24. septembra 1228. – Umro je srpski kralj Stefan Nemanjić Prvovenčani (veliki župan 1196 — 1217. i kralj 1217 — 1228) , drugi sin velikog župana Stefana Nemanje, osnivača dinastije. On je bio značajan i kao pisac, koji je žanru biografije vladara u srpskoj književnosti dao stil i uzor.
Nemanja je, pre nego što se zamonašio 1196. godine, presto ustupio njemu, a ne najstarijem sinu Vukanu, najverovatnije zbog toga što je Stefan bio zet vizantijskog cara Aleksija III Anđela. Tokom vladavine Stefana Prvovenčanog Srbija je dobila i državnu i crkvenu samostalnost. Braća su se potom oštro sukobila, ali ih je izmirio najmlađi Nemanjin sin monah Sava, pa je Vukan tada postao namesnik u Zeti. Stefan Prvovenčani je podigao manastir Žiču, a pred kraj života je napisao “Žitije svetog Simeona”.
Posle srpskog poraza u bici na Moravi 1190. i nemoći Vizantije da Srbiji nametne nepovoljan mir i odricanje od teritorija, utvrđen je brak između Stefana i Evdokije, sinovice vizantijskog cara Isaka II Anđela. Na Državnom saboru kod Petrove crkve u Rasu 1196. Stefan Nemanja se odrekao prestola, ostavljajući ga srednjem sinu Stefanu, a sam se zamonašio. Stariji sin Vukan je postao udeoni knez Duklje, dok se mlađi, Rastko, još ranije zamonašio i uzeo ime Sava. Vukan je sebe proglasio za kralja Duklje (titula koju su nosili stari dukljanski vladari počevši od 1077), Dalmacije, Trebinja, Toplice i Hvosna (Metohije).
Uz pomoć ugarskog kralja Emerika, Vukan je zbacio Stefana sa vlasti i vladao Srbijom između 1202. i 1204. godine. Kada su krstaši Četvrtog krstaškog rata osvojili Carigrad, slabi vizantijska moć, ali raste bugarska. Kada su Bugari počeli da osvajaju srpske teritorije oko Niša, Vukanu je oslabila vlast. Godine 1205. Stefan i Vukan, uz posredovanje mlađeg brata Save, potpisali su sporazum po kom Stefan postaje veliki župan, a Vukan udeoni knez „jugozapadne Srbije“.
Stefan je proterao Evdokiju posle pada Carigrada, navodno zbog šuge, ali istoričari su zabeležili da je oboma prebacivano neverstvo u braku. Oženio se drugi put Anom Dandolo, unukom mletačkog dužda Enrika Dandola (koji je bio idejni tvorac napada na Carigrad u Četvrtom krstaškom ratu). Za vreme sukoba Bugara sa krstašima, Stefan je osvojio Niš, Vranje i Polog. Bugarska i Latinsko carstvo ušli su u savez protiv Srbije, ali su pretrpeli poraz. Sa juga je napao epirski vladar Mihajlo I Anđeo, koga je tadašnji srpski arhiepiskop Sava pokušao da odgovori od napada, ali ga je sluga ubio u krevetu (ovo se tumačilo kao čudo svetog Save). Kako mu Bugari i Latinsko carstvo više nisu predstavljali opasnost, a sa Ugarskom je imao prijateljske odnose, jedina opasnost je pretila sa juga od Epira. Stefan je zato svoju sestru udao za Manojla, brata epirskog despota Teodora Anđela, i na taj način osigurao južne granice.
Stefan je tražio od pape venac (to jest, krunu) kako bi on postao kralj, a Srbija kraljevina. Prvi put je zatražio krunu od pape Inoćentija III još 1204. godine, ali se tome usprotivio Vukan Nemanjić koji je u Zeti nosio starudukljansku krunu zetskih kraljeva i želeo je da on bude jedini srpski kralj. Zbog toga je i došlo do sukoba između braće koji se završio konačnim Vukanovim porazom. Prilikom drugog traženja krune 1217. godine, papa Papa Honorije III je odgovorio pozitivno i poslao krunu. Sava je ovenčao (krunisao) Stefana za kralja 4. januara 1217. godine u manastiru Žiča zbog čega je poznat i kao Stefan Prvovenčani. Papska kruna je predstavljala međunarodno pravno priznanje Srbije kao nezavisne države. Dve godine kasnije, Sava Nemanjić je uspeo da od patrijarha u Nikeji izdejstvuje autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, pa je Raška stekla još jedno veliko priznanje.
