Poreklo prezimena, selo Botoš (Zrenjanin)

23. septembar 2012.

komentara: 6

Poreklo stanovništva sela Botoš (Gornji Banat), prema istraživanju etnologa Jovana Erdeljanovića “Srbi u Banatu”. Priredio saradnik portala Poreklo Aleksandar Marinković

Prvi naseljenici došli su ”iz Srbije” i najpre se naselili na današnjem Seiptu, pa su zatražili da budu uz Tamiš i preselili se kod današnje Stare crkve.

Priča se da su bili najpre Orlovćani i Botošani zajedno: s jedne strane Šozova Botošani, a s druge strane Orlovćani, pa su ovi drugi otišli, pronašli gredu na kojoj su se orlovi legli i naselili se. Iz ovog predanja koje se očuvalo u Botošu, izlazi da su preci starih Botošana i starih Orlovćana najpre zajedno nastanjivali sadašnje botoško Selište, i to svakako neko duže vreme kad su tamo imali i crkvu, i da su se zatim zajedno preselili odatle na obalu Tamiša kod sadašnje stare botoške crkve, pa se tek odatle preci starih Orlovćana odvojili i otišli dalje niz Tamiš, da osnuju zasebno selo.

U Botošu ima 680 domova. Crkva je sazidana 1783. godine (Mala Gospojina, 08.09.). Na crkvi iza oltara je krst Jovana Đuričića s godinom 1797., a tu je i kosturnica te familije.

U Živanovićevoj dolji, u opštinskoj utrini (po rodu Živanovićima – Đuričićima), na zapadu, nalaze sudove i kamena oruđa iz praistorijskog vremena.

U starim protokolima stoji ”šanac Botoš”, ali starci ne znau za taj šanac.

RODOVI PREMA ”PROTOKOLU ISPOVEDAJUŠČIH IZ GODINE 1809.”:

– AVRAMOVI – MIJALJEVI (Sv. arh. Mihail)

– ADAMOVI – BIROVLJEVI (Sv. Nikola)

– ANČINI (Petkovača)

– AĆIMOVI – SENĐURAČKI (Petkovača)

– BODROŠKI (Petkovača)

– BOSIĆI (Petkovača), poreklom od sveštenika Bosića, ”pop-Nikolini”

– VELISAVLJEVI (Sv. Jovan), jedni od njih zovu se Bejini

– VESIĆI – ĐURĐINI (Velika Gospojina)

– GAVRILOVI – BRKINI (Sv. arh. Mihail)

– GRUJINI – GRUJIČKOVI i KALPAKOŠEVI (Sv. Jovan)

– DRAGOJLOVI – ČONKINI (Petkovača), stara familija

– DMITROVI – LESINI i FRCINI (Sv. Nikola)

– ĐURĐEVI – ZARINI (Sv. Nikola)

– ĐURIČIĆI – ŽIVANOVIĆI (Sv. Mrata); Jovan Đuričić, čija je grobnica bila iza oltara današnje crkve, bio je veoma bogat; ”Carevini” su poklonili 30 ždrebaca; Mijini – Cvejini su od starine njihovi kumovi, pa će biti i oni od najstarijih familija; Đuričići su poreklom iz Srbije, iz ”Čajetina”, to znaju pouzdano, a prababa im je bila iz Srbije, iz Klancije od Kuzmanovića. Po nekoj prababi su ”Živanićevi”; najstarija su ili jedna o najstarijih familija

– JANČIKINI – GAVRIČINI (Sv. Jovan)

– JOVANOV – FRLAŠI (Sv. Nikola)

– JOVANOV – STANIĆI (Sv. Jovan), nisu rod

– JOVIČINI – PALINI (Sv. Stefan)

– KATANE – LACKOVI (Sv. arh. Mihail)

– KETINI (Sv. Nikola)

– KONSTANTINOVI, sad KOSTADINOVI – JEPURAŠEVI (Đurđevdan)

– KOSTIĆI – BEŽUNARI (Đurđevdan)

– LAZAREVI – ANDRNAJKA, nazaren

– LEKIĆI (Mitrovdan)

– MARJANOV iz Neuzine, ušao u kuću Dabića

– MILINKOV – BRANDIN (Bogojavljanje)

– MILINKOVI – RANKOVI (Bogojavljanje)

– MILIĆEVI – BUBEŠEVI (Petkovača)

– MILOŠEVI – PAVAŠKI (Đurđevdan)

– NATAROŠEVI (Sv. Nikola), ne znaju ništa o svom poreklu

– NIKOLIĆI – DUKINI – BULJA (Sv. Nikola)

– OLĆAN (Sv. arh. Mihail)

– PARAUSNIĆ (Mitrovdan)

– PASKULOVI – MARIJIN (Sv. Stefan), iz Parca (jugozapadno od Temišvara u Rumuniji); deda došao u kuću Đorđevića, stare familije, koje sad više nema, a drugi brat u Borču, gde Paskulovih takođe ima

– PEJINI – FAJFEROVI

– PIVARIČIĆ (Sv. Mrata)

– POPADIĆI (Časne verige)

– PRODANOVI – KRIŠAJBEROVI (Sv. Jovan)

– DIMIĆ – PUTERIĆ iz Elemira, ušao u kuću

– RAJKOVI (Mitrovdan)

– SIMINI – ZEČAREVI (Petkovača)

– STEFANOVI – SARAČEVI i JUDINI (Sv. Nikola)

– STOJKOVI – BAŠAIDSKI (Sv. Stefan); vladika budimski Stojković bio je od njihovog roda

– TORNJANSKI – SVIRČEVI (Petkovača)

– UBAVIĆ – MATINI i ŠUBARIČINI (Sv. Jovan)

– ČIZMAŠEVI – KAPETANOVI (Sv. arh. Mihail)

– ČIZMAŠEVI – PUJLOVI (Velika Gospojina)

– ŠIPRAĆA (Sv. Jovan)

IZUMRLI RODOVI:

ANUČINI – JOVANJEVI (Petkovača) – BOJANIĆ – VRBOŠKI – DABIĆ (a Marjanov je u šao u kuću iz Neuzine) – DANILOVI – DACINI – IGNJATOVI – IGNIĆI (Sv. arh. Mihail) – JANIĆ – KOSIĆI – KUZMANOVI, bila stara familija – LOZIĆI (Đurđevdan), stara familija – MIJAJLOVI (Sv. Nikola) – MILOVANOVI – MILITAROVI.; jedan doseljen iz Pardanja – MIRKOVI – NEZNANOVI – SILAĐIN – SEDLAROVI – FARKAŠEVI – KURJAČKI; ušao Granić iz Šenđurđa – ČONKINI – ROMANOVI.

CIGANI:

ILIJAŠEVI – KAPLARSKI (Sv. Jovan), bili kovači – NECINI (Petkovača), imali zemlju – STANIŠIĆ (Petkovača), imali zemlju.

IZVOR: Jovan Erdeljanović – ”SRBI U BANATU”; priredio saradnik portala Poreklo Aleksandar Marinković

__________________________________________________________________________________________________________________________________

Heraldika

O grbu mesta Botoš, opština Zrenjanina, govori njegov autor Herald prof. LJubodrag Grujić:

Grb Mesne zajednice Botoš se sastoji od malog i srednjeg grba.

Opis malog grba je: na štitu koji je plave boje u dnu stoji srebrna talasasta greda ili pruga na kojoj stoji propeti zlatni lav sa rodinim krilima koji zamahuje sabljom krivošijom, a iznad svega, u vrhu štita, između zlatnog krina stoje dve takođe zlatne heraldičke mešine (tj. water-bouget, stilizovana srednjovekovna šarža sa dve kožne mešine povezane jarmom).

Opis srednjeg grba je: oko goreopisanog štita poluvenac zlatne pšenice a ispod svitak sa rečju Botoš i godinom 1347.

Heraldički bedž Botoša je propeti zlatni lav sa rodinim krilima koji zamahuje u desnici sabljom krivošijom a u levici drži zlatni cvet lale.

Zastava Botoša je pravougaonog oblika, stranica 4:3 – bela pozadina sa srednjim grbom u sredini.

Simbolika grba je sledeća: štit je plave boje zbog rečitosti grba, Botoš etimološki potiče od Vodoš, „onaj koji nosi vodu“, kao i zbog plave boje osnove štita grba Zrenjanina (u heraldici nijansa boje je nebitna, prema tome razlika u nijansi na ta dva grba je zanemarljiva). Treća je simbolika povezivanje sa preovlađujućom plavom bojom na trenutnoj zastavi Vojvodine. U dnu štita je srebrna talasasta greda za Tamiš na kojoj stoji lav. Takva poza pokazuje iskonsku povezanost Botošana sa njihovom rekom a i odlučnu odbranu svoje teritorije. Zlatni lav sa isukanom sabljom je tradicionalni simbol čitavog Banata a botoški lav se razlikuje od njega tako što ima rodina krila, pticu koja se vezuje za naš kraj po najvećoj brojnosti u regionu. Roda je simbol sreće, donosioca dece i tamanitelja zmija, što je povezuje i sa Hristom. Iznad svega, na počasnom mestu na vrhu štita u sredini stoji zlatni cvet krina koji se u heraldici smatra za cvet Bogorodice, što stoji za slavu sela. Takođe je simbol i same vere svojim krstolikim izgledom a i direktno aludira na Srbiju koja na svomgrbu ima dva krina. Između krina su dve heraldičke mešine (tj. water-bouget, stilizovana srednjovekovna šarža sa dve kožne mešine povezane jarmom) koje simbolizuju pre svega stanovnike Botoša i najrečitiji su deo grba. U srednjem veku ovakva sprava se koristila za nošenje vode a u heraldici je uglavnom simbol donošenja vode vojnika naselju, brizi o ljudima. Zajedno, tri elementa u vrhu štita čine jednu počasnu kompoziciju koja govori da Botošani čuvaju svoju slavu, veru i Srbiju. Parafernalije na srednjem grbu simbolizuju pretežno poljoprivredno selo, a godina na motou prvo atestirano pojavljivanje Botoša u spisima.

IZVOR: prof. Ljubodrag Grujić, Herald Kraljevskog Doma Karađorđević

Grujići su rodom iz Botoša, sa krsnom slavom Nikoljdan.

