Петроварадинска тврђава

12. децембар 2012.

коментара: 8

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст о Петроварадинској тврђави, којa сведочи о бурним временима простора на којем живи српски народ

Прошлост наша је бар, на срећу или несрећу нашу, врло богата. Док су други народи мирно живели и стварали (Швајцарска нпр. није ратовала око шест стотина година), ми смо увек били у неким бунама и ратовима. Сем вечитог разарања, што је најгоре, наш народ је биолошки нестајао. У сврху одбране, јер је код нас увек било ратова, велике империје су, од Рима и Авара па надаље до Србије, као неки бедем, вечито стварале тврђаве. У циљу осматрачница и повољног места за одбрану. Тих је утврђења код нас и премного, од Калемегдана, Петроварадина, Бача, Голупца и Смедерева… Док су други народи изграђивали, обогаћивали (и материјално и асимилацијски) и демократизовали себе, ми смо се „трошили“. Некад због наших циљева, а богами, још чешће, због уплитања великих сила и светских интереса. И, никад нисмо успевали да их „прочитамо“, да на време застанемо, и да бар неку корист од свега „извучемо“.

 

Петроварадин (у саставу Новог Сада), заузима површину од 112 хектара. Место где је крајем 17. века подигнута тврђава, насељавали су пре 50 – 60 хиљада година неандерталске заједнице. У римско доба, Петроварадин је представљао границу града CUSUMA према варварима, а затим је био средњовековно утврђење на чијим темељима је Аустрија у периоду од 1629. до 1780. изградила данашњу тврђаву.

На хиљаде градитеља и сужњева ту је оставило своје животе, у темељима и у подземљу Петероварадина. У она времена епидемија куге тог доба, умирало је по двадесетак људи дневно, а у ратовима их је гинуло на стотине. Многи од њих су сахрањивани по рововима, каналима, ходницима и тунелима.

У време турске најезде 1526. тврђава је носила назив Петровард, по жупану Петеру, а 1683. године око ње се водила борба између Турака и Аустријанаца. Данас се у тврђави налазе музеји и атељеи новосадских уметника.

На том бившем војном објекту, много пута је примећено како се посетиоци из тих дубина враћају сасвим другачији. Подземни ходници, грађени у временском периоду од скоро сто година, протежу се на 16 км, иако процене казују да изграђених ходника има бар још четири километра.

Петроварадинска тврђава је друга по величини у Европи, а од ње је већа само француска тврђава ВЕРДЕН. Многи причају да постоје подземни канали, испод Дунава, са бачке на сремску страну. Но, нико се још није усудио да их разоткрије.

 

ИЗВОР: На основу података из Енциклопедија „Британика“, „Просвета“ и штампаног материјала у „Вечерњим новостима“ од 2. 4. 2003. и 4. 11. 2004.

ОБРАДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић, Сента, 12. 12. 2012.

 

Коментари (8)

Одговорите

8 коментара

  1. vojislav ananić

    Још података о Петроварадинској тврђави, значењу њеног имена, историји, митологији…

