Заостајемо ли у културном смислу

10. децембар 2012.

коментара: 12

Сарадник портала Порекло Војислав Ананић приредио је текст са поруком да Срби и те како могу да се подиче својим културним наслеђем

I део

„ … Ако се неко хвали стварима, хвали се нечим; ако ли се хвали људима, хвали се неким. Скупљи су људи од ствари, и хваљење људима боље је од хваљења стварима. Неко се хвали својим заслужним прецима, неко васпитаном децом, неко верним пријатељима, неко својим херојским народом… Ми, Срби, као народ имали би се и киме и чиме похвалити… А могли би се хвалити својом културом; ваистину могли би; јер смо је имали и јер је имамо. Ваистину могли би пре многих других, кад то не бисмо испод стида и достојанства. Европа се хвали културом; Срби никад у историји својој нису се хвалили културом. Ако се дакле почнемо хвалити културом, скренућемо са свога пута и ударити туђим путем. То смо били и учинили, скренули смо са свога пута и ударили туђим путем, због чега смо и пострадали као никад и нико… Неки, пак, народи као Индијани и Кинези имају културу много лепшу, разрађенију и утабанију, од европске културе…“. („И рече владика Николај“, рођен 1880, умро 1956.- одломак, овде мисли на комунизам – „Глас канадских Срба“, 27. 2. 2003).).

II део

Но, да мало ипак прозборимо и о култури нашој.

„ Српски језик је очуван на цијелом простору на коме су Срби живјели… Код Хрвата то није случај. Од оригиналних Хрвата у Хрватској је остало само име и не више од 500 хиљада говорника једног језика – чакавског – који је на ишчезнућу… Језик којим се данас тамо говори је вуковизирани језик… Народ без свога изворног језика је полународ и његова држава само тампон-творба. То је предвидео Павао Штос још у доба Бечког договора (1850. када су Хрвати прихватили Вуков језик за свој): „Вре и свој језик забит Хорвати, хоте тер други народ постати!“(Крај цитата: Андрије – Жељка Ловрића и Маријана Хорват – Миленковића)… Свјесно се занемарује чињеница да су (тамо) вијековима били званични језици њемачки, мађарски и италијански. Довољно је погледати карту језичких подручја на територији данашње Хрватске па да се види да је штокавско нарјечје доминантно…

Тамо гдје је била држава, ако су историјски услови дозвољавали, развој науке и умјетности се кретао узлазном путањом. Иако је Србија била у саставу турске царевине више од четири стољећа, народ је био власник цјелокупног духовног насљеђа. Зато се није чудити да је већ након добивања прве аутономије, иако је владар био неписмен, баш по његовом налогу дошло до наглог развоја школства као основе напредка сваке државне заједнице, Прва Српска гимназија основана је у Сремским Карловцима 1728. године. У Сомбору СПЦ отвара четвороразредну граматичку школу (дакле гимназију) 1759. године, Прва новосадска српска гимназија (данас Јована Јовановића Змаја), 1810. године, Прва крагујевачка гимназија 1833, Прва зајечарска гимназија 1836, Прва београдска гимназија 1839, Прва ужичка гимназија 1839, а у Сарајеву Нижа српска гимназија је Декретом аустроугарске власти укинута 1882. године.

У Хрватској су у то вријеме биле средње школе али на њемачком и мађарском језику. Прва школа на „вуковизираном језику“ – српском језику, била је Прва хрватска гимназија у Загребу 1850.године.

Матица српска основана је 1826. године у Пешти. Матица хрватска од 1874. године (у Загребу је основана Матица илирска 1842, Матица далматинска је основана у Задру 1862. године).

Српска академија наука и уметности утемељена је у Београду 1864.године, ЈАЗУ (Југословенска академија знаности и уметности) је основана у Загребу 1866. године. Име ХАЗУ (Хрватска академија…) добива тек од доласка ХДЗ на власт (1991) изузев једног кратког периода током НДХ (1941-1945).

Иако на „брдовитом Балкану“ у Србији је позоришни живот отпочео нагло да се развија: Српско народно позориште у Новом Саду основано је 1861. године, Народно позориште у Београду 1868. године, Цетињско позориште 1896. ….

Мада је Загреб имао непосредне везе са Бечом и Пештом, у то доба, два велика културна центра, доста касније дошло је до формирања прве позоришне куће.

Хрватско народно позориште свечано је отворио аустријски цар Фрањо Јосиф I 14. листопада (октобра) 1895. године. Ово позориште је предводио православац Стјепан Милетић који је углавном изводио дубровачке писце, Држића, Палмотића и Ива Војновића.

Друго хрватско народно казалиште отворено је у Осијеку 1907. године.

Није се чудити што су изникли духовни џинови из маленог српског народа упркос вјековној изложености најстрашнијим облицима истребљења. Називају нас сељачинама, примитивцима, неписменим заосталим чопором, труде се да нас прикажу у најгорем свјетлу. Немамо се чега ни пред ким, осим пред Господом, стидити. Нити коме било шта доказивати. Нека то раде они који треба да се стиде своје историје – М. Б. („Глас канадских Срба“, 29. мај 2003. године).

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић, Сента, 10. децембра 2912.

 

Коментари (12)

Одговорите

12 коментара

  1. vojislav ananić

    НОВОСАДСКА ГИМНАЗИЈА

    Основао ју је трговац и грађанин Новога Сада, Сава Вуковић од Берегсова, на Св. Саву 1810, пошто је дао своту од 20.000 форинти за ту сврху. Остали новосадски грађани уписали су такођер велике прилоге, те је брзо скупљено преко 100.000 форинти. Идуће године је вриједност овога новца, ради државног банкрота, пала на петину. Поновним прилозима подигнута је свота за градњу гимназије на близу 50.000 форинти. 1811 отворен је први и други разред, 1816/17 трећи, а, затим сваке године по један, тако да је 1819/20 имала 6 разреда. 1848 била је гимназија затворена и те је године изгорјела. Поновно је отворена 1852/56, али само са 4 нижа разреда, и тако је остала до 1865/66. Те године добила је право јавности, те је отворен 5 и 6. 1866/67, а 1867/68 8. разред. Наставни план био је стално удешаван по наставном плану у државним гимназијама. Међу знатнијим управитељима и професорима Н. Г. били су: Павле Шафарик, Јован Хаџић-Светић, Петар Јовановић, Ђорђе Натошевић, Ђорђе Магарашевић, Милован Видаковић, Јован Ђорђевић, Никола Крстић, Јован Туроман, Васа Пушибрк, Јован Грујић, Александар Сандић, Л. Костић, Ђорђе Дера, Мих. Остојић, Јован Грчић, Ј. Живојновић, И. Бајић и др. 1811—1911 прошло је кроз гимназију у Новом Саду укупно 18.000 ученика. Поред карловачке имала је и Н. Г. огромних заслуга за одржање и ширење српске националне идеје. Велики број знаменитих Срба прошао је кроз Н. Г. Њена важност постала је већа у доба, када се Матица Српска преселила у Нови Сад и у доба Новога Сада као »Српске Атине«. Њена аутономија била је много мања него карловачке гимназије. Нарочито се у посљедње вријеме осјећао тежак притисак маџарске државне власти.

    Литература: В. Пушибрк, Постанак и развитак српске православне велике гимназије у Новом Саду (1895); Споменица о стогодишњици српске православне гимназије у Новом Саду.

    Д. Поповић

    ИЗВОР: Проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928

  2. vojislav ananić

    НАРОДНА БИБЛИОТЕКА У БЕОГРАДУ била је и прије рата, а и данас је, најбогатија и најпознатија библиотека у Србији. Оснивање Н. Б ишло је постепено. Када је послије другог устанка ослобођена Србија, и кад су основана министарства, онда су се за њихове потребе почеле набављати књиге. Тако је свако министарство имало по једну малу библиотеку. 1844 извршен је попис књига министарства просвјете. Било је свега 1.421 књига, и то је био основ за стварање Н. Б. 1853 министарство просвјете тражило је актом преко државног савјета, да се све књиге појединих министарстава уступе министарству просвјете. Када је то извршено, објављен је 16/2 1853 закон, по коме је створено звање библиотекара при министарству пројсвјете, чија је дужност била, да уреди цијелу библиотеку, да се брине за њу и да врши куповину књига. 16/12 1859 постављен је први библиотекар (Филип Николић). 16/5 1856 постављен је за библиотекара Ђуро Даничић, који је остао на тој дужности до 26/12 1859. Даничић се више бринуо за библиотеку и његови су најглавнији приједлози: 1. да библиоотека набави сваку српску књигу; 2. да библиотека набави сваку књигу, која се односи на српски народ, на ма ком страном језику, и 3. да библиотека набави из сваке струке најбоље књиге на страним језицима. То је био програм библиотеке, који је остао и касније. Даничић је предложио 1858 да се библиотека службено назове Н. Б., и то је усвојено. 26/11 1859 постављен је за библиотекара Миливоје Прајзовић, 10/2 1860 Коста Црногорац, 10/6 1861 Др. Јанко Шафарик. Шафарик је преуредио библиотеку и увео је лисни каталог по писцима и каталог по струкама. 1864 створено је звање помоћника библиотекаревог, а у фебруара 1865 постављен је за помоћника др Михаило Розен, који је остао на тој дужности до 6/12 1869. Касније је био помоћник Јосип Мајзнер (1867—1891). 27/11 1869 дошао је за библиотекара Стојан Новаковић. 12/12 1873 објављен је нов закон о звању и плаћи библиотекара и његовог помоћника. За вријеме Новаковићеве управе библиотека се почела више развијати, и тада је штампан први Каталог Н. Б. (књ I, св. 1. инострана књижевност), сређен по писцима. 6/2 1875 постављен је за библиотекара Јован Бошковић, а 10/10 1880 архимандрит Нићифор Дучић. 1880 штампан је Каталог (књига II св. 2. инострана књижевност,). 19/3 изишао је закон о Н. Б. по коме је библиотека одвојена од Народног Музеја, с којим је до тога времена чинила. цјелину. 15/5 1886 Дучић је разријешен од дужности и предао је чувару Народног Музеја Михаилу Валтровићу. 1886—1897 био је библиотекар Милан Ђ. Милићевић. 1/11 1886 изишао је закон о Српској краљевској академији наука и по чл. 7 тога закона Н. Б. је припала. академији. За вријеме Милићевићеве управе штам пани су далњи Каталози (књ. III св. 1, српска књижевност 1886; књ. IV инострана књижевност, 1889). Прираст књига био је знатно већи, и онда је о бјављен нови Каталог, који је обухватио и старе и нове књиге (I књижевност српска, 1894). 1891 постављен је за помоћника библиотекара Ђока Поповић (1891—1905). 1897—1900 библиотекар је био Драгиша Станојевић, 1900 до 9/4 1901 Стојан Протић, 15/12 1901 до 1903 Љубомир Јовановић. 22/1 1901 објављен је закон о Н. Б. по коме је извршено њено преуређење. По том закону библиотека је требала да добије своју посебну зграду, а да академија има право надзора и да се њој подноси годишњи извјештај. По чл. 2 и 8 тога закона Н. Б. постављена су три задатка: а) да помаже његовање науке у Србији, б) да олакша ширење народног образовања, и ц) да среди дотадању српску библиографију једне и друге абецеде, а да нову објављује сваке године. 1902 штампана је друга књига Каталога (књижевност словенска). 1903 постављен је за библиотекара Јован Томић, који и данас врши ту дужност. 1905 постављен је за помоћника Милован Глишић (1905—1908), а касније су ту дужност вршили: Мика Поповић (1908 до 1912), Милош Зечевић (1912—1921), Војислав Илиећ млађи (1921—1922), Сима Пандуровић (1922—1923) и Светозар Матић (од јула 1923). У почетку је Н. Б. била у згради министарства просвјете, 1844 добила је посебну кућу (у близини касационог суда), одатле је пресељена у другу зграду (преко пута војне академије), па онда у зграду више женске школе и, најзад, у лијево приземно крило велике школе (капетан Мишино здање), гдје је остала до европског рата. За вријеме европског рата велики број књига Н. Б. евакуиран је, а за вријеме окупације Србије пренесен је у Софију, одакле је враћен послије закљученог мира. Пропало је доста старина (Никољско Јеванђеље, Орбини, Лукари и т. д.), нарочито књиге о јужној и источној Србији. Одмах послије рата библиотека је привремено смјештена у згради Врачарске задруге (улица краља Милана), па је одатле пресељена у своју зграду (Косанчићев Венац), која је купљена у септембру 1922 за 3,200.000 динара. Како се Н. Б. развијала види се из ових података: 1844 било је свега 1.421 књига, 1871 имала је 10.600 дјела у 22.459 свезака (старих славено-српских и осталих рукописних књига 185, првих издања 41, карата, планова, цртежа, слика, фотографија 400), 1887 имала је 25.073 дјела у 55.488 свезака, дупликата 4.512, укупно 60.000 св. (старих рукописних књига 410, првих издања 66, карата, слика 904). Број читалаца 1887 био је 593 (ђаци 325, наставници 76, свећеници 6, официри 22, чиновници и други 152, странци 21). Читало се укупно 7.825 дјела. Буџет за 1887 био је: плаћа библиотекара 7.07280, помоћника 3.91530, за набаву и увез књига 12.000, за канцеларијске трошкове 1.500, за два служитеља 2.000; укупно 24.488-то динара. 1897 Б . је имала: 30.742 дјела у 62.336 св. и 6.113 дупликата (рукописа 623, српских штампаних првина 141, карата слика 990). Број читалаца био је : 624 (ђаци 414, наставници 132, свећеници 4, официри 3, други 62, странци 9). Читало се укупно 10.945 дјела; буџет је био 25.280 динара. 1900 Б. је имала: 32.702 дјела у 70.706 свезака и дупликата 10.505, штампаних првина 141 (дупликата 16), рукописа 627, карата-слика 2.296, политичких новина 1.280, укупно 85.571 број. Број читалаца био је 451, читало се у библиотеци 5.835 свезака, изван библиотеке 5.403 св., свега 11.238 св. Читано је српских дјела 5.986, страних 5.252, научних 6.742, забавних 2.367, рукописа 78, политичких новина 372. Буџет је био: плаћа чиновника 12.57780, служитеља 3.120, за набаву књига и увез 12.000. за огрјев и канцеларијске трошкове 1.200; свега 28.897-80 динара. 1905 Б. је имала: 40.000 дјела у 84.845 св. и дупликата 16.114 (рукописа 1.913, првина 216, карата-слика 2.450, политичких листова 433, писама 1.316). Буџет за књиге и канцеларијски материја био је 16.000. Узимано је из библиотеке: 21.395 предмета. 1910 Б . је имала: 45.838 дјела у 94.299 св. и дупликата 21.383 (рукописа 1.103, првина 218, карата-слика 1.130, политичких листова 728, писама 2.088). Број читалаца био је: 1.815 мушких. 62 женске; буџет за књиге и канцеларијски материјал био је 20.861 динар; узимано је из библиотеке 22.142 предмета. 1912 Б. је имала 48.574 дјела у 98.341 св. и дупликата. 34.279 (штампани првина 218, новина 774, карата-слика 1.216, рукописа 1.172, писама 2.606). Буџет за књиге и канцеларијски материјал био је: 20.861 динар. Број читалаца био је мањи због балканског рата: 1.955 мушких, 1.706 женских; читано је укупно 12.661 дјело. Послије рата извршено је преуређење библиотеке. Главне групе по форматима: 12, 8, 4 и фолио. Редни број по долажењу књига. Диоба: 1. књиге, 2. колекције (наше), 3. часописи (наши), 4. колекције и часописи (страни), 5. новине, 6. рукописи и старе књиге, 7. музикалије, 8. карте. Бит ће израђен абецедни и стручни каталог. У абецедном каталогу су одјељци: 1. српско-хрватско-словеначки, 2. словенски ћирилски, 3. словенски латиницом , 4. страни језици, 5. новине и 6. часописи. Број особља је: пет чиновника (са управником), два служитеља. Новим буџетом (1926 до 1927) предвиђено је: један библиотекар, 12 чиновника (два помоћника) и 6 служитеља, Цио буџет за личне издатке је 479.190 динара, за материјалне 294.800 динара. За вријеме европског рата рад у библиотеци је био обустављен. Читање у библиотеци је бесплатно, за узете књиге изван библиотеке полаже се кауција.

