Порекло презимена, фамилија Чарнојевић, Руско Село (Горњи Банат)

Историја породице Чарнојевић из Руског Села, општина Кикинда, према истраживању етнолога Јована Ердељановића “Срби у Банату”. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Године 1823. зидао је Петар Чарнојевић двор, који и сад стоји. Двоспратни дворац је доста проста старинска зграда без украса и у њему је сачувано свега неколико комада старог намештаја још од Чарнојевића. Према дворцу је био парк, који је сад потпуно зарастао у шибље и коров, а насред њега породична гробница Чарнојевића.

Наследници су мађарски племићи, који су га по женској линији добили од оних који су га купили од Чарнојевића. Имање Чарнојевића је продајом прешло у руке бароне Сине, а затим, продајом и женидбом, у руке данашњих наследника.

Иако су ово имање одавно продали и отишли одавде, ипак су Чарнојевићи своје покојнике све до пред краја овог рата (1917.) сахрањивали овде. У гробници су сахрањена два Пала (Павла) ”Черновића”, један 1862., а други 1907. године и син Петар, сахрањен у војном оделу (био комесар у Банату). Гробинице Чарнојевића немају натписа, они постоје само на крстовима и то мађарски: Csernovits Pál élt 42 évet 1907. – остало за неке женске (Марта Лаура). Овде су сахрањени и остали наследници (они који нису живели овде) и жене и деца од Чарнојевића. И на даскама од два сандука смао су натписи из познијег времена, и то сви на мађарском.

По саопштењу Александра Палфија, жупника у Руском Селу, Чарнојевићи су задуго били православни и сахрањивани су у својој гробници по православном обреду. Тек су су последње време примили католичанство (и девојка која је последња овде сахрањена 1917. године тек је пред смрт прешла у католичку веру). По причању А.Палфија, који има везе са неким Михаилом Чарнојевићем, зна се да су ови Чарнојевићи заиста истог порекла са патријархом Арсенијем Чарнојевићем, али му није познато какво је то сродство. Потомци Чарнојевића живе помађарени у Мађарској, односно у Румунији.

”Чарнојевића јендек” и сад окружава цело негдашње огромно имање Чарнјевића и народ га и сад зове тим именом. То је заиста јендек, и то врло ширкок, коме су са обе стране засађени багремови, тако да је цео јендек обастао у густо шибље.

Мој додатак – текст преузет са сајта ”Споменика културе у Србији” где је могуће видети и слику гробнице: http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list

Породица Чарнојевић постала је угледна и чувена по најистакнутијем представнику патријарху Арсенију III. Припадници једне гране породице Чарнојевић (носиоци племићког предиката Черновић де Мача) преминули у периоду 1840–1911, сахрањени су у гробници подигнутој 1843. на сеоском гробљу иза цркве. Саграђена је од опеке, малтерисана и окречена. Основа је правоугаона. Засведена је полуобличастим сводом, над којим је четворосливни кров. Изворни кровни покривач од шиндре замењен је 1936. поцинкованим лимом. Улазни део је истурен са западне стране, правоугаоне основе и опточен лимом са три стране. Врата су гвоздена. На бочним странама је пет полукружних прозора са масивним решеткама од кованог гвожђа. У гробници је 13 дрвених и металних сандука. Гробница је пљачкана после I и II светског рата.

Гробница Чарнојевића у Руском Селу, изграђена 1843. године, сврстана је у категорију ”споменика од великог значаја” о коме се стара Међуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица.

ИЗВОР: Јован Ердељановић – ”СРБИ У БАНАТУ”, приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Dragana Aleksic

    Postovani,
    deo porodice Carnojevic zivi u Beogradu i potomci su Aleksandra Carnojevica koji je u drugoj polovini 19. veka dosao u Beograd i bio je potomak najstarijeg Patrijarhovog brata. Krsna Slava je Djurdjic i Aleksandar je u Srbiju dosao preplivavsi Dunav i noseci samo Ikonu u grudima. Deo porodice zivi u Valjevu.
    Saljem Vam pozdrave i da ne zaboravimo ko smo.
    D. Aleksic

  2. vojislav ananić

    ОРОСИН (РУСКО СЕЛО)

