Tomas Man: Kraljevina Srbija je nastala na pepelu svojih najboljih sinova

Jedan komentar

1. 8. oktobar 2022. u 18:25

   Vojislav

   SRBIJANCI

   “Manite se tih naziva Bosanac, Dalmatinac, Srbijanac, Crnogorac, jer će neko naći opravdanje da od tih pokrajinskih naziva napravi posebne narode…” (Sava Tekelija)
   http://srbskenovine.com/pocetak-politicke-upotrebe-izraza-precanin/

   Mudro predvideo Tekelija pre 200 godina…Mislim da ta izjava nije lucidna, pa sve i da je nekakva konstrukcija…Lucidna je samo u smislu ako neko razume da srpsku nacionalnu svest trebaju da imaju samo “Srbijanci”…Sam pojam “Srbijanac” datira tek iz prve polovine 19. veka, i nisu ga Šumadinci smislili za sebe, nego oni koji nisu živeli u okviru oslobođenih krajeva. Tako da taj nov pojam u odnosu na Crnogorce, Dalmatince i Bosance se odnosi na stanovnike novooslobođenih krajeva od Turaka, koji su svoju oslobođenu teritoriju mogli samo i jedino da nazovu – Srbija. To će reći da je taj pojam primarno vezan za državotvornost (stanovnike tadašnje Srbije su zvali “Srbijancima”). I onda dolazimo zaista do lucinosti i paradoksa: Hrvatska u to vreme nije imala državnost, bila je jedna oblast u okviru Ugarske, ali nije problem da katolički Dalmatinci i Bosanci danas budu Hrvati (a u vreme Tekelije katolički Bosanci se i nisu tako osećali), a problem je “lucidnost” stav Tekelije (pa i da je konstrukcija, tako su se ljudi i osećali tada) da je neko pravoslavne Crnogorce, Dalmatince i Bosance smatrao Srbima, samo zato što je postojao pojam “Srbijanci” i što smo imali oslobođenu teritoriju koja nije obuhvatala sve krajeve gde žive Srbi.
   Paskvila koja svedoči o netrpeljivosti protiv pridošlica iz habsburških zemalja u upravi Kneževine Srbije, ne sadrži izraz „prečanin“[2]. Izraz „prečanin“ smislili su i prvi upotrebljavali u političkom smislu hrvatski političari. Do sedamdesetih godina XIX veka se izraz „prečanin“ javljao isključivo u geografskom smislu i to u granicama lokalne toponimastike. Prve političke upotrebe izraza „prečanin“, po svemu sudeći, vezane su za političke koalicije Hrvata i Srba u Dalmaciji, kao i u Hrvatskoj i Slavoniji Austro-ugarskog doba, to jest od doba kada je Srpska narodna stranka 1876. g. ušla u Sabor Dalmacije. Ima naznaka da je Vlatko Maček još 1900. g. upotrebljavao izraz „prečanin“ u smislu označavanja Srba u Hrvatskoj i Slavoniji. Izgleda su izrazom „prečani“ Srbe sa teritorije Austrougarske naročito imenovali političari Hrvatske stranke prava nakon 1905. godine. Pisani izvori koji tačno svedoče o smislu i kontekstu najstarije upotrebe izraza „prečani“ u političke svrhe danas se mogu ispitati u arhivskoj građi Hrvatske.
   S početka je „prečanin“ među Srbima bio izraz za humoresku i ironiju.
   U štampi Srbije se izraz „prečanin“ pojavljivao veoma retko. Prvi put se taj izraz pojavljuje tek 1889. g. u jednoj humoreski u senzacionalističkim Malim novinama[3] Pere Todorovića u Beogradu. S obzirom na osobine urednika, pametnom dovoljno. Dimitrije Ruvarac prvi poznati Srbin koji je upotrebio izraz „prečanin“ i to samo jednom, u svrhu ironije.
   Izvornik: Vikipedija