    http://www.carsa.rs/petrovaradinska-tvrdjava-podizana-punih-88-godina/

  2. vojislav ananić

    ИСТОРИЈА ПЕТРОВАРАДИНСКЕ СТЕНЕ

    На Петроварадинској стени налазило се људско насеље још у млађем каменом добу, око 4500. године пре нове ере. Сто година пре Христа подручје Петроварадина насељавају Келти, које два века касније смењују Римљани. У саставу великог Римског царства налазила се само територија десне обале Дунава, док су пространства са леве стране Дунава насељавала варварска племена сарматских Јазига. Убрзо Јазиги постају веома моћни и све чешће организују пљачкаске походе по Римским подунавским провинцијама. Да би заштитили своју границу, Римљани су дуж десне обале Дунава изградили низ утврђења, повезаних у одбрамбени систем, а једно од њих био је и Кузум (Cusum), изграђен на месту данашње Петроварадинске тврђаве. Остаци римског Кузума данас су прекривени зидовима Тврђаве, али је у околини сачувано довољно историјских споменика из тог времена.
    На територију Панонске низије Хуни долазе 375. године, покоравајући све народе који су се ту налазили. Учврстивши се на овим просторима, они оснивају Сирмијум 441. године, међутим смрћу њиховог вође, чувеног Атиле, држава се распада 454. године. После њих ту долазе Готи и Гепиди, да би њих сменили Авари и Бугари, док се јужно од Саве и Дунава развијала Византија. Угри долазе у Карпатску долину 896. године под вођством Арпада, који их је ујединио у племенски савез, и ту оснивају своју државу. У састав Угарске краљевине Срем улази 1181. године.
    Година 1235. је главна прекретница у историји Петроварадина. Те године је краљ Бела IV ту населио монахе-цистерците из Француске, који су на том месту подигли опатију Белакут (Белин студенац). Нешто касније Бела IV им је поклонио неке поседе у Срему и Бачкој, и Peturvarad (Петроварадин) са краљевском палатом и околином. Враменом Петроварадин постаје све значајније насеље због скеле преко Дунава и вашара, а у писаним изворима је у то време био познат као Vasaros Varad.
    После татарске провале, када су изграђени многи утврђени градови Угарске, никла је и Петроварадинска тврђава-утврђени замак. Подстрек за њену изградњу је било писмо тадашњег папе Иноћентија IV из 1247. године, којим он позива овдашње надбискупе да заштите земљу од нових провала Татара. Још већи значај Тврђава добија повећавањем опасности од Турака Османлија, међутим 27. јула 1526. године Турци су успели да је заузму. Од половине XVI века Варадин добија статус касабе, због чега је морао имати одговарајуће установе и објекте исламске управе.
    Током “Великог Бечког рата”, који је трајао од 1683. до 1699. године, Петроварадин је два пута прелазио из руке у руку. Први пут Аустријанци су га освојили 1687. а дефинитивно 1691. године, те је тиме после 161 године под турском управом Петроварадин поново припао Аустријској монархији. Турци су поново дошли до Петроварадинске тврђаве 11. септембра 1694. године, али нису успели да је заузму. Већ 1716. године, после веома кратког мира, избио је нови ратни сукоб између Аустрије и Турске, те је Тврђава поново добила на значају. У ноћи, између 3. и 4. августа, главнина турске војске стигла је надомак Петроварадина, заузела брда између Карловаца и Тврђаве и почела да копа ровове. Да би избегао опкољавање Тврђаве, Еуген Савојски, који је преузео команду над аустријском војском, одлучио је да нападне Турке већ на том месту. Главна битка се одиграла ујутро 5. августа, и Аустријанци су после тешке борбе успели да натерају непријатеља у бекство. Ова значајна битка названа је “Варадински рат”. Петроварадин је проглашен комунитетом 1748., а свој грб је добио 1751. године. Тврђава поново добија на значају током последњег аустро-турског рата 1788/91. године.

    ИЗВОР: virtual tour

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

  3. vojislav ananić

    Катакомбе тврђаве Петроварадин

    Катакомбе Петроварадиске тврђаве су опасан мрачни лавиринт, који ни до данас није истражен до краја. Овим ходницима крећу се само врсни познаваоци, али и они који обављају неке мистичне и сумњиве радње на том месту. Катакомбе заузимају велику површину испод утврђења, а утврђено је да су имале двојаку намену. Једну током мира а другу током рата. Подземни град је сасвим сигурно једно време служио и као затвор за политичке осуђенике. У том затвору је једно време боравио и Јосип Броз Тито. У сваком случају, затвор је био тајним пролазом повезан са војном галеријом. Приликом напада на Тврђаву, спуштао би се покретни мост који се налазио на садашњој Београдској капији, а затвореници би били пуштани, како би оним тајним пролазом могли да прођу до војне галерије и направе заседу. С обзиром на то да се радило о најкрволочнијим преступницима историчари претпостављају да су прилично крволочне заседе биле у питању. У новије време осим што је погодна за одлагање хране и неке одеће, и даље је посећују малобројни људи, додуше из различитих побуда. Мистериозне катакмобе заклон су бескућницима, неретко и наркоманима, али и погодне су за обављање различитих обреда. Трагови који се могу редовно наћи у ходницима указују на то да чланови неких секти овде обављају своје верске обреде. Осим што су доступне, а опет скривене од света, катакомбе одишу дозом језе и мистерије што свакако погодује за оваква окупљања. Ово уређено подземље има четири нивоа, а ко би се усудио да прође све био би 40 метара испод земље. Ипак не препоручује се без стручног водича обилазак чувених подземних ходника јер се већ и на првом нивоу можете загубити у лавиринтима. Управо то се догодило једном војнику седамдестих година прошлог века. Он се са групом тинејџера загубио у ходницима испод тврђаве. У очају је чак покушао и ножем да копа до површине, успевши да направи вертикалан тунел од око четири метра. Даље није могао, а ову групу спасла је само срећа, након три дана изгубљености. Иронија је што су све време били на двадесетак метара од излаза. Иначе, сматра се да је управо у катакомбама тврђаве изгубило живот много Новосађана који су нестали и никад нису пронађени.