Stefan je umro 24. septembra 1228. Neposredno pre smrti zamonašio se i uzeo ime Simon. Prvo je bio sahranjen u manastiru Studenici, a posle toga u svojoj zadužbini manastiru Žiči. Njegove mošti su prenošene petnaestak puta, od toga tri prenosa su bila u vreme Karađorđa: Prvi je bio u vreme Kočine krajine, drugi prenos bio je u proleće 1806. kad je Studenica popaljena i bila privremeno napuštena, kada su mošti smeštene u manastir Vraćevšnicu. Treći prenos bio je pred sam kraj ustanka 1813. kada su mošti sklonjene u manastir Fenek.
Stefana je na prestolu nasledio najstariji sin Stefan Radoslav. Stefan Prvovenčani je podigao manastir Žiču, a takođe je napisao „Žitije Svetog Simeona“, biografiju svog oca Stefana Nemanje.
Imao je četiri sina, među njima buduće kraljeve Radoslava, Vladislava i Uroša I, zatim Predislava, budućeg srpskog arhiepiskopa Savu II i kćerku Komninu, dok pojedini izvori navode da je imao još jednu ćerku, pod imenom Renijera.
Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja kao prepodobnog svakog 24. septembra tj. 7. oktobra po novom kalendaru.
Stefan Prvovenčani bio je vaspitan u vizantijskom duhu, ljubitelj književnosti i „razuman i vešt pripovedač“, kako ga naziva Teodosije, učenik Domentijana i biograf Svetog Save.
„Život i podvizi Svetog Simeona“ (1216) su prva srpska celovita biografija. Obuhvata sav život Stefana Nemanje, od rođenja do smrti, obuhvatajući i događaje posle smrti u kojima su se ispoljile njegove natprirodne moći. Delo je napisano panegiričnim stilom. Dominantni postupci su apstrahovanje, idealizacija i spiritualizacija stvarnosti.
Od čoveka iz Savinog spisa, lik Nemanje doživljava ogromnu promenu – gubi sve ljudske crte i postaje instrument božanske pravde – svetitelj, čudotvorac. i božiji izabranik. Takođe, u odnosu na Savin emocionalno obojeni stil, kod Stefana ne postoje životne i potresne scene. To ne dozvoljava sam način Stefanovog izlaganja koji se odvija prema biblijskom modelu.
IZVOR: RTS, Vikipedija
24. septembar 2012. u 22:40
viktor.teodorović
** sumnjam u datum koji se navodi u izvoru wikipedia da je krunisanje bilo 04.01.1217.!možda je toga dana, ali to nije dokazano, papa honorije III potpisao bulu kojom daruje kraljevske insignije – krunu i žezlo velikom županu raške – arhontu, etnarhu, voždu otačastva- dux gens rascianum, ali iz više izvora saznaje sa da je po episkopu metodiju (jer papa nije primao obične kaluđere) preko zakonitih legata rimske kurije i pape honorija III krunisanje izvršeno 08.08.1217. i pretpostavlja se u rasu, gdje su i danas temelji latinske crkve…..time je srbija stekla međunarodno priznanje od tadašnjeg međunarodnog autoriteta da je nezavisna država….prema nekim dokumentima sveti sava je, sad već kao arhiepiskop hirotonisan 28.08.1219.u nikeji od vaseljenskog patrijarha manojla sarantena hagitopula sazvao sabor na spasovdan u žiči 20.05.1221. da izvrši pravoslavni obred miropomazanja i ovenčavanja stefana sa krunom, žezlom i jabukom romejskog vasileusa teodora I laskarisa…izvinjavam se ako nisam naveo sve tačne izvore, ali ću se potruditi da ove izjave potkrijepim dokumentima…hvala
23. februar 2013. u 11:25
NIkola
Da li mosti Stefana Nemanjica jos uvek pocivaju u man. Feneku?
Nigde ne nalazim eksplicitan odgovor.
10. avgust 2013. u 11:55
miroslav markov
Za pouzdani odgovor na Vaše pitanje pretpostavljam da bi bili odgovorni kaluđeri iz samog manastira Fenek, pa Vas upućujem na njihovu web-stranicu:www.manastirfenek.com.
