Mošti članova porodice Karađorđević stigle u Srbiju

4. oktobar 2012.

komentara: 4

Vesti

Posle više od 71 godine, posmrtni ostaci kneza Pavla Karađorđevića, kneginje Olge i kneževića Nikole stigli su u Srbiju.

Posmrtne ostatke porodice Karađorđević koji su iz Lozane preneti do graničnog prelaza Batrovci, na granici Srbije i Hrvatske, preuzeli su ćerka kneza Pavla princeza Jelisaveta Karađorđević i unuka Katarina Oksenberg.

Primopredaji su prisustvovali i Oliver Antić, savetnik predsednika Srbije, i Momčilo Gajić, zadužen za protokol ispred Vlade Srbije.

Kovčezi sa posmrtnim ostacima članova porodice Karađorđević stižu 4. oktobra u 18 časova u Sabornu crkvu u Beogradu, gde će biti izložene pre nego što 6. oktobra budu prenete u Topolu gde će, kako je najavljeno, biti sahranjeni uz sve državne počasti.

Posmrtni ostaci kneza Pavla Karađorđevića, njegove supruge Olge i sina Nikole ekshumirani su 28. septembra sa groblja u Lozani u Švajcarskoj i nakon sedam decenija stižu u Srbiju.

Knez Pavle Karađorđević rođen je u Petrogradu 1893. godine, a preminuo je 14. septembra 1976. godine u Parizu. Kraljevinom Jugoslavijom je vladao sedam godina, od ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. do 1941. godine.

Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine knez Pavle i njegova porodica uhapšeni su i sprovedeni do grčke granice, gde su predati Englezima, koji su ih prebacili u Keniju, a potom u Južnu Afriku, gde ostaju do 1947. godine. Posle molbe engleske kraljice i kralja dozvoljen im je povratak u Evropu.

Porodica se okuplja u Švajcarskoj, u Ženevi, odakle odlaze u Pariz, gde knez Pavle uspeva da dobije boravak i gde je ostao do smrti.

IZVOR: Vesti

Naredni članak:
Prethodni članak:

Komentari (4)

Odgovorite

4 komentara

  1. 4. oktobar 2012. u 18:25

    Aleksandar Marinković

    Koliko je meni poznato, princ Pavle nije proglašen za sveca pa samim time ne mogu se preneti ”mošti” već posmrtni ostaci. To nisu sinonimi.

