На данашњи дан: Почео Први балкански рат

8. октобра 2012.

коментара: 4

8. октобра 1912. – Црна Гора објавила рат Турској, истог дана напала турске положаје код Скадра. Почео Први балкански рат

Први балкански рат је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године и водиле су Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска (чланице Балканског савеза) против Османског царства. Армије балканских држава су успеле да савладају бројчано слабије и стратешки лоше организоване армије Османског царства што им је омогућило да постигну брзу победу. Рат је окончан миром по коме је Османско царство било принуђено да се одрекне скоро свих својих територија на Европском континенту (Балканском полуострву) које су касније подељене међу савезницима и на којима је касније створена нова држава – Кнежевина Албанија.

Упркос њиховој апсолутној победи у Првом балканском рату, чланице Балканског савеза су биле незадовољне постигнутим мировним уговором јер је мировни уговор, који су скројиле велике силе, био противан ранијим договорима и плановима које су чланице савеза међусобно закључиле и договориле. Отклањањем претње коју је представљало Османско царство и незадовољство мировним уговором подигле су се тензије међу доскорашњим савезницама што ће ускоро резултирати Другим балканским ратом.

Србија је за Први балкански рат успела да сазове 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом бившег министра рата Радомира Путника.

Све веће битке које је краљевина Србија водила у Првом балканском рату су биле на просторима Македоније. План српске војске је био да уништи Турску Вардарску армију пре него што Османлије успеју да заврше мобилизацију и концентрацију својих снага.

Српски команданти су сматрали да ће већина османлијских снага бити развијена у Вардарској долини и на стратешки важној висоравни Овче Поље. Циљ је био да се са три армије и двокраким нападом опколи османлијска армија. Кумановска битка, која је почела одмах на почетку рата, трајала је између 23-24 октобра 1912. године, и била је прва велика битка коју је водила српска војска у Првом балканском рату. Резултат битке је била српска победа над Турском Вардарском армијом. Генерал Радомир Путник (на слици десно) је после битке унапређен у чин војводе. После овог тешког пораза, османлијска армија је била принуђена да напусти већи део вардарске долине уз тешке губитке у људству (углавном дезертерство) и ратном материјалу.

Битка код Прилепа, била је друга битка у Првом балканском рату која се одиграла 3. новембра 1912. године. Српска војска се борила против османлијске војске близу града Прилепа. Битка је трајала три дана, после чега је османлијска армија била надјачана и присиљена на повлачење.

Битка код Битоља је била трећа велика битка коју је водила српска војска против османлијског царства и одиграла се близу Битоља и трајала је између 16-19 новембра 1912. године. Српска војска је одлучно поразила османлијску војску у овој бици и ушла у Битољ 19. новембра 1912. године. Освајањем Битоља Срби су контролисали југозападну Македонију, заједно са симболички важним градом Охридом. Српском победом у бици код Битоља, петовековна османлијска власт над Македонијом је окончана.

Српска Прва армија је била највећа по броју и снази и водила већину битака у Првом балканском рату, тако да су неки Срби желели да Прва армија настави да напредује низ вардарску долину до Солуна. Војвода Путник је то одбио, пошто је био свестан да Аустроугарска неће прихватити Српски излазак на море а посебно не на Јонско море, а пошто су Бугари и Грци већ били у Солуну, појављивање српских снага у Солуну би само још више замрсило већ сложену ситуацију. Мање српске јединице су послате у Санџак да координишу са Црногорцима. Врховни командант српске војске је био генерал Радомир Путник.

Први балкански рад окончан је закључењем Лондонског угорора 30. маја 1913. године уз посредство великих сила. Овим уговором Османско царство је било принуђено да се одрекне свих својих европских провинција западно од линије Енос – Мидија. Иако су чланице Балканског савеза као победнице Првог балканског рата требале саме да диктирају мировне услове у склапање мировног уговора су се умешале и велике силе. Србија, Грчка и Црна Гора су морале да напустеАлбанију. На стварању Албаније инсистирале су Италија која је имала своје планове према Албанији и Аустроугарска која је тиме желела да спречи Србију да изађе на море и тиме је ослаби у предстојећем сукобу који је био неминован после анексије скоро целокупне територије балканских вилајета Османског царства.

