Порекло новинарке Верославе Тадић (дев. Ивковић) Reviewed by Momizat on . РОЂЕНА: 23. октобра 1942. у Опарићу (општина Рековац). (Родила сам се у четвртак. То не би имало неког значаја, изузев тога што се моја мајка јако уплашила, збо РОЂЕНА: 23. октобра 1942. у Опарићу (општина Рековац). (Родила сам се у четвртак. То не би имало неког значаја, изузев тога што се моја мајка јако уплашила, збо Rating: 0
You Are Here: Home » Познати » Остали » Порекло новинарке Верославе Тадић (дев. Ивковић)

Порекло новинарке Верославе Тадић (дев. Ивковић)

Veroslava-TadićРОЂЕНА: 23. октобра 1942. у Опарићу (општина Рековац). (Родила сам се у четвртак. То не би имало неког значаја, изузев тога што се моја мајка јако уплашила, због веровања да се деци која се роде између четвртка и петка, привиђају вештице, вукодлаци…, па се више породила од страха да ми то не приреди него што ми је био тренутак).

РОДИТЕЉИ: Отац Радомир Ивковић (рођен у Опарићу); мајка Злата (дев. Брашић), рођена у Опарићу.

КРСНА СЛАВА: Света Петка (Ивковићи), Ђурђиц (Брашићи). (Моји родитељи су славили по две славе: велику и малу Петковицу, свету Петку, то је слава Ивковића. Брашићи славе Ђурђиц и Ђурђевдан. Не постоји прва слава, обе имају равноправан статус. Е, сад, оно што је занимљиво, јесте да се у овом делу Србије обележава и земља. Значи, ако је неко у мираз донео земљу, као што су моја мајка и баба биле миражџике, онда смо ми секли седам-осам колача у току године. Рецимо, кад је свети Никола зимски и летњи, што је била слава моје бабе, секли би колач. И моја мајка је била миражџика, па смо за Ђурђиц и Ђурђевдан секли колач).

О ПРЕЗИМЕНУ: Презиме Ивковић, као и Брашић има релативно дугу традицију, с обзиром да су се у Србији мењала презимена по прадеди. Ивковићи смо по Ивку, који је повео чету Левчана, кад је била Кочина крајина и тако остао записан. Записан је такође у неким турским дефтерима. Ивко је био Марисављевић, по његовом прадеди Марисаву. Брашића у Опарићу има неколико породица које јесу у неком давном сродству али тешко да би се рекло да су у сродству данас, пошто су прошла колена која се у Србији рачунају као род, па могу да се узимају између себе.

О ПРЕЦИМА: И отац и мајка су из Опарића. И деда и баба. Опарић има јако много бракова склопљених између Опарићана. Јер, кад смо се доселили (по Тодору Бушетићу је то било једним делом од Ибарског Колашина, са Косова, а другим делом из Херцеговине, после Невесињске буне 1875. године), онда се затекло велико село, а мали атар и људи би онда, кад им се роди женско дете, гледали где могу да саставе две њиве у једну пристојну парцелу, касније кад је време за женидбе и обрнуто. Тако да стицајем околности има доста бракова између Опарићана.

Мој деда по оцу се звао Милен. Моја баба по оцу, на коју кажу да ја доста подсећам, звала се Смиљана, девојачки Глишић. Имали су петоро деце, а седморо рођених. Нека велика епидемија дизентерије однела је двојицу, Бору и Бранка, који су били дечаци, од седам или осам година.

Моја баба по мајци је била Крстина. Мој деда по мајци се звао Светозар и он је рано умро. Моју мајку су заправо подигли деда и баба. Деда се звао Жика, Живадин, а баба Живка.