    У. Џонић

    ИЗВОР: Проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928

  3. vojislav ananić

    НАРОДНА БИБЛИОТЕКА У КРАГУЈЕВЦУ основана је шездесетих година 19 вијека, Основало ју је министарство просвјете и предало је гимназији, те је у исто вријеме она била и за наставнике и за народ. У правља је одбор са директором гимназије, а библиотекари су били обично наставници српског језика (П. Ђорђевић, М. Раичић, Ј. Максимовић, М. Мајзнер, С. Нешић). Библиотекар М. Мајзнер одвојио је Н. Б . од гимназијске књижнице. За вријеме рата Б. је великим дијелом уништена. Послије рата сређивање је извршио Рус Метислав Шахматов, кога је измијенио Милан Антоновић, суплент. Садањи библиотекар је Милан М. Милошевић, професор. Број књига је 15.800. Постоји рукописни каталог. Књиге су класифициране по научним групама.

    У. Џ.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  4. vojislav ananić

    НАРОДНА БИБЛИОТЕКА У НИШУ основана је одлуком министарства просвјете 27/4 1903. Свечано отварање Б. извршено је 19/9 1904. Број књига је 5.400 и 10.000 св. Број листова 150. Штанпаног каталога нема. Зграду за Б. опоручно је оставио 1895 нишки епископ Јероним. Прву пошиљку у књигама Б. је добила од министарства просвјете, а касније је добивала поклоне од државне штампарије и приватних лица. Б. се нарочито обогатила библиотеком Стевана Сремца. За вријеме окупације (1915) Бугари су пренијели Б. у Софију, одакле је враћена послије рата, заједно са књигама народне библиотеке у Београду. Библиотеку је поновно уредио др. М. Милачић, професор, који и данас врши дужност библиотекара. Први библиотекар по оснивању био је Павле Софрић, професор. Рукописа нема. Свечано отварање библиотеке послије рата извршено је 11/5 1924.

    У. Џ.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, ИИИ КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  5. vojislav ananić

    МАТИЦА СРПСКА КАО НАЈЗНАЧАЈНИЈА УСТАНОВА КУЛТУРЕ СРПСКОГ НАРОДА

    Покретање Летописа Матице српске
    После ослобођења Угарске од Османлија, досељавања Срба на ту територију – још више су учестала. Овде су прилике биле повољније него у Србији иза Саве и Дунава. Тамо су борбе много дуже трајале. Рачунало се да Срба, на подручју тадашње Аустријске монархије има близу четири милиона. Они су у туђој средини, ипак живели на свој традиционални начин, који су чувале и каналисале православне српске општине. На основу Привилегија добијених из Беча имали су свој властити „танач“ (личност на челу српске-црквене општине), своје чиновнике, бирове (судије) и ешкуте (већник, под заклетвом). У градском савету Будима и Пеште, заступао их је по један сенатор, попут Јована Мушкатировића, који је писао на српском, мађарском и латинском језику.
    Међутим, када је српски штампар и издавач Стефан Новаковић 1796. године своју штампарију из Беча пренео у Будим и продао права Пештанском универзитету – колико год да је то било повољније за Будимлије – Срби у Аустријском царству изгубили су могућност да се посредством штампаних гласила информишу на свом језику. Та празнина трајала је све до августа 1813. године, када у Бечу почињу да излазе Новине сербске.71 Занимљиво је да су ово гласило, које се сматра првим новинама код Срба, покренули студенти медицине, Димитрије Давидовић и Димитриј е Фрушић.
    Деветогодишње излажење ових новина било је врло драматично: проблеми са финансирањем штампе и сталним притиском поверилаца, садржајни концепт који се од политичких тема (последице ратовања против Наполеона) окретао ка садржајима из свакодневног живота српског становништва, полемике и памфлети у време Вукове борбе за реформаторске идеје на пољу правописа и језика. Оба Димитрија (уредници и новинари) су краће време провела у затвору под оптужбом да су клеветали Угарску дворску канцеларију. Када је свршио студије Димитрије Фрушић напушта Беч. Давидовић тада губи вољу и наду у успех, а огорчен на читаву политику Аустрије према поданицима српске народности, одлучује да напусти Беч и да се ту никада више не врати. Посредством проте МатиЈе Ненадовића, обезбедио је службу у Србији (код кнеза Милоша), где је прешао новембра 1821. године. У марту је издат налог за обустављање новина. Гашењем Давидовићевих Новина сербских Срби су остали су без политичког гласила на свом језику. Сва настојања да се покрене нови лист сличног профила, нису дала резултате, па је група интелектуалаца 1823. донела одлуку да отпочне издавање часописа Сербске летописи. Иако покренут у Новом Саду, од стране Георгија Магарашевића, тај се часопис штампао у Будиму. Одмах је постао једино гласило где су објављивани значајни резултати свеопштег књижевног и научног стваралаштва. Поред тога, у фокусу су биле све теме везане за историју, али и савремени тренутак српског народа: књижевност, историја, религија, фолклор и култура. Међутим, да преглед не би био „кратковид“ објављивани су текстови из целог словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”.
    Потешкоће у организацији читавог посла подстакле су Магарашевића да се посаветује са пештанским трговцима и интелектуалцима, који су закључили да решење треба потражити у оснивању културне установе која би не само бринула о часопису него и развила знатно шири програм рада. Часопис је изашао 1825. године, са информацијама које су се као новинарски осврт, односиле на претходну годину. У почетку није имао искључиво национални карактер, јер се из предговора првог броја уочава присуство идеја о свесловенској солидарности. После другог броја уочена је грешка у називу (граматички род Сербска летопис), што је промењено у Сербскиј летопис. Планиране три књиге годишње су изашле, али је већ код четврте издавач и штампар Константин Каулиције био суочен са губицима. Зато је у септембру исте године зауставио даље штампање. Да се не би изгубио једини лист на српском језику, уредник се посаветовао са пештанским трговцима и интелектуалцима, који су закључили да решење треба потражити у оснивању културне установе која би, не само бринула о часопису него и развила знатно шири програм рада.