Незадовољство Лондонским уговором o миру, који је створен уз утицај великих сила и неслагања међу савезницама око освојених територија у Македонији, довешће до избијања Другог балканског рата у јуну 1913. године који ће између себе водити дојучерашње савезнице. Коначан мир је постигнут Букурештанским споразумом 12. августа 1913. године.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Војислав Ананић

    ЛОНДОНСКИ СПОРАЗУМ 26/4. 1915. између Француске, Енглеске и Русије с једне, и Италије с друге стране. У њему су прве три силе примиле на знање и потпуно су пристале на меморандум Италије, који се претходно наводи дословно у 15 точака. Италија изјављује, да ће се у року од мјесец дана по потпису тога споразума, заратити на страни Антанте.
    У меморандуму обвезала се Италија, да ће ратовати на страни Антанте. У уговору о миру требала је добити: Трентино, цисалпски Тирол, Трст, грофовије Горицу и Градишку, цијелу Истру до Кварнера с Волоским, Црес, Лошињ, сјеверну Далмацију са Задром и Шибеником до рта Планке и линију у унутрашњости, која обухвата за Италију подручје Крке и Чиколе, као и сва далматинска острва од Пага до Мљета, осим Шолте и Брача и неких мањих острва уз обалу. Обала од рта Планке на југ до Драча, са изузетком тадашње црногорске обале, требала је да се неутрализира. Четири савезне силе одлучиле су дати Хрватској, Србији и Црној Гори: сву обалу у горњој Адрији од Волоског до сјеверне далматинске обале, заједно с Ријеком, Крком, Рабом и неким оточићима. У доњој Адрији (која интересира Србију и Црну Гору) све од Планке до Дрима са Сплитом, Дубровником, Котором, Баром, Улцињем, Медовом, Шолтом, Брачом, и још неким мањим отоцима. Драч се требао дати независној муслиманској албанској држави, Валона и Сасено Италији, са довољним територијем за обрану. Са претпоставком да означене посједе добије Италија и да се централна Албанија резервира за оснивање једне мале неутралне аутономне државе, Италија је изјављивала, да се неће опирати, ако Француска, Енглеска и Русија желе, да се сјеверна и јужна Албанија подијели између Црне Горе, Србије и Грчке. Италија је требала представљати албанску државу према иностранству. Италија је допуштала, да Србија и Гичка могу имати довољно заједничке границе западно од Охридског језера. Италија је требала добити пуну сувереност над острвима Додеканеза. У Малој Азији резервирано је за Италију подручје Адалије. Овај се споразум требао држати у тајности. Само је требало одмах по огласу рата, објавити приступање Италије декларацији о закључењу заједничког мира.
    В. Поповић.

    ЛОНДОНСКИ УГОВОР О МИРУ

    30/5. 1913, између Србије, Бугарске, Грчке, Црне Горе с једне и Турске с друге стране. — Турска је по Л. У. уступила савезницима све своје територије на европском копну западно од линије Енос—Мидија, са изузетком Албаније (2). Турска и савезници оставили су великим силама бригу, да уреде делимитацију граница Албаније и сва остала питања, која се тичу Албаније (3). Турска је уступила савезницима острво Крету (4). Турска и савезници повјерили су великим силама, да одлуче о судбини свих турских отока Егејског мора, осим Крете и полуотока Атоса (5). Турска и савезници споразумјели су се, да оставе уређење финанеијских питања, која потичу из завршеног ратног стања и горе споменутих територијалних уступака, међународној комисији сазваној у Париз, у коју су делегирали своје представнике (6). Питања ратних заробљеника, јурисдикције, народности и трговине остављена су да се уреде специјалним конвенцијама (7). В-љ. П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  2. Војислав Ананић

    ЛОНДОНСКИ УГОВОР 1915.