Ukoliko saznate detalje molim Vas da ih ovdje objavite kako bi poklonička posjeta manastiru Fenek bila upotpunjena i odavanjem počasti Prvom srpskom Kralju “de iure” priznatim 20.05.1220. od samog vladara Romejskog Carstva na kome je nastala Nova država – od vasileusa Teodora I Laskarisa, a koje je priznao i car Mihajlo VIII Paleolog oslobodivši Konstantinopolis a da pri tome nije zahtijevao vraćanje na stanje prije okupacije već je nastavio suradnju sa novim tada međunarodno-priznatim pravnim subjektom – Kraljevinom Srbijom.
11. avgust 2013. u 23:51
miroslav markov
Zahvaljujući “umrežavanju” entuzijasta i suradnika ovog portalai neumornom angažiranju gsn. Vojislava Ananića saznali smo i ovu “ENIGMU” – pa je sada zainteresiranom Nikoli prenosim:
SVETI STEFAN PRVOVENČANI
Drugi sin Stefana Nemanje, prvi srpski krunisani kralj, na zamonašenju je dobio ime Simon, a posle smrti sveti Simon. Umro je 24. septembra 1228. godine, kada se javio u snu bugarskom caru Borilu i latinskom vizantijskom caru Henrihu Flandrijskom, koji su sa svojim vojskama prodrli do Niša. Pojava sv. Simona ih je toliko preplašila da su odustali od daljeg ratovanja. Stefana je za prvog srpskog kralja krunisao njegov brat, arhiepiskop Sveti Sava, u manastiru Žiči na Spasovdan 1220. godine. Postoji jedno Stefanovo pismo papi iz marta 1220. u kome sebe naziva krunisanim kraljem. Postoji više žitija Stefana Prvovenčanog, a kult je počeo da se uspostavlja još za vreme njegovog života. Opisano je kako ga je Sveti Sava vaskrsao iz mrtvih i kako se on, tri sata posle toga, ponovo upokojio. Smatra se da je prvobitno bio sahranjen u zemlji, da je njegovo telo izvađeno posle projavljivanja kao svetitelja i da su zbog ratnih prilika 1687. godine njegove mošti prenete iz Sopoćana u Crnu Reku, a odatle 1701. godine u Studenicu, gde i sada počivaju. Jedna komisija je u manastiru Fenek 1813. godine otvorila kovčeg sv. Stefana Prvovenčanog koji je bio donet u Fenek iz manastira Studenice. U kovčegu se nalazilo telo sv. Simona i njegova okovana ikona sa česticom Časnog krsta. Po naredbi mitropolita Stratimirovića, kovčeg je opet zatvoren i zapečaćen. Godine 1958. kovčeg je ponovo otvaran i izvršeno je “presvlačenje” svetih moštiju koje su širile ugodan miris.
************** nadam se da ste zadovoljni odgovorom, premda ostaje gorak okus naše hendikepirane sadašnjosti da nam takve stvari iz istorije “promaknu”….drugim narodima, pojedincima i za istorijsku baštinu plaćenim institucijama nemože se dogoditi ovakva “omaška” ni pod slučajno, npr. u Bavarskoj u jednoj crkvi čuvaju se srca svih bavarskih kraljeva, pa kojeg istorija Bavarske zanima može na jednom mjestu SVE dobiti iz prve ruke….ali, da nepadamo u očaj zbog razlivenog božjeg gnjeva preko ovog portala imamo šansu da pokupimo djeliće naše istorije….da li je to posao kao kad bi krenuli da ponovo od dijelova sastavimo onaj krčag koji puče na Čukur-česmi ?
9. avgust 2013. u 20:59
miroslav markov
Osobno ne smatram wikipediju kao pouzdan izvor “konačnih istina”, već kao vodič do izvornih dokumenata, pa tako izražavam sumnju u datumske podatke.
Primjetih da se nigdje nije spomenuo dan 08.08.1217. kao nešto što bi u srpskoj istoriografiji a ponešto i u kolektivnom pamćenju izazivalo trenutak zastoja i preispitivanja sebe i odnosa spram vrijednosti koje baštinimo.