    Оснивање Матице српске
    Догађај од далекосежне важности за културу и историју српског народа, не само у Угарској, већ и у матици, свакако је било оснивање Матице српске 1826. године. Међу иницијаторима су били трговци: Ђорђе Станковић, Јосиф Миловук, Јован Деметровић, Гаврило Бозитовац, Андрија Розмировић и Петар Рајић, предвођени новосадским правником Јованом Хаџићем (литерарни псеудоним Милош Светић). Јасно је да су у том подухвату имали узоре из мађарског културног и јавног живота, који су у Пешти основали Академију наука.
    О! Не треба, да пример далеко тражимо. Погледајмо само на Маџаре, каковим топлим сердцем изобразитеље језика свога грију, како све силе своје јединодушно напињу, да би говор матерњи из увененија у цвет, из таме у светлост, из забвењија у славу извели, и колико су већуспели! Благо вама наследници наши, ако и миМаџаромусподражавамо.
    Потписали су се у круг, како нико не би био ни први, ни последњи. Иако су сви били становници Пеште и Будима, само један од њих, Бозитовац, рођен је у главном граду Угарске. Осталима је завичај био у разним крајевима где су Срби тада живели: Деметровић из Далмације, Миловук из Трпиње код Вуковара, Хаџић из Сомбора у Бачкој, Розмировић из Карловаца Сремских, Станковић из Вршца, Рајић из Ковачице у Банату. У следећем седмочланом кругу потписали су се: архимандрит манастира Крупе Герасим Зелић (рођен у Жегару у Далмацији), двојица Бечлија, по један Новосађанин, Темишварац, Бајац, Осјечанин. Међу овом седморицом, учлањеном августа 1826, била су и двојица из тек ослобођене Србије. Нико мање до кнез Милош и брат му Јеврем Обреновић. Та географска дисперзија чланова показује да није реч о уској, локалној, већ о општесрпској институцији.
    За првог председника Матице српске биран је Јован Хаџић, утемељивач савременог српског јавног и приватног права и аутор Грађанског законика (1844)1,& У уводнику прве свеске спасеног Летописа Хаџић је написао проглас у којем је објавио оснивање Матице српске, овако: „Ево ти, почитајеми и предраги Роде, Летописа србског. Теби подноси са Ијубављу пуним жаром Матица Србска, која је Тебе ради и Твоје славе ради постала, за Тебе ради, за Тебе дише.“ Повело се рачуна и о практичном функционисању новог друштва. Сваки члан-оснивач имао је уплатити у друштвену касу по 40 форинти сребра, без камате. Исто тако убудуће ће и сваки родољубац моћи постати члан Матице српске под истим условима. А каса ће се пунити и новцем зарађеним од продаје књига, које се, међутим, могу и поклањати сиромашној омладини „за добро владање и приљежаније“ – али без штете по касу. Предвиђене су и новчане награде „за разрешеније какови нибуд стављени важни за књижество и просвештеније вопроса“ као и могућност да се покрену једне српске новине са плаћеним уредником.
    Матица српска је дакле, створена у клими која је имала романтичарски занос ка просвећивању српског народа. Потпуно разумљиво, јер је у туђој краљевини (Угарска) културни живот Срба био сасвим потиснут и национална свест непожељна. Увек је представљала претњу по стабилност и мир читаве царевине (Аустрије и Угарске). А са друге стране, у домовини, у Србији, писмених и школованих људи има тако мало да се на прсте могу избројати. Први лекари, апотекари, чиновници и учитељи, сликари, позоришта и глумци, долазили су од „пречана“.
    Око новог српског културног друштва, одмах су почели да се окупљају српски просветни и културни посленици, слободоумни људи, политичари, интелектуалци различитих профила – виђени Срби, пре свега трговци. Само они су, између осталог, могли да финансирају друштво које ће неговати српску културу и традицију. Културу која се тек рађала у невеселом и тешком времену за народ без отаџбине. Рад Матице српске је од самих њених почетака био усмерен у правцу презентовања националне српске културе у Европи, али се ништа мања пажња није посвећивала ни образовању народа. Разграната издавачка делатност, која је наредних година уследила, у многоме је помогла остваривању тог циља. Оснивачи су сматрали да је њихов основни задатак „да се књиге србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда“. Тако су на самом почетку, објављене књиге Милована Видаковића, Јована Стерије Поповића, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког, Јована Суботића. За све време свога трајања Летопис је, понешто мењајући име, био и остао централни српски часопис истрајан у настојању да окупи проверене вредности српске књижевности, науке и културе, у духу са првобитним прогласом: Један дух треба да све нас одушељава, дух народољубија, једна мисао сва дела наша да води и управља – мисао за обште благо; један жар да све нас распаљује и диже – жар ревности за просвештеније народа.
    Иако је имала претензије да окупи све водеће српске интелектуалце тог времена – да се окрену ка формирању српског ученог друштва (будуће Академије наука и уметности) – Матица српска то, нажалост, није успевала. Главна јабука раздора у интелектуалним круговима била је, тада актуелна реформа српског књижевног језика и правописа, на челу са Вуком Стефановићем Караџићем. Погледи на реформу били су веома различити, а те разлике често су кулминирале нетрпељивошћу и међусобним сукобима.
    Етапе у функционисању Матице српске током деловања у Пешти
    Национални занос и добра воља нису били довољно снажни да уравнотеже две опречне струје:
    а) на једној страни српске писце који гравитирају западној култури (преводе дела која су у моди немачког малограђанског друштва, пишу угледајући се на другоразредне узоре из иностранства или робују класичарским калупима);
    б) на другој страни русофиле (окренути према православној Русији, Кијевској лаври и рускословенском језику).
    Летопис негује култ Доситеја Обрадовића, који је отворио српску културу према Западу, залажући се за употребу народног језика у књижевности, док уредник Георгије Магарашевић прокламује словенску линију. Часопис објављује народне песме, а истовремено окупља класично образоване људе „васпитаване у аристократском духу једног Хорација“. Широкогруд је према Вуку и његовим идејама, даје могућности његовим следбеницима – а чврсто се држи старих схватања о језику и правопису. Матица је заправо прихватила народни језик али не и Вукову азбуку, док у недоумици између фонетског и етимолошког правописа – није имала ни чврст ни одређен став.
    Као жестоки критичар Матице и Летописа јавља се карловачки митрополит Стефан Стратимировић. Због избацивања „јерова“ и због штампања народног, уместо црквеног календара, тражио је од власти (и успео!) да се једна свеска Летописа – секвестрира! Против Матице је поднео тужбу, директно цару, тражећи да буде укинута! Било је и других, који су Матици и Летопису прво дали подршку да би касниј е, незадовољни уређивачком политиком, окренули леђа. На првом месту Павел Јозеф Шафрик, тадашњи директор новосадске гимназије, признати ауторитет у области језика и књижевности. Посвађали су се и Јосиф Миловук и Јован Хаџић, око регулисања правних питања приликом оснивања Матице. Хаџић није послао Статут на одобрење властима, чиме је прекршио тада важећи закон. Сматрао је да посебно одобрење није потребно, с обзиром да се у Царским привилегијама које су 1812. године додељене Србима каже да им се „осим ћириличне штампариј е дозвољава и формирање посебне издвачке фондације“.
    Врло брзо, време је показало да је Миловук био у праву, тражећи да се новоосновано друштво и званично пријави. Као прагматични трговац, имао је на уму реалан страх од ригидне бирократије, од власти која није била наклоњена националном освешћивању, те је сваки формални пропуст, строго кажњавала (глобом и забранама). Због неразумевања и одсуства подршке међу члановима, у мају 1826. Године, Јосиф Миловук се, заједно са Бозиторцем повлачи. Као што се могло очекивати, власти нису биле мишљења да споменута Привилегија подразумева формирање организације као што је Матица српска. На тај став, као уље на ватру, долила се Аутобиографија Јоакима Вујића (1831-32), штампана код Јована Претнера у Горњем Карловцу. Пештанска цензура је забранила штампање због „русофилске тенденције овог дела“, а писац га је однео у Карловац и од тамошњих власти успео да добије одобрење. Изигравање цензуре је откривено, отворена је истрага и извршена преметачина по књижарама, не би ли се заплениле инкриминисане књиге. Тада је у књижари Ђорђа Кирјаковића у Новом Саду пронађена већа количина српских књига, нарочито Летописа. Тако је и дошло до обустављања делатности Матице (17. фебруара 1835) „док се тачно не установи какво је то друштво и ко га води“. То је био снажан ударац за српску 
    писану реч и културу у Угарској. У новонасталим околностима, приступило се стратегији да се властима докаже како су сумње за „пансловенску пропаганду и сепаратистичке тенденциј е“ – неосноване.
    На нови декрет Угарске дворске канцеларије чекало се безмало две године. Матица је овога пута (1836) стављена и под будно око пештанског магистрата. За дозволу су се ангажовали сви чланови, понајвише Теодор Павловић. После двогодишње паузе Матица поново наставља са радом и одмах издаје Летопис, али са видном променом у концепцији часописа. Уместо свесловенским темама, већи део простора био је посвећен питањима културе и језика српског народа и осталих Јужних Словена. У ситуацији када је цело мађарско друштво превирало у културном препороду, тадашња српска интелектуална елита, у коју је свакако спадао и Павловић, сматрала је веома важним наставак издавања периодичне штампе на свом језику. У првој свесци новообјављеног Летописа радосни догађај је обележен овако: „Слатко чедо васкрсну! Ево опет срећно ногом ступа! Туга наша – Богу и Цару хвала! – на радост се велику претвара. Нејако је оно истина и слабачко, кораци његови дрктајући и посртајући; али и то ће у твоји Роде меки објатија ојачати.“
    Обнову топло поздрављају сви Срби, списатељи нарочито. Имајући слуха за повољни моменат, Теодор Павловић креће у најважнију акцију – да прикупи новац. Потражио га је у богатих српских спахија и племића. Имао је при том и среће, да за свој наум придобије Саву Текелију, и довољно мудрости – да га промовише за доживотног председника. На тај начин га је трајно везао за Матицу. Исто тако, као добротвор, јавља се и богати племић Јован Нако са наменским фондом за популарисање српске књижевности (пет хиљада сребрних форинти 1837. године). Следи низ од деведесет других добростојећих Срба, који Матици дарују по хиљаду-две, па и више, форинти у виду чланарине. Каса се убрзо напунила што је Павловићу дало широке могућности за делање. Од 1839. па све до пресељења у Нови Сад, Матица српска бележи непрекидни успон у свом раду. Поклонима донатора значајно се увећава библиотека и расписују се конкурси за награђивање аутора књижевних дела. Награђена су тада седморица писаца. Међу награђенима су били: Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Јаков Игњатовић, Вељко Петровић и други даровити млади људи који ће касније постати познати у свету литературе. Када је реч о језику, чланови Матице су после првобитног одбијања, временом прихватили Вукову реформу правописа и књижевног језика, што је у великој мери допринело да његове идеје победе и заживе у пракси. 
    Теодор Павловић је друштво и часопис водио кроз многе невоље, па му је најзад малтретирање и додијало. Ускоро је уређивање Летописа препустио Јовану Суботићу, задржавајући и даље место секретара Матице. Да је нови уредник Летописа истовремено и прави човек на овом месту, показало се веома брзо. Преузимајући часопис, он је истакао и своје „вјерују“. Сматрао је да то не може бити научни часопис, окренут само уском, интелектуалном кругу, већ часопис за ширу публику, за народ. Поред озбиљног, мора имати и забавни, па и шаљив део. Кренуо је са личним примером – писао је песме по угледу на народне и тако отворио једну нову етапу у поезији која је до тада била строго окренута класичним узорима. Осим тога, Суботић је мислио врло слично као и реформатор српског језика, Вук Караџић. Није се заносио некаквим славјанским идејама и идеалима, већ се приближава народном језику а прихвата и Вукову азбуку. Једино задржава етимолошки правопис. То је заправо, и једино што га још дели од Вука. За разлику од својих претходника одаје му признање у чланку Неке черте из повјестнице сербског књижества који је објавио у Летопису 1846: Вук је првиј самим чистим народним језиком писати почео и једнако писао …. његовом правопису нема равна у чистоти и целисходности. Вук Караџић је био веома изненађен и обрадован овим обртом, па једном пријатељу пише: „Да ли сте читали најновији Летопис? Ја нисам мислио да ће се за мога живота у њему онако о мени писати.“ (Маленчић, 1998: 49)
    Најзначајнији добротвори и задужбинари Матице српске
    Доброчинство у виду остављања задужбина своме роду, последица је развоја грађанског друштва и поновног родољубља. Као што су некада Немањићи зидали и остављали задужбине, тако су сада у XIX веку успешни трговци, официри, владике, па и земљорадници из Војводине несебично даривали културна друштва, за образовање и науку. После Саве Текелије и грофа Нака, кнез Милош (1780-1860) се може сматрати једним од важнијих Матичиних добротвора, јер је уплатио петоструко већи улог од осталих. Као добар политички стратег, одмах је схватио да је друштво које оснивају Срби у Угарској општесрпско, јер су му чланови били са разних страна Балкана и Средње Европе, где су све Срби живели. Он је у томе видео могући обједињујући фактор целе српске нације, не само у културном смислу, већ можда и више од тога, можда и државу под његовом влашћу. Кнез је остао члан Матице доживотно, чак и после уписа кнеза Александра Карађорђевића, који га је сменио на власти у Србији. Тако су се у једном истом удружењу нашла два кнеза из непомирљивих династија. Без обзира на актуелну моћ, која је додуше варирала и смењивала се, имали су исти третман. Тиме су симболизована настојања у самој Матици српској, да се културним делатностима маргинализују политички сукоби унутар Српства. Године 1845. у Матицу се уписао Његош, владика црногорски, чиме се и династија Петровића нашла у заједничком колу.
    Са годином 1838. почиње права Текелијина ера Матице српске. Овај царски саветник, племић са предикатом од Визеша и Кевермеша, основао је знаменити завод Текелијанум „из једне једине љубови миломе ми роду”. Поменуте године, на дан 21. Августа, у Текелијиној кући се одржавала седница Матице српске. Тада председавајући Сава Текелија предаје свој дом – под надзор Матици српској за сврхе ђачког дома, али и за потребе редовног Матичиног рада. У дом је одмах примљено дванаест питомаца. Тај број је касније повећан на двадесет истовремених корисника дома. Не само то, већ све што је имао, Сава Текелија је оставио српском народу (преко Матице српске) – све своје земљишне поседе, неколико кућа, сто педесет хиљада форинти и свој е часно име.
    Новосађанка Марија Трандафил (1816-1883) такође је била велика добротворка, која је за живота своју богату имовину завештала Матици српској и Црквеној општини. У рукописном одељењу Матице налази се „тестаменат“ којим: Марија Трандафилка, родом из Новог Сада, оставља после себе 1 400 000 круна (700 000 форинти) на стипендије и на Фонд за удају сиромашних девојака, те за болнице и за „Завод за српску православну сирочад“. Управа над Заводом припала је у надлежност Матици српској. За десет година рада, школу је завршило око стотину питомаца. Остављен је новац и за подизање нове зграде, али се то реализовало готово три деценије после њене смрти, 1912. године. Матица српска се у то здање уселила 1928. са Библиотеком и Управом – па се ту и данас налази.

    Извор: Драган М. Јаковљевић, Српске културне и просветне установе у Мађарској
    у 19. веку као носиоци културолошког препорода српског народа, Завршни рад на студијама трећег степена Докторска дисертација, Београд, 2015.

  6. vojislav ananić

    ТЕКЕЛИЈАНУМ, УСТАНОВА ЗА ШКОЛОВАЊЕ СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ У ПЕШТИ

    Задужбина Саве Текелије као расадник српске интелигенције
    У почетку само дом за паметне и примерне, али сиромашне студенте, Текелијанум је израстао у центар у којем се стварало српско национално и културно језгро, северно од Сремских Карловаца и Новог Сада. У колективном памћењу српског народа, сматра се да – после настанка првог позоришта (1812) и Матице српске (1826) – Текелијанум представља трећу, званично најважнију установу Срба у Угарској XIX века.
    Прва позоришна представа о Србима – изведена у Пешти 1812. године. Била је то, на мађарском језику приказана, историјска драма О вођи Првог српског устанка, Карађорђу. Глумац и писац текста био је Иштван Балог. Великом успеху код српске публике допринело је то, што је највећа мађарска глумица онога времена, Деруне Сепатаки Роза отпевала једну песму сама, а другу у дуету са колегом – на српском језику! Музику за ове песме компоновао је на основи српских народних мелодија Габор Матраи. Појава самога Карађорђа и других српских бораца Првог устанка на позорници, заједно са групом сељака и жена у живописној народној ношњи, значило је врло много за српске гледаоце из Будима и Пеште. Српска народна одела за представу набавили су пештански Срби. Околност да су српски хероји овом приликом говорили мађарски није много сметала, није умањила дубоки утисак драмске радње.
    У српском народу није било много образованих и богатих људи, попут Саве Поповића Текелије, који би свој углед, знање и иметак несебично подарили нацији. Текелија је био потомак граничарског војног племства, поседник пустара и многих имања. Имао је титулу Високоблагородни Господин Савва од Тјукјули, господин Визеша и Кевермеша, златне надпетице каваљер, царско-краљевског и апостолског Величанства совјетник, многих славних мађарских комитета приседатељ и свих права доктор (Текелија/Форишковић, 1966:

    Породица племенитих Текелија

    Арадска породица Поповић Текелија, указом угарског цара Јосифа Првог 1705. године, добија племићку титулу као награду за ратне заслуге капетана Јована Текелије. Именовани је кроз Поморишје, Потисје и Банат командовао једним крилом српских крајишника и фрајкораца 1697. у бици против Турака код Сенте. Испољио је изузетну храброст, омогућио победу „хришћанскога оружја над турским“ под генералном командом принца Еугена Савојског, чувеног аустријског војсковође.
    Према писању Александра Форишковића, пронађен је извештај о најзначајнијој војној акцији капетана Текелије: „У ноћи између 10. и 11. септембра приспео је у табор принца Савојског, који се био улогорио северозападно од Бечеја. Донео му је вест да је турски султан претходног дана око поднева, почео да гради мост преко Тисе. За то време његова војска пљачкала је Сенту и околна места. Савојски је покренуо војску, која је, предвођена Текелијом, прошла кроз банатске ритове и мочваре и стигла у тренутку када су Турци почели да прелазе Тису. У бици је турска војска потучена у крви до колена. Дан уочи боја, 10. септембра, Савојски је написао извештај цару о приликама на терену. У извештају наводи да је био сигуран у намеру Турака да нападну Сегедин: Сем тога ме је, током ноћи, капетан из Сенте по имену Текелија обавестио да се непријатељ тога дана, још око поднева, ту налазио. “
    Ово писмо Еугена Савојског, како је закључио Форишковић, поуздано потврђује учешће Јована Текелије у великој бици. Али живот се не одвија увек у очекиваном правцу, па је његово четврто колено, праунук Сава Текелија (1761-1842), ипак детињство провео у оскудици, јер су родитељи водили вишедеценијску парницу око наследства. Упркос томе, Сава је стицао примерено му високо образовање, почев од родног Арада, до универзитета у Пешти и Бечу. Могуће је да су лично искуство у стицању знања, као и честе промене бивствовањато, били један разлози да се студентима олакша живот на путу до дипломе?
    Текелија је као радознали, ренесансни дух „на своју руку“ стицао различита знања. Две године је паралелно слушао предмете из правне науке и учио цртање, француски, италијански и шпански језик. Поред званичних, познавао је језике свога окружења: руски, мађарски, влашки, чак и турски. Похађао је предавања из природних наука: анатомије, хемије, ботанике, математике, као и часове свирања флауте. Најзад, 1782. године у Будиму се уписао на Правни факултет, и завршио га за три године. Већ следеће године докторира (1786), наравно на латинском ј езику, темом О узроку и циљу постојања државе.
    По завршетку студија, вратио се у Арад где је живео као земљопоседник, старајући се да поправи финансијско стање имања (са успехом) и да се уклопи у средину којој је припадао. Године 1790. као виценотар Чанадске жупаније учествује на Српском народно- црквеном сабору у Темишвару. Предводећи племићку мањину, увиђа да је Беч одобрио српски Сабор само зато, да би обезбедио противтежу утицају угарског племства, по старом обичају „завади па владај“. Због тога се Текелија успротивио нереалном захтеву својих сународника: да добију посебну српску територију у Монархији. Сматрао је то мамцем који ће Србе одвући од оствариве заштите националног идентитета. Непопустљив и емотиван, инсистирао је да се права српског народа експлицитно „уграде“ у угарско законодавство. Тиме се замерио и сународницима и царском комесару.
    Још десетак година био је Сава Текелија друштвено активан. Међутим, његово незадовољство резултатима личног ангажовања у политичком животу угарских Срба, довело је до тога да се, после Угарског сабора (1802) сасвим повуче са политичке позорнице. Наредних неколико деценија успешно се бавио трговином ратарским производима и стоком. Током овог периода сукобљавао се са представницима власти у жупанији, улазио у расправе у својој породици и водио неуспешне судске процесе. Истовремено, редовно записује догађаје из свога живота под насловом Описаније живота. Поред тога, објавио је напре чланак, а затим и књигу са провокативним називом Доказ да Власи нису римљанског порекла96. Књигу му је штампао на немачком језику, у Халеу 1823. године, нико други до Вук Стефановић Караџић. Мада је наишао на критику и српских и румунских интелектуалаца, Текелија је остао при свом закључку и 1827. је штампао друго допуњено издање – на немачком и румунском језику. Био је убеђен, на основу имена географских локалитета, да се порекло Румуна (Влаха) може довести у везу са српским тј. словенским.

