се оседлава најбољи коњ, и он иде да иште девојку за сина, синовца или унука. После три-четири дана момак се води девојци на гледање. Они се пред родитељима само кратко погледају, али не разговарају насамо. Затим се уговара када када ће девојачки родитељи доћи да гледају момачку кућу. То гледање је у ствари формално, јер је главни договор пао и воља је показана приликом првог боравка момковог старешине у кући девојке.

За гледање момкове куће спрема се богата гозба. Готове се највоља јела и износе најбоља ракија и вина. После ручка се уговара прошевина. Сви присутни се изљубе и честитају пријатељство.

На прошевини се девојци даје „обележје“ у дукатима. Обично се давало по 20 дуката, некад и мање, а богате задруге давале су и више. На прошевину иде 10-30 особа. Просиоци прво попију кафу и ракију, а родитељи девојке износе празан тањир. Будући свекар или кућни старешина вади кесу са дукатима и у тањир дарује девојци 20 дуката, девојачком старешини 4, а мајци, стринама и бабама још по један дукат. Момак предаје девојци тањир са дукатима и они се само рукују. Младенци изљубе све присутне – старије у руку, а млађе у образ. И пријатељи се међусобно изљубе.

Када девојка прими дукате, одмах се пали прангија, пуца из пиштоља и пушака. Комшије и село тако сазнају да је пријатељство закључено. Поставља се ручак, а већ раније је уговорен поп да испита младенце. Старешине се договарају о томе када ће бити свадба.

За свадбу се прво припреми чутура – буклија, којој се зову сватови. Најпре се зове кум, коме се носи јабука и погача. Свадба је обично трајала три дана – у суботу се доводила млада, у недељу је било венчање, а у понедељак част и даривање. Понекад су свадбе трајале и дуже, а изузетно чак и до недељу дана. За једну свадбу се клало 4-5 крава и нешто свиња и оваца.

Свака девојка је приликом удаје имала сандук за девојачку спрему. Он је најчешће био дуг око 1,5 метра, а висок 60 сантиметара. Када дође у нову кућу, млада никога не зове именом, већ само тепа, например, тата, бата, лепоје, браца и др, а женама – мама, мамица, нана, сеја, рођенка, лепотица и ваздан другим именима.

Жртве у ратовима 1912-1918.

Јабучје је као највеће село у тамнавском и ваљевском крају имало укупно 350 жртава у балканским и Првом светском рату (међу којим и два рођена брата мог деде, оп. Милодан). У тај број улазе они који су погинули и умрли, посебно у заробљеништву и по разним болницама. Костадин Негић изгубио је шест синова, Радован Блажић четири сина, а многи очеви по два сина или синове јединце.

Своје бележке о историји села Јабучја Владимир Бајић је писао претежно 1952. године, у својим зрелим годинама (тада је имао 63). Поред осталог, он наводи да је пољопривреда у то доба доста развијена у том крају и да село располаже следећом опремом: 9 вршаћих машина, 20 жетелица за жито, преко 10 сејалица за пшеницу и велики број сејалица за кукуруз, више косачица за траву. Оре се фабричким гвозденим плуговима и копачицама, са воловима и коњима (сиромашнија домаћинства са кравама, оп. Милодан). Приметан је општи напредак у пољопривреди. Међутим, једно важно питање остало је нерешено као у стара добра времена – путеви. Када дођу кишне и влажне зиме, у село скоро нико са стране не долази.

КРАЈ

Неколико напомена. Ово казивање Владимира Бајића објављено је у књизи „Источна Тамнава – Бргуле и околина“ Миодрага Мије Станимировића. Дословце је прекуцано рачунајући и знаке интерпункције. Приметио сам једну словну грешку коју нисам уочио приликом провере текста, а пре објављивања.

Неколико мојих напомена. Памтим Владимира Бајића будући да сам рођем 1949. а он је поживео до 1969. године. Жао ми је што није, приликом описивања свадбе, испричао, за сватове и посматраче сватова у црквеној порти или дуж пута куда се свадбена поворка кретала, најузбудљивији догађај, тзв „долију“. То су коњске трке које крећу од цркве ка кући младожење који „проносе глас“ мајци младожење, која не иде у сватове, да је брак склопљен и први који стигне добије печено прасе, кошуљу, ћебе и сл. Победник иде назад у сусрет сватовима и то печено прасе подели са сватовима.

И ја се сећам како је моје родно село изгледало тих, педесетих и шездесетих година када је кишно време. Било је одиста много блата и због тога су га звали „каљаво“ Јабучје. Међутим, у то доба смо имали госте који су стизали возом у Јабучје сишавши на станици Јабучје, стајалишту-пристаништу Жуто Брдо или у Лајковцу где су их чекале чезе или фијакер, касније „гумарабе“ или тракторске приколице, како би дошли на своје одредиште.