    Сваки човек у животу има неку своју животну шансу. Ако је у датом тренутку прихвати, посрећи му се. Ако не, та се прилика више никад не враћа. Тако и код државних политика.
    Међу српским народом се много причало, а и сада понекад, о љутим биткама и његовим страдањима пред распад бивше Аустроугарске монархије. Још више о томе шта је тиме добио. Они промућурнији народи, који нису навикли да само гину, искористили би и најмању трунку у своју корист. Срби, ето, нису. Не што су глупи, него што су наивни и што су превише веровали својим владарима. Тако је и краљ Александар, слепо следећи Пашићеву политику, с једне стране, желео да сви Срби живе у истој држави, а с друге, да влада једном већом, јужнословенском државом, а не само Србијом.
    У тој својој занесености, није прихватио оно што су му тадашње европске силе и државе свесрдно нудиле. Пре свих, шеф енглеске дипломатије је истицао да Лондон не жели стварање Југославије, него Велике Србије. „Лондонска конференција“ је на основи Довсовога плана, нашла решење на које су сви пристали. И немачки народ је тражио да се скине са дневног реда њихово репарационо питање. На сва решења, дала је пристанак и Немачка. Од саме Немачке је зависило њено сређивање и мир у Европи. У савезничким земљама, у Великој Британији, у Француској, у Италији, у Јапану, па и у другим државама, примљени су повољно рад и резултати Лондонске конференције. Комисији међународних стручњака је било главно да од Немачке добије у новцу или у стварима, ратну штету, а није заборавила ни мере противу Немачке, ако не би извршила своје обавезе. Савезници су себи обезбедили сировине, индустријске производе, трговачку робу, поред готовога здравога новца.
    Србија је требало да уједини све околне српске територије и осигура излазак на Јадранско море. Предвиђало се уједињење са Србијом свих оних крајева Аустро-Угарске са етничким српским живљем у већини. Чак су се и Италијани преко Виргинија Гајда и Антонија Чипика, у почетку 1915. године сложили да Срби узму Котор и сву Албанију до Драча. Они нису, ни Дубровник тражили. Но, многи још увек замерају Гарашанину и његовом „Начертанију“ из 1844. године, које је у ствари било само пропаганда на општи устанак хришћана у Европској Турској ради ослобађања од вековних поробљивача и стварање јаке националне државе на Балкану. Дакле, Гарашанин је био први српски државник југословенски оријентисан. Он се залагао за стварање балканске конфедерације, у чији би састав ушле Србија, Грчка и други балкански народи. Он је 1867. године и Штросмајеру предложио уједињење Срба, Хрвата и Бугара.
    Но, још крајем 1914. године, када је победама српским оружјем на Церу и Колубари, и уосталом и после 1. св. рата, Србија је могла проћи далеко срећније, само да је имала иоле визије за године унапред. „Српски народ није крварио током дуге четири године од 1914. до 1918. зарад уједињења јужних Словена, већ зарад одбране Србије и зарад ослобођења своје поробљене браће у БиХ, српској Војводини и Крајини“. Србија је у 19. веку имала два национална интереса: ослобођење и уједињење Срба који су живели у турском и аустроугарском ропству, као и излазак на море. Пошто је била савезник победничких сила Антанте у рату с Немачком и Аустроугарском и поднела највеће жртве, само да је водила бригу о своме, и своме народу а и осталим словенским народима са ових простора, Србија