    Вера Милосављевић интерпретира тај став на следећи начин: „Г еографска имена, на сваком подручју, потичу из језика староседелаца. То је непобитна чињеница, а она у Румунији су увек из српског, с тим што су многа скрнављена латинским додацима, или преводима на неки појам из романских језика. Зато је Сава Текелија правилно приметио, да је румунски језик склоп српских и латинских речи. А да су, рецимо, географска имена појмови из српског језика – мало оскрнављени латинизмом, можемо се уверити на имену једног од најпривлачнијих румунских излетишта у Карпатима – Изворул Рече. Нема спора, да се то место некад звало „Извор Хладни“, или „Хладни Извор“. Српска реч „извор“ је дограђена латинским наставком „ул“ и она одзвања као несрпска, или несловенска. “ (Милосављевић, 1998: 57)
    Иста ауторка тврди да су историчари и српски књижевни критичари неправедно умањивали значај Саве Текелије: „Љути на Текелију (Јован Радонић), што је за Дачане рекао да су Срби (и што је предвидео да је хрватски илирски покрет у Аустрији антисрпски), против Текелије ће писати, између осталих, Јован Скерлић и Александар Форишковић. Књижевни критичар Јован Скерлић ће омаловажити све што је Текелија написао „да ли то спада у књижевност…“, а Форишковић ће (1966) рећи да је он из нижег сталежа, мада је Текелија по мајци, био племић из средњевековне Србије, а мађарски племић – у четвртом колену. “
    Мемоарски записи откривају личност списатеља, више него што би он то желео. У тој књизи Текелија је евидентирао све судске расправе око имања, кућа и новца. Спорове је водио са суседима, са рођеним братом, са синовцима. Све их грди, сви су му непријатељи, јер хоће да га униште, због новца, увек због новца. Ни једног тренутка неће му бити неугодно да о томе пише, јер је за њега и за његов свет – губитак или добитак, био суштина живота.
    Путовао је у Русију неколико пута, покушавајући да дође до наследства од својих стричева, који су се као официри руске војске обогатили. Пошто није наишао на очекивану сагласност, у тексту се ишчитава нестрпљивост, раздражљивост, непопустљивост у ставовима. Општи је утисак, да је Сава Текелија је био превише амбициозан, истовремено сујетан, несавитљив и непокоран, све у свему – неподобан за систем и окружење. За пажљивог читаоца ових мемоара, паралелно са личношћу аутора, открива се слика читавог друштва, класна психологиЈа, морал и преокупациЈе.
    Будући да је на привантом плану био неостварен и без деце, Текелија је и пре оснивања Завода даривао стипендије за школовање одличним ђацима, онима од којих се надао да ће нешто постати. Таква срећа се осмехнула Јовану Стејићу (1800 – 1853) 100 чим је завршио основно образовање. Вероватно зато што се родио и живео у Араду, где и Текелија, те је био на очима свом мецени. Добио је најпре стипендију за средње образовање у Сегедину, па затим подршку да настави школовање на Медицинском факултету у Пешти.
    Стејић је сасвим оправдао наде које су у њега полагане. Припадао је првом колу квалификованих српских лекара, и био неуморан у пословима примењивања здравствене заштите. Са доктором Пацеком, основао је грађански санитет. Истовремено је преводио и писао различите поучне садржаје: од питања телесне и душевне хигијене, преко научних расправа и уџбеника, до забавних текстова и пословица. Чим се указала прилика, прешао је у Србију, лечио кнеза Милоша Обреновића и брата му Јеврема. Када је оснивана Матица српска, изабран је за почасног председника тог удружења. Пресудну улогу у томе одиграо је проницљиви Теодор Павловић.
    Као секретар Матице, имао је визију о просвећивању свога народа, па је већ остарелог племенитог Текелију (77 година), усмерио ка великом чину. Сава је био добротвор и неким установама мађарског народа. Велике суме поклањао је Мађарској академији наука и Реформаторској колегији у Дебрецину. Речено је већ у поглављу 7.2: на седници Матице српске 21. августа 1838. ту кућу, у којој се седница и држала, председавајући Текелија предаје под надзор Матице српске, за сврхе ђачког дома, али и за потребе њенога рада. Срочено је Оснивачко писмо 21. августа 1838. године, којим се установљава „Народно основатељство за све србске сиромашне синове који на свеучилишту пештанском науку слушају“. Тако је настала, у народу позната Текелијина задужбина, односно Завод за српске младиће. Највећи део богатства желео је да усмери на школовање младих Срба у војној, инжењерској струци, за свештенички позив и за високошколске студије уопште; који ће роду свом служити, најпре као лекари и правници (адвокати), који ће их бранити од болести и од неправде. На тај начин хтео је да створи и унапреди интелектуални сталеж свога народа. Фондацију је поверио Матици „на сохрањеније, содержаније и надсмотреније“ (на чување, одржавање и надзор). За узврат, он од Матице тражи да се не приклони новотаријама у погледу језика и књижевности. Уколико би Матица из било којих разлога престала да постоји, надзорник Задужбине и питомаца биће Српска црквена општина у Пешти. Три веома важна документа учинила су Текелијин завод онаквим какав ће бити дуги низ деценија. То су:
    • „Основателно писмо“
    • „Штатута за питомце заведенија“
    • „Тестаменат Саве Текелије“.
    Први и трећи спис штампани су у Летопису Матице српске (књ. 97. стр 189-200) 1858. године. Често су у литератури помињани и цитирани. Текелијини прописи за питомце остали су нештампани, па стога непознати. Срећом, рукопис је сачуван у Рукописном одељењу Матице српске (М. 9255). У тој уредби о прописаном владању питомаца стоји јасан и разрађен налог да су сви, по распореду утврђеном почетком сваке школске године, дужни да у Текелијануму „уторником и четвртком изучавају словенску и српску граматику“. Усталио се такође обичај да недељом један од питомаца, пред свима декламује на словенском језику и на српском, па да се после тога расправља о врлинама и погрешкама рецитовања. У обавезну дужност спадало читање књига о српској и словенској историји, нарочито оних „које ће нас боље, с народношћу и са вером нашом упознати. Зими до деветог, а лети пак до десетог вечерњег часа, све послове своје ван обитавалишта имејуште тог дана, окончати, вечерати и у жилиште дојти, пре него што су поменути часи ударили.“
    У том је простору (недалеко од Пештанског универзитета, ондашња улица Великог крста бр. 276), младићима био обезбеђен стан и огрев, по три фунте лојаних свећа за семестар и по стотину форинти за храну и универзитетске таксе. Текелија је лично надзирао њихово владање и учење, куповао им неопходне ствари, а по неким сведочењима, својеручно је пунио сламарице и увече закључавао капију.
    Из тестамента, сачињеног у Пешти 6. септембра 1840. доносимо следеће: Када се намире арадска црква, фондација за певце, за семинарију, те за војну академију, сав остали капитал обједињује се у масу из чијег интереса временом треба изградити нови завод на два спрата, на пространству тадашњег и двеју суседних кућа. У тој новој згради место треба дати множини питомаца, па и малим ђацима са навршених десет година. Одлуком Патроната, стара зграда Текелијанума је због дотрајалости порушена 1906. а камен темељац новог Текелијанума постављен је 10. новембра 1907. године. Ново, велелепно здање усељено је 1909. године. У том раздобљу, у А крилу зграде налазио се интернат за српске ђаке, а у Б крилу станови за издавање, од чије станарине се интернат издржавао.
    Важно је подсетити, да деветнаести век представља буђење европских нација, време просветитељства и самосвесност многих народа: писменост и изражавање на матерњем језику, постајали су значајне потврде идентитета. Званични језици студирања у тадашњој Угарској били су латински и немачки, тек касније и мађарски. Сви тадашњи српски интелектуалци, студенти свих профила, а не само књижевници, имали су родољубиви задатак – да пишу приче, приповетке, полемике, романе, да стихују; да кроз писање подучавају, обавештавају, васпитају своје читаоце.
    Прецизна евиденција показује да је кроз Завод, до Првог светског рата, прошло четири стотине питомаца. Вођени идејом родољубља, иако грађани Угарске, многи су се после студија преселили у Србију. Сматрали су да би стечено знање обавезно требало ставити у службу свога народа у матичној земљи.
    Никола Тесла, један од највећих српских научника на пољу електротехнике, боравио је у Текелијануму скоро три године. Теслино дело тек данас, у трећем миленијуму ове цивилизације, добија неслућене димензије на глобалном нивоу. У истој згради, у истој улици у центру Пеште, и данас се налази Текелијанум. После Другог светског рата, сходно социјалистичком уређењу и схватању друштвене својине, здање је национализовано. Мађарске државне власти су тек 1996. вратиле половину зграде Будимској епархији Српске православне цркве. После 65 година самоће, мемле и заборава, једна од најзначајнијих културних институција Срба, поново је оживљена захваљујући Влади АП Војводине, која је уложила више од тридесет милиона динара. Поново је Текелијанум боравиште младих људи из Мађарске и Србије, који у Будимпешту долазе на школовање или, барем, на екскурзију. Исправљена је тако и велика неправда, јер од 1918. године српска држава није уложила ни динар у задужбину свог дичног претка Саве Поповића Текелије.

    Знаменити питомци Текелијанума и преглед њихове делатности током школовања у овој установи

    У деветнаестом веку, када српски народ још нема своју државу (тек се бори за њу), допринос учених људи са подручја „северно од Саве и Дунава“ тј. оних Срба који живе у Аустро-Угарској, био је немерљив! Ко је тада могао да се школује? Историчар др Радивоје Симоновић пише да су само деца веома имућних родитеља, велепоседника и трговаца, могла да се школују. Шансе су имали и они којима је рођак био владика, архимандрит, или пак – ко је нашао мецену. Када је почео да ради Текелијанум, то је био понукало и друге добротворе да остављају залог за стипендије, што је у многоме олакшано школовање Срба на универзитету у Пешти.
    За Текелијанум су бирани искључиво најбољи и најсиромашнији млади људи. Поред студената, примани су и ђаци завршних разреда средње школе, посебно „филозофи“, како су тада звали гимназисте. Они су се уписивали углавном на права и медицину. Зашто? Историју културе једнога народа не чине само списатељи и други посленици „лепих уметности“ већ у доброј мери доприносе лекари, правници, па и политичари. У Заводу, где се удомљавала српска младеж, обликовала се прва интелектуална елита нашег народа, под туђинском влашћу. Насупрот успону и доброј позицији грађанске класе на северу, Срби у матичној земљи током XIX века, били су далеко од благостања. Физичко и духовно здравље народа је исцрпљивано у честим сукобима (Први и Други српски устанак против Турске), док је просвећеност, у медицинском погледу, била на прилично ниском нивоу.
    Ко је иначе лечио српски народ? Бербери: пуштањем крви пијавицама, мазањем мелемима, купањем и клистиром; затим хећими, углавном Грци који су имали породично наслеђено и чувано знање о лечењу. Ту су наравно и самоуки исцелитељи, травари, видари, па и шарлатани. Лекове су држали и справљали сами лекари, а продавали су се и у бакалницама. Нарочито по јеврејским радњама, јер су ови имали бројне трговачке везе широм Европе и Блиског истока.
    За „правим лекарима се осећала највећа глад“. Тога су били свесни младићи који су из разних крајева стизали на Пештански универзитет. Тамо су добијали стручну и научну основу, а примењивали су је у животу. Њихов допринос се огледао у следећем:
    – у домену публицистике (упутства и медицинске књиге) на српском језику,
    – у деловању и организацији здравствене службе,
    – у оснивању Српског лекарског друштва.
    Зато ћемо најпре поменути те лекаре, учене у Пешти, а запамћене у народу. Прве школске године по оснивању Текелијанума 1838/39 питомци медицинари су били: Симеон Петровић из Арада, Стеван Васић из Руме, Димитрије Радуловић, из Беле Цркве Никола Дада из Новог Сада. Околности су биле такве, да су харале многе болести за које још увек није било лека. На првом месту, туберкулоза је косила младе животе. Ни сами лекари често нису могли да помогну себи и члановима своје породице. На пример, Јован Јовановић Змај није могао да спречи губитак своје жене и деце.
    Друге школске године (1839/40) у Завод је примљено толико питомаца колико је било слободних нових места – само пет. Од тога двоје слушалаца лекарства (како се називало студирање медицине): Ђорђе Ивановић из Баје (преминуо) и Иларион Анђелковић из Панчева. Ослањајући се на поменути списак Јована Ђорђевића, тадашњег уредника Летописа, својевремено питомца Текелијанума, навешћемо овде имена свих студената медицине у првих десет година рада Завода. Тако ће се видети да касније значајна имена, која су формирала културни и политички живот Срба у Угарској, нису имала академску припрему тога профила: Љубомир Радивојевић из Каменице, Богољуб Ђорђевић из Осека, Милош Радоичић из Ирига, Василиј е Рончевић из Пакраца (преминуо), Александар Ђуришић из Беле Цркве, Јован Ђорђевић из Сенте, Ђорђе Јаконић из Кикинде (преминуо), Константин Ивановић из Стоног Београда (преминуо), Павао Ивановић из Баје, Радослав Шилић из Трнова, Светозар Максимовић из Беле Цркве, Стеван Ђурковић из Стоног Београда, Андрија Станисављевић из Сремских Карловаца, Јован Туроман из Уштице.
    За касније уписане питомце и њихову евиденцију можемо захвалити Божидару Ковачеку, дугогодишњем секретару, касније председнику (1999-2007) Матице српске. Издвајамо имена која су оставила трага у српској култури и јавном животу:
    – Павле и Михајло Хариш – певали уз виолину, компоновали популарне мелодије, писали своје песме;
    – Ђорђе Бугарски, из Парага – студирао филозофију и право; био велики судија и срески начелник у Сремској жупанији; писао песме и приче;
    – Јован Петровић, из Ковиља – написао први зоолошки уџбеник;
    – Јован Туроман из Уштице (Горња Крајина) – полемичар, састављао читанке, приручнике, педагошке расправе и самостална научна дела, издао уџбенике Грчку граматику и Латинску граматику;
    – Јосиф Панчић, из Угрина (код Винодола у Хрватској) – био је лекар, ботаничар, први председник Српске краљевске академије; открио 102 и описао око 2500 биљних врста, међу њима нову врсту четинара, која је по њему названа „Панчићева оморика“;
    – Илија Огњановић Абуказем, из Новог Сада – знаменити градски и лични лекар Марије Трандафил, бритки сатиричар, писац и уредник шаљивих алманаха „Зоља“, и „Ђачки венац“; члан Књижевног одељења МС, почасни члан Српске краљевске академије наука и уметности;
    – Павле Јанковић, из Сомбора, правник – после Првог светског рата био је „велики фишкал“ у Новом Саду и градски првобранилац;
    – Лаза Милошев – банковни чиновник у Пешти, после „Преоднице“ 1880. организовао „Коло младих Срба“;
    – Светозар Савковић, из Лединаца – аутор написа О границама између живописања и поезије; оријентисан ка историји и књижевности, био је чест и позудан
    рецензент Матице српске, објављивао у Матици и Јавору, као присталица Народне странке сарађивао је обилато у Застави и Браник);
    – Миша Димитријевић из Новог Сада – новинар и политичар, близак сарадник Светозара Милетића, активни учесник Омладинског покрета, секретар Главног одбора Уједињене омладине српске, убио га Јаша Томић из приватних разлога;
    – Тихомир Остојић, из Сенмиклуша (сада Остојићево) – историчар, радовима из историје књижевности и културе XVIII и XIX века дао велики допринос занемареној новијој српској прошлости; књига Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића (1905) уједно је и прва синтеза културне историје Срба XVIII века;
    – Милутин Јакшић, из Кларије (сада Српска Црња) – синовац Ђуре Јакшића, интерниран за време Првог светског рата; написао две историографске студије: о патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти и о митрополиту Вићентију Јовановићу; расправе о Пери Сегединцу и о Сеоби Срба 1690; један од најугледнијих црквених историчара у српској историографији с краја XIX и почеком XX века, заједно са Радославом Грујићем и Димитријем Руварцем;
    – Богобој Атанацковић, из Баје – књижевник и адвокат, писао песме, приповетке, новеле и романе; зачетник српске романтичне приповетке; у прози имао значај као Бранко Радичевић у поезији;
    – Стеван Милованов, из Бечеја – заслужан за развитак школства у Новом Саду, написао неколико уџбеника из алгебре, геометрије и физике и први штампани каталог Библиотеке Матице Српске;
    – Стефан Бугарски, из Сенте – доктор филозофије, хемичар, универзитетски професор; члан Мађарске академије наука; допринео томе, да се у хемији прихвати значај појмова киселости и алкалности средине;
    – Јован Стерија Поповић, из Вршца – оснивач српске драме, један од најбољих комедиографа: Лажа и паралажа, Кир Јања, Џандрљиви муж, Родољупци, Покондирена тиква;
    – Стеван В. Поповић, из Бечеја – писао песме, приповетке, антологије за српску децу у Уграској, уређивао и преводио букваре, читанке и разне друге уџбенике са мађарског на српски језик, дугогодишњи управник Текелијанума;
    – Богдан Гавриловић, из Новог Сада – доктор математичких наука, академик, председник САНУ;
    – Радивој Кашанин, из Белог Манастира – светски познат математичар, професор универзитета, академик;
    – Васа Стајић, из Мокрина – филозоф и писац историограф: написао двадесет књига Новосадске биографије, у младости предводио Реформистички српски национални покрет младе војвођанске интелигенције;
    – Вељко Петровић, из Сомбора – књижевник, објављивао приповетке и чланке у „Политици“ и „Летопису“;
    – Момчило Тапавица, из Надаља – архитекта, пројектант здања Матице српске у Новом Саду, тј. Завода Марије Трандафил; спортиста: рвање, дизање тегова; на првим Олимпијским играма у Атини 1896. наступао у тиму Аустроугарске и освојио бронзану медаљу у тенису.
    О Јовану Јовановићу Змају, Лази Костићу и још неким великанима који су у овом раду споменути, писање захтева посебна поглавља (која следе 8.5.1-8.5.5).
    Значај литерарних кружока Текелијанума у културном и друштвеном животу Срба у Угарској