13. maj 2017. u 16:49

vojislav ananić

Botoš – U središtu Banata, u nepreglednoj ravnici, izgubljen u velikom životnom moru, nalazi se Botoš, i ekonomsko i privredno i kulturno razvijeno naselje opštine Zrenjanin. I po ataru i po stanovništvu spada u veća naselja.
“Botoš” je naizgled kao i svako drugo selo u velikoj i plodnoj Banatskoj ravnici, ali za razliku od drugih – VELIKO JE I DUBOKO MORE ISTORIJE”, ovim rečima počinje Botošku hroniku njen izdavač Dragiša Todorović. I zaista je to tako. U Botošu je živeo i tragove ostavio još neolitski čovek. Ovde su jezdili mnogi narodi u praistoriji, prvim vekovima istorije, pa sve do dana današnjeg. Smenjivali se narodi, preplitali običaji, kultura, od njihovih sukoba odzvanjali su prostori, a Botoš selo, prvim pomenom javljeno 1347. godine uranjalo je sve dublje u svoju humušu, pružalo žile, utvrdjivalo se i nije se dalo. Botoš nije uvek bio na mestu gde se danas nalazi. Selo je bilo smešteno na samoj obali Tamiša na mestu zvanom Taladj, koji sada čini jeda rejon velikog Botoša. S obzirom na to da je ovo vrlo staro naselje, njegovi prvi stanovnici su svoju naseobinu podigli pored reke, da bi imali pitke vode, pa je tako Botoš podignut tik uz Tamiš. Botoš je, nema sumnje, veoma staro slovensko naselje. Prvi put se pod tim imenom pominje 1.347 godine. Nažalost, ne može se pouzdano doći do podataka o tome kako je selo dobilo ime. Postoji više verzija, legendi, od kojih se dvema donekle može pokloniti poverenje. Po jednoj legendi, u nekada malom selu kraj Tamiša živela su dva brata, Toša i Joca. Izmedju braće je došlo do svadje. Joca je potegao nož i ubio Tošu, tj. “UBO TOŠU”. Spajanjem ove dve reči “ubo” i “Tošu”, dobijeno je ime sela, čiji su rodonačelnici Joca i Toša. Druga verzija je, medjutim, mnogo verovatnija. Selo se nalazilo neposredno pored reke, bilo bogato vodom i plavljeno. Pošto većina drugih sela to nisu bila, oni su ovo naselje zbog obilja vode nazvali “VODOŠ”. Na jednoj od prvih karata Banata koju je izradio Klaudije Mersi, guverner Banata, i izvršio popis stanovništva 1719. godine Botoš se vodi kao Vodoš. transformacijom “V” u “B” dobijeno je ime Botoš, koje je vremenom pretvoreno u Botoš. Već i samo pomen sela Botoš još 1347. godine dovoljno je svedočanstvo o dubokoj starosti i velikoj tradiciji ovog naselja. Medjutim, to je samo prvi zapis, prvi pomen, što ne znači da selo nije postojalo i ranije. Naravno, što dalje idemo u prošlost, podataka je sve manje. Pa ipak, postoji materijalna kultura, koja ne izneverava i koja nam pomaže da prodremo i u najdalju prošlost, da sakupljanjem materijalnih dokaza bar donekle sačinimo mozaik o prohujalim vremenima na ovim širinama i dodjemo do interesantnih podataka o životu naselja u pradavnoj prošlosti. Medjunajznačajnije lokalitete za iskopine iz prošlosti spadaju: Živanićeva dolja, Selište, Ciglana, Vinogradi i druga. Iz ovih groblja potiču: Perle od opala, Emajlirana fibula, Bikonička zdela i drugo.
Iako poslednjih godina, usled opadanja nataliteta i migracije stanovništva u pravcu selo-grad broj stanovnika opada, Botoš ima 2.560 stanovnika. Botoš je naseljeno mesto koje broji 2.560 stanovnika. Još od prvog pomena Botoš 1347. godine stanovnici Botoša su bili Srbi, pravoslavne vere. 85% stanovništva su Srbi, ostalih 15% čine Madjari, Rumuni, Slovaci, Romi i drugi.
Prvi zapis o školi u Botošu potiče iz 1804. godine koja je radila u adaptiranoj školi trgovca Bukovale. Ovaj mecena je tu zgradu poklonio selu za školu. Nova škola počela je da se zida 01. oktobra 1988. godine, a završena tek oktobra 2000. godine i to delimično (prizemlje bez učionica na spratu), bez zgrade vrtića i bez fiskulturne sale. Grubi radovi za ove dve zgrade su uradjeni.
Iz perioda izmedju 1768 i 1770. godine potiče stara bogomolja, o čije nastanku nema pisanih dokumenata, crkva Rodjenja Svetog Jovana Preteče, u narodu poznata kao “namastir”. Crkva u centru sela je skromna jednobrodna gradjevina, bez kubeta, sa pravougaonom osnovom. Zidovi su debeli 75 cm. Podignuta je posle 1783. godine. Osvećenje hrama izvršio je iste godine episkop Sofronije Kirilović, o čemu svedoči gramada koja se nalazi u crkvi na mestu proskomidije. Ikonostas je živopisao Stevan Pantelić 1867. godine.
IZVOR: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

Odgovori

29. avgust 2017. u 08:51

BOTOŠ

Desna obala Tamiša, na kojoj leži Botoš, viša je od leve obale ove reke desetak metara, tako da Botoš leži na koti iznad 85 metara nadmorske visine i viši je od svih bližih i daljih naseljenih mesta. Do samog brega ispod sela, nekada je bio kraj velike, puste močvare koja se protezala sve do podnožja Karpata, do Vršca. Botoš nije uvek bio na mestu gde se danas nalazi. Selo je bilo smešteno na samoj obali Tamiša, na mestu zvanom Talađ, koji sada čini jedan reon velikog sela Botoša. Po nekim drugim predanjima Stanovnici su se iz Serbije prvo naselili u Selištu. Tamo su bili Stanovnici tadašnjeg Botoša i Orlovata. Na tom mestu i sada postoji brdo, humka, gde je verovatno bila bogomolja. Po tom predanju, oni su se tada preselili bliže Tamišu, današnji Talać, a nakon toga se jedan deo odvojio i preselio dalje Tamišom do mesta gde je bilo veliko leglo orlova, i po tome dobilo novo nasenje ime Orlovat. Botoš se pod tim. imenom pominje 1347. godine u Kruševačkom pomeniku. Spomnje se da je većinom naseljen Srbima. Sledeći bitan dokument gde se Botoš vodi kao naselje još u Pećkom katastingu 1660. godine. Na žalost, ne može se pouzdano doći do podataka o tome kako je selo dobilo ime. Postoji više verzija, legendi, od kojih se dvema donekle može pokloniti poverenje. Po jedioj legendi, u nekada malom selu, kraj Tamiša živela su dva brata, Toša i Joca. Između braće je došlo do svađe. Joca je potegao nož i ubio Tošu, tj. »UBO TOŠU«. Spajanjem ove dve reči, »ubo« i »Tošu«, dobijeno je ime sela, čiji su rodonačelnici Joca i Toša. Druga verzija je, međutim, mnogo verovatnija. Selo se nalazilo neposredno pored reke, bilo bogato vodom i plavljeno. Pošto većina drugih sela to nisu bila, oni su ovo naselje zbog obilja vode nazvali VODOŠ. Na jednoj od prvih karata Banata koju je izradio Florimund Klaudije Mersi, guverner Banata, i izvršio popis stanovništva 1719. godine, Botoš se vodi kao Vodoš. Transformacijom »V« u »B« dobijeno je ime sela Botoš, koje je vremenom pretvoreno u Botoš. Naravno, što dalje idemo u prošlost, podataka je sve manje.
Banat, nepregledna ravnica, u zavisnosti od vremena, od klimatskih uslova, u određenim vremenskim periodima čas stepa, čas močvara, otkad je postao isušeno tle nestalog Panonskog mora, bio je uvek privlačan za osvajače.
Mnogi stari narodi jezdili su ovim širinama i ostavljali tragove o svom bigisanju i tako stvorili kontinuitet života na ovim prostorima u trajanju od više hiljada godina Meću prve stanovnike ovih krajeva ubrajaju se Agatirsi, koji su pretežno živeli u dolini reke Moriša, o kojima Herodot ima veoma visoko mišljenje da su bili »najraskošniji među ljudima«. Za njima dolaze najezde drugih plemena i naroda. Ređaju se osvajački pohodi Gota, Huna, Gepida, Avara, Slovena, Langobarda, Bugara i, na kraju Mađara. No, Botoš je bio naseljen i u pradavnoj prošlosti, u srednjem neolitskom dobu, a ne samo u kasnijem, na prelazu prema bakarnom dobu, dakle u periodu od 3000 do 5000 godina pre naše ere. Malo je podataka u našoj zemlji, pa i u svetu, o životu, ritualu, obredima neolitskog čoveka. U neolitskim nalazištima u Vinči, Butmiru, Pločniku, Gradcu i Jablanici, otkrivena su naselja neolitskog čoveka, ali nigde oko njih nije bilo grobova. U nauci je smatrano da tela preminulih nisu sahranjivana, nego su ostavljana zverima. No otkrića u nalazištima u Botošu promenula su tu teoriju. Atar Botoša je u toku praistorije bio intenzivno naseljavan. O tome nam najrečitije govore mnogi arheološki lokaliteti koji se vremenski datiraju od najstarijih neolitskih civilizacija sve do istoriskih dana. Konfiguracija zemljišta, stare obale i tokovi Tamiša i rukavac Šozov pružali su povoljne uslove za naseljavanje. Najgušća koncentracija lokaliteta se nalazi na staroj obali Tamiša i obalama nekadašnjeg rukava Šozov, kojim sada protiče Kanal Dunav—Tisa—Dunav. U ataru se nalazi veći broj humki, među kojima dominira Kolarova humka. Na osnovu arleološkog materijala može se zaključit da se život u praistoriji najintenzivnije odvijao u toku srednjeg neolita i u sarmatskom periodu. Među najznačajnije lokalitete spadaju: Živanićeva dolja, Selište, Ciglana, Vinogradi i druga.Najznačajniji je lokaltet Živanićeva dolja, sa kojeg potiče najveći deo arheoloških nalaza. Na ovom lokalitetu su izmeću dva rata vršena iskopavanja neolitskog groblja, koje se datuje u sredšnji neolit i pripada vinčanskoj kulturnoj grupi. Iz ovog groblja potiču i bikonične zdele sa višim ili nižim gornjnm konusom i bradavičastim drškama na najširoj periferiji posude i perle od krečnjaka. Bilo je to tridesetih godina ovog veka. Za ove iskopine u Živanićevoj dolji zaintereoovao se seoski učitelj Lazar Nikolić Lazica i počeo da obilazi iskopine, da skuplja što se našlo na površini i da otkupljuje ono što su meštani pronalazili.
Obratio se Narodnom muzeju u Beogradu, ali njegovo pismo je ostalo bez odgovora, jer on je tada, 1930. godine, pisao kao da je otkrio čudo: neolitsko groblje! A kako je mogao otkriti tako nešto kad naučnici uopšte odbacuju mogućnost postojanja neolitokog groblja.
Ovim iskopinama došlo se do velikih nalaza. U Botošu je otkriveno prvo neolitsko groblje u Jugoslaviji. Time je oborena teorija, dotle važeća u nauci, da neolitski čovek svoje mrtve nije sahranjivao. Neolitski čovek je sahranjivao svoje mrtve i to u sedećem ili ležećem stavu, na levoj ili desnoj strani. Pored toga, u grobovima i oko njih naćeno je dosta predmeta kao što ou kamene sekire, grivne i ćerdani od školjki i kamena, fragmenti sudova.
Spisak prvih graničara 1753 godine