    „А тај Павел Чарнојевић, након што је на лицитацији купио рускоселски посед, доселио се 1797. године на нови спахилук са свог имања у Мачи код Перјамоша (данас у Румунији) и на том новом спахилуку живео је све до своје смрти 1840, дакле, пуне 43 године.
    Данашње Руско Село звало се тада Оросин… Најстарији писмени траг о Оросину потиче из 1332.године… Усмено предање памти и казује да су то најстарије насеље саградили Малоруси, досељеници са Карпата, подижући куће од набоја покривене трском, али како им нови нови услови живота из неког разлога нису погодовали, ти Малоруси су се после двадесет година вратили у своју постојбину. Насеље што су га саградили опустело је и временом ишчезло, остало је само име Оросин, и једина међу кућама лоје су Малоруси подигли одолела је зубу времена тако што је постала друмска крчма, „чарда“ на путу Руско Село – Кикинда.
    После више него два века, дакле у време турске владавине Банатом, Оросин је у турском тефтеру забележен 1581. године и из тог пописа се види да је тада у њему живело свега пет српских сточарских породица.
    Као српско насеље Оросин је забележен још у три наврата: 1600. године, дакле после буне Срба у Банату, и потом 1660. године у Катастигу Прћке патријаршије, из којег се види да је од пет порастао на тринаест породица – поп Мирка, кнеза Радина, Грк Јанка (Грк овде значи трговац) затим породице Маринка, Ћире, Савка, Ратка, Павла, Радосава, Вујице, Милоја, Путника и Петра – а забележен је као српско насеље и 1717. године, дакле, непосредно после ослобођења од Турака, када је у Мерсијевом првом попису исказано да Оросин има десет кућа, а записан је као Horoshcin, настањено место, које припада Бечкеречком диштрикту.
    На Мерсиљијевој карти Баната из 1723-1725. године… Мали Оросин забележен је као пустара коју је Земаљска камерална управаТамишког Баната издавала у закуп, а нешто касније доселили су се на ту пустару Румуни, који су своје насеље подигли на песковитом земљишту јужно од данашњег села, према Црњи.
    Године 1767. населио се на пустару Оросин и мањи број немачких породица из оближњих колонизованих насеља, а те 1786, дакле, после враћања Тамишког Баната Угарском сабору и лицитација, гроф Павел Чарнојевић, који је купио спахилук Оросин, населио је и Мађаре из Макоа, Апатфалве и Дорожме које је довео за арендаторе.“

    ИЗВОР: Банатска рапсодија – Милан Туторов, „Аурора“, Нови Сад, 2001, стр.347 -349.