    Текелијанум није био само студентски дом, већ и место на којем су се рађале иницијативе, где је презентована национална култура и стваралаштво уметника. У том здању одржавале су се књижевне вечери, приређивале изложбе, књижевни сусрети студената и других младих Срба. Развијао се осећај за језик и културу, баш онако како је оснивач желео. Ту су неки питомци, који су се родили и живели у Угарској, научили српски језик – попут Димитрија Мите Поповића.
    Осим слушања граматике, питомци су били обавезни да „сочињенија своја на србском језику“ подносе управи Матице, која ће сваке последње недеље у месецу организовати јавно читање ових радова, а оне који то заслуже „путем печатње прогласити и прославити“. До 1856. на тим сесијама су учествовали само Текелијанци, а онда се круг проширио. На састанке су почели долазити и остали студенти, па и ђаци који су учили у Пешти и Будиму. Тај прилив свежих снага изазвао је нову учесталост састанака. Омладинци су се почели радно дружити сваких седам дана. Бирали су руководећи одбор од четвртине студената који је имао завршну реч у оцењивању прочитаних састава. Из тога је, савим природно, проистекло друштво “Преодница” које је себи поставило у задатак унапређење књижевности и културе уопште, али и лично усавршавање својих чланова. Божидар Ковачек сматра да је то била „права претходница једног великог, романтичарског заноса и покрета српске младежи“ и да је примером својим подстакла, за мање од пет година, оснивање још 16 таквих друштава.

    Песничка књига Славјанка почетак издавачке делатности Текелијанума

    Ђаци и студенти су тежили међусобном зближавању, кроз заједнички стваралачки књижевни и културни рад. Текелијин Завод је постао њихово место окупљања. Сва напредна српска омладина, не саму у Пешти и Будиму, већ у целом српству гледала је у Текелијанум као на Пантеон. Недостајала им је само још једна снажна личност да их организује. И то се догодило школске године 1846/7, када на студије права долази Светозар Милетић. Настанио се у оближњој згради Црквене општине, са Лазом Руварцем. Њих двојица су покренули састанке, који су садржајем били испуњени као било које ђачко дружење. Читали су се литерарни радови, дебатовало о њима, критиковало. На једном од тих састанака, Светозар Милетић је предложио да се песнички радови објаве у књизи.
    Крајем фебруара 1847. добијају одобрење Матице српске, за песнички зборник који ће назвати Славјанка. Уредништво је поверено наравно, Светозару Милетићу. У том одушевљењу, окупљени Текелијанци, као и остали омладинци, пожелели су да то буде име за сва српска омладинска удружења. Тако је практично, свеприсутна пештанска омладина била повезана у праву књижевну дружину. Поред Текелијанаца (Јована Ђорђевића, Илариона Анђелковића, Ђорђа Јаконића и Косте Ивановића, који су били медицинари; Лазара Марковића, Стојана Радонића, Ђорђа Стојаковића и Стевана Илића, све правника; придружили су им и се филозофи: Никола Крстић, Васа Арновљевић, Стеван Фрушић и Стеван Михајловић). Дошли су још и други студенти: Паја Путник, Илија Вујић, Стеван Живковић, Никола Вукићевић, Гаврило Витковић, Хрват Јован Мудровчић, Словак Андреј Лукач и други. Било их је преко тридесет. Имали су конститутивну управу и пуну подршку Матице. Примали су скоро све српске, хрватске и словачке листове и часописе. Покренули су и посебан свој књижевни лист Светољуб, који су руком умножавали сваке недеље на по једном табаку.
    Славјанка је окупила седморицу младих песника: Павла Поповића Шапчанина, Стојана Радонића, Методија Младеновића (пожунски студенти); Светозара Милетића, Јована Ђорђевића, Николу Вукићевића (Пештанци) и Јована Илића из Србије. Објављене су 23 песме: 12 Шапчанинових, 6 Милетићевих, док су остали били заступљени са по једном песмом. У читавом подухвату учествују као издавачи многи омладинци: 28 из Пеште, 21 из Пожуна и 5 из Прешова. Наштампано је 750 примерака, и било је свима јасно да се ради о политичком панславистичком манифесту. После песама које су чиста родољубива декларација, налазе се оне које говоре о српској и словенској прошлости – славној и блиставој. Следе затим песме из доба ропства под Турцима и јуначких борби против њих. Завршни део књиге окренут је будућности. Прориче мојсијевску улогу словенства (и српства у њему) у будућем препороду просвећеног света. Књига је посвећена „Роду српском и народу славјанском“. У омамљивој идеји свеславенства, уочавало се да је „опасна“ панславистичка тенденција, претеженија за поруку књиге него српско родољубље. Поруке су биле прикривене алегоријама и симболима, али наивним и транспарентим. Коме ће промаћи да „слава“ значи словенство, ко неће у вилама Славјанкама препознати словенске народе; потпуно је јасно да „мрак“ значи робовање, да су „светлост“ и „дан“ овде симболи слободе, да „Спасовдан“ симболише дан ослобођења? (Ковачек,1997: 44)
    У књижевно-историјском погледу Славјанка ће остати незаобилазна тема. Без ње било би отежано виђење целине српског романтизма као књижевног правца. О литерарним ставовима Милетићеве групе јасно говоре сви текстови књиге, већ по свом пренаглашеном родољубљу, основној црти нашег романтизма. У литерарном смислу, песници „Славјанке“ хтели су да превазиђу колотечину дотадање српске поезије. Хтели су нову књижевност, нову поезију. Само донекле су успели у томе, јер „снага њиховог талента није била довољна да из корена ишчупа старе прозодијске навике, нити да наметне нова схватања литературе.“
    Посматрано у контексту целокупне српске књижевности тога доба, показало се да одјек Славјанке није био снажан, нажалост ни дуготрајан. Ево показатеља: Славјанка је изашла из штампарије крајем јуна 1847. а већ се концем исте године појавила прва књига „Песама“ Бранка Радичевића. Неупоредиво већим књижевним квалитетом она је преузела од Славјанке све њене читаоце и поклонике. Такође, родољубива расположења читалаца везала су се за „Горски вијенац“ владике Петра Петровића Његоша, који је исте године штампан. У сенци те две, тако значајне књиге наше литературе, Славјанка је изгубила уметнички утицај, а њена родољубива порука се истањила. Једино се њена политичка порука „вијорила још неко време“.
    Првих дана постојања Славјанка није побудила ни посебну пажњу власти. Председник Ратног савета гроф Хардег посматрао је књигу као, на брзу руку напабирчен зборник, издат ради материјалних ефеката. Али, када тајна полиција јавља да присталице панславизма желе да образују тајни савез за националну и политичку ослободилачку акцију, почиње низ преметачина код словенских, а нарочито српских омладинаца. Том приликом је у Еперјешу код Мије Влашкалића нађен проглас од 8. фебруара 1847. за издавање Славјанке. Преведен је на немачки и послат у Беч Ратном савету. Гроф Хардег мења мишљење. Издаје се налог шефовима управних области, из којих су потицали сарадници Славјанке, да му поднесу подробне извештаје о сваком од њих. Тако је, због Милетића, Ђорђевића и осталих који су помагали подухват издавања Славјанке, сумњичавост власти била уперена на цео Текелијанум. Постало је јасно да су они дошли са одређеном политичком намером: да објаве своју истину и да убеде омладину у то.

    Извор: Драган М. Јаковљевић, Српске културне и просветне установе у Мађарској
    у 19. веку као носиоци културолошког препорода српског народа, Завршни рад на студијама трећег степена Докторска дисертација, Београд, 2015.

  7. Војислав Ананић

    Српски добротвор Бајић, Милош, барон, велепоседник, добротвор (Земун, 1. II 1827 — Аусе код Беча, 31. VII 1897)

    Син Петрије, најстарије ћерке кнеза Милоша, и Тоше Бајића, трговца и пивара земунског. Учио је у Папи, Шопрону и Будимпешти. Породица Бајић имала је велике поседе у Варадији, Марковцу, Великом Жаму, Етелхазу и Бочару. Дворце су имали у Варадији и Бочару, а палате у Будимпешти и Бечу. Велико наследство од око десетак милиона форинти припало му је после убиства кнеза Михаила, када је постао један од најбогатијих Срба у Угарској. Када је одликован Орденом гвоздене круне, добио је аустријску а затим и угарску баронску титулу од Варадије. Живео је у Пешти и Земуну. Посланик Угарског државног сабора био је 1884, а 1895. изабран је за члана горњег дома Сабора. Заједно са братом од тетке, бароном Федором Николићем, финансирао је издавање листа Српски дневник, који је излазио у Будимпешти 1888/89. и заступао политику српских нотабилитета. Политичке амбиције нису му биле велике а осим српског говорио је мало немачки. Поред мањих новчаних прилога, које је давао појединим српским установама као што је Матица српска, овековечио се као велики добротвор давши 100.000 форинти за изградњу српске гимназије у Новом Саду. Сахрањен је на имању у Варадији, близу Вршца.

    ЛИТЕРАТУРА: НДо, 1897, бр. 60; А., Барон Милош Бајић, БК, 1897, 1023—1024; Србобран, 1897, бр. 88 и 90; НВ, 1897, бр. 62; М. Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Београд 1901, 13; ГИДНС, X, 1937, 96; XII, 90—92; Василије Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791—1914, Нови Сад 1980, 298—303; Живан Милисавац, ИсторијаМатице српске 1864—1880, II, Нови Сад 1992, 352.