   Izraz „prečani“ upotrebio je potom 1905. g. Dimitrije Ruvarac u Srpskom sionu, koristeći ga u svrhu ironije i uz ostale podrugljive izraze o Srbima severno od Save i Dunava[4]. Ruravac je znao kako Hrvatski političari za Srbe koriste izraz „Vlah“ i druge podrugljive izraze, jer im je mrsko da Srbe nazovu Srbima. Ruvarčeva ironija je uperena protiv Stanoja Stanojevića i Jaše Tomića, koji su se u doba Ruvaračeve polemike protiv Hrvata uporno držali veoma bratski prema Hrvatima. Stevan Sremac, koji je izostao sa sahrane Ilariona Ruvarca, bio je protivnik kritičkog istorijskog razmatranja srednjovekovne srpske istorije na način na koji je to radio pokojnik. Međutim, Dimitrije Ruvarac je bio neoprezan, a srpska publika ironiju redovno shvata na pogrešan način, po pravilu mimo cilja radi koga je ironiju upotrebio pisac. Dimitrije Ruvarac je često bio strastan, nestrpljiv, plahovit, brzoplet, svadljiv i neoprezan, naročito u publicistici. Izraz „prečanin“ potom se pojavio 1906. g, u naprednjačkom organu Pravda i to u nepotpisanom nekrologu Stevanu Sremcu[5]. Ovo je za sada najstariji poznati izvor srpske štampe gde se izraz „prečani“ pominje van humoreske i ironije. Tek nakon 1908. g. se izraz „prečanin“ ponovo upotrebljava u srpskoj štampi i to u geografskom smislu, mada veoma retko. E. G. Cvetić u časopisu Jagodinska osnovna škola (Beograd 1910. g. piše o „Srbima prečanima“: „Do 1836. učiteljem je mogao postao, izgleda, svaki onaj, koji je ma kolpko znao čitati i pisati. Api se ipak, po ljudima koji su u Jagodini bili učitelji, vidi težnja da se u prvome redu za ta mesta nabavljaju Srbi prečani, bar za veće škole, varoške, jer su oni smatrapi za kulturno jače i prosvećenije od naših.“ Vojvoda Sima Popović (rodom iz Tovarnika) 1916. g. u svom dnevniku piše o pojavi izbeglica u Crnoj Gori imenujući ih „prečanima“ pod znacima navoda. Radilo se o Srbima koji su sa teritorije Bosne, Hercegovine, Boke i Dalmacije bežali da bi se spasili od austro-ugarskog progona.
   Da se Vlasi ne dosete
   U doba nastanka hrvatskog nacionalizma, izraz „prečanin“ je, po svemu sudeći, pravašima služio kao politički surogat naziva „Vlasi“ kojim su ranije nazivali pravoslavne Srbe. To jest, hrvatski nacionalisti, koji su Srbe ranije nazivali „Vlasima“, prozvali su ih „prečanima“ čim su im Srbi postali neophodni da se zajednički politički suprotstave ugarskoj centralnoj upravi i mađarizaciji, da se Vlasi ne dosete. Ambivalentni i licemerni politički odnos Hrvata prema Srbima je tada snažno napadao Dimitrije Ruvarac. Svoje polemičke članke je objavio u knjizi „Evo šta ste nam krivi“ koju je izdao još 1895. g. Izraz „prečanin“ je u političkom smislu bio leksema hrvatskih nacionalističkih političara korišćena u svrhu izbegavanja pominjanja imenice Srbin. [1] Veliki srpski pravnik XIX veka, danas na žalost zaboravljen, rodom iz Bašaida u Banatu. [2] Krestić, Petar – Pesma protiv „Švaba“, Mešovita građa = Miscellanea, Nova serija, knj. 21, Beograd, 2003. g. [3] Autor navodi da „prečane“ podrugljivo nazivaju „Švabe“, a starosrbijance „Goge“ i „Cincari“. Članak je potipisan sa: Borivoj, a naslovljen: „Majstor Vule – šloser (božićna humoreska)“, Male novine, 25. 12. 1889, str. 4. Izvornik: Digitalizovane istorijske novine. [4] Autor (urednik Dimitrije Ruvarac) piše o sahrani svog rođenog brata Ilariona Ruvarca, naodeći da su od „prečana“ prisustvovali Jaša Tomić i Stanoje Stanojević. Vest je je blago ironična, zbog izostanka mnogih čije se pojavljivanje očekivalo. Videti: „Čudna pojava“, Srpski Sion, 31. 8. 1905, str. 29. Izvornik: Digitalizovane istorijske novine. [5] Organ naprednjačke omladine objavio je članak koji sadrži podnaslov „Kralj Milan i prečani“. Naš Sremac, Pravda, 15. 8. 1906, str. 1. Izvornik: Digitalizovane istorijske novine.
   HOMOGENIZACIJA (objedinjavanje, čvršće povezivanje svih pripadnika društvenog sloja, nacije) Mnogi narodi nemaju sačuvan identitet, jer govore jezikom okupatora (engleski, španski ili portugalski), religija im je okupatorska (katolička ili protestantska), način odevanja i života takođe okupatorski. Srbi, pak, vekovima pod Vizantijom, Turskom, Austrijom…pa ne govore ni grčki, ni turski, ni nemački…niti nam je vera muslimanska, katolička, pa ni ona grčka fanariotska. Naprotiv! Ne postoji narod koji je trpeo vekovne udare raznih civilizacija i svega što one sa sobom nose, pa smo izdržali. Ova današnja zapadna civilizacija najjače udara danas. Ali ipak, postoji onaj atavizam koji je ispod praga svesti, koji nas tera da i dalje slavimo Slavu, da držimo svadbene i pogrebne običaje, da igramo kolo skoro u transu. To na zapadu videli nismo. (Atavizam je pojam koji označava sličnost sa precima – nasleđe osobina svojih predaka, odnosno kada se kod potomstva jave mentalne i fizičke osobine predaka). Veliki deo nacije će trajno otpasti (kao nekad što su poturice i pokatoličeni). Danak u krvi zapadne civilizacije je žešći nego ikad (odliv svega što je radno sposobno). Ali ono malo što preostane, što bude samodovoljno, nezavisno od stranaca, e to će biti budućnost! Videli smo vekovne seobe naših porodica i progone srpskog naroda, ali i primetili da se polako sabijamo, deca izbeglica sada govore ekavski, sve razlike se polako brišu. Ponovo se sabijamo u jedno pleme, malo, ali kompaktno. Karađorđeva Srbija je brojala svega 250.000 ljudi, pa je bilo dovoljno, a danas sa 7 miliona nas je malo.

   Odgovori