Nisam ni očekivao da će počasni plotuni srpske garde sa Starog Rasa obilježiti ovaj datum, ali sam iz stranih izvora prikupio neke podatke pa molim one koji znaju latinski da prevedu ili ću morati sam, kao i dosad da se potrudim da dođem do validne dokumentacije.
Radi se o dokumentu pape Honorija III upućene Stefanu, sinu Nemanjinom kojim rimski pontifex obznanjuje Urbi et Orbi da je svojom Apostolskom vlašću odobrio krunisanje Stefana za Kralja uz svjedoke – svoje odabrane i opunomoćene Legate, ali nažalost ne navodi njihova imena:
Tekst: EODEM TEMPORE STEPHANUS DOMINUS SERUIE SIUE RASIE, QUI MEGA IUPANUS APPELLABATUR, MISSIS APOCHRISARIIS AD ROMANAM SEDEM, IMPETRAUIT AB HONORIO SUMMO PONTIFICE CORONAM REGNI.
DIREXIT NAMQUE LEGATUM A LATERE SUO, QUI UENIENS CORONAUIT EUM PRIMUMQUE REGEM CONSTITUIT TERRE SUE.
Neka ovaj prilog doprinese znatiželjnicima da nastave sa točnim definiranjem ovakovih događaja u kojima ne bi trebalo biti “greške”.
koliko je meni poznato sam čin dobivanja krune za nas može biti spektakularan, ali istraživanje treba usmjeriti na izučavanje konteksta pontifikata pape Honorija III koji je ovim gestama htio naglasiti supremaciju Svete Stolice nad europskim vladarima u svjetlu gašenja utjecaja Carigrada koji je od 1204. bio pod “okupacijom” i upravom tzv. Latinskog Carstva. Takav svoj Paternalistički stav papa Honorije III pokazao je u slučaju kralja Fredericka II, kojeg je krunisao u Rimu 20.11.1220.i u slučaju engleskog kralja Henrya III kojeg je krunisao kentenberijski nadbiskup, i tada je Engleska bila katolička, ali je Honorije III to poništio i poslao “svoju” krunu za Henrija i datum vladavine računa se od tog momenta, dakle 17.05.1220.
U dobroj namjeri nastavljamo sa istraživanjem.
19. jun 2015. u 16:58
vlastimir vukić
mogu da pohvalim sva vaša zalaganja da se na osnovu istorijskih činjenica, uredi istorija dinastije nemanjića. dosta stvari sam spoznao , nemogu da kažem da sve znam, sve informacije koje vi budete pružali, pokušaću da izvršim dopunu na osnovu mojih saznanja. inače imam veliko interesuje za ovaj projekat, zašto? to neznam ni sam sebi da obajsnim Unapred Vam hvala na svim informacijama.
26. februar 2016. u 14:50
illustrissimus
Poštovani Vlastimire gospodine Vukič ! Kako napredujete sa izazovom i prizivom Savesti u realizaciji Projekta: STEFAN PRVOVENČANI ??. Kako ste zamislili da se Istina o STEPHANOS NEMANIA FILIO skoncentriše u jednu knjigu ?? Po mom mišljenju od velike koristi mogli bi da vam, ako žele i ako smeju, da vam pomognu Arhivi i Instiuti u Italiji.Ja se ne bi ustručavao pozvati i više instance Arhiva u Vatikanu, ali prvo da vidimo da li će Servus Servorum Dei da “privoli” svetosavske vladike u domaćinstvu za Pastoralni Poset svojim vernima u Srbiji. Ja bi bio jako zadovoljan kad bi se Apostolska Vizitacija naučno, akademski, sakralno i narodski odigrala u znaku 800 godina priznanja Državnosti Srbije pri čemu je najvažniji i najvredniji čin da Sveti Otac preda Muzeju Crbije bilo kakav dokumenat kojim je papa Honorije Treći zaista i uistinu potpisao bulu Sede sancto Apostolica dei gratia i obznanio Urbi et Orbi svima u svojoj Zapadnoj Hemisferi da je svaki Kralj Evrope po Papinoj Odluci dužan i obavezan sa Poštovanjem i Čašću ophoditi se prema Sinu Majke crkve i Njegovim potomcima iskazati svaku Podršku kao Dei Gratia (Milošću Božjom) Rex Serviae et totius Serbiae Regni Dominus secula seculorum….Daljnji sled događaja samo pokazuje da je evropsko plemstvo prihvatilo Nemanjiće kao sebi istovetne i po stališu jednakopravne jer su zabeleženi brojni “dinastijski” brakovi pri čemu postoji još jedan naš originalni Srpski kuriozitet a to je da u dinastiji Nemanjića nikad nije bilo Rodoskvrnuća, pa su tako srpske princeze “čiste krvi” lako nalazile svoje mestu u svim aristokratskim obitenjima. I danas kad idemo da sledimo sve potomke (i muške i ženske) dolazimo do nekih evropskih Aristokratija kojima su Nemanjići bili daleki Preci, dakako izmešani.. Nesrećni kralj – infelix Rex – Petar Drugi Karađorđević je 24. potomak Stefana Prvovenčanog
Pozdravljam svakoga koji bi pokušao da barem za uži krug organizuje In Memoriam d’ Honour – sećanje u Slavi da je pre 800 godina naša Otadžbina verifikovana da živi !. Pribojavam se da takve ideje nisu preporučljive u vreme “Katarze”. U zdravlje.