    Василије Ђ. Крестић

  8. Војислав Ананић

    ОСНИВАЊЕ БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА 1905. ГОДИНЕ

    Сто година једне институције је солидна зрелост за младу државу насталу у 19. веку. Београдски универзитет, који се развијао упоредо са српском државом, заправо је и старији од једног века: како се држава ширила, расла, мењала називе и организацију, тако је и највиша просветна установа у Србији од малог Лицеја из 1838. године и Велике школе (1963) нарасла почетком 20. века у сложену наставно-научну установу која је заслужено понела назив Београдског универзитета.
    Прва мисао о Универзитету мора бити да је постојала у Карађорђевој Србији и Доситејевој школи из 1808. године. У овој необичној школи, за коју се нашло неколико писмених ђака, учили су се и следећи предмети: немачки језик, статистика савремене Србије, статистика, народно право, државно право, начин суђења криминалног. Сами називи предмета говоре о амбициозности наставног програма и жељи њених твораца да ђаци који заврше школу могу да се укључе у највише функције државе, чији је читав народ био неписмен.
    Сломом устанка 1813. године не само да је затворена школа него је задуго угушена свака помисао о некој сличној просветној установи. Одмах по добијању аутономије и извесних повластица основана је 1830, односно 1833. године прва гимназија у Крагујевцу. И само после неколико година рада ове прве и једине гимназије јавила се смела мисао о отвараwу највише школе. У Крагујевцу је основан Лицеј 1838. године уз жељу кнеза Милоша да се у њему предају науке које се предају и на европским таквим школама„. Оснивањем Лицеја почео је развој Универзитета.
    Лицеј је основан из потребе да се спремају службеници и судије за којима је држава, тек у изградњи, имала преку потребу. Најпре је основано Филозофско одељење, општеобразовног карактера, нужно потребно да попуни недовољно гимназијско образовање. Одмах потом установљено је Правно одељење – будући Правни факултет – на коме су од почетка предавани стручни предмети.
    Првих година највећи проблем у раду Лицеја био је недостатак професора. У Србији није било образованих људи, а једини који су имали храбрости да дођу у земљу без закона, судова и државних установа били су војвођански Срби, добро образовани али не и одговарајућих струка. Под утицајем тих првих професора настава на Лицеју организована је по угледу на мађарске академије. Већина професора није се дуго задржавала на Лицеју, тако да је за четврт века кроз Лицеј прошло скоро педесет професора.
    У првих десетак година развијало се само Правно одељење, док је Филозофско одељење служило за допуњавање општег образовања и припремање ђака за слушање правних наука. Крајем четрдесетих и почетком педесетих година створени су услови за крупније промене у настави. Поред осталог, револуција из 1848. године, која је уздрмала Европу, утицала је и у Србији на друштвено-политичке прилике, као и на стварање нових погледа на образовање и просвету. За Лицеј су издвајана већа средства, куповане су књиге и часописи и почињали су се штампати уџбеници. У земљи се већ нашао један број образованих људи који су завршили Лицеј или се вратили са школовања из иностранства. Они су са Запада доносили дух природно-техничког напретка и нове идеје.
    Године 1853. из темеља је измењен дотадашњи начин школовања. Поред Филозофског (сада Општег одељења) и Правног одељења уведено је Природно-техничко одељење на коме су предаване природне и техничке науке. Међу новоуведеним предметима налазили су се физика географија и метеорологија, природна историја, минералогија с геогнозијом, ботаника, хемија, хемијска технологија. Било је више дисциплина с подручја природних него техничких наука, тако да се може рећи да је то Одељење претеча Природно-математиког факултета. За професора је постављен Јосиф Панчић који је основао прве кабинете природних наука.
    Поред напретка који је донела реформа из 1853. године, и саме чињенице да су у наставу уведене природне науке, школа није била добро организована. Број наставника у читавој школи законом је био ограничен на 14, тако да је сваки професор предавао по неколико предмета. И даље се развијало Правно одељење, док је Филозофско одељење још имало општеобразовни карактер, а на Природно-техничком одељењу предаван је велики број предмета од којих су многи били општеобразовни. За три године, колико је трајало учење, није се могла стећи права стручност и на то Одељење уписивало се све мање ђака. Зато се већ после неколико година почело мислити о реорганизацији тог Одељења и Лицеја уопште. Истовремено се говорило и о оснивању универзитета под именом Краља Александра I и о томе је 1859. године писано и у дневној штампи. Династијска промена осујетила је планове око отварања универзитета .
    Крај пете деценије 19. века донео је крупне промене у друштвеном, а посебно у културном животу. Млади људи школовани на немачким, швајцарским и француским унивезитетима, који су упознали првокласне школе и добро организовану наставу, своје знање доносили су и уграђивали у српску просвету и културу. Полако су потискивани војвођански Срби, с њима и дух аустроугарске школе и усвајани су нови правци у развоју наставе, по угледу на Западну Европу.
    Године 1863. извршена је једна од најзначајнијих и најрадикалнијих реформи у развитку наставе. Лицеј је прерастао у Велику школу с три самостална факултета, Филозофским (три године), Правним и Техничким (по четири године студија). Та три факултета имао је и Универзитет 1905. године. Филозофски факултет престао је да буде општеобразовни, на Техничком факултету предаване су природне науке, на Правном факултету задржани су, наравно, стручни предмети.
    Нова школа одмах се уселила у нову зграду – Капетан- Мишино здање (данас зграда ректората на Студентском тргу). Ово здање, започето да се гради 1857. године, управо је завршено када га је Миша Анастасијевић (1803-1885), један од најбогатијих људи у Србији, 1863. године поклонио “учебним заводима„ тако да је на време могло да се преуреди за потребе просветних установа. По жељи капетан-Мише, а и џавним потребама, у зграду су се, поред Велике школе, уселили Народна библиотека, Народни музеј, Српско учено друштво и Министарство просвете, касније и Гимназија. Велика школа је у почетку смештена у делу десног крила зграде, али како су се поједина надлештва исељавала а школа ширила, временом је запосела целу зграду; крајем века у згради је остала само Народна библиотека.
    Закон из 1863. године, поред добрих страна, имао је и крупних недостатака. Школа је изгубила дотадашњу аутономију, професоре није више бирао школски савет него их је постављао кнез на предлог министра просвете. Министар просвете могао је да поставља хонорарне наставнике без питања и мишљења Академског савета школе. На сва три факултета предаван је и велики број општеобразовних предмета, што је значило да је Велика школа наставила да спрема ђаке општег образовања, подобне за све струке.
    Губитак самосталности школе и оптерећеност факултета предметима који нису били стручни био је главни разлог што је већ по ступању на снагу закона из 1863. дошло до негодовања међу наставним кадром и интелектуалцима уопште и што се помишљало на његову измену. До већих измена у закону могло је доћи тек после 1868. године, када су намесничким режимом створени повољнији услови за даљи развој наставе.
    Године 1868. поново је планирано оснивање универзитета. О томе сведочи пројекат који су сачинили професори Велике школе јуна месеца 1868. године. Тим пројектом требало је да се на Велику школу уведу четири факултета, филозофски, правни, државнички и технички, а евентуално богословски и медицински. Треба истаћи да је тај пројекат, иако само на папиру, претеча Закона о Универзитету донетог скоро четири деценије касније. Школа је наставила да ради према старом устројству, али су повремено вршене измене које су осавремењивале наставу и давале јој виши и стручнији карактер.
    Године 1871. школа је поново стекла самосталност одузету 1863. године. Истовремено је донета уредба о професорским квалификацијама чиме је омогућена права стручност у наставном кадру.
    Број дипломираних на Великој школи није био висок и требало је даље унапређивати наставу како би се привукло више ђака, пре свега на Филозофски и Технички факултет јер, мада је у земљи већ било доста правника, још увек се највише ђака уписивало на Правни факултет.
    Број дипломираних ђака Велике школе у периоду 1864-1973. године Седамдесетих година 19. века економски ојачала Србија почела је, не само привредно и политички, већ и културно да се повезује са Европом. Неписмени људи на власти постепено су замењивани школованим младим људима, на Велику школу долазили су стручњаци, а појединци су већ почињали да објављују научне радове. Тако су се постепено стварали услови за оснивање највише школе која би неговала и научни рад. И све следеће реформе водиле су у том правцу и имале су за циљ отварање универзитета. Најпре је 1873. године извршено прегруписавање предмета по факултетима. Филозофски фкаултет подељен је на два одсека, Природно-математички и Филозофско-историјски. С Филозофског факултета избачени су правни предмети, а унесене природне науке које су дотле изучаване на Техничком факултету. Тако су на Филозофском факултету предаване основне научне дисциплине, као и на другим европским факултетима.
    Године 1880. питање универзитета поново је постало актуелно. Једном уредбом дата је могућност факултетима да, по споразуму с министром просвете, отварају по потреби нове катедре, чиме је омогућено ширење школе и унапређивање наставе. Настава на Филозофском факултету продужена је на четири године.
    Поред свега тога, стручно образовање није било на висини која би била потербна универзитету. Ни Технички ни Правни факултет нису имали одсеке, а ђаци Филозофског факултета, мада су учили на два одсека, били су оптерећени великим бројем предмета. Нису постојала семинарска вежбања ни многи неопходни институти. Професори су често напуштали Велику школу и одлазили на друге дужности, обично не добровољно већ силом власти или политичких прилика. Многа позната имена у науци повремено су заузимала министарске и посланичке положаје или су постајали државни саветници. Ова појава лоше се одражавала на наставу и рад школе. Ипак, велики број даровитих младих људи, који се враћао са дипломама најбољих европских школа, стварао је нову интелектуалну климу, осниване су научне, стручне и културне институције, отваране су нове катедре на Великој школи, развијане нове научне дисциплине, формирани заводи и семинари, обогаћиване библиотеке. Оскудна средства издвајана за Велику школу осетно су порасла, а краљ Милан је 1889. године Великој школи поклонио своје имање на коме је основана Ботаничка башта.
    Све то утицало је да од 1890. године питање универзитета постане стално присутно у српској јавности и да се читавих 15 година састављају пројекти и воде расправе око оснивања универзитета. Ипак, политичка збивања, у којима су учествовали и професори Велике школе, ометали су смирено, академско сазревање и решавање питања универзитета.
    Октобра месеца 1890. године ректор Велике школе Сима Лозанић обавестио је министра просвете да је академски савет на седници одржаној почетком октобра одлучио да је потребно да се Велика школа што пре преустроји у универзитет и да се већ на следећој Народној скупштини донесе закон о претварању Велике школе у универзитет. На истој седници образован је Одбор са задатком да изради пројект о претварању Велике школе у универзитет са изменама и допунама устројства Велике школе, као и да изради дефинитиван пројекат уређења универзитета. Претходни ректор Јован Бошковић израдио је још 1886. године пројекат Закона о Универзитету и тај је пројект увео у програм либералне владе 1892. године.
    У међувремену школа је добијала све већу стручност и прерастала у научну установу. На Филозофском факултету 1893. године основан је Географски завод, 1894. Математички семинар, 1895. Француски семинар, 1901. Српски семинар. На Техничком факултету још 1887. године основан је Геодетски завод, 1894. Хидротехнички, а 1898. Електротехнички завод. Из Панчићевог јестаственичког кабинета изникла су четири велика завода: Зоолошки, Ботанички, Минералошки и Геолошки.
    Године 1895. Академски савет Велике школе сачинио је пројекат о новом устројству школе који је, због политичких промена, ступио на снагу 1896. године. Новим законом, поред Академског савета, установљени су факултетски савети са самосталним унутрашњим уређењем и са пуном слободом у утврђивању наставног плана. Тиме су дате велике могућности даљем развоју и усавршавању наука, могуће је било установити нове заводе и нове катедре. Предавања су могли да држе и чланови Академије наука и други научници који нису имали професорска звања (министар више није имао могућности да на наставничка места доводи своје људе). Режим учења у потпуности је измењен, није то више било само “слушање наука„ већ право студирање. Ђаци су били дужни због “спремања самосталних радника на научном пољу (…) да вежбају у раду у лабораторијама, кабинетима, семинарима и другим институтима”. Према ранијем закону, изузимајући Филозофски факултет који је имао два одсека,
    ђаци су углавном слушали све предмете. Сада су предмети сврстани у групе а свако је изучавао само једну групу предмета. Филозофски факултет подељен је на четири одсека: Лингвистичко-литерарни, Историјско-географски, Математичко-физички и Јестаственичко-хемијски. Технички факултет подељен је на три одсека: Грађевински, Машинско-технички и Архитектонски, а Правни факултет на два одсека: Судски и Политичко-економски. Реформа из 1896. године значила је прелом у развитку Велике школе јер је њом омогућено не само највише стручно оспособљавање него су створени услови за научни рад, што је заправо омогућило прерастање Велике школе у универзитет.
    Према једном пројекту из 1894. године универзитет би имао, поред постојећа три факултета, медицински и теолошки факултет. На том пројекту радило је десет професора Велике школе и академика. Пројекат је поново постао актуелан 1898. године када је, нешто измењен, поднет министру просвете да се изнесе пред Скупштину. Нешто касније, 1900. године, министар просвете Андра Ђорђевић израдио је посебан пројекат закона о универзитету. Ниједан није усвојен. Новембра 1901. године министар просвете Љубомир Коваевић, са још неколицином професора Велике школе, изменио је пројекат из 1894. године утолико што је одбацио отварање медицинског и теолошког факултета. Али, и то је остало неостварено. Јуна 1902. године још једанпут је министар просвете образовао комисију за састављање закона о универзитету. Та комисија, састављена од 13 професора, имала је задатак да за основу свог пројекта узме један од дотадашњих или да сачини потпуно нов пројекат. Али, на отварање универзитета морало је да се сачека још неколико година.
    У међувремену, 1900. године, извршена је још једна реформа наставе. На Филозофском факултету сви предмети сврстани су у 11 група, чиме су постављени темељи модерном Филозофском факултету. Предмети у оквиру једне групе подељени су на стручне – главне (који су полагани писмено и усмено на крају последњег семестра), помоћне (који су полагани по завршетку предавања) и споредне (који су слушани али нису полагани). Значајна новина било је увођење вежби кроз читаво школовање, односно после 4. семестра сваки ђак могао је да изабере вежбање из једног од својих главних предмета и да га продужи у наредним семестрима. Филозофски факултет имао је шест семинара, за књижевне, историјске, филозофске науке и математику, пет завода за природне науке, Хемијску лабораторију, Ботаничку башту, Метеоролошку и Астрономску опсерваторију. Технички факултет имао је, поред стручне библиотеке, четири завода и пет збирки. Правни факултет имао је, поред библиотеке и семинаре за поједине правне предмете. Тих година изабрани су и први асистенти Велике школе. Чињени су и други напори да се настава боље организује и да се издигне на виши ниво који ће представљати основу будуће универзитетске наставе.
    Један од последњих ректора Велике школе Марко Леко увео је писање годишњих извештаја свих факултета и, на почетку године, публиковање програма свих предмета, укључујући предавања, семинаре и вежбања. На тај начин настава на Великој школи постала је доступна јавности.
    Број наставника постепено се повећавао. Када је Лицеј основан било је само три наставника, 1848/49. девет наставника, а затим, како је наставни план прошириван, број наставника је растао .
    Филозофски факултет имао је највећи број наставника. Од 35 наставника, колико их је укупно било 1890/91. године, на Филозофском факултету је предавало 20, а 1903/04. године 29, док је на Правном било 14 наставника, а на Техничком 24 наставника. На Филозофском факултету налазио се и највећи број научника који су својим научним радом, познатим и признатим у европској јавности, створили на Великој школи праву универзитетску атмосферу: били су чланови европских друштава и објављивали радове у познатим научним часописима, а у Београду оснивали научна и стручна друштва, покретали часописе, обучавали младе истраживаче, водили стручне дискусије, неговали критичку мисао (Јован Цвијић, Јован Жујовић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић, Живојин Перић, Михајло Петровић).
    За првих четврт века рада Велике школе диплому је добило око 900 ученика, од којих 65% на Правном, 25% на Филозофском и 10% на Техничком факултету. У последњим годинама 19. века на Филозофски факултет уписивало се више ђака (1890/91. године 150 од 485 уписаних), док се на Технички факултет и даље уписивао мали број (1890/91. године 35). На Велику школу уписивала се и омладина из других јужнословенских крајева (Македоније, Бугарске, Хрватске, Војводине, Црне Горе, Босне и Херцеговине), а пред крај века училе су и девојке, нарочито као ванредне ученице (ванредни ученици нису полагали испите нити су добијали дипломе, али су похађали предавања због образовања).
    Државни удар из 1903. године, смена династије и увођење грађанског парламентаризма и демократије олакшали су изгласавање Закона о Универзитету. Најзад, крајем 1904. и почетком 1905. године питање универзитета приведено је крају. Закон је поднесен Народној скупштини 15. децембра 1904. године (по старом календару). Посланици у Скупштини, већином трговци и сеоске газде, подозриви према интелигенцији и високом образовању, ипак су 19. фебруара 1905. године прихватили предлог о оснивању Универзитета: од 117 присутних за закон је гласало 110 посланика.
    У Великој школи обустављена су предавања 22. фебруара 1905. године и у току неколико дана све је припремљено за предају дужности новим универзитетским властима: администрација, збирке, кабинети, биографије и преглед научних радова свих наставника, преглед буџетских кредита за ту годину.
    И 27. фебруара 1905. године (по старом календару) дуго припремани и дуго очекивани Закон о Универзитету је проглашен. Тога дана сви професори Велике школе стављени су “на расположење„. Истог дана посебним указом постављено је првих осам редовних професора Универзитета који су истовремено чинили привремени Универзитетски одбор: Сима Лозанић, министар у пензији, Јован Жујовић, државни саветник, др Драгољуб Павловић, Љубомир Јовановић, др Јован Цвијић, др Михаило Петровић (Филозофски факултет), Милић Радовановић (Правни факултет) и Андра Стевановић (Технички фкаултет). За председника Одбора именован је Сима Лозанић. Задатак Одбора, као матичне комисије, био је да изабере наставно особље Универзитета и да организује наставу. Цео процес око устројства Универзитета даље је текао преко Одбора под руковођењем Симе Лозанића. Већ следећег дана, 28. фебруара, Одбор је донео одлуке о бирању наставног особља. Почетком марта изабрани су редовни професори Универзитета, а неколико дана касније и ванредни. Затим су факултетски савети доделили катедре осморици редовних професора на следећи начин: Сима Лозанић – хемија, Јован Жујовић – геологија, Јован Цвијић – географија, Љубомир Јовановић – историја српског народа, Михаило Петровић – матеамтика, Драгоqуб Павловић – општа историја (на Филозофском факултету), Андра Стефановић – грађевинске конструкције (на Техничком факултету) и Милић Радовановић – економија и економска политика (на Правном факултету). Тиме је устројство Универзитета било завршено.
    Шта је донео закон о Универзитету?
    Још пре проглашавања закона о Универзитету Скупштински одбор ограничио је “буџетским разлозима„ број професора на 20 (од 33 професора Велике школе). Тако је на Универзитету било само 20 редовних професора (4 на Правном, 10 на Филозофском и 6 на Техничком факултету), 30 ванрендих професора (6 на Правном, 15 на Филозофском и 9 на Техничком факултету) и 50 доцената и асистената. Услови за избор били су строжи него на Великој школи, наставници су морали да имају докторат и научне радове (изузев на Техничком факутету). Међутим, због ограничења броја професора многи редовни професори Велике школе, иако су имали докторате и радове, морали су да буду изабрани за ванредне професоре Универзитета, због чега су неки од њих, не желећи да прихвате ниже звање, одмах отишли у пензију. Због малог броја редовних професора често су доценти руководили катедрама и институтима. Због тога је, понекад, Универзитет називан доцентским и упоре|иван са војском у којој командују нижи а не виши официри.
    Законом о Универзитету било је предвиђено отварање још два факултета, медицинског и богословског, као и оснивање пољо привредног одсека и апотекарског курса, али до Првог светског рата није било услова за њихово отварање. Иако је Законом прокламована слобода наставе (“наставници су слободни у излагању своје науке„), нису постојале могућности за отварање свих потребних катедара.
    Поред свих недостатака Универзитет је био најважнији културни догађај у Србији оног времена, неопходан не само за даљи развој просвете и науке него и просперитета читаве земље. Више није постојала разлика између студија на страни и студија на Београдском универзитету, али се и даље научна специјализација могла добити само у великим европским универзитетским центрима.
    Са наставом на Универзитету почело се марта месеца, када је за ректора изабран Сима Лозанић. А свечано отварање Универзитета обављено је 15. октобра 1905. године у присуству краља, престолонаследника, највиших политичких личности, дипломатског кора и црквене јерархије. Били су присутни и изасланици универзитета у Загребу, Софији и Торину.
    Какав је значај имао први српски Универзитет сведоче надахнуте речи ректора Лозанића изговорене приликом свечаног отварања Универзитета: “И тако смо тек после једног столећа од нашега устанка, а после седамдесет година од постанка Лицеја, били у стању да стекнемо најсавршенији облик највише школе, у стању смо били да стекнемо Универзитет (…) Као што сунце својим светлосним, топлотним и хемијским зрацима даје живота мртвој природи, посредујући да из земље, воде и ваздуха постају живи створови, исто тако и школа својим научним зрацима даје живота духу човечјем, посредујући да се у неуком сину хладне природе развије ум, и да тај прост живи створ постане културан човек (…) Нека (…) и наш Универзитет постигне ту моћ те да и наш народ заузме у културном ступњу место које би било достојно његове славне прошлости, и које би му обезбедило правилан развој свију његових праваца (… ) Нека да Бог да живи, да расте, и да цвета, па и да донесе плода, наш млади Универзитет„.