АНЕГДОТА: Овуда су пролазиле разне војске и оне су углавном пљачкале. Тако је мој деда под Аустријанцима завршио у затвору зато што су Аустријанци наишли и покупили вуну од свих сељака и натоварили то да возе. Тамо где није било вуне узимали су тежину – то је од конопље припремљено да се преде. И онда су они морали својим колима да возе ту вуну до Јагодине, воловским колима. Док су то возили догодило се да су се они тако као младићи кладили да ли је вуна или тежина. Мој деда је рекао да треба да се кресне шибица па да се види – ако је вуна она се стопи, а ако је тежина она ће да букне па ће брзо да је угасе. И, тако, пошто је запалио аустријску вуну, завршио је у затвору. Е, сад, у то време бити у затвору, то је значило да му је моја баба, која је била млада, тек доведена, морала да носи хлеб у затвор, сваки други дан пешке до Јагодине, удаљене 36 километара, а једном недељно преобуку.

РАТНИЦИ: За време рата, кад су покупили људе за Сремски фронт, тамо је отишао и мој стриц Милашин (рођ. 1924. године). Он је остао жив али је два дана био у рову међу мртвацима, док нису наишли Руси да очисте тај део и од тад је био поремећен.

О РОДИТЕЉИМА: Мој отац је отишао 1948. из Опарића у Београд на некакву радну акцију која није била нарочито добровољна, него су их одводили по два месеца да раде. И онда му се допало и закључио је да би волео да ја у Београду кренем у основну школу. Тако нас је за 1. мај 1949. одвео у Београд. Тад није било саобраћаја, већ нас је од Опарића до Јагодине довезао камион, који је 1. маја развозио првомајске пароле. На почетку смо становали у неком магацину на грађевини, у грађевинском предузећу 20. октобар, где се отац запослио. Мајка Злата је такође тамо радила – чистила је старе цигле од малтера. Отац је брзо стекао звање „средњег административног манипуланта“. Врло брзо је напредовао па је најпре био вршилац дужности секретара, а потом и секретар тог предузећа. Он је имао у себи авантуристичког духа и склоности да проба свашта, па је потом више од 15 година радио у угоститељству. Радио је као келнер у Три грозда, где је познавао све новинаре Политике, пошто је то било поред редакције. Радио је и у Скадарлији и ту завршио као в.д. директор предузећа „Скадарлија“. А онда му се и то смучило па је отишао у „Клуз“ и ту радио као магационер стиног алата и одатле отишао у пензију.

Имам рођеног брата Миливоја, који је млађи од мене годину и пет месеци.

О ПОРЕКЛУ ИМЕНА: Ми уопште овде имамо обичај да два имена упропастимо да бисмо дали једно. Наше жене имају та имена попут Милосија, од Мило и сјајно, или, као ја, Верослава, од вере и славе. Ја сам се родила 23. октобра, а 27. октобра је слава. А она је било ратно време и кад је поп дошао да свети водицу, он је предложио да ме тетка држи, јер ко зна да ли ће моћи да дође кум из другог села, гадно је било време. И, онда је моја тетка питала: може ли да буде Параскева, пошто је наша слава света Петка – Параскева. Поп је рекао да је то много старинско, а онда је она питала може ли Оливера, пошто није била ниједна Оливера у селу. Поп је рекао да је то комунистичко, и онда су се сложили да може Верослава.

ПОРОДИЦА: Са Милуном Тадићем, родом из села Смријечно (Црна Гора) има три сина – Ивана, Владимира и Данила. (Када ме питају колика су ми деца, ја кажем: шест метара, пошто су двометраши). Од сина Ивана има унуке Теодору и Вука.

БИОГРАФИЈА: У Београду завршила основну школу и 6. београдску гимназију. Правни факултет завршила за три године и запослила се на Телевизији Београд, где је постала прва жена водитељ ударног ТВ дневника и са 26 година најмлађи главни и одговорни уредник Информативног програма у историји националне телевизије. Због једног коментара који није био по вољи Јосипу Брозу Титу и Станету Доланцу, али и због краћења једног Титовог говора, 1972. године смењена са места главног уредника и избачена из партије. Остатак каријере, до пензионисања 2000. године провела у образовном и научном програму. Удружење новинара Србије доделило јој је 2004. године награду за животно дело. Више о каријери Верославе Тадић прочитајте OВДЕ.

ИЗВОР: Верослава Тадић за портал Порекло

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top