    ИЗВОР: Мистерије и тајне тврђава на Дунаву

    Аутор: Гордана Ивковић

    Одабрао: Војислав Ананић

  4. vojislav ananić

    ПЕТРОВАРАДИНСКА ТВРЂАВА

    Петроварадинска тврђава је изграђена на десној обали Дунава, на истуреном обронку планинског венца Фрушке горе. Најбоље је очувана тврђава војног барокног наслеђа у Европи и највећи комплекс барокних грађевина у Војводини. После дуготрајне изградње и прекида, Петроварадинска тврђава је завршена 1780. године. Подигнута је као прворазредна оперативно-одбрамбена фортификација, са великим гарнизоном од 4.000 војника и снажном артиљеријом. Постала је војно-административни центар све до средине 20. века, када се демилитаризује и проглашава спомеником културе. Утврђење је грађено на три повезана нивоа: Горња тврђава на врху Петроварадинске стене, у подножју Доња тврђава – Васерштат с Подграђем, и на јужној страни истурено утврђење – бастион Хонверк. Подземне војне галерије, комуникациони и мински систем у дужини од 16 километара, распоређени су у четири спрата под земљом. Првоизграђен део је Горња тврђава, грађена од краја 17. и током 18. века. Фортифициран је с пет бастиона (Лудвига Баденског, Цара Јосифа II, Иноћентијев, Кавалир, Цара Леополда I, Марије Терезије), пет капија (Лудвига Баденског, Леополдова капија, Капија Цара Карла VI, Дворска капија, Молинаријева капија) и масивним бедемима, те озиданим сувим шанчевима. У Арсеналу, тј. Топовњачи или другим именом Мамулиној касарни на Горњој тврђави, који је служио за смештај тешког артиљеријског оруђа и опреме, данас је смештен Музеј града Новог Сада. Торањ са сатом налази се на бастиону Лудвига Баденског. Торањ је зидан у 18. веку, а сатни механизам је донет из Алзаса.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  5. Војислав Ананић

    Речне тврђаве: Царства су се бранила и делила на Дунаву

    29.10.2017 • 11:2811:34
    Извор: Dnevnik.rs

    НОВИ САД: Равничарско терасасти терени обале Дунава, због својих приридних богатстава одувек су били привлачни за организовање сталних насеља. На његовим обалама и речним острвима нађени су трагови најстаријих цивилизација древне Европе која воде у прошлост до 10.000 година, а његов ток до данас је остао један од најважнијих речних путева.

    Одувек је Дунав служио и као граница – некада је делио моћна царства, а некад и спајао и кроз историју контрола пловидбе на великој реци увек је била један од најважнијих стратешких циљева тадашњих војски.
    Још у античко време изградњом добро распоређених утврђења дуж обала Дунава, Римљани су надгледали ко и шта плови реком која је у то време повезивала највећи број њихових провинција, да би у средњем веку таква утврђења доживела свој врхунац.
    Са увођењем барута и артиљерије током 15. и 16. Века и дунавске тврђаве су морале да се прилагоде новом начину ратовања и тада почиње градња моћних камених зидина од којих се неке и сада надвијају над реком.
    Група домаћих аутора, недавно је у издању новосадског „Прометеја“, издала књигу „Тврђаве на Дунаву“ у којој је описано 12 дунавских тврђава грађених на територији данашње Србије са детаљима о начину градње, намени и значају сваког утврђења.
    На подручју Војводине, постојале су четири велике тврђаве уз Дунав: у Бачу, Петроварадину, Сланкамену и Земуну.
    ________________________________________
    Од Бача до Кладова 12 утврђења