је могла обезбедити оба циља. Али, Пашић и краљ Александар су се залагали за југословенство. А Русија је за Србију тражила целу Далмацију од Трогира до реке Дрима у Албанији, са Сплитом, Дубровником, Котором, Баром, Улцињем, као и острва Велики и Мали Дрвеник, Чијово, Шолту, Брач, Јакљан и Колочеп. У српску краљевину је требало да уђе цела Босна и Херцеговина. Србији су нуђени и Славонија и Срем са Земуном, Бачка и део Баната. Ту се поново испречио Пашић са својим југословенством, иако је Лондон и даље истицао да није за стварање Југославије, него Велике Србије, са излазом на море. Али, у Русији је 1917. избила револуција и нова власт је имала друкчије, па и фаталне погледе на балканске прилике.
    Нова држава, која је сачињена 1918. године није била дугог века. Три пута се распадала. Није опстала ни као краљевина, ни као република. То уједињење и југословенство, а после комунизам, су велике заблуде које су скупо коштале Србе и њихов национални идентитет, да би на крају довели до катастрофалних исхода, кад је светска политика окренула „ћурак наопако“. Као што је већ виђено, несрпски народи су се конституисали у своје националне пројекте, на штету Срба. Срби су се истрошили и у разним бунама против туђина, а на корист осталих, и у комунизму и грађанском рату, и у лажном братству и јединству. Тако је српско национално биће што својим грешкама, што вољом већих и силнијих, ушло у 21. век и поражено, и осиромашено, и бомбардовано, и понижено, и нејединствено. Све у циљу неког новог светског поретка и некакве демократизације. На другој страни, Хрватска је профитирала још обједињавањем банске Хрватске, Славоније и Далмације, плус Истре и Дубровника.
    Првенствено, сву кривицу сносе они који су са одушевљењем прихватили југословенску опцију, још 1914. Остале су трагичне последице за читав српски народ, и да при томе не добије ништа на економском и политичком плану за предају свог идентитета, своје историје, свог образа и своје будућности. У ствари, након распада СФРЈ, остале су још недефинисане тачне границе Србије, одлив становништва не само ван њених граница, него и са села у веће градове, незапосленост, и нестабилна политика, која је, истина, задесила и цео свет. Само, они јаки ће се извући, а Србија пада у све веће дугове.
    Профитирали су сви, само је Србија остала губитник. Као мултиетничка и мултиконфесионална заједница, доживела је да је те демократске силе бомбардују и разарају, а други су неометано и лукаво остваривали свој национални идентитет. И данас се те најдемократскије земље, залажу овде за заштиту људских права, на пример на Косову и Метохији, а тамо и под њиховим патронатом и даље цветају криминал, трговина људима, дрогом, оружјем… Да је имала мало далековидије политичаре, Србија је могла још раније и да заокружи своје границе, да буде и она међу великима као што су јој својевремено нудили, да се и она пита за нешто а не да јој се само постављају нови захтеви и услови. Захваљујући југословенству, и бројчано, а и територијално, Србија се умањила. Вероватно, ни овоме још нема краја. Они који се баве изучавањем демографије, кажу да ћемо нестати са овог света за педесетак година. А ми се још увек уљуљкавамо некаквим обећањима у срећнију будућност. Не правимо више ни децу, многи крајеви су нам пусти и празни. Чекају да их једном населе они који су промућурнији од нас.

