Порекло Немање Ненадића, антикорупцијског активисте Reviewed by Momizat on . РОЂЕН: У Београду, 24. априла 1972. године РОДИТЕЉИ:  Отац Миливој, сада у пензији, цео радни век провео у једној фирми. Највећи део стажа се бавио посредовањем РОЂЕН: У Београду, 24. априла 1972. године РОДИТЕЉИ:  Отац Миливој, сада у пензији, цео радни век провео у једној фирми. Највећи део стажа се бавио посредовањем Rating:
You Are Here: Home » Познати » Остали » Порекло Немање Ненадића, антикорупцијског активисте

Порекло Немање Ненадића, антикорупцијског активисте

РОЂЕН: У Београду, 24. априла 1972. године

РОДИТЕЉИ:  Отац Миливој, сада у пензији, цео радни век провео у једној фирми. Највећи део стажа се бавио посредовањем између авиокомпанија и фирми које су превозиле робу авионом; мајка Зорка (рођ. Дамјанић), сада покојна, радила у фабрици предива, а после држала малу продавницу трикотаже.

КРСНА СЛАВА: Св. Врачи – Кузман и Дамјан (Ненадићи), Св. Илија (Дамјанићи)

О ПРЕЦИМА: Пошто сам имао срећу да ми деде и бабе поживе дуго, сазнао сам имена и понешто и о њиховим родитељима, дедама и бабама. По мајчиној линији сви преци су из Далмације, из неколико села тзв. скрадинског залеђа, а мама је дошла у Београд на почетку средње школе. Одакле су се и када у Далмацију доселили не зна се поуздано.

Осим Дамјанића, међу предачким презименима са те стране су Зјалић, Вујко, Лалић, Грозданић, Радишић, Бабић…  Као и многи други људи из тог краја и моји су правили одлично вино, сир и пршут. Деда Милан („дид Миле“) је био изузетно вредан и поштен човек и прилично ћутљив. Баба Милица је била стручњак-аматер здраве исхране (из сопствене баште), знала невероватну количину детаљних прича о прошлим и садашњим догађајима и људима и радо их је причала. Дидов отац Петар је остао запамћен по најдужим брковима и по енормној количини љутих папричица које је, нетипично за тај крај радо јео, а његов отац Јован по дуговечности (95 година).

Са очеве стране порекло сеже на разне стране: деда Миле (Миодраг), који је био капетан речне пловидбе и највећи део живота провео на Дунаву, био је рођени Дорћолац, обожавалац старог Београда (једном је на радију „Београд 202“ приповедао сат времена доживљаје из дечачких и капетанских дана), а под старе дане неуморни активиста пензионерских клубова. Никад није мировао. Умро је једног хладног јануарског дана, а тог истог јутра се озбиљно љутио на моју мајку зато што му није дала да оде, као и обично, до самопослуге, пошто су дворишне степенице биле залеђене. Његов отац Љуба је из Ужица (где му је отац Павле био дунђер) као дечак, негде крајем 19. века дошао у Београд. Родитељи дедине мајке, Стане (Рајић), су у Београд дошли из данашњег Зрењанина. Станина мајка је била Швабица (рођ. Хирш).

Бака Рада, шнајдерка, рођена је у Јагодини, али су њени (Јоцићи) морали кад је имала 7 година да се преселе у Београд (прво на Чубуру, касније на Вождовац), јер јој је отац Живојин, који је иначе занат изучио у Пешти, био кандидат за одборника 1920. „на погрешној страни“, па је због политичког прогона морао за три дана да распрода своје шустерске радње. Иначе, занимљиво је да када су „његови“, 25 година касније дошли на власт од тога није имао никакве користи. Отац бакине мајке, Стојан (Аћимовић), такође занатлија, пореклом је из околине Куманова, одакле су у Шумадију дошли, према причи, бежећи од Турака због данка у крви.

Осим поменутих презимена, међу прецима су такође и Веселиновићи из околине Ужица, Таушановићи из Шумадије.

ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА: Кад сам био мали приказивала се серија „Корени“, о америчком црнцу који је истраживао своје порекло све до Африке, и то је било баш инспиративно. Онда смо из поште набавили расходоване телефонске именике из целе Југославије и бележили где се може наћи наше презиме највише (данас би са интернетом ствар ишла бар сто пута брже). Како год било, презиме Ненадић, и по нашем аматерском истраживању и по оном што сам касније чуо, оригинално потиче из источне Херцеговине, одакле су се људи потом селили на разне стране. Пошто је мој најдаљи предак – презимењак за кога знам, Павле (из друге половине 19. века), био Ужичанин, а зна се да су се људи тај крај махом населили из Херцеговине, то је највероватнији „сценарио“ и у мом случају. Иначе, колико знам, Ненадића, осим ових мојих ужичких, има доста и у Ивањици, у Пљевљама у Црној Гори и у Херцеговини, нарочито у Гацком. Пре овог последњег рата било их је доста и у Грахову и Гламочу у Босни, и у неким селима Баније и северне Далмације. Постоји такође и католичка грана – у Дубровнику и у средњој Босни, а на острву Крк и село које се зове Ненадић. Има их доста и у Војводини, као последица колонизације након другог светског рата.