Naseljavanje današnjih stanovnika otpočelo je oko 1752. godine. Raspolažemo spiskom prvih graničara iz 1753. godine. koji su služili u tzv. zemaljskoj miliciji pod kapetanom:
1. Đorđem Diočićem (George Diotdchith). Kod novog naseljenja iz severnog Banata odnosno iz Potisja, 1775. godine, ovo se prezime više ne javlja, mada nalazimo u matičnim knjigama umrlih da je 20. IV 1793. godine umro izvestan Jocić Miki. Poručnik (hadnađ) je bio:
2. Jakov Martić (Jacob Martith) a kao pridodati (aggregierte) spominju se i:
3. Barjaktar Živko Popović (Schivko Popovith). Nema ga 1775. godine što bi moglo da se zaključi da je poginuo, umro, odselio se ili da se pod prezimenom Barjaktarov nalaze njegovi potomci, porodice koje u Botošu i danas postoje.
4. stražmešter (komandir straže) u štabu kapetana Jocića bio je Petar Jovčić (Peter Jovtschith) Nema ga u Botošu 1775. Popisan je Petar Jovin i njegov brat Pavao Jovin. U spoljnu stražu pripadali su i to:
5. Pirtlaga Batlaga
6. Sinait (Sinaith) Vujičin (Uitschin). Prezime Sinaitov postoji, mada ne i u Botošu. i
7. Stephan Brankov, kao pridružen ili pridodat (aggregierte) nalazio se
8. Velisav Dvorinaz. Mada prezime Velisavljev potiče od Velisava, sva je prilika da su Botoški Velisavljevi iz Potisja (Beodra. Novo Miloševo). Mada su i neki Velisavljevi (Tomaševac) došli iz Opova. Ima ih i u Bečkereku Pored ovog užeg štaba bilo je i 7 kaplara. (corporalen) i to
9. Marko Terecki (Terettzkij),
10. Jovan Nicolin.
11. Nina Marković (Markovith)
12. Luka (Luca) Jovanov.
13. Mijat Ubavić (Miath Ubavith)
14. Marko Iliaschev čiji se potimci i danas nazivaju Kaplarski. zvanićno Ilijašev. Ove poslednje tri familije postoje i danas u Botošu. kaplari su bili
15. Novak Kelić. (Novack Kellith).
16. Jovan Silomšijak (Silomschiak) i
17. Mata Ubavić (Ubavith). Kao pridodati (aggregierte) napisani su sledeći vojnici (soldati):
18. Nikola Tešanović (Nicola Teschanovith),
19. Filip Djurkin (Philip Đurkin),
20. Lazar Prodanov.
21. Đoka Boškov (Đoka Boschkov), 22. Uroš Stepanov (Urosch Stepanov).
23. Atanasija Tornjanski (Attanasia Torianskij) iz Tornje, sela u Pomorišju24. Stojan Fortatulov, 25. Pera Marinov,
26. Đurađ Notarošev (Jurat Notaroschev),
27. Nedeljko Milićev (Nedelko Militjev),
28. MaksimTerzin (Maxim Terssin),
29. Mija Gradić (Mia Gradith),
30. Joca Mijin (Jotza Mijn),
31. Djurica Dabić (Juritza Dabith, )
32. Marjan Ignić (Marian Ignin)
33. Sava Ubavić (Sava Ubavith)
34. Mileta Bojanić (Mileta Bojanith)
35. Mileta Lapadatov,
36. Jovan Momirov,
37. Milovan Đulinac (Milovan Djulinaz)
38. Pavle Živanov (Pavo Schivanov),
39. Živan Stankov (Schivan Stankov),
40. Živko Popov (Schivko Popov),
41. Miško Stojkov (Misko Istokov, )
42. Nedeljko Grujić (Nedelko Grujith).
43. Đura Bojanić (Djura Bojanith)
44. Pera Živkov (Pera Schivkov),
45. Pavo Dajić (Pavo Daith)
46. Jovan Tripin (ć) (Jovan Trippin),
47. Janko Jovin (Jancko Jovin),
48. Pavo Gaborović (Pavo Gabarovith),
49. Jovan Tatar,
50. Jovan Novakov,
51. Janko Petrov(Jancko Petrov),
52. Todor Mijin (Thodor Mijn),
53. Simeon Stojkov.
54. Sava Belin (Beljin, Bejin),
55. Sava Bogdanov (iz Parauza-Paraca na Tamišu -kasnije Parausnić)
56. Stefan Bogdanov (Stephan Bogdanov),
57. Mijat Djukanov (Miath Djukanov)
58. Jovan Popov,
59. Petar Vasiljev (Peter Vasiljev),
60. Martin Paul (Pavlov?)
61. Marko Piperski (Marko Piperskij),
62. Mihajlo Đukanov (Djukanov)
63. Petar Milivojev (Peter Milivojev),
64. Mića Piperski (Mithja Pipersky),
65. Sava Bojanin,
66. Mihajlo Krišan (Mihajlo Krischan),
67. Pera Isakov,
68. Joca Piperski (Jossa Pipersky),
69. Janko Popov,
70. Pavo Uzurov (Pavo Usurov)
71. Petruc Fortatulov (Petruz Fortatulov),
72. Arsa Jovanov (Arssa Jovanov), absent=odsutan,
73. Mića Ostojin (Mithja Ostojn),
74. Pavo Dujkov (Pavo Duijkov),
75. Vuja Stanić (Wuja Stanith),
76. Đordje Stepanov (Gjeorge Stepanov),
77. Živan Topolski (Schivan Topolsky),
78. Jovan Bracić (Jovan Bratzith),
79. Ninko Kolar (Ninko Kollar),
80. Sima Stamenin,
81. Jovan Damin -pose4bna familija danas Bracić (Jovan Damit),
82. Rista Šimrakov (Rista Schimrakov),
83. Stojan Jovanović (Stojan Jovanovith)
84. Jelesije Mitrov (Ellessia Mitrov)
85. Pavo Lozić (Pavo Lossith),
86. Jovan Grišić (Jovan Grischith),
87. Živan Kopić (Schivan Kopith)
88. Janko Vukadinov (Janko Vukodinov),
89. Živan Baranjša (Schivan Baranscha)
90. Pavo Markov,
91. Vasa Lazicki (Lazić?) (Vassa Lassitzky),
92. Jovan Hadnadjev.
93. Aćim Bugarin (Athim Bugarin)
94. Kuzman Garičin(Gavrčin) (Kusman Garitschin)
95. Mihajlo Bosić (Mihajlo Bossith)
96. Stefan Darusov (Stephan Darusov, absent)
97. Suba Romin Vorspan (foršpan-opštinski kočijaš),
98. Ilija Rozgunja (Illya Rossgunja),
99. Vesa Bugarin (Wessa Bugarin),
100. Zaharije Jančikin (Saharia Jantschigin),
101. Pavo Minisrano (Manderlok-mesto na Morišu),
102. Jovan Hanc (Jovan Hantz),
103. Petar Hanc (Peter Hantz)
104. Dimitar Hanc (Hantz). Ova trojica su verovatno nemačkog porekla
105 Milinko Mikić (Milinko Mikith),
106. Rada Komnenić (Komnenov, Komlenov),
107. Jovan Vesin (Jovan Wessin-Vesić).
108. Peja Velić (Peja Wellith),
109. Janko Lazić (Janko Lazith),
110. Janko Slavin (Janko Sjlavin),
111. Jovan Borlić (Jovan Borlith)
112. Marko Subin (suba: tur. oficir otuda prezime Subić).
113. Grujica Sremac (Grujza Srematz Geruja) .
114. Milić Stojković (Milith Stojkovith) .
115. Dimiter Jovan-mešter- (meschter- mešter. otuda prezime Mešterov-Prdanov. mešter . mađarski majstor).
116. Stan Boleška (slovačkog porekla?) (Boleschka).
117. Lorenc Kračun (Lorentz Kratschun).
118. Lupul Lorenc (Lorentz) .
119. Tođer-Todor Kirnić , Krnić, Krunić (Thodjer Kirnith) .
120. Josa, Joca Jankulić (Jossa Ikulith).
121 Jurat (Đurađ) Stojkov.
122. Sumitar Stojkov.
123. Stojko Kubinac (Kubinatz iz Kubina. odnosno Kovina).
124. Anđa Florin. (Andja)
125. Marko Lukin.
126. Steja Stojkov.
127. Marian Bellin (Bejin. Beljin?).
128. Stefan (Stephan) Prodanov.
129. Jovan Bogdanov.
130. Joca Čizmaš (Jotza Csismasch).
131. Miško Veselinov (Misko Vesselinov.
132. Flora Paskul (Passkul otuda prezime Paskulov. verovatno rumunskog porekla).
133. Toma Vujašinov(Tjhoma Ujaschinov .
134. Icko Kinđeričin (Kinđeritschin , absent-odsutan Kenđelac. Kengelac?)
135. Atanasija Simin (Attanassia Simin) .
136. Živan Trifunov (Schivan Trifunov).
137. Jovan Icov (Itzove) Janković?) krankh-bolestan.
138. Lacko Katana (Latzko Katana otuda Lackovi. vidi i prezime Katana-dve zasebne porodice?) .
139. Pavo Šuganov (Schuganov) , vorspan (foršpan-opštinski kočijaš) .
140. Đorđe Čizmaš (Gjorge Csismasch) .
141. Arsen (Arssin) Popov.
142. Jovan Stojčev (Stojtschev) .
143. Marian Konstantinov (Constantinov).
144. Đorđe Bain (Gjeorge Bain). absent -otsutan.
145. Pokurar Janoš (Janosch Pokurar).
146. Petar Čonka (Peter Csonka otuda prezime Čonkini v. t. ).
147. Rada Arijelan vorspan -opštinski kočijaš.
148. Đorđe Bosokić, Bošković? (George Bossokith).
149. Marko Kajba (Kajla?).
150. Lazar Milladinov absent-odsutan.
151. Nedelko Rašulja (Rošulj(Raschulja wundst=ranjen (možda otuda i prezime u Srba Rošulj od rumskog)
152. Radu Vla (Radu Fla odn. Vlah-rumunskog porekla).
153. Stojan Stojakov. krank -bolestan.
154. Laza Nemet ili Nemić (Nemath).
155. Jovan Popov krankh-bolestan.
156. Marko Mišić (Mischith).
157. Ilija Milivoev.
158. Peter Madin (Madežin?).
159. Sima Alčić (Altschith).
160. Petar Vla (Peter Fla).
161. Marian Stajić (Stajth.)
162. Pavo Radosavlev.
163. Pera Ćarčin , Ćurčin (Ćthjartschin).
164. Arsen Cvejić (Arssun Czveith) .
165. Đuka Mijatov (Miatov) .
166. Tomin Boško (Tomin Boschko) .
167. Ilija Milinkov.
168. Nikola Pejin (Nicola Pejn) .
169. Jovan Grubanov.
170. Toma Radomirov.
171. Ilija Šimpraćin (Ilija Schimprastin).
172. Rada Mijatov (Miatov. )
173. Jovan Mirkov.
174. Petar Grosić (Peter Groschith).
175. Živan Milošev (Schivan Miloschev).
176. Milan Veličkov (Millin Vellischkov).
177. Ignjat Georgin (Ignat Gjeorgin).
178. Aleksa Diak (Allexa Diak. veovatno prezime Diak ima veze za pojmom Dijak. koji je u ranijim vekovima postojao u Bečkereku i Botošu još u tursko doba, ili i pre toga).
179. Živko Nešić (Schivko Netschith).
180. Atanacko Mirkov (Attanazko Mirkov).
181. Jurat (Đurađ) Lazarov.
182. Petar Radosinov (Peter Radosinov).
183. Jovan Eremić (Erremin).
184. Stefan Kraljev (Stepahn Kraljev).
185. Filimon Fortatulov (Phijlimon Fortatulov).
186. Stojadin Šijakov (Schiakov), absent-odsutan.
187. Đuka Krnić (Kirnith).
188. Kuzma Dojkov, Dujkov (Kusma Dojkov deserth-dezerter) .
189. Đurađ Đurat Fortatulov.
190. Jovan Berbask (Berbask) vorspan , foršpan-opštinski kočijaš).
191. Marian Petrošanin (Petroschanin).
192. Jovan Ostojin (Ostojn).
193. Jovan Đurkin.
194. Andria Jelić (Jellith). deserth-dezerter.
195. Krsta Tomin (Kirsta Tomin).
196. Sima Terzin (Terssin).
197. Nedeljko Širakov(Nedelko Siraklov).
198. Andria Rajkov.
199. Stefam Vujčin (Stephan Ujtschin deserth-dezerter).
200. Milić Tripanov (Milit Tripanov zambar?) deserth-dezerter. (Milić?).
201. Lazar Đurić (Đurith. vorspann foršpan. opštinski kočijaš).
202. Jovan Straska (Strasska. vorspann foršpan-opštinski kočijaš).
203. Paskul Stepanov. absent-odsutan.
204. Maksim Nikolin (Maxim Nicolin absent-odsutan).
205. Jovan Knesović, Knežević (Knessovith).
206 Jefta Badlanin(Jevta Badlanin).
207. Blagoje Živkov (Blagoj Schivkov) .
208. Đurađ Emin(Vemin) (Đurat Emin) krankh -bolestan.
209 . Milosav Čolić (Millosav Csolith) . 210. Kosta Maksimov (Maximov).
211. Arsa (Vasa) Topalović (Assa Topalovith deserth-dezerter.
212. Petar Pivarsković (Peter Pivarskovith).
213 Živan Milošev (Schivan Miloschev).
214. Marko Grnić (Granić) (Grnith). vorspann- foršpan. -opštinski kočijaš).
215. Petar Totov (Peter Totov. ) .
216. Zaharija Kostić (Saharia Kostith) Marin juarrest zu Temesv. u zatvoru u Temišvaru.
217. Jovan Rajić (Raith).
218. Lazar Stepanov (Lazar Step(f) anov).
219. Stefan (Stephan) Lazarov.
220. Ostoja Distarov.
221. Jovan Milošev (Jovan Milloschev).
222. Nikola Svirčev (Nicola Cszvirtschev). strupirt kljast. podbijen. Štrupiran.
223. Radivoj Đuračinov (Đuratschinov). krank-bolestan.
224. Momir Donin.
225. Laza Igrašić (Igraschith).
226. Nikola Kurjak (Nicola Kuriak).
227. Stojan Kiršikapa (Kirschikapa).
228. Jovan Harambašić (Harambaschith).
229. Stanko (Stancko) Nedin.
230. Savo Slavić (Slavvith).
231. Jovan Marjanov (Marianov) Marjan selo u Pomorišju).
232. Pavo Ivanov.
233. Dumiter Dunđerin (dunđer (in) =drvodelja. tesar, tesač nem. zimmermann).
234. Đura, Ćira Kamoćešev (Thura Thra Kamotjeschev).
235. Laza Đuričić (Đuritschith).
236. Rista Barjaktarov (Rista Barjectarov).
237. Lazar Petrov (Lassar Petrov).
238. Đuka Punšić, Punišić (Punschith).
239. Leša, Leka, Lekša Ivanov (Lescha Ivanov).
240. Blaža Erić (Blasscha Errith).
241. Stefan Cacin (Stephan Zatzin)-posebna familija. danas naziv za familiju Fibišan -možda Fibišanovi ušli u Cacinu kuću, poreklom Fibišanovi iz Fibiša nekad srpskog sela kraj Temišvara . vorspann-opštinski kočijaš.
242. Stojan Sivčanin (Sivtschanin). iz Sivca u Bačkoj).
243. Nedeljko Barašanin (Nedelko Baraschanin).
244. Jovan Oparinkov
245. Aleksa Barjaktarov(Alexa Barjectarov.
246. Pavo Pedrišić (Pedrischith ime Pavo Ili Pavao upućuje da je neki pisar bio hrvatskog porekla. Srbi kažu Pavle. Paja ili Pava).
247. Jevrem Novakov (Jevrim Novakov).
248. Josim Živanov (Jossim Schivanov).
249. Arsa, Vasa Seratlin (Assa Seratlin) .
250. Marinko Stomirov, Stojimirov (Marinko Stomirov?)
251. Stojan Nakumica (Stojan Nakomitza, . nakumica. nakumče).
252. Jovan Pivnički (Jovan Pivnitzk (kij) iz Pivnica sela u Bačkoj).
253. Živić Doroslovac (Schivith Doroslovaz iz Doroslova sela u Bačkoj).
254. Maksim Ćurčija , ćurčija zanimanje, od toga Ćurčin (Maxim Ćsurtschja).
255. Đuka Radinović (Radinovith).
256. Mojsilo Nedeljković (Mojssillo Nedelkovith).
257. Antonije Pivnički (Antonja Pivnitzki).
258. Mihajlo Koledan (Koledar. koledan. koji korinđa na Božić).
259. Josim Malbašić (Jossim Malbaschith ;malbaša. naziv profesije iz turskog doba-mal-mahala. kvart. rejon u mestu. baš-glavni;glavni u mahali;u gradu, šef policije).
260. Filip Malbašić. (Philip Malbaschith).
261. Marko Vla (Fla) Vlah. rumunskog porekla Ili znao vlaški, rumunski, porelom iz Vlaške).
262 . Đocan Svinjarov (Djotzan Csvinjarov).
263. Stojan Mladinov , Miladinov(Mladinov).
264. Jovan Čolakov (Csolagov).
265. Marko Kresojev (Kressojev).
266. Nikola Barašanin (Nicola Baraschanin).
267. Periša Terzin (Perischa Trssin), -terzija tur. krojač. kasnije evoluiralo i u Terzić).
268. Nilola Tufegdžić(Nicola Tuvegschith tuefekči tur. puškar).
269. Kosta Vla (Fla) 270. Marko Ninić (Ninith) . gestorben-umro.
271. Jakov Vuksanov (Jacob Uksanov).
272. Jovan Stojčin, Stojšin (Stojtschin).
273. Živan Dunojć, Dunaji (Schivan Dunojth).
274. Nestor Cegeršić (Nestor Csegerschith).
275. Gligorije Cegeršić Glirorje (Csegerschith).
276. Sava Milinov, alt strupiert=kljast. štrupiran. podbijen. fr. estropie).
277. Toma Vuksanov (Vuksanov. Vuksan više govori za ime iz Crne Gore- , Nova Crna Gora-severo-istočno od Temišvara rumunskog Banata tako zvana u tursko doba, dok je južni deo ispod Temišvara i Lugoša zvan u tursko doba Nova Srbadija.
278. Živan Silomšijak (Schivan Silomschiak).
279. Petar Keljin (Peter Kellin).
280. Radivojica Radojica Malbašić (Radivoitza Malbaschith).
281. Dragić Ruvarac (Dragitz Ruvaraz) Ime Dragić takođe podseća na crnogorsko).
282. Jovan Mekuašić (Meku (a) schith) gestorben-umro.
283. Mihajlo Obradov.
284. Antonija Sinaitov (Antonja Sinaitov -od Sinait ime. lično ime) 285. Živko Veselinov(Schivko Vesselinov).
286. Toma Malbašić (Thoma Malbaschith).
287. Nikola Katanišić, Kataničić (Nicola Katanischith).
288. Živan Slepičić (Schivan Slepitschith). evoluiralo u Slepčević).
289. Radosav Marković (Markovith).
290. Mihajlo Grobić, Grbić (Grobith).
291. Pavo Rakin.
292. Kuzma Vla (Kusma Fla , Vla).
293. Đura Rom (Romj) .
294. Jovan Šišić (Schischith).
295. Stojan Đulinac (Đulinaz, poreklom iz Đule, Đale?).
296. Mijat Ćurčin (Miath Thjurtschin).
297. Pavo Uzelac (Usselax).
298. Dumitar Girbić. Grbić(Dumitar Girbith) . strupiert, kljast. štrupiran. podbijen).
299. Marko Sirotica (Sirotiza) .
300. Velja Bugarin (Elja Bugarin može da znači Bugarin ali i baštovan).
301. Jovan Sinaitov(Suinaitov).
302. Jovan Girbić, Grbić (Girbith).
303, Stefan Bugarski. (Stephan) 304. Stefan Ilijin (Stephan illin).
305. Sava Jovanov (wunst-ranjen?).
306. Ilija Batalov (Ilja Batalov).
307. Boža Radosavljev (Boscha Radosavlev).
308 Marko Stanišin , Stanišić (Stanischin -d Staniše).
309. Tadija Ilin , Ilijin (Tadia Illin).
310. Icko Rankov (Icko Rannkov) wunst-ranjen.
311. Ilija Pavkov (Illja).
312. Ostoja Nađlačanin (Nadlatschanin , nađlačanin. iz Nađlaka odn. Nadlaka. mesta na desnoj obali Moriša, blizu Šajtina; Nagylak mađ. Veliko mesto).
313. Todor Bostandžija (Thodor Bostantschia) bostandžija, koji proivodi i prodaje bostan.
314. Todor Rajković (Thodor Rajkovith).
315. Jovan Popović (Popovith).
316. Necko Rajković (Netzko Rajkovith).
317. Maleš Popović (Malesch Popovith). Od mališa.
318. Milin (Milan) Grakujac, Kragujac (Millin Grakujaz).
319. Mihajlo Adamović (Millan Adamovith).
320. Andrija Savić (Andria Savith).
321. Petar Felčerov (Peter feldscherov feldscher nem: bolničar).
322. Đura Belajac (Belajaz).
323. Arsa, Vasa Čonbin, , Džonbin (Assa Csonbin).
324. Pavo Bošnjakov (Pavo Boschniakov iz Bosne).
325. Lodin Titilović (Lodin Titilovith).
326. Lazar Titeljanin (iz Titela).
327. Todor Inić (Thodor Innith) .
328. Roman Racanov (Razanov).
329. Mihajlo Plavšin(Plavschin).
330. Eremija, Jeremija Boškov (Erremja Boschkov).
331. Timotej Mladenov (Thij (Y) mothea Mladenov).
Ukupno: 279 domaćinstava. 151 sin. 49 god. rastur (van stroja) ukupno: 479. od ovog broja na štapsko osoblje otpada 180 osoba i to
1. kapetan Đorđe Diočić 1. poručnik (hadnagy) Jakov Martić. A kao pridodati : barjaktar Živko Popović 2. komandira straže (stražmeštera). 2. pridodata. zatim 2. tambura. 6 kaplara i 2. pridodata. Nadalje postoji 5. koji se vode kao odsutni i 1. u zatvoru u Temišvaru.
Rodoslov iz 1809. godine