    Снежана Бојовић

    Извор: ДРУШТВО „СВЕТИ САВА“, БРАТСТВО IX, Београд,2005.

  9. Војислав Ананић

    СРПСКЕ УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ НА ПОДРУЧЈУ ХРВАТСКЕ ОД 1871. ДО 1921. ГОДИНЕ

    Сажетак: Познато је да је данашња Хрватска територијално била тијеком 19. вијека под управом Аустроугарске Монархије, заједно с Војводином те Словенијом и Босном и Херцеговином. Сви државни и школски прописи које је доносила власт у Бечу вриједили су и на подручју набројаних покрајина. У складу с тим савезним прописима донесена су за подручје Хрватске два школска закона (1874. и 1888. године). У складу с тим хрватским законима, а посебно у складу са школским прописима који су вриједили за читаву Монархију, отворене су за потребе школовања учитеља основне школе и двије српске учитељске школе: Српска аутономна учитељска школа у Пакрацу и Српска учитељска школа у Карловцу.
    Споменутим је школама више пута додјељивано и одузимано право јавног дјеловања. Главне заслуге за оснивање ових школа приписују се православној цркви и српско-православним школским одборима. Дјеловање тих школа морало је бити усклађено са школским прописима који су регулирали оснивање и дјеловање осталих учитељских школа на подручју краљевина Хрватске и Славоније.
    Уз споменуте учитељске школе осниване су уз њих и српске основне школе у којима су учитељи имали осигурану наставну методичку праксу.
    Кључне ријечи: Српска учитељска школа у Пакрацу, Српска учитељска школа у Карловцу, повијест школства, конфесионалне школе

    Увод

    Хисторијска је чињеница да је подручје данашње Хрватске тијеком 19. вијека па до свршетка 1. свјетског рата био под влашћу и управом Аустро-Угарске Монархије. Такођер је чињеница да су у том периоду под истом влашћу и управом биле Словенија, Војводина те Босна и Херцеговина.
    У таквом државном и правном суставу сви државни и школски прописи које су издавале бечке власти вриједили су и на подручју свих споменутих територијалних јединица. Тако су у складу с тим савезним актима за подручје тадашње Хрватске 1874. и 1888. године донијети врло значајни школски закони који су у великој мјери утјецали на развој школства и просвјете на хрватским просторима.
    На основи тих хрватских закона и школских прописа који су вриједили на територију цијеле Аустро-Угарске Монархије отворене су за потребе школовања основношколских учитеља и двије српске учитељске школе. Биле су то Српска аутономна учитељска школа у Пакрацу и Српска аутономна мјешовита учитељска школа у Карловцу (Цувај, 1910; Франковић, 1958; Јуришић и др., 2005).

    Српска учитељска школа у Пакрацу

    Српска аутономна учитељска школа у Пакрацу као вјерском и трговачком центру западне Славоније, а у својству прве средње школе у том граду, започела је с радом 15. новембра 1871. године. Своју просвјетно-педагошку дјелатност покренула је у здању пакрачке богословије као двогодишње училиште (Цувај, 1910; Трагови…, 2010). Први учитељи у тој српској учитељској школи били су Димитрије Јосић (1845. – 1899.) и Петар Деспотовић (1847. – 1918.).
    Иначе, обојица су рођени у Сомбору, били су и ученици сомборске Учитељске школе, а касније и студенти у Бремену и Бечу.

    Недвојбено се може утврдити да су први полазници пакрачке Српске аутономне учитељске школе учитељски испит положили у јулу 1873. године. Већ сљедеће 1874. године школовање је у њој продужено с двије на три године. Као трогодишње учитељско училиште пакрачка препарандија је радила до 1878. године. Наиме те године је затворена због судјеловања неких њезиних полазника у босанском устанку.
    Због тог ексцеса пакрачка Српска аутономна учитељска школа обуставила је своје просвјетно-педагошко дјеловање чак на 16 дугих година.
    Након тог дугог неактивног периода школу је у септембру 1894. године поновно отворио новим ученицима Српско-православни народни школски савјет. Тада је организирана као четверогодишња мушка учитељска школа и као таква је 1904. године добила право јавности.
    Треба нагласити да се већ након отварања пакрачке Српске аутономне учитељске школе 1871. године појавила потреба смјештаја њезиних полазника која је тада ријешена смјештањем ученика у богословијско здање.
    Три године након поновног отварања препарандије, 1896. године основана у њезину окриљу Литерарна дружина „Караџић“, а послије пресељења у Тренкову војарну у истом здању је отворен „Интернат за смјештај сиромашних ученика из Босне, Србије, Црне горе, Лике и Славоније“.
    Потребно је нагласити и да је приликом пресељења богословије у дворац баруна Фрање Тренка било већих проблема јер је из њега најприје требало иселити болницу. Но, 1909. године за препарандију, односно њезин опстанак, поновно наступају неприлике. Наиме, те године јој је, а због политичких несугласица, одузето 1904. године стечено право јавности. Из тог разлога њезини су завршени ученици у основним школама могли радити само као привремени учитељи. Они су право сталног запослења могли добити тек након што би положили учитељски испит у јавној земаљској препарандији.
    Исте те 1909. године појединим ученицима суђено је у тзв. велеиздајничком процесу вођеном на темељу оптужбе за уроту против Аустро-Угарске Монархије. Но, унаточ свим тим недаћама, већ сљедеће 1910. године пакрачкој препарандији је враћено право јавности, али је она и даље у суштини задржала своје вјерско-националне атрибуте. У том својству ово српско учитељско училиште радило је до балканских ратова када је своја врата затворило новим полазницима, јер су неки њезини ученици као добровољци судјеловали у њима. Тај прекид у раду проузрочен балканским, а и Првим свјетским ратом, трајао је до 1917. године, међу осталим и зато што су њезини простори били пренамијењени у војну болницу.
    По завршетку ратних дјеловања пакрачка прерпарандија обновила је своје дјеловање, али је 1921. године изгубила свој конфесионални карактер. Тако је Српска аутономна учитељска школа у Пакрацу постала државна установа над којом је надзор обављао просвјетни повјереник из Загреба и у коју су се могли уписати и похађати ју ученици свих вјероисповијести.