26. februar 2016. u 15:58
Ranko
”Nesrećni kralj – infelix Rex – Petar Drugi Karađorđević je 24. potomak Stefana Prvovenčanog.”
Možete li ovo potvrditi? Nabrojati tih 23 pretka!?
26. februar 2016. u 19:49
illustrissimus semper avgvstvs
pogledati poreklo.rs…..
poreklo.rs/2012/09/05/na-današnji-dan-rođen-kralj-petar-ii-karađorđević/….
..http://www.royalfamily.org/family-tree/?lang=lat…..
na starom sajtu dinastije Karađorđević bile su kockice sa imenima ovih 24/25 predaka,
a onda sam išao preko geneaologics. i geni com..
.istraživanja su fantastična ali nisam ih objavio…čisto da ne vređam “vozljubljeni” narod serbskij u njegovom samoponiženju da dalje od pradede ne zna svoje pretke lažući i sebe i oko sebe kako eto pa Srbi imaju pamćenje (možda to jeste pamćenje ali je defektno i buđavo) jer se u ritualu krsne slave sećamo samo ukusne žderačine i glavoboljne pijače…..zato pozdravljam sve one koji imaju nagon za otkrivanjem svog porekla ignorišući fatalni i kobni sinodalni kodex SPC o slavljenju Slave sa ciljem da nestane obitelj i pamćenje na pretke…..eto, mi ljubomorni na Plavu krv po svim portalima isprdavamo prinčev “srpski jezik, a javni portali srbijanskog plaćenički kontaminiranog oglasnog prostora ne dozvole da se upitamo. a koji to srpski da nauči Princ da bi Ga tamo neki pa još kažu da su i Srbi razumeli ??? onak srpski iz Pirota ili sa Cetinja ?…onaj srpski iz Prijedora ili iz Zaječara…ili već postoji standardni srbijanski književni jezik za upotrebu u gabaritima Uže Srbije ??…naravno da sam besan na ispoljavanje urođenog srpskog antiintelektualnog primitivzma kojima se dičimo kao našu autohtonu tradicionalnu stečevinu, pa onda izbacujemo Princa iz njegove okrnjene imovine jer ne zna srpski, a to da je On krvni rod sa kraljicom Elizabetom II a preko Nje u rodu sa 5753 rođaka: pogledaj Line of Succession of british trone : A II K je 104. mestu, a za Ruski tron na ČETVRTOM (jel smo obavestili Putina o ovome ??) – to visokoizdajničku srpsku kvaziinteligenciju naprosto smeta, jer kakva bi to bila Srbija u koju bi svakog vikenda dolazio neko iz evropske aristokratije i to o državnom trošku ako znamo da je u članstvu plemićkih Bildenberga, auu bre pa to je nemoguća misija….sigurno ne ona koju su stavili na slepi kolosek samopropasti u samobeščašću….izvini Ranko, a i ostali sabesednici…morao sam ovo da kažem ne zato što “volim” aritokrate, naprotiv jer su skloni neoprostivom grehu u Srpstvu = Rodoskvrnuće !…već da se barem ova količina pojedinaca sa svojim poreklom ma kakvo da jeste okupe 28.08.2018. sa svojim Ikonama Krsne slave i obeleže Jedinstveni Događaj u istoriji jednog Naroda -Srpskog naroda : svoju KRSNU SLAVU, odnosno toga dana ima da bude MILLENIUM od prvog zapisa Krsne Slave kod Vojvode Ivca….Blagoslovljen je onaj koji može da kaže da je samo jedna karika u lancu života u proteklih 1 000 godina – hvala ti Bože i Moj Svetac zaštitnik – hvala što se sačuvala iskra i gen života, hvala i meni jer nisam zaboravio i izdržao svih ovih 1 000 godina u uzajamnom odnosu zaštite: Ti mene štitiš moj Svetac a ja tebe slavim i sve svoje pretke znane i neznane od moje krvi tebi posvećujem po Predanju datoga Nama od Svetoga Save -da prinosimo Bogu i svom Zaštitniku BESKRVNU ŽRTVU NA KIRION GOSPODNJI….Tako neka bude i u narednom Milleniumu u hodu svakog pojedinca koji bude želeo da se smatra odabranim i Počašćenim izdankom Invictus Gens Rascianum : A MEN (staroegip.)