Rodovi prema protokolu ispovedajuščih iz godine 1809. * (za sve te rodove osim onih kod kojih je naročito naglašeno-stari ljudi znaju da su dobili zemlju od inžilira -indžilira) (prim. J. Erdeljanovića) . Avramovi-Mijaljevi (Sv. Arhanđel Mihai) . Adamovi-Birovljevi (Sv. Nikola) . -Ančini (Petkovača) . -Aćimovi-Šenđurački (Petkovača) . -Bodroški (Petkovača) . -Bosići (Petkovača) . poreklom od sveštenika Bosića. Popovi Nikolini. -Velisavljevi (Sv. Jovan) jedni od njih zovu se Bejini. -Vesići -Đurđini (Velika Gospojina) . -Gavrilovi-Brkini (Sv Arhanđel Mihail) . -Grujini-Grujičkovi a i Kalpakoševi (Posebna familija Kalpakoševi;Grujini ušli u njihovu kuću (Sv. Jovan) . -Dragojlovi-Čonkini (Petkovača) . stara familija Čonka ili Čonkini, Dragojlovi ušli u njihovu kuću -Dmitrovi-(Lesini posebna stara familija izumrla a Dmitrovi ušli u njihovu kuću) ali i Frcini (Sv. Nikola) , Đurđevi-Zarini (Sv. Nikola) -Đuričići-Živanićevi (Sv. Mrata) , -Đuričić Jovan. čija je grobnica iza oltara današnje crkve. bio je veoma bogat „;Carevini“ su poklonili 30. ždrebaca;Mijini-Cvejini su od starine njihovi kumovi. pa će biti i oni od najstarijih familija;Đuričići su poreklom iz Srbije. iz Čajetine. to znaju pouzdano. a prababa im je bila iz Srbije. iz Klancije od Kuzmanovića. po nekoj prababi su Živanićevi;najstariji su ili jedna od najstarijih familija. -Jančikini-Gavrčini (Sv. Jovan) . -Jovanovi-Frlaši (Frlašovi (Sv. Nikola. )(verovatno. Frulašovi cigani? -primedba MDV) . Jovanovi -Stanići (Stanićevi) Sv. Jovan) . nisu rod. Jovičini-Palini (Sveti Stefan) u selu se priča „pametan kao Palina guska „navodno Palina guska otišla preko Tamiša u Tomaševac i tamo se izlegla i na proleće se vratila sa guštićima u Botoš. Katana-Lackov (Sv. Arhanđel Mihail)Predak Katana Lacko naseljen je 1753. u Botoš. -Ketini (Sv. Nikola) „riđa Ketin“-znao sam ga bio je riđ. riđe Kose i crvenog lica -Ketin Ljubomir 4. 1884. + 1. III 1947. pririmedba MDV) . Konstantinovi-sad Kostadinovi-Jepuraševi (Đurđevdan) . Kostići-Bežunari (Bežunarovi) (Đurđevdan). kuća im je bila na bregu („nabreg“) Tamiška ulica. tu babu sam poznavao. ćerku joj je zet iz Bečkereka ubio. Jednom kad su se svinje vraćale iz polja („ispolja“) a ona je stajala „na kapidžiku“ otvorenom , svinja joj se podvukla između nogu i tako je nosila na leđima. Bežunarovi su poreklom Cigani- Romi primedba MDV) -Lazarevi- Andrnajka. nazaren. -Lekići Pasuljarovi (Mitrovdan) . -Marjanov iz Neuzine ušao u kuću Dabića (v. t. ) Milinkov (Brandin) (Bogojavljenje) . Milinkovi-Rankovi (Rrankić, )krojač, Bogojavljenje posle bio nazaren . Milićevi-Bubeševi (Petkovača) . Miloševi-Pavliški (Đurđevdan) . Nataroševi (Notaroševi) (Sv. Nikola) ne znaju ništa o svom poreklu (pismeni. pisari. koji su u selu u graničarskim mestima popisivali vojnike i dr. ) – Nikolići Dukini (po Duki Nikoliću v. t. ) Nikolići-Buljini (Sv. Nikola) Olćan (Sv. Arhanđel Mihail) . Parausnić (Mitrovdan) -video sam u matičnim knjigama da je sveštenik napisao Parauz-i dodao -nić. Parauz danas Parac Gornji i Donji. na Tamišu na sredini od Temišvara do Botoša. neki su otišli u Zrenjanin (Dušan) Zovu ih i Vagnerovi. prvobitno bili Boškovi v. t. primedba MDV) . Paskulovi-Marini (Sv. Stefan) iz Banata. ;deda došao u kuću Đorđevića. stare familije. koje sad više nema. a drugi brat u Borču. gde Paskulovih takođe ima (rumunskog porekla?) . -Pejini-Fajferovi; Pivarčić (Sv. Mrata) prvobitno Pivaričin. Pivaričić; Popadići (Popadićovi) (Časne verige apostola. Petra-promenili u Petrovdan. 12. jula-primedba MDV) Prodanovi- Krišajberovi (Sv. Jovan) Dve posebne familije Prodanovi ušli u kuću Krišajberovih v. t. Dimić -Puterić iz Elemira Dimić ušao u kuću Puterić. (Sv Nikola??) Rajkovi (Mitrovdan) . Simini Zečarevi (Petkovača) . Stefanovi-Saračevi ali i Judini (Sv. Nikola), . Stojkovi-Bašaidski (Bašajcki) (Sv. Stefan) došli iz Bašaida odn. Male Kikinde;vladika Budimski Stojković bio je od njihovog roda. Tornjanski-Svirčevi (Petkovača) ali i Jojkini. Ubavić-Matini od Mate Ubavića v. t. ali i Šubarčini (Sv. Jovan) . -Čizmaševi-Kapetanovi (Sv. Arhanđel Mihail) ali i Pujlovi (Velika Gospojina) neki su nazareni. Šimpraća (Šimpraćini) (Sv. Jovan)
Izumrli rodovi : Anučini (danas Ančini v. t. ) i Jovanjevi (Petkovača) . Bojanić-Vrboški. Dabić (a Marjanov je ušao u kuću iz Neuzine) . Danilovi-Dacini. – Ignjatovi-Ignići (Sv. Arhanđel Mihail), Janić-Kosići-. Kuzmanovi-bila stara familija. Lozići (Đurđevdan) Stara familija- Mijajlovi (Sv. Nikola) . Milovanovi-Militarovi;jedan doseljen iz Pardanja. -Mirkovi -Neznanovi. Silađin. (znao sam dedu i babu Silađin. kuća im je bila pored Rade Kovačkog. koju su kupili Kovački , srušili između dva rata sada grunt-bašta) pored njhove i između Margićeve zeleni sokak ž. Zrenjanina 30. -40? (silađ mađ. poručnik) Sedlarovi. -Farkaševi-Kurjački;ušao Granić iz Šenđurđa. Čonkini-Romanovi
Cigani -Romi : Ilijaševi-Kaplarski (Sv. Jovan) bili kovači. Necini (Petkovač) imali -Stanišić (Petkovača) . imali zemlju.