    Српска аутономна учитељска школа у Карловцу

    Учитељска изобразба у Карловцу произашла је из учитељских течајева који су у том граду реализирани двадесетих година 19. стољећа. Међутим, ти течајеви су након утемељења реалке 1863. године пресељени у Петрињу гдје је основана елементарна учитељска школа. Тај недостатак учитељског образовања у Карловцу отклонио је Српско-православни народни школски савјет у Сремским Карловцима који је закључком сједнице бр. 104 од 4. септембра 1875. године основао Српску аутономну учитељску школу у Карловцу. Ово карловачко српско учитељско училиште тијеком свога постојања често је мијењало име и организацијску структуру (према Извјештај…1903; Радуловић, 1886).
    Тако је ова школска установа своје дјеловање започела као мјешовита или „обосполна“ дворазредна институција да би касније поступно прерасла у трогодишњу па у четверогодишњу одгојно-образовну установу. Иначе, карловачка Српска аутономна учитељска школа започела је радити 23. септембра 1875. године. Њезино оснивање је недвојбено представљало један од облика борбе Срба за црквено-школску аутономију у вријеме бановања Ивана Мажуранића.
    Премда је мијењала називе ова школа је у њима настојала задржати атрибуте „српска“ и „аутономна“. Карловачка српска учитељска школа је од свог оснивања била врло тијесно повезана са српско-православном основном школом коју је 1795. године основала карловачка српско-православна опћина.
    Та елементарна школа постала је касније вјежбаоницом учитељског училишта. Тада је добила четврти разред и другог учитеља.
    У њој је у то доба поучавао познати учитељ Манојло Грбић који је одмах након њезина отварања прешао у учитељску школу.
    Већ сам податак да је карловачка Српска аутономна учитељска школа од првог дана рада имала и своју вјежбаоницу потврђује чињеницу како је она од почетка дјеловања била врло прогресивно конципирана. У њу су се у почетку уписивали ученици и ученице само са завршеном четвероразредном основном школом или само с приправним течајевима основаним уз учитељско училиште.
    Због таквих почетних радних увјета Српска аутономна учитељска школа морала је водити дугу и мучну преписку с Краљевском земаљском владом у Загребу. Управо том и таквом преписком она је тражила остварење права јавности које је напокон и добила 1911. године.
    У складу с новим законима мијењали су се и увјети уписа у ову учитељску школу. Тако је према Мажуранићеву закону од 1874. године упис у њу био дозвољен приправницима са завршеном осмогодишњим школовањем које је укључивало основну школу, нижу реалку, гимназију, вишу дјевојачку школу и грађанску школу. Тада је укинут и приправни течај јер за његовим постојањем више није било потребе.
    Потребно је рећи да је школске 1892/83. школовање у карловачкој Српској аутономној учитељској школи продужено на три, а сљедеће школске године и на четири године. Исте те школске године школа је постала мушка, а затим, након протеста српских грађана, преустројена је у женску српску учитељску школу. Истодобно су мушки полазници прешли у већ споменуту пакрачку Српску аутономну учитељску школу.
    Кризу је карловачка прерпарандија поновно доживјела од 1907. до 1909. године када су затворени први и други разред с намјером да се школа потпуно укине. Но и од те намјере се одустало поновно због великих грађанских просвједа. Недаће су се појавиле опет већ 1910. године када је донесен закључак о затварању на који је директор школе Василије Бањанин реагирао рекавши како се тај саборски закључак неугодно дојмио Срба, не само у Карловцу, него и у другим крајевима јер је карловачка српска учитељска школа тијеком свог тридесетпетогодишњег рада преко својих ученика и ученица ширила у српском народу просвјету и јачала га у вјери у народности. Након овог Бањаниновог протестног слова школа је ипак наставила с радом.
    Међутим, школа се у сличној ситуацији нашла и школске 1912/13. године када је српски патријарх хитно замољен да школу не затвори, него да јој хитно што више помогне.
    Наставни план и програм карловачке српске учитељске школе био је истовијетан плановима и програмима земаљских учитељских школа, а школске 1913/14. године у четверогодишњем раздобљу садржавао је:
    1. Наук вјере
    2. Посебну методику и практичне вјежбе
    3. Српски језик
    4. Црквено-словенски језик
    5. Њемачки језик
    6. Земљопис
    7. Хисторију и домаћи устав
    8. Математику и геометријско цртање
    9. Природопис
    10. Физику и кемију
    11. Женски ручни рад
    12. Кућанство и вртларство
    13. Красопис
    14. Просторучно цртање
    15. Црквено појање и правила
    16. Теорију хармоније и пјевање
    17. Музику /свирање на виолини/
    18. Гимнастику
    19. Француски језик.

    Треба нагласити да је наставни програм педагогије и методике с практичним вјежбама у то вријеме био врло широк па се тако у првом разреду учила физичка антропологија с дијететиком и хигијеном, у другом педагошка психологија и логика, у трећем теоријска и практична педагогија и методика почетне стварне наставе, а у четвртом повијест педагогије и понављање у ранијим разредима стеченог знања.
    За нагласити је да су ученице у трећем и четвртом разреду присуствовале практичном раду у вјежбаоници, али и да су саме изводиле сатове, расправљале о њима и о истима доносиле оцјене.
    На кају школовања полагао се и завршни испит. Писмени дио тог испита садржавао је педагогију, српски језик и математику. Усмени дио обухваћао је знања из свих наставних предмета прописаних наставним планом и програмом.
    Те школске 1913/14. године школу је похађало 93 ученице од којих су 23 биле кћери свећеника, учитеља и професора, 18 кћери осталих чиновника, 24 кћери трговаца и занатлија, двије сељака или ратара и 26 су биле кћери особа из неког другог звања и занимања.
    Потребно је споменути и то да су ученице Карловчанке у почетку рада учитељске школе биле у мањини, те да их је било више из околице Карловца, остале Хрватске, Босне и Херцеговине, а неке од њих су дошле на школовање и из Србије.
    Све те ученице или препарандистице су се након завршетка школовања као учитељице враћале радити у крајевима из којих су дошле. Но, чињеница је, да су осим православки ово учитељско училиште похађале и полазнице жидовске и католичке вјероисповијести и то уз посебну дозволу Земаљске владе.
    Такођер треба истакнути да су римокатолкиње ту дозволу ријетко добивале јер је загребачки Духовни стол био забринут за вјерску обуку својих вјерница.
    Осим Духовног стола за ту обуку било је забринуто и карловачко католичко грађанство које је о том проблему писало прилоге у карловачком листу „Свјетло“.
    Тако је у том гласилу бр. 42 од 1892. године међу осталим писало: „У овдашњу православну препарандију не смију се ове године уписати католкиње у први течај закључком загребачког духовног стола због помањкања у католичком вјеронауку.“ Иначе је школарина у карловачкој Српској православној учитељској школи била доста висока, осим за ученице римокатоличке вјероисповијести које су биле дужне платити само половину прописаног износа.
    Њен први равнатељ био је др. Милан Савић, а учитељски збор су јој чинила два учитеља: Петар Радуловић и Манојло Грбић.
    До школске 1914/15. године директорску дужност су обављали Петар Радуловић, Божидар Борђошки, Мита Груић, Милан Манојловић, Василије Бањанин и Сава Диклић.
    До Првог свјетског рата у школи је радио 51 наставник, а њезину директору и учитељском вијећу надлежни су били митрополит и Српско-православни митрополитански црквени школски савјет који су чинили предсједник, потпредсједник, биљежник и главни школски референт. Сви они су се старали да се ријеше идеолошки, педагошки и материјални проблеми на које је училиште наилазило при реализацији својих одгојно-образовних циљева и задатака, те наставног плана и програма.
    Треба нагласити да је у карловачкој српској учитељској школи била врло развијена друштвена активност. Тако је у њој, међу осталим, врло успјешно дјеловало литерарно друштво „Будућност“. О раду тог друштва у Извјешћу за школску 1906/7.годину наводи се да је оно имало задаћу допунити школско образовање својих чланица, потакнути у њих вољу и жељу за самосталан рад, те интерес за културу и господарски развитак српског народа како би схватиле своје и народне животне потребе.
    „Будућност“ је, осим тога, сваке године у Зорин-дому (Карловац) приређивала „Ђурђевачко сијело с игранком“ чији је приход ишао сиромашнијим чланицама друштва. Друштво је такођер организирало и излете међу којима се спомиње и излет у Беч реализиран школске 1913/14. године.
    Већ је речено да је у Карловцу уз српску учитељску школу радила као вјежбаоница и Српска основна школа. Та школа је према наводима Милана Радеке основана као црквено-опћинска школа намијењена дјеци Срба досељених у Карловац.
    Скоро стотину година у њој су као учитељи радили православни свећеници.
    Још седамдесетих година деветнаестога стољећа та српска елементарна школа радила је као троразреда и с једним учитељем, а тек јој је 1881. године Земаљска влада Хрватске и Славоније признала право јавности.
    Од 1901. године вјежбаоница је имала два одјељења и два учитеља (учитељицу Софију Прицу и учитеља Лазара Борђошког).
    Те године њу су похађале 62 ученице (1. разред – 21, 2. разред – 14, 3. разред – 14 и 4. разред – 12).
    Практичне вјежбе приправница у Српској основној школи надзирао је наставник методике. Оне су у трећем разреду држале 5 до 6, а у четвртом 11 до 16 сати годишње. У Извјешћу карловачке српске учитељске школе за школску 1912/13. годину стоји и податак да су ученице практичну наставу реализирале и у дјечачкој и дјевојачкој школи, јер Српско-православна основна школа као вјежбаоница није била везана за Српску учитељску школу па се ради тога сурадња није увијек могла ускладити и остварити.
    Посебно треба нагласити да су из карловачке српске учитељске школе и њезине вјежбаонице изашле многе изврсне учитељице. Такођер треба рећи да су богати Срби завјештавали своју имовину на име школовања српске дјеце, а од 1875. године постојала је и Заклада Српске учитељске школе у Карловцу, те Заклада Лукијана Мушицког и Данила и Јулијане Бањанин. Из тих су заклада ученице припале стипендије и припомоћи.
    Србе, ученике из Босне и Херцеговине помагало је сарајевско друштво „Просвјета“, из Војводине Матица српска, а остале српскоправославна црквена опћина, добротворне установе, те карловачко друштво „Свети Сава“ утемељено у Карловцу 1893. године.
    Из Извјештаја о Српској вјероисповиједној учитељској школи у Карловцу школске 1902/1903. године може се уочити да су наставничко вијеће чинили: Божидар Ђорђошки, Василије Бањанин, Мита Грујић, Милан Јефремовић, Милан Манојловић, Светозар Прибићевић, др Вјекослав Жидовец /као професори/ и Лазар Борђошки, Милена Лапчевић, Олга Радуловић и Карло Добличек /као учитељи/.
    У тој школској години школу је похађало 55 ученица које су биле из Хрватске, Славоније, Угарске, Аустрије и Босне и Херцеговине (Сарајево, Бања Лука, Жепче, Мостар, Босанска Крупа итд.). Међу овим ученицама било је и 13 католкиња.
    У тој генерацији 17 ученица је дошло из обитељи професора и учитеља, 14 из обитељи службеника, 12 из обртничких обитељи, те 8 из трговачких.
    Стипендије за 15 ученица додијелили су српски народно-црквени фондови, 7 фонд Мушицкога, 8 босанско друштво „Просвјета“, а друштво „Свети Сава“ додијелило је по 200 круна најсиромашнијим ученицама.
    Треба рећи и да је вјежбаоница српске учитељске школе била подијељена на два одјељења: прво је обухваћало први и други, а друго трећи и четврти разред. Трећи и четврти разред вјежбаоницу је похађао тијеком цијеле школске године.
    Из Извјештаја за школску 1909/10. годину може се видјети надзор над радом Српске православне вјероисповиједне женске учитељске школе у Карловцу коју је отворио 23. новембра 1875. године горњокарловачки епископ Теофан Живковић (назван и народни владика) обављали: др. Ђорђе Натошевић, Никола Вукичевић, Душан Стојшић, Ђорђе Поповић, Милан Недељковић, Павле Терзин, а посјећивали су ју патријарх Грегорије Бранковић, бан гроф Пејачевић и Куен Хедервари.
    Те године у карловачку српску учитељску школу била је уписана 31 ученица (Бањанин, 1910; Врбетић, 1979).

    Закључак
    На крају може се утврдити да су и пакрачка и карловачка српска учитељска школа дале значајан допринос развоју српског школства и просвјете те одиграле значајну улогу у очувању српског националног идентитета на подручју данашње Хрватске крајем 19. и почетком 20. стољећа. Те су школе осигуравале задовољаване потреба за учитељским кадровима, не само на подручју данашње Хрватске, него и на подручју Босне и Херцеговине те Војводине.
    За знанственике остаје изазов проучавати програме учитељских школа, стечене компетенције, компарацију тих програма и компетенција с осталим школама на подручју Монархије, напосе на подручју Војводине, Хрватске те Босне и Херцеговине. Наравно, остаје занимљивим и отвореним питањем обвезе учитељских школа да слиједе педагошке теорије и дидактичке моделе који су службено препоручивани у свим покрајинама Монархије.
    Занимљиво би било и истраживање видова уважавања основних људских права на подручју Монархије, напосе права на школовање на материњем језику те мултикултуралности и интеркултуралности у основношколским програмима те програмима учитељских школа.

    Литература:
    Цувај, А. (1910), Грађа за повијест школства (књиге VI, VII и X). Загреб: Наклада Хрв. слав. далм. зем. владе.
    Бањанин, В. (1910): Извјештај за школску годину 1909 – 1910, Карловац.
    Франковић, Д. (Ур.), (1958): Повијест школства и педагогије у Хрватској, Загреб: ПКЗ. Извјештај о српској вјероисповиједној учитељској школи у Карловцу за школску годину 1902. – 1903, Све мисли. Карловац 1903.
    Јуришић, И., Матијевић, М. и Никић, Г. (2005), Српске школе и истакнути српски учитељи у Хрватској до 1941. Године. Загреб: Просвјета.
    Радуловић, П. (1886): Извјештај о српској учитељској школи у Карловцу за школску год. 1885/6.“, Карловац.
    Трагови задње генерације матураната Учитељске школе у Пакрацу 1965. – 2010, (2010), Пакрац: Даруварска тискара.
    Врбетић, М., (1979), 400 година карловачког школства. Карловац: СИЗ друштвене бриге о дјеци и одгоја и основног образовања Опћине.

    Милан Матијевић Горан Никић
    Учитељски факултет Свеучилишта у Загребу, Хрватска

    Извор: 200 година Српске препарандије у Сентандреји и Сомбору, Зборник са научне конференције са међународним учешћем, Сомбор, 22 – 23. децембар 2012. године, Сомбор, 2014.

  10. Војислав Ананић

    СРПСКА РЕАЛКА – ГИМНАЗИЈА У САРАЈЕВУ

    https://drive.google.com/file/d/0B6AQXTT1HsMaTGl1elpmRDVDTFkxaDgyUWZ6SHJlQUJ3NkRJ/view

    • Crnčević

      Ovdje pomenuti nastavnik sarajevske realke; “Petar Crnčević (1845-1904), rodom iz Drniša, svršio je učiteljsku školu, na Realku u Sarajevo došao je 1870. … “, jeste sin drniškog trgovca vinom Jovana (Tome) Crnčevića (rođenog u Biočiću) i Marije Generalović (iz Kričaka). Nepotpun je ovdje Kruševčev dat podatak o njegovom obrazovanju “svršio je učiteljsku školu”, gdje je Petar Crnčević studirao filozofiju na univerzitetu u Padovi (“bivši italijanski đak” – v. djelo B. Trajković: Nikola T. Kašiković život i delo 2006.) i već 1869. godine radi u Risnu u Boki Kotorskoj kao učitelj tamošnje škole odakle je i došao u sarajevsku realku, najvjerojatnije na poziv dvojice zemljaka drnišanina Teofila Bogoljuba Petranovića (osnivača sarajevske realke) i Gerasima Petranovića episkopa bokokotorskog i dubrovačkog (ujedno i urednika Srbsko-dalmatinskog magazina, časopisa koji je osnovao njegov brat Božidar 1836.).