РАТНЕ ПРИЧЕ: Прадеда Љуба Ненадић није био мобилисан, јер је пре рата изгубио неколико прстију радећи за машином. За време аустроугарске окупације Београда су га ухапсили и малтретирали под оптужбом за шпијунажу, а један његов син је доживео фрас и умро видевши то. Прадеда Живојин Јоцић се 1914. борио на Мачковом камену, а 1915. је заробљен и до краја рата је био у војном логору. Остала је занимљива прича из тих ратних дана, како је за време окупације, у његову кућу у Јагодини дошао неки аустроугарски официр, па кад му је прабаба изнела слатко, овај, ваљда не знајући какав је ред, појео све из тегле. И друга прича, како су три брата Јоцића, по повратку, сваки из другог војног логора (Аустрија, Мађарска, Бугарска), другачије прошли и како оног што се вратио из Бугарске, „рођена мајка није познала“.

Прадеда Петар Дамјанић, из Далмације је служио у аустријској војсци, негде на италијанском фронту, у данашњој Словенији.

У другом рату, дид Миле (из Далмације) је отишао по паду Италије у партизане са братом (који се оданде није вратио), и ратовао негде по Босни и Лици, где је био рањен у борби. Једно време је био код куће на опоравку, па су га мобилисали локални четници на пар месеци, па онда опет партизани и тако до краја рата. Причао је да му је у рату најтеже било када три месеца нису имали со. Он је иначе редовну војску служио пред сам рат, а после рата су га „подигли у резерву“ због тршћанске кризе, и онда је због свега тога десетак година одлагао  женидбу. Иначе, није много волео да иде из родног краја. Тако, на пример, није искористио прилику да се пресели у Војводину након рата, а много касније, када га је баба убеђивала да крене са њом на неки пензионерски обилазак земље, он је то одбијао уз „аргумент“ како је „он сва та места видео у рату“.

Деда Миле је рат провео у Београду, радећи свој посао и нити је желео, нити био принуђен да се прикључи  некој од зараћених страна. Међутим, породица је имала доста невоља за време окупације јер је бакин млађи брат био комунистички илегалац (што је у стварности било прилично различито него у серији „Отписани“) кога нису успели да ухвате, па су баку и деду, који нису са свим тим имали везе, саслушавали у специјалној полицији (по бакиној причи то је чинио „злогласни Космајац“). Бака је, иначе, можда баш услед свих тих лоших искустава које је њена породица имала због комунистичких идеја оца и брата, дубоко презирала и њихову и сваку другу политику и била веома активна при београдској Саборној цркви. Била је јако забринута када сам почетком деведесетих ишао на демонстрације.

Из тог доба сам се још као мали наслушао страшних прича – о последицама немачког и савезничког бомбардовања, скривању по лагумима током седам дана октобра 1944. (наш крај, код данашњег Бранковог моста, је последњи ослобођен) и преживљавању у окупираном граду са малом бебом коју треба нахранити, али је најјезивија она о комшији, „белом“ Русу, који је рођену ћерку пријавио Немцима зато што је израђивала документе комунистима потребне за излазак из града. Та девојка је потом стрељана на Бањици.

ПОРОДИЧНА АНЕГДОТА: Прадеда Љуба је негде у близини пивнице код Мостара нашао џепни сат Ђорђа Вајферта, а овај му је за награду дао да може бесплатно и доживотно да пије код њега колико хоће пива.

Деда Миле, капетан, је био и велики противник пушења. Међутим, пре поласка на дуга путовања (превожење терета Дунавом), куповао је велике количине цигарета. Када његови лађари на путу остану без дувана и западну у кризу, продавао им је те резерве по дуплој цени, а онда би од тих пара у повратку купили печено прасе и сви се заједно частили, па није било љутње на капетана.

Бака Рада је имала две богато удате тетке које су хтеле да јој плате добро школовање, али је она тврдоглаво хтела „да има свој динар“ и отишла је на занат. И као стара, веома често се сећала шегртских дана и како је била срећна када је од невелике плате ишла да купује за ужину „ситнице од шунке“ код „Росулека“. Често се сетим те приче, кад год чујем неког да прича како је у „стара времена“ (која год да су) било боље – у ствари је било боље само зато што су приповедачи били млади!