26. februar 2016. u 21:03
Ranko
Nije mi jasno šta ste htjeli da dokažete. Karađorđevići za rodonačelnika dinastije uzimaju Karađorđa. U njihovom stablu nema ni Karađorđevog oca Petra, niti njegovog oca Jovana, jer su oni bili ljudi iz naroda. Obični seljaci. Nemaju oni veze sa Nemanjićima, a te rodoslove po liniji kraljice Marije niko ozbiljno ne uzima.
28. februar 2016. u 05:28
illustrissimus
Gospodine Ranko – ja se ne smatram ni stručnjakom niti savetnikom za pitanja javnog prezentovanja neke aristokratske obitelji ili dinastije.
Onako usput informišem se o ponašanjima unutar plemićkih kuća.
Možda bi trebali angažovati nekoga ko bi nam objasnio Salijsko pravo nasleđivanja ili Primogentura.
Verujem da g. Lopandić više zna o funkconisanju odnosa unutar pojedinih dinastija. No, neke stvari su bile očigledne pa sam se raspitivao i dobio neke odgovore, doduše, iz stranih sredstava informisanja i izvora arhivske građe.
Naša preokupacija oko “dinastija” počinje i završava sa unutar klanovskim previranjima i međuobiteljskim razračunavanjima – ko je odredio i dao dopuštenje da se obitelj Karađorđević i porodica Obrenović sa svojim bezznačajnim krvnim srodnicima naziva DINASTIJA ??? (istorija Škotske puna je takvih klanovskih svađa ali su samo klanovi Brus i Stjuart dobili status Dinastija i to nakon skupštine klanova=parlament Škotske)
** Pitanje Karađorđevića i izbora rodonačenika je svakako jedno od stvari koje bi nas trebale zanimati – jer nije Karađorđe Srbima poklonjen na anđeoskim krilima pa da je Prvi, a da su otac i majka slučajni pojmovi dobrano nevažni za “srpsku” istoriju”. Kod Obrenovića ima još bolji kuriozite oko izbora prezimena: Miloš Teodorović Obrenović, pa koji je onda pravi ?. Ali, ne treba ni njima da se zamera jer Miloš beše nepismen a Karađorđe još i agilan. Zajedničko im je da su ipak hteli dokazati se da su vredni pažnje zbog vojnih uspeha, a ne po plemićkom naslednom pravu. Milošu je itekako godilo da se javno i službeno oslovljava sa Knjaz premda kad se čitaju sultanovi berati, fermani i hatišerifi zapaža se mesto koje mu pripada u relnoj sferi moći. Ima tamo gde sultan u svojoj carskoj milosti naređuje svome velikom veziru da obavesti “knjaza” sultanove provincije Srbije da je volja padišaha udovoljiti svojim podanicima njegove provincije Srbije da u ličnosti naslenoga Knjaza izvesi i tursku i pored nje srpsku zastavu. Znači, nije zaslužan nepismenjaković već senzibilnost milostivog sultana koji samo ispunjava volju svojih podanika i naređuje prvom operativcu: vel. veziru da se stvar obavi a Knjaz je tu tek treća instanca, što bi rekli po ondašnjim shavtanjima Miloš “knjaz” je plemeski poglavica svoga stada.(tako se pisako) Veoma je interesantno čitati takva titularna oslovljavanja. Ja, ipak, nemam afinitet da proučavam takve detalje, već pratim geneaološka stabla i “put krvi” od prvih zapisanih i proverenih dokumenata. Ovde treba posebno da se naglasi da je ime dinastije po patronimima vezano uz slovenske narode. Primetićemo da je u Poljskoj poznata dinastija Jageloviča, u Rusiji Rurikoviča, u Srbiji Nemanjići, Obrenovići, Karađođevići, i tu za dalje stajemo na odmor..