Izvor: Internet

6. januar 2018. u 08:58

Vojislav Ananić

https://www.youtube.com/watch?time_continue=4&v=-4yDfvc2t1E

6. januar 2018. u 09:03

Botoš je naselje grada Zrenjanina u Srednjobanatskom okrugu. Prema popisu iz 2011. bilo je 1860 stanovnika.
Botoš je jedno od najpoznatijih sela u ovom predelu oko reke Tamiš. Botoš ima dobre privredne i ekonomski pogodne veze sa ostalim okolnim mestima, isto kao i sa Zrenjaninom.
U Botošu je živeo i tragove ostavio još neolitski čovek. Ovde su prolazili mnogi narodi u praistoriji, prvim vekovima istorije, pa sve do dana današnjeg. Smenjivali se narodi, preplitali običaji, kultura.

Botoš nije uvek bio na mestu gde se danas nalazi. Selo je bilo smešteno na samoj obali Tamiša na mestu zvanom Talađ, koji sada čini jedan rejon velikog Botoša. S obzirom na to da je ovo vrlo staro naselje, njegovi prvi stanovnici su svoju naseobinu podigli pored reke, da bi imali pitke vode, pa je tako Botoš podignut tik uz Tamiš. Botoš je, nema sumnje, veoma staro slovensko naselje. U pisanim spomenicama Botoš se pominje pod ovim imenom još 1347. godine, prema podacima u „Kruševačkom pomeniku“. Tada je pripadalo kovinskoj županiji koja je bila sastavni deo Ugarske teritorije. Bilo je čisto srpsko naselje, čiji su stanovnici bili pravoslavne vere. Međutim, lokalitet sela je bio nastanjen još između 3000. – 2000. godine pre nove ere, i pripada Vinčanskoj grupi, to dokazuju brojni arheološki nalazi, pronađeni na ovom lokalitetu.
Ne može se pouzdano doći do podataka o tome kako je selo dobilo ime. Postoji više verzija, legendi, od kojih su dve donekle prihvatljive. Po jednoj legendi, u nekada malom selu kraj Tamiša živela su dva brata, Toša i Joca. Između braće je došlo do svađe. Joca je potegao nož i ubio Tošu, tj. ubo Tošu. Spajanjem ove dve reči „ubo“ i „Tošu“, dobijeno je ime sela, čiji su rodonačelnici Joca i Toša.
Druga verzija je, međutim, mnogo verovatnija. Selo se nalazilo neposredno pored reke, bilo bogato vodom i plavljeno. Pošto većina drugih sela to nisu bila, oni su ovo naselje zbog obilja vode nazvali Bodoš. Na jednoj od prvih karata Banata koju je izradio Klaudije Mersi, guverner Banata, i izvršio popis stanovništva 1719. godine Botoš se vodi kao Vodoš. Transformacijom „v“ u „b“ dobijeno je ime Bodoš, koje je vremenom pretvoreno u Botoš.
U svom privrednom sektoru Botoš sadrži veliku površinu obradivog zemljišta. U Botošu se nalazi velika farma životinja – dva velika botoška imanja. Botošani su odvajkada bili poznati poljoprivrednici. Tome svedoče i odlični prinosi biljaka koje se ovde uzgajaju, a to su između ostalog: kukuruz, suncokret, pšenica, kao i krompir, luk, pasulj itd. Takođe je i stočarstvo na zavidnom nivou, kao i voćarstvo i vinogradarstvo.
Inače selo ima veliki atar od oko 7.000 hektara zemlje (uglavnom 1. klase), od čega najviše zauzimaju njive-oranice, a tu su i livade i pašnjaci, kao i voćnjaci i vinogradi. Mora se napomenuti i da su meštani takođe poznati i kao dobri alasi, jer prilika Tamiša im omogućava i taj resurs – i mnogo dobrih šarana.
U naselju Botoš živi 1698 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 40,9 godina (38,4 kod muškaraca i 43,5 kod žena). U naselju ima 750 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,86.
Ovo naselje je uglavnom naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.

22. jun 2018. u 06:47

NA MARGINAMA PROŠLOSTI

U središtu Banata, u nepreglednoj ravnici, izgubl»en u velikom žitšm mrou, palazi se Botoš, i ekonomski, i privredno i kulturno razvijeno naselje opštine Zrenjantš. I po ataru i po stanovnišgu Botoš spada u veća naselja. Iako poslednjih godina, usled opadanja nataliteta i migracije stanovništva u pravcu selo-grad broj stanovnika opada, Botoš ima 2.820 žitelja.
Botošani su odvajkada bili poznati poljoprivrednici. Naročito su uvek proizvodili dobru pšenicu od koje je mešen hleb odličnog kvaliteta. V prošlosti uglavnom su sejali sortu »staru banatku«, pa su i na bečkom dvoru znali za hleb umešen od špenice proizvedene u Botošu.
Selo ima veliki atar od 6.986 hektara zemlje, od čega njive-oranice zauzimaju 5.500 hektara, dok ostale povrnšne čine: livade i pašnjaci 463 hektara, šume 70 hektara, voćnjaci i vinogradi 45 hektara, a 908 hekgara su ieplodne površine.
Botoš leži na desnoj obali Tamiša, pored reke za koju je život Botoša i Botošana derazdvojno vezan od davnina, od nastajanja. Selo se prostire na mestu gde se nekada kanal Brzava ulivao u Tamiš. Umesto Brzave, od 1965. godine njenim koritom protiče veliki melioracioni sistem — Kanal Dunav—Tisa—Dunav, koji ovde proseca Tamiš i ide dalje koritom bivšeg kanala Brzave.
Desna obala Tamiša, na kojoj leži Botoš, viša je iod leve obale ove reke desetak metara, tako da Botoš leži na koti iznad 85 metara nadmorske vioine i viši je od svih bližih i daldoh naseljenih mesta. Tu, kod Botoša, do samog brega ispod sela, nekada je bio kraj velike, puste i nenaseljene močvare koja se protezala, sve do podnožja Karpata, do Vršca, u dosta širokom nojasu severno i južno od ovog pravca.
1 Prema popisu stanovništva 1971. godine.