    (У обради овог текста је коришћен материјал „Српског књижевног гласника“, књиге тринаесте, новембар – децембар, 1924, под називом „После Лондонске конференције“, затим публицистички текстови наших еминентних историчара др Срђе Трифковића, Радоша Љушића, Небојше Богуновића …објављиваних од 2002. до. 2005. године у „Гласу канадских Срба“ и у „Вечерњим новостима“).

  3. Војислав Ананић

    ЗБОГ ПАШИЋЕВОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА И ЛЕЊИНОВОГ ДОЛАСКА НА ВЛАСТ У РУСИЈИ, СРБИЈА МАЊИХ ТЕРИТОРИЈА

    У 19. веку, Србија је имала два најкрупнија национална интереса: ослобођење и уједињење Срба који су живели у турском и аустроугарском ропству, и, излазак на море.
    Пошто је Краљевина Србија била савезник победничких сила Антанте (Русије, Француске и Енглеске) у рату са Немачком и Аустроугарском и поднела највеће жртве, а њена војска дала непроцењив допринос савезничкој победи, могла је после тих збивања, да је тада имала политичаре који би водили бригу о своме, српском народу, а не о осталим словенским народима са ових простора, остварити оба зацртана циља. Али и Пашић и краљ Александар су се борили за југословенство.
    Наиме, Русија са министром Сергејом Сазоновим, ја за Србију тражила целу Далмацију, а Енглеска и Француска су желеле Италију да привуку на страну Атланте и желеле су да Италијанима дају добар део далматинске обале. Ипак, на иницијативу Русије, Лондонским уговором од 26. априла 1915, били су спремни да се Србији и Црној Гори додели обала од Кап Планке близу Трогира до реке Дрима (Албанија) са Сплитом, Дубровником, Котором, Баром, Улцињем и Сан Ðовани ди Медуа (у Албанији), као и острва Велики и Мали Дрвеник, Чијово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. У српску краљевину, требала је да уђе и цела Босна и Херцеговина. Када су Русија, Енглеска и Француска од српске владе затражили да се Бугарској уступи део Македоније (да би и Бугарску приволели Антанти), Србији је поред Босне и Херцеговине, нуђена и Славонија, Срем са Земуном, Бачка и део Баната, насељен Србима, опет се испречио Пашић, који је тражио и гаранције за Хрвате и Словенце. Односно, Пашић је већ тада дубоко загазио у воде југословенства.
    И тадашњи шеф енглеске дипломатије Едвард Греј је у неколико наврата истицао да амбиције Лондона нису у стварању Југославије, него Велике Србије, са излазом на море. Енглези су предвиђали и уједињење са Србијом свих оних крајева Аустро-Угарске у којима је српски етнички живаљ сачињавао већину. И италијанско јавно мњење са Виргинијом Гајдом и Антонијом Чипиком, залагало се да Срби узму Котор и сву Албанију до Драча, као и Дубровник.
    Сазонов се супростављао стварању државе у којој би заједнички живели православци и католици. Исти Сазонов је имао велики утицај на руског цара Николу Другог, који је такође био против стварања једне православно-католичке државе на балканском простору, јер католици, између осталог, слушају папу, главара изван државе. Настојање руских политичара да се Србија територијално прошири и изађе на Јадранско море, као и њихово противљење стварању југословенске државе, постало је беспредметно оног тренутка када је у Русији избила револуција 1917. године. Нова совјетска власт имала је другачије погледе на међународну ситуацију, па и на прилике на Балкану, него царска Русија. Неки историчари због тога сматрају да је пропаст руске царевине била фатална за Србију и српски народ.
    И прва, и друга, и трећа Југославија су на крају пропале. Профитирали су сви , само је Србија остала губитник. А да је имала мало далековидије политичаре, могла је још пре деведесет година далеко повољније да заокружи своје границе. Они велики, то су нам сами нудили, а ми нисмо прихватили. Хтели смо југословенство и на крају се и бројчано и територијално смањили. Можда ни овоме нема још краја.

    (Избор из текстова Небојше Богуновића)