    Од Београда и Калемедгана низ Дунав, а уз његову обалу налази се још седам тврђава које су представљене у овом издању у којем су учествовали и Природно-математички факултет у Новом Саду и Радио телевизија Србије. Описане су Смедеревска тврђава, Кулич, Рамска тврђава између Костолца и Великог Градишта, Голубац, као и три утврђења недалеко од Кладова – Диана, Фетислам и Понтес.
    ________________________________________
    Тврђава у Бачу, сматра се једном од најстаријих у Србији, а у време када је грађена (између 1338 и 1342 године) била је највеће утврђење у тадашњој Панонији.
    О томе колико је ово место било значајно у средњем веку говоре подаци да су у тврђаву редовно посећивали угарски краљеви, а поред њих током својих похода на север у Бачу су боравили и византијски цар Манојло Комнин као чувени турски султан Сулејман Величанствени, а занимљива је тврдња да су у њој једно време боравили витезови из реда темплара који су ту имали свој храм.
    Данас о некада најмоћнијем утврђењу Паноније сведоче само остаци зидина и кула и једини је локалитет у Војводини под заштитом УНЕСКО-а, а последњих година се ради на реконструкцији и ревитализацији делова тврђаве, али и ширег подручја како би се омогућило да овај значајан споменик историје оствари и свој туристичко едукативан потенцијал.
    Низводно од Бача наредно добро брањено место на Дунаву је Петроварадинска тврђава, која је на остацима средњовековног утврђења, у данашњем облику грађена скоро цео век (1692-1790) и једна је од највећих тог типа у Европи.
    Као творац идејног плана најчешће се спомиње чувени пројектант тог времена Себастијан Вобан. Колико је била значајна за Аустрију говори додуше непотврђена прича да су током Наполеонових ратова (1812), из Беча у Петроварадинску тврђаву склоњене царске инсигније: круна, жезло, мач, јабука и плашт.
    Бурна историја овог места произвела и је и бројне легенде, а њихов неисцрпан извор лежи дубоко испод зидина, у још увек недовољно истраженом подземљу тврђаве.
    Легендарна је и битка која се одиграла код Петроварадина 5. августа 1716. године када је Еуген Савојски поразио Турке предвођене Дамад Али-пашом уз помоћ чуда „Снежне госпе“ и наводног снега који је пао тог дана.
    Тврђава је остала неосвојива за Турке и неке друге освајаче, али њену новију историју ће се сигурно обележити и „капитулација“ коју већ скоро 20 година сваког јула „потпише“ пред војском егзиташа- армијом сачињеној од Легије странаца и домаћих јединица пред којом нема одбране…
    Као место где се преко Мориша и Тисе допремала со која се одатле дистрибуирала, Сланкамен је средњем веку био врло значајан центар који је једно време био био и под управом српског краља Драгутина Немањића.
    Истраживањем остатака тврђаве која се налази на узвишењу од стотинак метара изнад Дунава, утврђено је да средњевековна грађевина лежи на римској из шестог века, а у околини су констатовани и културни слојеви који сежу у праисторију.
    Иако је мало видљивих остатака, тврђава у Сланкамену била је дуго времена велики трговачко-војни комплекс, али се практично никад није опоравила од турског освајања 1521. године када је Бали-бег порушио. Карловачким миром Сланкамен је поново постао део Хабзуршке монархије и управо одатле је кретала граница али више никад није значајније обнављан јер је линија одбране померена код Петроварадина.
    У равничарском току Дунава утврђења су била много чешћа, тако је Земунска тврђава четврта на само стотинак километара.
    На овом месту још у 1. веку утврђење су подигли Римљани, а пре њих у некој врсти утврђеног насеља Таурунум су живели Келти. Од тврђаве у чије темеље су узидани миленијуми историје овог краја, остали су делови зидина, а данас се у средишту некадашњег утврђења налази Миленијумска кула, подигнута 1896. године у част Јанка Хуњадија (Сибињанин Јанка) који је умро у Земуну током опсаде Београда 1456. године.

    Е. Д.