Botoš nije uvek bio na mestu gde se danas nalazi. Selo je bilo smešteno na samoj obali Tamiša, na mestu zvanom Talađ, koji sada čini jedan rejon velikog sela Botoša. S obzirom na to da je ovo vrlo staro naselje, njegovi prvi stanovnici su svoju naseobinu podigli pored reke, da bi imali pitke vode, pa je tako Botoš podignut tik uz Tamiš.
Pre melioracionih radova oko Tamiša, i ovaj deo, iako najviši, bio je plavna. U periodu velikih kiša izlivale su se vode Tamiša i kanala Brzave, izbijale su i podzemne vode, pa su seoto i atar plavljeni. Kada se voda povuče, za njom ostaje mulj, talog. Otuda je i ovaj kraj paselja po talogu dobio ime Talađ.
Veliki botoški atar, a samim tim i selo Botoš, graniči se sa svojim najbližim susedima sa kojima su Botošani oduvek imali dobrosusedske odnose: na jugu sa Tomaševcem. i Orlovatom, na istoku sa Neuzinom, na severu sa Banatskim Despotovcem, a na zapadu sa Stajićevom, Ečkom i Lukićevom.
Ne tako davno, sve do drugog svetokog rata, Botoš je bio odsečen od sveta. Bez železničke pruge, bez ikakvih puteva sem poljskih koji su leti, v vreme velikih kiša, blatnjavi i neprohodni.
Posle rata izgrađen je moderan asfaltni put koji preko Banatskog Despotovca, Zlatice i Lazareva povezape Botoš sa Zrenjaninom i dalje sa svetom.
Botoš je, nema sumnje, veoma staro slovensko naselje. Prvi put se pod tim imenom pominje 1347. godine.
Na žalost, ne može se pouzdano doći do podataka o tome kako je selo dobilo ime. Postoji više verzija, legendi, od kojih se dvema donekle može pokloniti poverenje.
Po jedpoj legendi, u nekada malom selu kraj Tamiša živela su dva brata, Toša i Joca. Između braće je došlo do svađe. Joca je potegao nož i ubio Tošu, tj. »UBO TOŠU«. Spajanjem ove dve reči, »ubo« i »Tošu«, dobijeno je ime sela, čiji su rodonačelnici Joca i Toša.
Druga verzija je, međutim, mnogo verovatnija. Selo se nalazilo neposredno pored reke, bilo bogato vodom i plavljeno. Pošto većina drugih sela to nisu bila, oni su ovo naselje zbog obilja vode nazvali VODOŠ. Na jednoj od prvih karata Banata koju je izradio Florimund Klaudije Mersi, guverner Banata, i izvršio popis stanovništva 1719. godine, Botoš se vodi kao Vodoš. Transformacijom »V« u »B« dobijeno je ime sela Botoš, koje je vremeiom pretvoreno u Botoš.
Već n sami pomen sela Botoša još 1347. godine dovoljno je svedočanstvo o dubokoj starosti i velikoj tradiciji ovog naselja. Međutim, to je samo prvi zapis, prvi pomen, što ne znači da selo nije postojalo i ranije. Naravno, što dalje idemo u prošlost, podataka je sve manje. Pa ipak, postoji materijalna kulgura, koja ne izneverava i koja nam pomaže da prodremo i u najdalju prošlost, da sakupljanjem materijalnih dokaza bar donekle sačinimo mozaik o prohujalim vremešša na ovim širinama i dođemo do interesantnih podataka o životu naselja u pradavnoj prošlosti.
Banat, nepregledna ravnica, u zavisnosti od vremena, od klimatskih uslova, u određenim vremenskim periodima čas stepa, čas močvara otkad je postao isušeno tle nestalog Panonskog mora, bio je uvek privlačan za osvajače.
Mnoge horde, mnogi stari narodi jezdili su ovim širinama, zadržavali se ko duže ko kraće, ostavljali, istina male, ali ipak tragove o svom bitisanju i tako stvorili kontinuitet života na ovim prostorima u trajanju od više hiljada godina. Preko banatske ravnice protutnjavala su mnoga osvajačka plemena koja su nadirala i sa severa i sa istoka, ali i sa zapada i juga. I svi su oni ostavljali ponešto svoje. Osvajanjem zatečenih naroda ili potpadanjem pod vlast novih osvajača, dolazilo je do mešavina naroda, do preplitanja kultura. Među prve stanovnike ovih krajeva ubrajaju se Agatirsi, koji su pretežno živeli u dolini reke Moriša, o kojima Herodot ima veoma visoko mišljenje da su bili »najraokošniji među ljudima«. Za njima dolaze najezde drugih plemena i naroda. Ređaju se osvajački pohodi Gota, Huna, Gepida, Avara, Slovena, Langobarda, Bugara i, na kraju Mađara.
No, Botoš je bio naseljen i u pradavnoj prošlosti, u srednjem neolitskom dobu, a ne samo u kasnijem, na prelazu prema bakarnom dobu, dakle u periodu od 3000 do 5000 godina pre naše ere. Malo je podataka u našoj zemlji, pa i u svetu, o životu, ritualu, obredima neolitskog čoveka. Mnogo tajni i dalje kriju od savremenog radoznalog čoveka taj davno prohujali period, tj davno nestali čovekovi preci. U neolitskim nalazištima u Vinči, Butmiru, Pločniku, Gradcu i Jablanici ogkrivena su naselja neolitskog čoveka, ali nigde oko njih nije bilo grobova. Otuda je u nauci stečeno uverenje da u neolitu ljude nisu sahranjivali, već su svoje umrle izlagali zverinju.
Međutim, pre četrdesetak godina otkriće u Botošu je srušilo takvu naučnu teoriju.
Najznačajniji je lokalitet Živanićeva dolja, sa kojeg potiče najveći deo arheoloških nalaza. Na ovom lokalitetu su između dva rata vršena iskopavanja neolitskog groblja, koje se datuje u srednji neolit i pripada vinčanskoj kulturnoj grupi. Iz ovog groblja potiču i bikonične zdele sa višim ili nižim gornjim konusom i bradavičastim drškama na najširoj periferiji posude i perle nastojao da zainteresuje stručnjake. Obratio se Narodnom muzeju u Beogradu, ali njegovo pismo je ostalo bez odgovora. Jer on je tada, 1930. godine, pisao kao da je otkrio čudo: neolitsko groblje! A kako je mogao otkriti tako nešto kad naučnici uopšte odbacuju mogućnost postojanja neolitskog groblja, jer neolitski ljudi svoje mrtve nisu sahranjivali, već »predavali zverinju«?
Feliks Mileker, kustos Gradokog muzeja u Vršcu zainteresovao se, došao u Botoš i zajedno sa učiteljem Lazarom Nikolićem izvršio prve iskonine u Živanićevoj dolji, gde je otkrio neolitski grob u sedećem položaju. Više nije bilo sumnje. Led je probijen, za Živanićevu dolju su se zainteresovali stručnjaci iz Beograda, obezbeđena su sredstva i 1931. godine otpočelo je iskopavanje. Radovima je rukovodio doktor Miodrag Grbić, kustos Narodnog muzeja u Beogradu. Ovim iskopinama došlo se do velikih nalaza. U Botošu je otkriveno prvo neolitsko groblje u Jugoslaviji. Time je oborena teorija, dotle važeća u nauci, da neolitski čovek svoje mrtve nije sahranjivao. Neolitski čovek je sahranjivao svoje mrtve i to u sedećem ili ležećem stavu, na levoj ili desnoj strani. Pored toga, u grobovima i oko njih nađeno je dosta predmeta kao što ou kamene sekire, grivne i đerdani od školjki i kamena, fragmenti sudova.
Od prvog pomena 1347. godine Botoš s pravoslavnim življem, ali iz tog davnog vremena gotovo da nema nikakvih drugih podataka. Nešto ih je više iz vremena kada je Banat bio pod upravom Turaka (1552—1716). Za vreme turske vladavine u življem i uprkos turskim zulumima poturčivanja, stanovnici Botoša uspeli da sačuvaju svoj etički i verski karakter. Bilo je to srpsko naselje čiji su stanovnici bili pravoslavne vere. Selo je bilo malo i imalo je samo četrnaest porodica. Prema popisu iz 1660. godine pominju se sledeći stanovnici Botoša: Bira, Mata Milošević, Radomir Vojdragović, Neša Marković, Radosav, Sava Dijak, Boško Ratković, Vujica, Anica, Živko, Milovan Stojanović, Jovan i Maksim. U ovom periodu turske vladavine Botošani ou bili imućni, pa su pored popa Jovana, prvog sveštenika pravoslavne crkve koji se pominje u Botošu, imali i izdržavali i dva dijaka.
Posle odlaska Turaka 1717. godine neke srpske porodice naseljavaju Botoš pa se selo povećava, tako da je već te godine u njemu živelo četrdeset porodica. Međutim, u posleratnom vremenu prilike u Ugarokoj su bile teške pa se to odrazilo i na stanovnike Botoša, te broj stanovnika neprestano varira. Samo deset godina kasnije selo ostaje sa samo šest domova. U naročito teškom položaju su bili stanovnici pravoslavne vere, tako da u selu 1736— 1737. godine ima samo četrnaest poreskih obveznika.
U to vreme selom i uopšte Banatom su harale razne boleštine, među kojima su bile zapamćene kao najopasnije epidemije kuge,
od koje su mnoga naselja potpuno uništena. I u Botošu je 1739. godine pet žitelja umrlo od ove opake bolesti.
Beogradskim mirom 1739. godine došlo je do učvršćenja Vojne granice prema jugu, prema Turskoj. Tada selo Botoš postaje važan graničarski punkt sa dvanaest porodica, među kojima se ističu porodične starešine: žnez Stojan Tatomirov, Nikola Botić Saja, Aćim Novakov, Živan Krunić, Jovan Ostojić, Andrija Babin i Radivoj Ostojin.
Selo se povećava 1752. godine usled naseljavanja novih graničara. Samo nekoliko godina kasnije (1768—1770) u južnom predelu ugarske države formira se Vojna krajina. Sa područja oko Tise i Pomorišja u Botoš se doseljavaju mnoge srpske porodice i tu mnogi Srbi postaju graničari. Broj stanovnika se za relativno kratko vreme udesetostručio, tako da je u selu u vreme Vojne krajine bilo 460 domaćinstava sa 1.756 stanovnika pravoslavne vere.
Inače, Vojna granica je bila jedinstvena vojna institucija.
Granica je imala potpuno vojničko uređenje i u njenu nadležnost su spadali i ekonomski, i politički, i prosvetni i sudski poslovi. Pošto su graničari bili mahom pripadnici slovenskih naroda, organizacija Vojne granice je počivala na staroj južnoslovenskoj instituciji — zadruzi. Zadruga je imala kolektivno, zajedničko imanje i nije se znalo za lične nepokretnosti. Starešina domaćinstva je bio graničar koji je imao prevashodni zadatak da kao vojnik štiti granicu.
Uređena na čisto militarističkoj osnovi, Vojna krajina je imala izvanrednu evidenciju o svojim obveznicima, graničarima, kao i o članovima njihovih porodica. Tako, na primer, godine 1753. sačinjen je veoma uredan spisak graničara sa svim potrebnim podacima. A Botoš je u organizaciji i strukturi Vojne krajine igrao značajnu ulogu. U njemu je bilo sedište kapetanije. Godine 1753. kapetan u Botošu je bio Đorđe Diočić, njegov pomoćnik poručnik Jakob Martić, a barjaktar Petar Jovčić.