  4. Војислав Ананић

    ЗАБЛУДЕ О «ВЕЛИКОЈ СРБИЈИ» И ПО СРБЕ, ФАТАЛНО ЈУГОСЛОВЕНСТВО

    Срби су ушли у 21. век поражени, осиромашени, бомбардовани, понижени, разједињени и нејединствени, што својим грешкама, што вољом већих и силнијих. И увек им се приписује кривица и за злочине која нису починили, а све под плаштом «Велике Србије». О свему томе се расправљало октобра месеца 2002. године и у Српској академији наука на међународном скупу.Тада је свој реферат поднео и др Срђа Трифковић, одакле за овај текст преузимамо неке делове.
    «Концепт `Велика Србија` настао је као пропагандистичко оруђе Хабзбурга, у време када је Аустро-Угарска започињала своју експанзију ка југоистоку после Берлинског конгреса. С обзиром да је било сасвим природно да се аустроугарске амбиције у Босни и Херцеговини и у новопазарском Санџаку сукобе са легитимним аспирацијама српског народа, који је у то време у Босни чинио релативну већину, Беч је припремио пропагандни контраудар. Смишљен је првенствено од стране грофа Бењамина Калаја, аустро-угарског босанског бана и од других хабсбуршких геополитичких теоретичара као врло ефективна фама о тобоже агресивним намерама Срба да запоседну територије других народа и чак да друге народе прогласавају делом сопственог».1. Говорило се ту «о Србима као реметиоцима мира, као нецивилизованом народу који од стране просвећене Европе мора да буде држан на краткој узди и повремено учен памети».2.
    «Мит о `Великој Србији` настао је од стране једне експанзионистичке, империјалне силе као средство контрирања легитимним аспирацијама Срба да живе обједињени у заједничкој држави. Те аспирације су у Немачкој и Италији управо у томе периоду довеле до националног уједињења, у случају Немачке под Бизмарком, у случају Италије под вођством Камила Кавура и савојске династије Пијемонта.
    Фама о `Великој Србији` био је покушај да се кроз искривљено представљање српских аспирација тежи ка оправдавању аустро-угарске политике, која је имала за циљ нелегитимни продор Двојне монархије у подручје на која она није могла да полаже никакво право, ни верски, ни етнички, ни историјски.
    Међутим, та фама врло је радо била прихваћена од стране других, Србима ненаклоњених народа, као и идеологија – између два светска рата. Била је оберучке прихваћена од стране Брозове диктатуре после другог светског рата, као и од стране садашње глобалистичке, пост модерне, светске империје».3.
    Критичари српске националне политике тврдили су да она има великосрпски карактер и поставља се само по себи питање: Откуда тај страх о великосрпским намерама? «Уколико бисмо пробали да супроставимо тезу о наводној великој Србији другим националним пројектима, могли бисмо рећи да малтене није било европског народа којем се не би могао прикачити епитет `великости`.»4. Пољска је својевремено захватала велики део Украјине, Белорусије, Литваније; Версајска Румунија је обухватала територије у којима су као већина живели Мађари у Трансилванији и румунском делу Баната, Украјинци у Буковини или Молдавци, на другој страни реке Буга. Обједињавање банске Хрватске, Славоније, Барање, Далмације, Истре и Дубровника чини велики хрватски пројекат, којим они још нису задовољни, јер желе и Срем, Боку , Бачку, границе све до Дрине…
    «Само су се Срби стварањем Југославије уљуљкали у осећању да је њихов државни пројекат остварен, да тиме што су се нашли под истим државним кровом они могу да одахну и да прихвате тезу о двојном идентитету, која је имала фаталне последице по српско национално биће. Наиме, у периоду после првог светског рата СРБИ су ЈЕДИНИ који су прихватили тезу о троименом народу и који су легли на руду александровског интегралног југословенства. Управо је југословенски оквир омогућио свим другим, несрпским народима, да се конституишу, да формулишу своје националне пројекте и да почну да их остварују на штету Срба.»5. Тако је српска држава у 20-ом веку све више пропадала, слабила, нестајала. Југословенство је ослабило српско национално биће, и, друго, захваљујући тој ослабљености и растрошености Срба, комунизам је успео да превагне у грађанском рату, за време 2. светског рата. Још у далеким данима с краја 1914, када је победама српског оружја на Церу и Колубари, као и после 1. св. рата, Србија је могла да прође далеко срећније, бар територијално. Али, долази и до Нишке декларације, када су итекако поремећени односи Србије са великим савезницима.