*****Moram da se osvrnem na vaš, gotovo paušalan, odgovor da rodoslov Petra Karađorđevića preko majke Marije “niko ozbiljno ne uzima” – niste samo naveli gde ? Ako mislite na Srbiju i zemlje propalog Pijemonta onda to vidimo da niko ne ferma nikoga od Karađorđevića u Srbiji makar je potomak Vožda prvog srpskog ustanka 1804. Ignorisanje Aleksandra Drugog Karađorđevića nije samo stvar suverenosti državnih institucija već je ponižavanje “zbog njegovog srpskog jezika” postala nezaobilazna šala na seoskim vašarima i panađurima, a u umetnosti ako se i sete da slavni Karađorđe ima živućeg potomka onda je to u scenama skeča, satire ili humora. Gotovo je apsolutno neprimereno pisati i govoriti da je Aleksandar Drugi Karađorđević – samoproklamovani prestolonaslednik, po baki Zorki čistokrvan đetić Crnogorac. Isticanje ove činjenice nije preporučljivo jer se ne uklapa u crnogorčenje Crnogoraca :nikad Srbi nijesu bili a, oca mi očinskog,i neće. A koliko pratimo i sam “prestolonaslednik” nije voljan da talasa crnogorski državotvorni lobi u državi Srbiji dokle god ima šta da se kasapi….Sve u svemu, ovo je velika tragedija srpskog naroda i njegove istorije i njegovog bitisanja od Greške cara Iraklija do danas. To je ishodište zaključka o Nesrećnom Kralju: INFELIX REX. to što se u 1 500 godina Balkanske istorije Srba potkrale greške sa nekoliko godina epizoda fatalnih dramskih scena sa glavnim likovima Karađorđa i Miloša ipak ne može da OSPORI I ZANEČE ili OPOVRGNE notornu istinu da je Marija Hoenzollern-Sigmaringen MAJKA Petra Drugog, da je u Njegovog telu tekla krv Viktorije Britanske i Aleksandra drugog Ruskog. To su ISTINE uzimao ih ko u obzir ili ne. Ozbiljni naučnjaci na Zapadu izučavaju fenomen virusa Hemofilije koji je preko kraljice Viktorije dospeo u dinastiju Romanov-Holštaj-Gotrop. i faktički duhovno “ubio” svaku pomisao da će Rusiji imati zdravog carevića i budućeg cara. Romanovi nisu imali sreće sa dinastijom Skse-koburg- Gota – potkrala se božanska istina da se u rodoskvrnuću rađa Nečista krv izumiranja. Kao što vidite Ranko zapadne aristokratije nemaju prezimena kao mi po ocu, već po gradovima, pokrajinama, tvrđavama. Aristokratija nema veru i naciju – to je poseban društveni stalež koji opstaje preko 1 000 godina i ako se desi da nema direktnog potomka onda se koristilo pravo ius possesis po kome je neki Plemić imao pravo iz vlasništva supruge, bake i sl. da postane Nobl persona.
***pogledajte na jutubu da kranjica Elizabeta Druga prihvata u svoje društvo Petra Drugog i biva kuma Aleksandru Drugom ne zato što su oni potomci Karađorđa već što su potomci Marije – unuke kraljice Viktorije. Današnji de jure carević Rusije je bliži nemačkom plemstvu nego ruskom. Pa da preformupiram stav o Mariji Hoenzolen-Sigmaringen. Marija je uvela Karađorđeviće preko svog poroda u Aristokratiju u kojoj se nisu snašli ni 1945, a ni danas makar na formalnom planu a stvarno kao turistička atrakcija i sponzor stranih ulagača.. Marija je ulazna kapija prek koje se dolazi praćenjem ženidbe i udaje do prvih osnivača plemićkih kuća. Današnji Karađorđevići može da se pohvale svojim Rodoslovljem pred svakim – od onog običnog građana Srbije koji ne zna dalje od pradede pa do onih koji imaju pokriće u krvi od Karla Velikog ili Romana Četvtog.