Interesantna su imena graničara iz tog doba. Uporećujući ih sa sadašnjim prezimenima u Botošu, lako je doći do zaključka da su mnoga savremena prezimena u selu izvedena od imena starih graničara. Tako, na primer, od imena graničara Velisava izvedeno je danas raprostranjeno prezime Velisavljev, od Ignjata su nastali Ignjići, a neka porodična imena bila su ustaljena još u ono vreme: Jovanov, Prodanov, Lebović, Marković, Nikolin, Mijin i druga
Život Botošana je nerazdvojno vezan za pitomu, zelenkastu, ribom bogatu reku Tamiš. Oduvek su Botošani zavisili od moći i ćudi Tamiša. Botoš je bio svedok, a njegovi stanovnici aktivni sudionšdi u velikim melioracionim pothvatima u prošlosti, da banatska zemlja opstane plodna, da se oslobodi ritova, baruština i jalovine. Naročnto velike zahvate u tom pravcu preduzimala je Marija Terezija kopanjem mnogih kanala, u nameri da na ovom tlu, na južnim granicama imperije, kolonizuje svoje sunarodnike Nemce.
Naročito intenzivno se radilo na obuzdavanju voda tokom XVIII veka, u periodu od 1718. do 1790. godine. Radi isušivanja velikih močvarnih područja i odbrane od velikih voda poduzimani su veliki zahvati — kopani su kanali i dizani odbrambeni nasipi. Ovi radovi su izvođeni godinama kulukom, nametom, često nestručno, te je radna snaga, seljaštvo mnogih sela pa i Botoša, bilo neprestano u mobilnom stanju.
Na ove radove dolazili su i ljudi sa strane, često kao stručnjaci, i to je bila prilika da Botošani dođu u vezu sa strancima.
Srećko Mileker, Istorija vojničke granice 1764—1873, Pančevo 1926.
i2 Dvorska komorska arhiva u Beču, Banatska akta № 41/1753 — F 301— —315 (30) — Popis graničara Botoša, Tomaševca i Sige (Perlez), čiju fotokopiju čuva dr Milorad Velisavljev.
Imena tih monaha ostala su nepoznata.
Inače, to je skromna jednobrodna građevina, bez kubeta, sa pravougaonom osnovom. Zidovi su debeli 75 santimetara. Zdanje je, po predanju, nekada bilo pokriveno šindrom. Kasnije je krovna konstrukcija izmenjena, pa je mesto šindre postavljen sitan, biber crep. Na zgradi su vršene prepravke, jer se vidi podziđivanje ciglom. Oltar je građen vrlo interesantno, u polukrugu, koji je dobijen na taj način što je ređano busenje zajedno sa travom. Ostali deo zgrade je od naboja. Na zidovima iza pevnice nalaze se freske, koje su prilikom restauracije zaštićene.
Nova crkva, u novom delu sela, podignuta je posle 1783. godine. Osvećenje hrama izvršio je iste godine episkop Sofronije Kirilović, o čemu svedoči gramata koja se nalazi u crkvi na mestu prookomidije. Ikonostas je živopisao Stevan Pantelić 1867. godine.
Mada nema tačnih podataka o njenom nastanku, osnovna škola u Botošu je takođe veoma stara. Škola je postojala pri crkvi, u vreme Marije Terezije, kao veroispovedna škola. Ona je uglavnom radila na srpskom jeziku, a u zavisnosti od gospodara koji su se smenjivali u Banatu, povremeno je zavođena i nastava na nemačkom, odnosno na maćarskom jeziku.
Prvi zapis o školi u Botošu potiče iz 1804. godine, koja je radila u adaptiranoj štali trgovca Bukovale. Ovaj mecena je tu zgradu poklonio selu za školu. Školske 1815. godine u njoj je bilo 36 ćaka, od kojih 35 dečaka i jedna devojčica.
Kao jedan od najstarijih učitelja pominje se Simeon Karaš. Tradiciju učiteljevanja u selu nastavlja njegov sin Nikola Karaš. Od sredine XIX veka natalitet dece postaje veoma veliki. Imati petnaestoro i više dece, bila je normalna pojava. Naravno, sva deca se, nisu školovala. Na prelazu ovog veka, usled pojave bele kuge, natalitet je jako opao.
Sima Karaš je učiteljevao u ovom mestu punih četrdeset godidina, od 1840. do 1880. Uporedo sa njim i posle njega u Botošu su poznati kao istakbutiji učitelji Simeonov sin Nikola Karaš, Sima Grčić, Svetislav Jovanović, Lazica Nikolić i drugi. U početku škola je bila trorazredna, potom četvororazredna, a od 1906. godine je šestorazredna.
1941. godine botoški učitelji su samoinicijativno otvorili VII i VIII razred, sa samo dva učenika, da bi zaposlili svog kolegu, izbeglicu iz Bačke Branka Čenejca.
Zaššljivo je da se osamdesetih godina prošlog veka u osnovnoj školi izgučavalo veoma mnogo disciplina. Školske 1884/85. godine bili su sledeći nastavni predmeti: nauka hrišćanska, čitanje srpsko, pisanje srpsko, jezikoslovlje srpsko, čitanje drkvenih slova, čitanje i pisanje hrvatskog ili mađarskog, čitanje i pisanje nemačko, račun, prirodopis, prirodoslovlje, nauka o čuvanju zdravlja, krasnopis crtanje pojanje i pevanje, gimnastika, voćarstvo, svilarstvo, vrtlarstvo i vinogradarstvo, pčelarstvo i poljodejstvo.
U prošlosti i crkva i škola odigrale su značajnu ulogu u očuvanju nacionalne svesti i širenju pismenosti i žulture kod stanovnika Botoša.
Np Botošani nisu bili imuni od politike. Devedesetih godina prošlog stoleća u selu je bilo više partija. Međutim, najviše pristalica je imala Srpska narodna slobodoumna stranka Svetozara Miletića. Njegove najvatrenije pristalice bili su Jovan Pivarčić, Mića Sremac, Miša Ubavić i drugi.
Na prelomu dva veka u Botošu je bila jaka i Socijaldemokratska partija Ugarske, kojom su u selu rukovodili Arkadije Piperski i Živa Petrov. Partija je u početku imala veliki uticaj u masama, ali je pod strahovitim terorom od strane vlasti počela da opada. Vođa ovog pokreta, Arkadije Piperski, neprestano je proganjan od žandarmerije, kasnije je uhvaćen i u zatvoru umro od batina. Da se spase terora, Bogdan Vasić je pobegao u Ameriku. Po broju svojih pristalica Radikalna stranka je bila mnogo slabija, a predvodili su je Živa Krnić, Stevan Đurišić, Vlada Adamov, Đorđe Nataroš Čerkez, Braca Nataroš, Mladen i Gena Paskulov.
Istovremeno, razvijao se i pokret zadrugarstva, pa je 1900. godine u Botošu oonovana prva zemljoradnička zadruga, kao zadruta sa ograničenim jemstvom. Bila je to Štedno-kreditna zadruga, koja se uglavnom bavila kreditiranjem sitnih posednika.
Zadrugu su osnovale seoske gazde, zanatlije, trgovci i inteligencija. Po svom nacioialnom sastavu zadruga je bila miogonacionalna, jer su se bogataši, bez obzira na nacionalnu pripadnost, međusobno razumeli vrlo dobro. Među osnivačima Štedno-kreditne zadruge bili su Jevreji: Jakov Kruh, učitelj i Moric Klajn, trgovac, Kosta Arsenijević i Lazar Arsenijević, trgovci, zatim veleposednici Živan Krnić sa sto osamdeset jutara zemlje, Joca Dimić sa sto pedeset, Mita Dimić sa sto, Stevan Đurišić takođe sa sto, Vlada Dimić sa šezdeset jutara i drugi. Lredsednik prvog upravnog odbora zadruge bio je beležnik Gustav Belička.
Zadruga je dobro poslovala, pa je pred sam početak prvog svetskog rata 1914. godine podigla veliku i lepu zadružnu zgradu.
Napredni socijalistički pokret okupljao je, pored zanatskog i industrijskog radništva, i seosku sirotinju, koja je organizovana u okviru Zemaljskog saveza poljoprivrednih radnika. U Botošu organizacija poljoprivrednih radnika postoji od 1906. godine, kada je formirana podružnica Zemaljskog saveza poljoprivrednih radnika.
Socijaldemokratska partija Ugarske organizovala je 10. okotobra 1907. godine generalni štrajk. Opštom obustavom rada, masovnim zborovima i mitiizima, rasturanjem partijskih proglasa orgapizovano radništvo je jednoglasno nastupalo tražeći ošpte pravo glasa za sve građane, jer siromašni radnici, sluge i bezemljaši nisu imali glasačko pravo. U ovom štrajku učestvovali su i organizovani poljoprivredni radnici iz Botoša.
Pred prvi svetski rat socijalno diferenciranje stanovništva je bivalo sve jače, sve izraženije. Na jednoj strani se množila sirotinja, na drugoj se snažile gazde. Pa ipak, u celini gledano, Botoš je bio privredno razvijeno selo.
Pored zemlje u ataru svog sela, Botoš je imao i svoj rit u čonćanskom ataru. U taj rit odvojena je stoka. Botoš je bio poznat po govedarstvu. Seljaci su gajili čuvenu podolsku rasu goveda, koja su imala velike, razvijene rogove, a služila su za vuču i oranje. Ljudi obično oteraju krave u rit, one se tamo otele, telad poraste u junice i kad treba da se junice doteraju u selo — one već podivljale. Tada su ih hvatali lasom. A da bi se znalo čija je koja junica, vlasnik je na zadnji but govečeta udarao svoj žig od usijanog gvožđa.
U Botošu i njegovoj okolini bilo je i šuma i dobrih lovnih terena, pa su gospoda iz gradova često dolazila u lov. U leto 1902. godine u Botošu je lovio i naslediik austrougarskog prestola Franja Ferdinand. Za sećanje na taj događaj, u polju, na mestu gde je prestolonaslednik lovio, podignuto je spomen-obeležje.
Poljoprivreda je održavana primitivnim sredstvima. Oralo se drvenim ralom, koje je kasnije zamenio drveni plug sa metalnim raonikom, a potom i gvozdeni plug. Tek posle prvog svetskog rata u selu se pojavio i prvi traktor. Početkom ovog veka seljak, je nosio bele gaće od šest pola, prsluk i mali crni šešir, malo podebeo, tipičan Banaćanin.
Rešio Karampulja da kupi vršalicu, pa se, sa ćemerom oko pasa uputio u Peštu. Obučen u svoje tradicionalno odelo Karampulja je stigao u Peštu, pred kapiju fabrike koja proizvodi parnjače, ali stražari ga pogledaju, malo se nasmeju njegovom izgledu i neće da ga puste unutra. Najzad, na njegovo navaljivanje, odveli su ga direktoru.
— Slušajte, ljudi, ja sam došao da kupim vršalicu — čudi se on njima što se oni njemu čude.
Gledaju oni njega, a on njih. Sumnjiv im je: otkud njemu, takvom, novac da kupi vršalicu? Zavrti glavom direktor, telefonom pozove Torontalsku županiju, kojoj je pripadao Botoš, i pita:
— Došao ovde jedan seljak iz Botoša, sumnjivo izgleda, a hoće da kupi vršalicu. Smemo li da mu prodamo?
Iz Županije odgovaraju:
— Ma možete i dve, u dukatima će vam platiti.
Tako je Botoš došao do prve parnjače.