    «Прихватајући националне циљеве Хрвата и Словенаца као своје, Србија је заправо отежала посао привлачења Италије у орбиту савезника. Мало касније, у време повлачења преко Албаније, тај амбивалентни став Италије према Србији, иначе до тада сматраној природним савезником Италије, довео је до невиђених патњи српске војске, чија је евакуација преко мора била отежана. То исто југословенско опредељење је имало последице и на Солунском процесу 1917. године, једној од најсрамнијих епизода у нашој новијој историји, као и са фаталном Крфском декларацијом, која је утрла пут уједињењу од 1. децембра».6.
    «Српски народ није крварио током дуге четири године од 1914. до 1918. зарад уједињења јужних Словена, већ зарад одбране Србије и зарад ослобођења своје поробљене браће у БиХ, српској Војводини и Крајини. Оно што је српска елита учинила у име тог напаћеног народа у децембру 1918. године није било ни легални ни легитимни циљ. Прича о `Великој Србији` се користи да би се демонизовала српска нација, држава и српски народ. На почетку 21-ог века, више него икада, наилазимо на злоупотребу овог појма».7.
    Још раније, «планови и идеје вођа Српске револуције, Карађорђа и Милоша, скоро да су у свему исти, али је разлика у томе што је први покушавао да их оствари у устаничком вихору, док је други био свестан чињенице да Србија нема довољно снаге за таквим прегнућима. Уздајући се у дипломатију, Кнез је чекао боља времена»8. «Кнез Милош није напуштао идеју о стварању јаке и независне српске државе до краја своје владавине. У њу су имали да уђу Срби из Турског царства (Босна, Херцеговина и стара Србија). Овакво уједињење подразумевало је и Црну Гору»9.- наводи Љушић. По Вуку Караџићу, српску државу би требало да чине Срби из Кнежевине Србије, Метохије, БиХ, Зете, Црне Горе, Баната, Бачке, Срема, Славоније (Подунавље од Осијека до Сент Андреје), Хрватске, Далмације (Приморје од Трста до Бојане), део Албаније, Македоније (Дебар) и Бугарске (до Коџа Балкана), јер су то крајеви из 1849. године у којима је био распрострањен српски језик.
    Кроз призму `великосрпског освајачког пројекта` , искривљују се чињенице о Гарашаниновом `Начертанију`. `Начертаније` је план који је 1844. израдио Илија Гарашанин за пропаганду и општи устанак хришћана у Европској Турској ради ослобођења од Турака и стварања јаке националне државе на Балкану, и корен се био ухватио у свим земљама Балканског полуострва (па и у Албанији), а био је сагласан и владика Раде. Но, смрћу кнеза Михаила Обреновића, престао је даљи рад на извођењу овог великог плана. У спољној политици, Гарашанин је био први српски државник ЈУГОСЛОВЕНСКИ оријентисан. Гарашанин се залагао за стварање балканске конфедерације, коју би чиниле Србија, Грчка и остали балкански народи. 1867-ме године он ће и Штросмајеру понудити уједињење Хрвата, Срба и Бугара.
    «Тек шездесетих година 19. века напушта се формулација `савез свих српских земаља` и прихвата нова `саједињење свију југословенских племена`. ПО ПРВИ ПУТ се, каже Љушић, тако напушта принцип набрајања територија будуће државе, а СРПСКО уједињење уступа место ЈУГОСЛОВЕНСКОМ».10. По Љушићевим речима, 1914, «уместо српских земаља…. употребљено је име народа – СРБИ, уместо Хрватске, Славоније и Далмације – ХРВАТИ, уместо Корушка, Крањска и Штајерска – СЛОВЕНЦИ.»11. То уједињење 1918. било је несрећно, за Србе највише, јер су само они доста изгубили, а сви остали добили и у државности и територијално. Та држава из 1918-е «није опстала ни као краљевина, ни као република. Управо уједињење, а касније комунизам, су заблуде које су за Србе, са националног аспекта, имале катастрофалан исход.»12. Гарашанин се и данас оптужује да је желео великосрпску државу, али је код многих и хваљен за идеју о југословенству. Та ЈУЖНАСЛАВИЈА, по њему би била монархија, али он није одређивао ни једну од трију српских нововековних династија.
    И данас, када се распала биша заједничка држава, СФРЈ, када су у истој заједници нису остале ни Србија и Црна Гора, многи интелектуалци су нас опомињали да се не одвајамо, да тиме не смањујемо ионако смањен српски корпус. «Посебно је перверзна чињеница да је напад (бомбардовање) на Југославију обављен у име мултикултурализма и мултиетничности, јер је она баш била и мултиетничка и мултикултурална.»13. Данас се те «демократске земље, а посебно најдемократскија међу њима, Америка, залажу за заштиту људских права на Косову које је под «патронатом» Уједињених Нација, али, не и за заштиту права Срба. Исти аршини примењени су и у Босни и у Крајини.