ПОРОДИЦА: Супруга Биљана (рођ. Михаиловић), син Коста.

БИОГРАФИЈА: Ишао у основну школу Браћа Рибар (данас Краљ Петар Први), код Саборне цркве, у Прву, па у Пету гимназију, у последњој генерацији „усмереног образовања“, тзв. „новинарски смер“. Уписао Правни факултет, као решење које ми се чинило практичнијим у односу на историју и књижевност који су ме тада више занимали али и прихватљивим. Затим отишао у ЈНА (опет последња генерација у којој су били регрути из свих република) и у тих годину дана се земља практично распала и почео рат. Због кризе током деведесетих морао да радим све време студија, а рад у правничкој струци  почео 1999, у Трећем општинском суду. Од 2001. почео да радим за Transparency International, и огранак ове међународне антикоруцпијске организације у Србији (Транспарентност – Србија) али и као предавач, консултант за многе друге међународне и домаће организације и институције. У тим годинама осмислио и/или учествовао у спровођењу десетина антикорупцијских пројеката – за израду и поправљање прописа и стратегија, мониторинг рада државних органа и спровођења антикорупцијских закона, истраживања и кампања, нарочито у области финансирања политичких странака и изборних кампања, јавности рада државних органа, јавних набавки, сукоба интереса, надзора буџета… Објављивао текстове у књигама, часописима и другим публикацијама, као и у домаћој штампи и дао безброј изјава и коментара медијима који су тражили коментар на (анти)корупцијске теме, упорно се трудећи да препознам и објасним и ширу слику – системски проблем који стоји иза сваког појединачног случаја корупције.

ДНК ПРАПОРЕКЛО: Хаплогрупа I2a1b1 (резултат уврштен у табелу Српског ДНК пројекта)

 

ИЗВОР: Немања Ненадић за портал Порекло

 


Коментари (9)

  • Dragoljub

    Veliki pozdrav kolegi sa studija. Čestitam na interesantno opisanom poreklu tvoje porodice, kao i tvoje lične biografije. Sve čestitke i osnivaču ovog interesantnog sajta.

    S poštovanjem Dragoljub Racković

    Одговори
  • Nenadic Sveto

    Zeleo bih samo da uputim jedan pozdrav Nemanji . Inace smo sada vec daleki rodjaci , ali sigurno od istog porekla , odnosno Nenadica iz Uzica . Zadnjih 5 godina i ja i moj otac pomalo istrazujemo rodoslov Nenadica i za sada mogu reci da smo daleko stigli , odnosno ukoliko sa sigurnoscu utvrdim neke cinjenice , moze se reci da imamo tacan rodoslov do 1330. godine .Pre Uzica bili smo nastanjeni u selu Povija pod manastirom Ostrogom u koje smo dosli iz Zete,pre toga iz danasnje severne Albanije koja je u to vreme bila nastanjena pretezno srpskim zivljem , a pre toga iz okoline danasnjeg Novog Pazara , pa Zvecana . Za tih skoro 700 godina , tri puta smo menjali prezime.Do 1500 -te godine imam citav rodoslov , a ovih prethodnih 200 godina moram sa sigurnoscu da utvrdim da bih mogao reci da je to ta linija za koju tvrde neki izvori . Toliko za sad. Pozdrav brate .

    Одговори
    • Nemanja Nenadić

      Sveto, ovo je zanimljiva priča, nisam ranije imao prilike da čujem za to. A kako ste uopšte tragali? Ima li nekih podataka u užičkim arhivama? Ili preko nekih crkvenih knjiga?

      Одговори
  • Nenad Nenadić

    Dali se Nenadići u Nenadićima na Krku izjašnjavaju kao Srbi pravoslavci ili su postali katolici Hrvati?

    Одговори
  • Slobodan

    Nenadići u selu Prijevorac (Višegradski Stari Vlah ) su se doselili 1860. godine iz sela Donji Ravanci kod Rudog (Rodno mesto Mehmed paše Sokolovića koji prema nekim iztvorima se zvao Radojica Nenadić ) gde žive još od srednjeg veka. Krsna slava im je Lazareva subota

    Одговори
  • Branko Micic

    Imate moju e-mail adresu >bmicic76@yahoo.com<, pa se javite .
    Tako vam mogu saopštiti sve što Vas interesuje.

    Одговори
  • Maja

    Zanimljiva i toplinom ispunjena biografija vrednog,srdacnog i pametnog potomka kojeg sam skoro imala zadovoljstvo i zvanicno upoznati.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top