Hici Gavrila Principa 28. juna 1914. na obalama Miljacke u Sarajevu i ubistvo prestolonaslednika, nadvojvode Franje Ferdinanda, označili su početak prvog svetskog rata. Austro-Ugarska je pošla u osvajačke pohode. Mladi Botošani nisu bili voljni da se bore za interese crno-žute monarhije. U selu je delovala Socijaldemokratska partija Ugarske, Srpska narodna slobodoumna stranka Svetozara Miletića je ostavila duboke tragove i ljudi su nerado odlazili u nepravedan rat protiv svoje braće. U to vreme veoma prisutna je bila ideja o ujedinjenju južnih Slovena. Bio je to atak direktno uperen na Austro-Urapcky i zato su vlasti pod posebnom prismotrom držale slovenske narode: Čehe, Slovake, Srbe, Hrvate, Slovence i druge.
Kad je izbio rat, i Botošani su otišli u jedinice. Zahvaljujući organizovanju austrougarske vojske na teritorijalnom principu, mnogi seljaci su služili u istim jedinicama. Vlasti su nastojale da Srbe iz Banata ne upućuju na srpski front, jer su mnogi, uprkos gvozdenoj disciplini u armiji Franje Josifa, poluglaono, pa i glasno, govorili da neće da se bore protiv svoje braće. Zato je Franja banatske pukove sa pripadnicima srpske narodnosti slao na istočni front, protiv ruske imperije.
Neki i pored svega nisu hteli da ratuju protiv slovenskih naroda, pa su bežali i nisu se odazvali vojnim pozivima. Tako su Dušan Ivkov Crvenjakov i Laza Erdeljan pobegli čak u Ameriku.
Otpočeo je surovi, do tada najveći rat u istoriji sveta. Međutim, i pored gvozdene discipline, vojnici Ayctrougarske Srbi i drugi slovenski narodi, nerado su okretali oružje prema svojoj braći Rusima. Mnogi su dopuštali već u prvim borbama da budu zarobljeni, a mnogi se i sami predavali. Naravno, padali su u zarobljeništvo i Austrijanaci, i Mađari, i Nemci. Već u prvoj godini rata u Rusiji je bilo više od milion, a nakon dve godine ratnih zarobljenika je bilo blizu dva miliona, mahom pripadnika slovenskih naroda.
U ruskom zarobljeništvu našli su se već prve ratne godine i mnogi Botošani, koji su se masovno predavali Rusima. Među njima su bili i Uroš Čonkin, Đoka Katana, Svetislav Tronjanski, Pera Belić, Avram Velisavljev, Toša Gaborov, Rada Kuzmanov, Laza Ančić, Steva Vesić, Cveta Ilijašev, Laza i Vojin Popov (Roćini), Ljuba Živkov Čubrić, Milan Nataroš Bata, Uroš Marčić, Miša Kovački, Žika Vukadinov, Cvetko Vukadinov, Milan Stankov Liba i mnogi drugi.
Kako je srpska vojska bila u teškoj situaciji, od ratnih zarobljenika Srba u Rusiji stvorene su dobrovoljačke jedinice. Tako je formirana Prva srpska dobrovoljačka divizija a zatim i Druga, koje su činile Srpski dobrovoljački korpus. Među prvim dobrovoljcima bili su Nikola Grulović, Nikola Kovačević, kao i Botošani Uroš Čonkin, Svetislav Tornjanski, Laza Ančin, Laza Čolić, Ljuba Živkov Čubrić, Pera Belić i mnogi drugi.
Do stupanja Bugarske u rat, na strani centralnih sila, iz Rusije je veći broj jugoslovenskih ratnih zarobljenika otišao dobrovoljno u Srbiju. Među njima su bili i Botošani Branko (Aleksandar) Nikolić, potporučnik, Šandor Erdeljan, takođe oficir, i vojnici Dušica Gombarov, Vlada Čolić, Vojin Marjanov, Živa Šugaca, Sava Trifunov, Milan Frtatolov, Slavko Lekić, a iz Amerike su kao dobrovoljci na Solunski front stigli Dušan Ivkov Crvenjakov i Laza Erdeljan. Svi ovi Botošani bili su hrabri borci u proboju Solunskog fronta, mnogi su dobili medalje i druga odlikovanja za ratne zasluge, a Dušica Gombarov i Vlada Čolić su se u jedinicama srpske vojske povlačili pešice preko Albanije, pa su postali nosioci Albanske spomenice.
Godine 1916. u rat na strani neprijatelja stupila je i Bugarska. Prvu srpsku dobrovoljačku diviziju poslali su na front u Dobrudžu. U ovim bitkama dobrovoljci su se pokazali kao veoma hrabri vojnici, (mnogi su izginuli ostavirši svoje kosti u močvarama Dobrudže, mnogi su dobili zaslužena odlikovanja ruske armije. U Dobrudži su se borili i miogi Botošani.
Godinu dana kasnije u Rusiji je u februaru izbila revolucija. Revolucionarno vrenje zahvatilo je i milionske mase ratnih zarobljenika, posebno Mađara i Jugoslovena. Po osnivanju sovjeta, u Rusiji je bilo dvovlašće. Na jednoj strani su bili sovjeti, na drugoj privremena vlada Kerenskog.
Dvanaestog aprila 1917. godine u selu Bolgorka kod Voznesenska revolucionarni aktiv Prve srpske dobrovoljačke divizije, čiji je član i jedan od osnivača bio i Botošanin Uroš Čonkin, održao je ilegalnu skupštinu na kojoj je učestvovalo oko pet stotina vojnika, kojoj je predsedavao Nikola Grulović, i izabrao ilegalni Izvršni komitet vojničkih sovjeta. Za predselnika Komiteta izabran je Nikola Grulović, za zamenika Maksim Čanak, za sekretara Nikola Kovačević, a za članove Uroš Čonkin, Mirko Birković, Petar Nikolić, Milivoj Mijatov i Stevan Glušac.
Komitet je odlučio da se suprotstavi oficirima koji muče pa čak i streljaju vojnike, da ih zbog toga izvode i na sud. Istovremeno, odlučeno je da Komiteg organizuje učestvovanje Prve srpske dobrovoljačke divizije u proslavi Prvog maja, što su srpski oficiri strogo zabranjivali.
Uprkos izričitoj zabrani, organizovaie od strane Izvršnog komiteta, u čemu je jednu od glavnih uloga imao Uroš Čonkin, sve jedinice Prve srpske dobrovoljačke divizije su u gradu Voznesensku učestvovale na proslavi Prvog maja. Komandu nad celom diviziojm u paradi preuzeo je Maksim Čanak. Nad njom se zavijorila crvena zastava. Tako je cela dšzizija, predvođena Izvršnim komitetom vojničkih sovjeta, uprkos izričitoj zabrani štaba, zajedno sa ruskim drugovima učestvovala u prvomajskoj proslavi.
Posle februarske, došla je oktobraska revolucija, u kojoj su boljševici izvojevali pobedu nad menjševicima i sva vlast je prešla u ruke sovjeta. Međutim, u zemlji je nastao haos. Kontrarevolucija je bila jaka, javili su se intervenzionisti sa raznih strana da uguše mladu Sovjetsku Republiku. Predstavnici srpske vlade su hteli da Prvu srpsku dobrovoljačku diviziju gurnu u rat protiv
sovjeta, ali se tome energično suprotstavio Izvršii komitet Nikole Grulovića, Maksima Čanka, Uroša Čonkina i drugova.
Mnogi vojnici i neki oficiri napustili su Prvu srpsku dobrovoljačku diviziju. Među mnoštvom koje se našlo na toj velikoj vetrometini i tražilo svoj pug bili su Uroš Čonkin, Đoka Katana, Svetislav Tornjanski, Cveta Vukadinov i drugi Botošani. Oni su uskoro i našli svoj, jedino moguć put, put borbe za socijalizam, za pobedu oktobarske revolucije.
Oni su se našli leta 1917. godine u Kijevu, gde je formiran Jutoslovenski revolucionarni bataljon, u kome su bili i svi članovi Izvršpog komiteta.
U Jugoslovenskom revolucionarnom bataljonu izabran je Bataljonski komitet na čijem je čelu bio Nikola Kovačević, sekretar Radoslav Bagateli, a članovi Lazar Manojlović, Jovan Šipoš i Uroš Čonkin i Svetislav Tornjanski.
Isgovremeno sa izborom komiteta u bataljonu, komiteti su izabrani i u radničkim družinama u Kijevu i drugim gradovima Ukrajine, gde su se nalazile grupe Jugoslovena. Radi objedinjavanja rada svih tih komiteta, u Kijevu je održana konferencija na kojoj je formirana masovna jugoslovenska organizacija, koja je dobila naziv Jugoslovenski revolucionarni savez. Izabran je Centralni izvršni komitet Saveza, čiji je predsednik bio Maksim Čanak, sekretar Nikola Kovačević, a član Centralnog izvršnog komiteta postao je i Uroš Čonkin.
Ubrzo zatim Jugoslovenski revolucionarni bataljon je prerastao u Jugoslovenski revolucionarni puk u čijem rukovođenju je takođe bio i Uroš Čonkin. Kad je otpočela kontraofanziva, i Jugo-slovenski revolucionarni puk je učestvovao u mnotim bitkama pomažući crvenu gardu.
Posle kongresa ratnih zarobljenika u Moskvi na kome je učestvovao kao delegat, Uroš Čonkin je upućen u Samaru, gde je formiran Komitet ratnih zarobljenika, u koji su kao predstavnici samarskih Jugoslovena ušli Uroš Čonkin i Emil Čop. U drugoj polovini maja 1918. oni su obrazovali samarsku organizaciju stranih komunističkih grupa. U Jugoslovensku sekciju su ušli Uroš Čonkin, Stojan Ratkov, Sapsoje Stejić, Ljuba Cukić i još neki drugovi. Za sekretara Jugoslovenske sekcije izabran je Botošanin Uroš Čonkin.
Međutim, ubrzo je otpočela intervencija stranih trupa. Protiv mlade sovjetske vlasti pobunile su se i čehoslovačke jedinice u Samari. Sekretar Jugoslovenske sekcije komunističke grupe Uroš Čonkin je sa drugovima organizovao puk Crvene armije i uputio se protiv belih Čeha. Za komandanta puka Crvene armije Uroš Čonkin je odredio Emila Čopa, a za njegovog zamenika Stojka Ratkova iz Čuruga. Mećutim, beli su privremeno zauzeli Samaru. Čonkin i ceo njegov revolucionarni komitet morali su preći u ilegalnost. Ali, Čonkin nije mogao da miruje. Iz svog skrovišta na periferiji grada on je izlazio, jer je kao sekretar Jugoslovenske komunističke grupe morao da održava veze sa federacijom i obavlja druge poslove.
Otkriven je, uhvaćen, tri dana mučen, ali Uroš Čonkin, junak i komunista, nije progovorio ni reči. Pošto nisu mogli ništa da izvuku iz njega, streljali su ga. Bio je to veliki gubitak za jugoslovenske komuniste, za mladu partiju koja je u to vreme stvarana na tlu Sovjetske Rusije.
Veliki je broj Botošana koji su imali aktivnog učešća u oktobarskoj revoluciji. Đoka Katana i Cvetko Vukadinov su završili u Moskvi partijske kurseve i igrali posebnu i značajnu ulogu u revoluciji. Oni su doprineli konstituisanju Komunističke partije Srba, Hrvata i Slovenaca, izrasle iz jugoslovenskih komunističkih grupa stvaranih širom prostrane Rusije, od kojih je jednu u Samari osnovao i veliki sin Botoša Uroš Čonkin.

Izvor:Hronika Botoša – Dragiša Todorović, Zrenjanin, 1981.

14. mart 2022. u 02:39

Dragana

Ovde se spominje porodica Djuričić koji slave sv Mratu. Koliko znam u Botosu nema tog prezimena, već prezime Djurišić, jer mi je pokojna baba poreklom iz te porodice i slavili su sv. Mratu. Dakle u pitanju je jedno slovo, ne Č već Š.

Poreklo prezimena, selo Botoš (Zrenjanin)

Komentari (6)

Odgovorite