Занимљиво је напоменути да је негдашњи железнички чвор уског колосека Лајковац требао бити у Јабучју али то није дозволио један од угледних сељака из Владимирове фамилије правдајући тиме да се око станице скупљају жене ниског морала, оне које пуше те ће на тај начин одвести многе јабучке момке на погрешан пут. Из тих разлога железничка станица, односно чвор, померено 7-8 км према Ваљеву и тако је у атару села Лајковца настала чувена „штација“ и ложионица те су од шљаке сви сокаци у тој варошици и селу Лајковцу били пресути и за пешаке проходни и када падају јесење кише. То је у једном од својих романа описао Радован Бели Марковић, познати лајковачки књижевник, родом из села Ћелије, одмах ту, преко Колубаре.

ИЗВОР: Владимир Бајић, књига „Источна Тамнава – Бргуле и околина“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Изоди из књиге проф. Војислава Миљанића: ЛАЈКОВАЧКА ТАМНАВА У ПРОШЛОСТИ – порекло становништва.
ЈАБУЧЈЕ. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

а) Порекло становништва и оснивање села

Село је веома старо. У попису који је извршила аустријска власт 1718. године помиње се као насељено место (Јабуце) са четири поданика

Староседеоцима се сматрају две породице – Пећићи и Мојсиловићи.

У Негиће (Пећиће) спадају: Негићи, Пезићи – Пантелићи, Милановићи, Блажићи и Михајловићи. Мојсиловићи су Петровићи и Павловићи из Старог села.

У првој половини 18. века доселили су се Бајићи 1, Вићићи, Грчићи, Ковачевићи, Кованџићи, МУСИЋИ, Павловићи-Јоргићи (ово Јоргићи се не слаже са казивањем Владимира Бајића, оп. Милодан) Седићи и Смиљанићи.

Бајићи 1 доселили су се из Црне Горе из Братоноижића. Славе Светог Николу.

Вићићи потичу иза Бањана из Црне Горе и славе Светог Ђурђа. Припадају им Вићентијевићи из Старог села и Миловановићи из Виша.

Грчићи потићу из околине Сјенице. Славе Светог Јована. данас се презивају: Грчићи, Бугарчићи, Мирковићи, Живановићи, Јовановићи-Паликућићи и Марковићи.

Ковачевићи су се доселили из Метохије. Славе Светог Лазара.

Кованџићи потићу из долине Пиве и славе Светог Ђурђа. У њих спадају: Радивојевићи, Милосављевићи, Недељковићи, Ђорђевићи, Туфегџићи, Миљанићи, Ивковићи и Пантелићи.

МУСИЋИ су се доселили из Вироваца (село удаљено од Јабучја око 20 км, оп. Милодан) и Славе Ђурђиц. То су Ћатићи, Стевановићи, Шљапићи, МИЛИЋИ, Радованчевићи, Јакшићи, Ћосићи и Тејићи.
Мој коментар: Према Љуби Павловићу, писцу књиге “Антропогеографија ваљевске Тамнаве” Милићи, Ћатићи, Радованчевићи и овде непоменути Петровићи одиста потичу од Мусића а они од Гавриловића, док се остале фамилије, овде наведене не помињу а неке више и не постоје као што су Шљапићи, Јакшићи и Ђосићи, или, макар, ја не знам за те фамилије. Ово сам писао у рубрици о фамилијама “од А до Ш” под Милић.

Павловићи – Јоргићи воде порекло из Метохије. Славе Светог Ђурђа.

Седићи – Куртовићи потићу из Херцеговине, област Површ и славе Ђурђиц.

Смиљанићи су дошли из околине Сјенице и славе Светог Ђорђа. Данас се презивају још и Јанковићи, Ивковићи,

Маринковићи, Милосављевићи, Живковићи, Мирковићи, Бабићи, Радивојевићи и Ивановићи.

Горе наведене фамилије писац ове књиге сматра (на основу релевантних извора) да су најстарије фамилије у Јабучју, оп. Милодан.

У првој половини 18. века нешто пре и за време Кочине крајине, доселили су се:

Андрићи из Босне из Осата, славе Ђурђиц.

Бајићи 2 из Брезовице, Подгорина, славе Светог Николу.

Бранковићи из Маковишта, Ужице, славе Св. Гаврила.

Брђанчићи из Босне, славе Св. Ђурђа.

Васиљевићи из Кланице, славе Св. Аврамија.

Вучетићи из Шљивове, Рађевина, славе Ђурђиц.

Давидовићи 1 из Жупањца, славили Св. Арханђела.

Јеремићи из Лесковца, Подгорина, славе Св. Ђурђа.

Лазићи из Босне, уљез код Павловића, славе Св. Трифуна.

Марковићи-Маркешићи из Доњег Мушића (код Мионице, оп. Милодан), славе Оце.

Марковићи 1 доселили се из Белошевца (код Ваљева, оп. Милодан), славе Ђурђевдан.

Марковићи 2 потичу из Бујачића, славе Св. Трифуна.

Миливојевићи из Барзиловице (код Љига, оп. Милодан) славе Св. Јована.

Милосављевићи, доселили се из Рајковића (код Ваљева, оп. Милодан), славе Мратиндан.

Павловићи-Кешићи, Горњи Лајковац, славе Св. Николу.