    Odgovori

  2. 9. decembar 2017. u 10:41

    Vojislav Ananić

    SRBI U ŠVAJCARSKOJ

    Srbi na radu u Švajcarskoj godišnje pošalju 60 miliona fra¬naka u Srbiju. Novcem i robom koji šalju, oni pokriju oko 40 odsto potreba svojih porodica u domovini. U proseku svaki srpski gastar¬bajter u Švajcarskoj pošalje oko 4.800 franaka godišnje. Te podatke objavili su mediji u ovoj zemlji, a maja 2007. godine preneo ih je Internet sajt „Srpska Dijaspora“.
    Srbi na radu u inostranstvu ukupno godišnje pošalju u Srbiju oko pet milijardi franaka što čini 17 odsto društvenog dohotka zemlje.
    Porodice gastarbajtera u Srbiji dobijaju pored novca i elekt¬ronske aparate za domaćinstvo, mobilne telefone i poljoprivredne mašine. Srbi na radu u inostranstvu pokrivaju i troškove svakod¬nevnog života svojih u zemlji kao što su ishrana i lečenje, a nešto ređe i školovanje dece.
    Novac koji zarade u inostranstvu Srbi koriste za izgradnju kuća, i kupovinu kuća i stanova, a njih osam odsto je izjavilo da zaradu ulaže u otvaranje malih preduzeća.
    Koliko danas ima Srba u Švajcarskoj? Danas na to pitanje teško da neko može da odgovori precizno. Lomovi u onoj velikoj Jugosla¬viji, satanizacija Srba i pooštravanje uslova za njihov boravak, eko¬nomske prilike u samoj Švajcarskoj koje su dovele do većih restrik¬cija kada se radi o imigrantima, nepostojanje potpunih evidencija u našim diplomatskim predstavništima – sve to je doprinelo da se procene danas kreću od sto do sto pedeset hiljada ljudi, uključujući tu i one koji su uzeli švajcarski pasoš i odrekli se srpskog (jugo¬slovenskog) državljanstva, ali nisu prekinuli veze sa Srbijom, sa članovima šire i uže porodice koji su ostali u zemlji, sa događaji¬ma u njoj od kulture pa do privrede, ne preskačući ni nezaobilaznu politiku. Takođe su u takve procene uključeni oni koji ovde dolaze da rade sezonski, što je jedna od specifičnosti švajcarske privrede.
    Prema knjizi „Svi Srbi sveta“, Srbi su u Švajcarsku došli u tri veća talasa: između dva rata, posle Drugog svetskog rata i od sredine šezdesetih godina pa do danas. Između dva rata, Srbi su prvenstveno dolazili na školovanje, a mađu najznamenitijim srps¬kim studentima tog vremena ističu se prvo nekadašnji predsednik srpske vlade Nikola Pašić, a zatim vladika Nikolaj Velimirović. Mnoge istaknute ličnosti Srpske pravoslavne crkve su se školova¬le na Starokatoličkom unierzitetu u Bernu.
    Posle Drugog svetskog rata su najčešći srpski imigranti u Švajcarskoj bili pripadnici poraženih vojnih formacija – četni¬ci, ljotićevci i drugi antikomunisti, od kojih su neki kasnije na¬stavili svoj put na druge destinacije pretežno u Evropi i Severnoj Americi.
    Najznačajniji talas Srba došao je u ovu zemlju tokom šezdese¬tih i sedamdesetih godina kada su švajcarske vlasti vodile libe¬ralnu politiku izdavanja radnih dozvola. Posebno su u Švajcarsku odlazili naši stomatolozi, koji su kasnije oformili jake strukovne organizacije koje su, pored ostalog, pružale i znatnu pomoć srpskim izbeglicama iz građanskih ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, kao i u vreme sankcija i bombardovanja Srbije.
    Jaka srpska zajednica, sa dosta intelektualaca, organizovala je u Švajcarskoj puno kulturnih, prosvetnih, humanitarnih i drugih socijalnih aktivnosti u kojima su se okupljali naši ljudi. Među prvim, ali dosad svakako najznačajnijim kulturnim događajima bilo je osnivanje crkvene biblioteke u Cirihu, čiji je knjižni fond for¬miran 1952. godine i danas ima više od 10 hiljada naslova. Biblio¬teka nosi ime Katarine Jovanović, ćerke čuvenog fotografa Anasta¬sa Jovanovića, koja je umrla 1954. godine u Cirihu.
    U prvo vreme, Srbi su se okupljali u takozvanim „klubovima Ju¬goslovena“ i bilo je vrlo malo čisto srpskih klubova kao što su to bili Srpski kulturni klub „Sveti Sava“ sa svojih desetak ogranaka ili klubovi Srpskog četničkog pokreta. Takođe su se okupljali oko fudbalskih i šahovskih klubova i foklornih društava.