**** Ivan Četvri Silni (Grozni) postao je Car Rusije jer ga je odgajala Srpkinja Ana Glinskaja Jakšić Belmužević ukazujući da je njen unuk potomak ne samo Rurikoviča već i Paleologa i Nemanjića – Rurikoviči nisu imali carski pedigre a Ivan Četvrti je bio pozvan da po Putu Krvi vaspostavi Treći Rim u Moskvi i ostvari Simfoniju kako je to tražio patrijarh carigradski Atanasije Drugi od dede Ivana Trećeg. A to se ostvarilo kada je princeza Sofija Zoa Paleolog u činu venčanja prenela Večni plamen Aja Sofije u Moskvu – Sofija Zoa bila je unuka cara Manojla Drugog Paleologa i Jelene Dragaš Nemanjić i po pravu ius possessis to je bio dovoljan razlog – notorna činjenica da je Ivan Četvrti zakoniti izdanak carske krvi Miropomazanih Suverena. 16.01.1547. presrećna baka Ana Jakšić u crkvi Arhangelskog Sabora Kremaljskog dvorca predaje svome unuku Carsku Insigniju – Krunu Vladimira Monomaha = unuka cara Istočnog Rimskog carstva Konstantina Devetog Monomaha i time započinje Era Carske Rusije, a Ivan Četvrti unosi ikonu Svetog Save u Arhangelski Sabor da bude svetionik Trećem Rimu da je nužno za uspeh države vaspostaviti Harmoniju i Saprestolništvo Cara i Patrijarha kako beše u Žiči a sad kroz simbol Dvoglavog Orla….i dan danas Dvoglavi orao kao Romejska baština u rukama Rusije potvrđuje dobre odnose Kirila i Putina – jer, to tako naprosto, mora da bude !!
https://www.youtube.com/watch?v=5114Jr606VM
28. februar 2016. u 14:21
Ranko
”jer nije Karađorđe Srbima poklonjen na anđeoskim krilima pa da je Prvi, a da su otac i majka slučajni pojmovi dobrano nevažni za „srpsku“ istoriju”.Sve ste rekli. Ali, eto Aleksandar II Karađorđević se ponosi precima ”po babinoj liniji” a zaboravio je Karađorđevog oca Petra i Petrovog oca Jovana. Šta reći? Budimo realni, tražimo nemoguće. Ni kraljevsko, nije uvijek kraljevsko.
28. februar 2016. u 18:52
illustrissimus
na ovaj portal javljaju se ljudi željni što više saznanja o svojim precima. Pa eto ti šansa dragi prijatelju Ranko da ti sastaviš spisak Karađorđevih predaka počevši od Petra i Jovana pa sve dok ima ijedan validan istorijski dokumenat, ili neka guslarska pesma. …jer nije tajna da se naše poreklo prenosilo Usmenom predajom sa kolena na koleno…pa ko je zapamtio taj sad zna…i to je bilo u mom kraju “pod normalno” da se u vreme “svinjokolja” svašta pričalo pa i ko je koga napravio.. i pokloniš sve to lepo Aleksandru II Karađorđeviću da se slavodobitno (na engleskom) podiči tokom posete Srbiji svog rođaka Čarlsa-princa od Velsa.. Za adresu nije problem – nekako ćemo je pronaći…otvaram ti prijatelju Ranko šansu da se oglasiš u rubrici o Krsnim slavama po temi: Zašto je većina srpskih slava u zimskom periodu i božićnom postu – barem polovina, a druga polovina nakon Božića, ali opet najviše slava je u dugim zimskim noćima…zašto ?
29. februar 2016. u 11:36
Ranko
Dragi illustrissimus nemam namjeru da se češem o tuđa nosila i da sastavljam rodoslov Aleksandru II. Imam pametnija posla. Mene interesuje moj rodoslov i to sam prilično dobro istražio. Mnogi su se bavili porijeklom Karađorđevim i od Jovana nijesu dalje otišli. Jesu neki u izmišljanju naravno. Nadam se da će neko od Karađorđevića uraditi DNK test pa ćemo vidjeti i tu njihovu haplogrupu. O slavama je toliko rečeno da je priča na tu temu suvišna..