Трифуновићи 1, Равње, Колубарски срез, славе Мратиндан.

У 19. веку, углавном после 1. и 2. српског устанка доселили су се Петровићи 2, Дамњановићи из Босне, славе Св. Арханђела.

Петровићи 3, Ликодра – Рађевина, славе Св. Аврамија.

Поповићи 1, Врховине (оближње село, оп. Милодан) славе Св. Јована.

Стојановићи (Горњи крај), Рађево село, славе Св. Ђурђа.

Страхињићи из Дегурића, славе Св. Арханђела.

Арсенијевићи, Лукавац Колубарски, славе Св. Јована.

Беловуковићи, Босна, Бела крајина, славе Св. Јована.

Божићи, Босна, уљези код Радојчића, славе Св. Николу.

Васићи, Босна, славе Св. Ђурђа.

Владисављевићи, Царина, Азбуковица, славе Михољдан.

Давидовићи 2, Мратишић, славе Враче.

Дамљановићи (Старо село), Осат, Босна, славе Михољдан.

Иконићи, Врховине, славили Св. Арханђела.

Илићи, Тврдојевац (код Уба, оп. Милдан), славе Св. Лазара.

Јаковљевићи, Тупањци код Подгорице, славе Св. Николу.

Јовановићи, Страгари, славили су Св. Ђурђа (Љуба Павловић каже да су уљези код Смиљанића, а они су уљези код Ранковића), тврди писац ове књиге, Воја Миљанић.

Миловановићи, Словац (оближње село, оп. Милодан) славили Св. Василија.

Милосављевићи 2, Мали Борак (оближње село, оп. Милодан), славе Св. Јована.

Милиновићи (Виш), Беомужић, славе Стевањдан.

Милутиновићи 2, Остружник, Подговра, славе Св. Арханђела.

Мирковићи, Веселиновци, Колубарски срез, славе Ђурђиц.

Мутаповићи-Радојчићи, Галовићи, славе Ђурђиц.

Недићи, Осечина, славили Св. Николу.

Николићи-Ерини, Маковиште, Ужице, славе Св. Ђурђа.

Павловићи 3, Дивци (код Ваљева, оп. Милодан) славе Св. Јована.

Перићи, Крново, Рађевина, славе Св. Арханђела а приказију (прекађују, оп. Милодан) Ђурђиц.

Петковићи, Непричава (оближње село оп. Милодан), славе Св. Јована.

Петровићи 4, Лелић, Ужице (ја бих рекао Ваљево, оп. Милодан), славе Св. Ђурђа.

Петровићи 5, Осат, Босна, славе Ђурђиц.

Поповићи 2, Шабац, славе Ивањдан.

Радовановићи, Мали Борак-Скобаљ, славе Ђурђиц.

Радојчићи, Жупањац, славе Св. Николу.

Стевановићи, Тетово, Македонија, славили Св. Ђурђа.

Стрепановићи, Радљево.

Стојановићи, (Шеринка), Осат, Босна, славе Св. Ђурђа.

Тешић, Осат, Босна, славили Св. Николу.

Томићи, Буковац колубарски, славе Светог Луку.

Трифуновићи 3, Врховиине, славе Св. Јована..

Коментари (53)

Одговорите

53 коментара

  1. Nebojsa

    Molim vas, da mi napisete nesto o mom ocu, njegovim precima,Aleksi Petrovicu od majke Vukosave Petrovic iz Jabicja
    Aleksa je rodjen 1931 god. Unapred hvala

  2. Јоксим

    Небојша, питај бабу Вукосаву?

  3. Bosko

    Dali mozete da mi napravi te rodoslav za porodicu Negic staro selo? Otac mi se zvao Radovan rodjen 1955, deda Jovisa rodjen 1921, a pradeda Bosko poginuo 1945,prababa je Nadezda od Adamovica iz Stublenice. HVALA UNAPRED

  4. Nepoznati

    Pozdrav!
    Imate li nekih podataka o poreklu porodice Stanisavljević iz Jabučja?

  5. Miki

    Ima li nesto o Bogdanovicima iz Serinke?

  6. Миомир Живковић

    У текстовима које сте овде изнели помињали сте Живковиће али не са Крсном славом Ђурђиц. Мој деда Драгомир-Тута живео је од 1890 до 1976 године.Учесник је Балканских и другог светског рата од 1912 до 1919 године.
    Отац му се звао Ђурађ, мајка Даница. Од осталих предака знам за Петронија, Живана и Живка али незнам шта су ми. Крсна слав нам је Ђурђиц и живимо у Шеринци.
    Волео бих пронаћи Родослов на неки начин.

  7. natallija cebic margusic

    Postovani,
    u jednom istrazivanju mi je potrebno da pronadjem rodbinu porodice Zivane KUZMANOVIC iz Jabucja.Zivana KUZMANOVIJ je imala vanbracnu kcer Sloboanku Kuzmanovic, rodjenu 02.01.1930.Jabucje.Nadalje se gubi svaki trag porodice Kuzmanovic.

    Hvala na pomoci!
    Srdacan pozdrav
    Natalija