    „Mada tretirani isključivo kao Jugosloveni, švajcarski Srbi su tek krajem osamdesetih godina snažnije počeli da ispoljavaju svoje srpstvo, kao na primer kroz pripreme za obeležavanje 600-go¬dišnjice Kosovske bitke. Mnogi od njih, posebno oni imućniji, bez razmišljanja su se 1988. godine uključili u akciju Zajam za prepo¬rod Srbije. Zabeleženo je, na primer, da je Miodrag Kuzmanović iz Ciriha uplatio 100.000 franaka, a da je jedan anonimni Srbin iz Ciriha dao koliko svi švajcarski Srbi zajedno – 700.000 franaka. U to vreme, takođe, direktno svoju privrednu saradnju Srbiji nudili su i ugledni biznismeni Dušan Grbić, Čedomir Pešić, Miroslav Lazarević, Vojislav – Vojko Santrač i Miodrag Šišković, čime su, ujedno, potvrđivali i svoj srpski patriotizam. Srbi entuzijas¬te, najčešće, nisu veliki znalci propagande i plasiranja činjenica iz svoje zemlje matice na zapadnoevropski medijski prostor. Ipak, među njima ima i takvih Srba koji to znaju i umeju. Najbolji primer je izdavač iz Lozane, Vladimir Dimitrijević, koji objavljuje veoma dobre knjige i brošure. Uz Dimitrijevića je, u Švajcarskoj takođe, krug umnih ljudi, okupljenih u Srpskom institutu u Lozani, kao što je mladi Slobodan Despot.“
    Kada je početkom devedesetih godina došlo do raspada 90 jugo¬slovenskih klubova, Srbi, Crnogorci i Jugosloveni pravoslavne vere su za sebe sačuvali dvadesetak. Ponovo prema knjizi „Srbi u Svetu“, desetak je delovalo u Cirihu i okolini, pet u Bernu i pet u ostalim mestima. Ovog puta ti su klubovi dobili prava srpska imena: „Karađorđe“, „Vuk Karadžić“, „Sveti Sava“, „Sveti Arhanđel Gavrilo“, „Car Lazar“, Udruženje „Nikola Tesla“ sa ograncima, a kasnije su osnovana i mnoga nova kao što su Srpsko kulturno-huma¬nitarno društvo „Milan Tepić“ u Bernu, Srpsko kulturno društvo „Njegoš“ u Badenu i druga.
    Osnivane su i razne krovne organizacije kao „Srpski kulturni savez“, „Savez Srba Švajcarske“, „Svetska srpska zajednica“ sa sedi¬štem u Ženevi, „Savez srpskih udruženja“ i druge.
    Neke političke partije su takođe formirale svoje ogranke. Vođe¬ne su mnoge rodoljubive i humanitarne akcije u kritičnim periodi¬ma razbijanja Jugoslavije, uključujući i mnoge demonstracije protiv sankcija, medijske i političke diskriminacije i u znak podrške le-gitimnim srpskim interesima.
    Prateći duh vremena i tehnološki razvoj, sve više se javljaju Internet prezentacije namenjene Srbima u Švajcarskoj. Pored onih crkvenih, ima i virtuelnih društava koji objavljuju korisne infor¬macije, savete za život sa što manje problema u tuđini i informa-cije o raznim aktivnostima, skupovima, zabavama naših ljudi.
    Naravno, priča o Srbima u Švajcarskoj ne bi bila potpuna bez napomena o crkvenom organizovanju naših ljudi, jer je crkva jedan od važnih, ako ne i najvažniji kulturni i socijalni faktor svake dijaspore pa i srpske, ma gde se nalazila.
    Tri zvanično priznate veroispovesti od strane Švajcarske su Rimokatolička, Evangelističko-reformistička i Starokatolička crkva. Pored njih postoji niz nezavisnih crkava i verskih zajedni¬ca.
    Jedna od njih je i naša Srpska pravoslavna crkva. Pripada Epar¬hiji srednjoevropskoj čije je sedište u Nemačkoj. Ovoj Eparhiji pri¬padaju sve parohije u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj. Nadležan je Njegovo preosveštenstvo episkop srednjoevropski Konstantin.
    U mnogim švajcarskim mestima naši ljudi se okupljaju u crk¬vama koje pripadaju drugim konfesijama i koje u duhu hrišćanske solidarnosti i dobre volje ustupaju svoje prostorije i molitvene prostorije parohijama Srpske pravoslavne Crkve. Tako se recimo u parohijama SPC u Bazelu i Bernu bogosluženja obavljaju u staroka¬toličkim crkvama, ali ima i onih naših vernika za koje je SPC or¬ganizovala okupljanja i bogosluženja u rimokatoličkim, protestant¬skim i drugim crkvama i kapelama.
    Prva nova zgrada srpske pravoslavne crkve u Švajcarskoj biće tek izgrađena u Bernu. Građevinska dozvola je postala pravosnažna 20. aprila 2007. godine. Dobijanje te građevinske dozvole objavile su mediji, a sledile su mnogobrojne čestitke od naših vernika iz Švajcarske, Amerike, Austrije i Portugalije, ali i od samih Švaj¬caraca.
    „Pokolenjima na dobro i radost na jesen ako skupimo dovoljno para osvetićemo crkvenu zemlju, postavićemo kamen temeljac i sa Blagoslovom Božijim krenućemo sa izgradnjom Crkvenog centra. Ko¬načno posle toliko godina od osnivanja naše Crkve vernici će moći da se venčavaju, krštavaju i proslavljaju Božić i Vaskrs u svojoj Cr¬kvi u srpsko-moravskom stilu. Slušajući želje naših vernika, mla¬dih i starih, želimo ne samo da im omogućimo da ispoljavaju svoje duhovne potrebe i da se osećaju kao kod kuće, već da se bolje integri¬šu u sredini u kojoj žive i da mladi naraštaji sutra budu ponosni na svoje pretke“, piše na Internet sajtu Srpske pravoslavne crkvene opštine u Bernu, u kojem se najavljuju mnoge akcije skupljanja sred¬stava neophodnih za izgradnju hrama.

    Priredio Dušan Zupan

    Izvor: Društvo Sveti Sava, BPATCTBO, XI, Beograd, 2007.

    Odgovori