  6. Војислав Ананић

    ПЕТРОВАРАДИН, град у Сријему, на Дунаву (19° 51′ 44″ ист. дуж.), према Новоме Саду, с којим га веже жељезнички мост. Диже се као на полуотоку, што га чини најсјевернији (45° 15′ 17″ сјев. шир.), 128 м високи, с три стране (од запада, и од истока к сјеверу) Дунавом опточени огранак Фрушке Горе. П. је жељезничка станица на главној прузи Београд— П.—Нови Сад и на прузи (Нови Сад)—П. Беочин, раскрсница цеста: преко Дунава у Нови Сад, уз Дунав у Ириг—Вуковар, преко Фрушке Горе у Илок, у Буковац у Фрушкој Гори и низ Дунав у Сријемске Карловце и даље.
    П. чине тврђава и два предграђа. Разликује се горња и доња тврђава. Горња се тврђава диже на пљешивом, с три стране осамљеном брду. Она је спојена с предграђем, које има јаке, 1809. умјетно подигнуте бедеме. Горња тврђава нема приватних кућа, већ само војничке зграде, знамениту и богату оружану, с много оружја из турских ратова, и сатни торањ, с којега се отвара красан видик на Фрушку Гору и равну Бачку. На сјеверном подножју, на једном зараванку, стоји доња тврђава, којој Дунав пере камене зидове. Доња тврђава има велик и лијеп трг, једну главну и двије покрајне улице. Ту је црква Св. Ђурђа (негда исусовачка) с лијепим гробницама, и војничка болница, на темељима негдашњег фрањевачког самостана. Од тврђаве се, према југоистоку, пружило Људевитово предграђе, с красном жупном црквом и даље к југу Роково, с посебном жупном црквом. П. је некад припадало и село Буковац, даље (6 км) у гори, које је данас посебна опћина с 1.330 становника и сједиште православне парохије.
    П. има 5.101 становника: 2.970 мушких, 2.131 женских; 3.726 римокатолика, 1.032 православна, 153 евангелика, 154 муслимана; 4.099 Хрвата и Срба, 82 Словенца и 125 других Славена, 476 Нијемаца, 257 Маџара и др. По занимању становници су пољопривредници, виноградари, обртници и по мало трговци. Трговину и индустрију привукао је себи Нови Сад. П. има градско поглаварство, 3 римокатоличке жупе, женску стручну школу, вишу грађанску школу и 2 пучке школе, градску болницу, пошту, телеграф и телефон. Сријемско угљенокопно удружење, пивару, средоточну пецару жесте, електричну централу.
    Из римског доба нашло се у П. сигурних трагова култу бога сунца Митре. У средњем вијеку П. први се пут спомиње у другој половини 12. вијека, за ратова бизантскога цара Манојла с Угарском. и то под именом Петрикон. Тада је П. с цијелим Сријемом кратко вријеме припадао бизантскому царству. Сјеверни крај Сријема и П. држала је око 1223 сестра краља Андрије, Маргарета, удовица бизантскога цара Изака Анђела. 24/6. 1237. краљ је Бела IV поклонио П. и краљевску палачу цистерцитском самостану у Белефонту (раније Укурд). Опатија се Б. М. В. Белефонтис де монте Варадинипетри држала кроз сав средњи вијек, све до 1521. Краљ Алберт дао је 1439. град П. и патронат над опатијом мачванскому бану Владиславу Горјанскому. 12/9. 1463. краљ Матија Корвин, окружен првим великашима краљевства, држао је у П. сабор и с Млецима склопио уговор о заједничкој војни на Турке, који су тада освојили Босну. П. је у турске руке дошао за прве војне Сулејмана II на Угарску 1526, па је у њиховој власти остао до 1687. Када се, по миру у Сријемским Карловцима 1699, повукла граница кроз Сријем, П. је остао на кршћанској страни. 1716. дошао је велики везир Али-паша с 200.000 војника да освоји П., али га је 13/8. до ногу потукао Еуген Савојски. На успомену кршћанске побједе подигнута је на бојишту, путем у Карловце, црквица Б. Д. Марије Сњежне. Брдо (194 м), јужно од црквице, на коме је био шатор великог везира, још се и данас зове Везирац. Пожаревачки мир 1718. потиснуо је турску границу даље, чак преко Саве. На мјесто старе П. тврђаве, каква је насликана на карти карловачкога мира, краљица је Марија Терезија дала саградити (1754—1766) нову тврђаву. У њу може стати до 12.000 војника. Послије П. нема знатнијих догађаја све до маџарске буне 1848/49, за које су га неко вријеме држали Маџари (15/10. 1848—6/8. 1849). Од слома Аустроугарске монархије 1918. П. је у власти краљевине СХС. Осим посаде ондје има зракопловна подофицирска школа.
    Литература: Вј. Клаић, Опис земаља у којих обитавају Хрвати, I (1880); Ј. Бесендорфер, Цртице из славонске повијести (1910); Ђ. Сабо, Средовјечни градови у Хрватској и Славонији (1920).
    Ј. Модестин.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.