  3. vojislav ananić

    НАЈСТАРИЈИ ПОДАЦИ О РУСКОМ CEЛУ

    Најстарији познати извор који спомиње Руско Село јесте Списак папског десетка од 1332—1337. године. Из овога документа види се да је поменуто насеље тада било парохијско место под називом HURUSI или URUZI. Усмено предање каже да су први становници села били Русини или Малоруси. Томе тврђењу иду у прилог и забележени називи овога насеља: OROZ, OROSZI, OROSZIN.
    Као српско насеље спомиње се први пут 1581. године. Тада је имало свега пет српских сточарских породица. Према попису из 1660. године имало је 13 српских породица, а у ерарском попису из 1717. године налазимо га у бечкеречком округу као насеље од 10 кућа под називом HOROSCHIN. На Мерсијевој карти од 1723—1725. године забележено је као ненасељена пустара MALLY OROSZIN. Држало га је под закуп Јужномађарско ерарско друштво пустара.
    Средином XVIII века овде су се населили Румуни. Своје насеље су подигли јужно од данашњег села, на песковитом земљишту према Српској Црњи и Новој Црњи. За време Марије Терезије вршена је интензивна колонизација Немаца у Банат. Године 1763. и наредних година досељено је у Банат неколико хиљада Немаца, углавном из Лотарингије и из околине Вирцбурга, Бамберга, Хауенштајна, Тријера и Келна. Y Руско Село Немци су насељени 1767. године. Колонисти су добили земљу, затим граћу за куће, стоку, оруђа за рад, и то на отплату за три године, а поред тога ослобођени су плаћања пореза за шест година.
    Године 1776. насељавају се у Руско Село Мађари из околине Сегедина — из Макоа, Апатфалве и Дорожме. Од тада већину становника села чине Мађари.
    Према хроници месног свештеника Јожефа Амбруша, године 1797. поседник Руског Села постао је Павле Чарнојевић, који се сматра потомком патријарха Арсенија III Чарнојевића. Исте године село је добило статус општине.
    Посед Павла Чарнојевића састојао се од 5500 кј већим делом необрадиве земље, мочварног терена обраслог трском. Мањи део поседа чинила је шума. Чарнојевић је на имању подигао господарске зграде, од којих су неке до скоро биле сачуване. Посед су обрађивали закупци, већином Маћари, а поред њих и Немци и Румуни. Закупци су мочварно земљиште исушивали и претварали га у плодне оранице. Услови закупа су били за закупце повољни.
    Изгледа да су се у то време доселиле у Руско Село и неке српске породице. У прилог таквом мишљењу иде чињеница да је до данас очуван надгробни споменик неког Христифора Савића који је умро 1841. године и сахрањен у порти румунске православне цркве. Срба који су се тада доселили вероватно је било мало, па су временом мађаризовани. Тако и данас у Руском Селу једна бројна мађарска породица носи презиме Радич.
    Пред први светски рат у Руском Селу није било Срба. Према подацима којима располажемо, село је тада имало 509 кућа и 3050 становника, од тога: 2089 Маћара, 620 Немаца и 341 Румун.
    Павле Чарнојевић „од Маче и Малог Оросина” живео је у Руском Селу од 1797. године, када је постао власник овог поседа, па до своје смрти 1840. године. Године 1823. подигао је дворац на месту где се данас налази центар Руског Села. Каштел Чарнојевића био је масивна зграда са високим сутереном и једним спратом. Високи зид окруживао је дворац и споредне зграде у којима су становале слуге и најамници. Дворац се налазио поред макадамског пута који је повезивао Руско Село са Жомбољем. Јужно од дворца простирао се виноград са воћњаком, а северно, преко пута од дворца, леп енглески парк. Дрвеће парка, који је био доста старији од дворца, посекли су после првог светског рата колонисти, те је тако парк био уништен. Каштел је постојао све до после другог светског рата. Месне власти, не познајући вредност дворца Чарнојевића као историјског споменика, донеле су одлуку да се зграда сруши како би се материјал искористио за изградњу задружног дома. Дворац је срушен 1947. године.
    Пред своју смрт Павле Чарнојевић је у парку подигао породичну гробницу у којој је сахрањен сам Павле, а затим његов син Петар са женом. Ова гробница је сачувана и данас се налази у порти православне цркве, У њој се данас налази 15 ковчега. Била је проваљена у данима безвлашћа 1918. године и из ње је, како. се прича, покраден накит Петрове жене Лауре пл. Војнић и златне мамузе и буздован Павла Чарнојевића.
    Павла је наследио Петар Чарнојевић, велики жупан и тамишки гроф. Био је посланик Арадске жупаније на државном сабору 1843. године и посланик на Благовештенском сабору 1861. године. После буне 1848. године у кикиндском диштрикту и другим крајевима јужне Угарске, постављен је од маћарске владе за краљевског комесара са налогом да угуши побуну.
    Петар Чарнојевић је слабо водио рачуна о својим поседима. Каже се да је сву своју имовину изгубио на картама једне ноћи 1846. године. Зна се да је те године престао да буде поседник Руског Села. Власник овога поседа постао је мађарски барон Шина Шимон. Његово имање наследио је гроф Зичи Агошт, а касније власнице бившег поседа Чарнојевића постале су ћерке грофа Зичи.
    Положај сиромашних арендатора временом се све више погоршавао. Приликом сваког обнављања уговора о аренди велепоседник је постављао све теже услове. Због тога су арендатори настојали да откупе земљу. Успели су неки од њих да 1869. године откупе окућницу са баштом. Тако је само мањи део поседа био отуђен. Већина становника села остају беземљаши и раде на велепоседу као арендатори или надничари.
    Велепосед у Руском Селу имаће после првог светског рата доста видну улогу у спровоћењу аграрне реформе и у колонизацији северног Баната.
    Дворац Чарнојевића са гробницом био је у поседу грофице Анастазије Сечењи све до 1936. године. Те године је грофица дворац продала једном Немцу из суседног села Масторта, који је намеравао да дворац поруши, а граћевински материјал пренесе у Масторт. Одлуком Општинског одбора ова купопродаја је поништена. На молбу Црквене општине Министарство пољопривреде је из колонизационог фонда одобрило кредит од 56.500 динара за куповину зграде. Исте године Министарство је откупило и предало Црквеној општини гробницу Чарнојевића, а Управа Дунавске бановине доделила је помоћ од 20.000 динара за оправку гробнице.
    Просторије у Каштелу између два рата користиле су аграрне заједнице, Соколско друштво, Удружење ратних дОбровољаца и четника, Пољопривредни одбор и Српско културно просветно друштво „Просвета”. Доцније, 1938. и 1939. године ту су смештене пошта и канцеларије општине Чарнојевићево.

    ИЗВОР: Илија Војводић, Станко Војводић – Колонизација Руског Села 1919 – 1941.

  4. vojislav ananić

    КОЛОНИЗАЦИЈА
    (РУСКО СЕЛО)

    По завршетку првог светског рата и припајања Војводине Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца знатан број становника из пасивних крајева наше земље добио је аграрном реформом земљу и колонизирао се у Срему, Бачкој и Банату. Y Руско Село се у времену од 1921. до 1936. године доселило око 340 породица.
    Велепосед у Руском Селу налазио се у власништву Анастазије Сечењи (роћене Зичи) и њене сестре Марије која је располагала са једном четвртином имања.
    Посед се састојао од:
    — оравице 4517 kj и 446 kv hv
    — врта 7 kj и 254 kv hv
    — пашњака 36 kj и 510 kv hv
    -— шума 9 kj и 1541 kv hv
    — нЕплодна Земљишта 83 kj и 337 kv hv
    Укупно: 4563 kj и 1541 kv hv
    Читав посед je 1919. године секвестриран и предат државној управи. Од наведене површине наредне године одвојено је у сврхе аграрне реформе 1468 kj и 1131 kv hv. Државни комесаријат, на чијем челу се налазио Крста Милетић, обраћивао је у својој режији 350 kj са инвентаром одузетим од власника, 2000 јутара држали су у вишегодишњи закуп Немци из Руског Села и околине, а остатак од око 815 kj продаван је у аренду на годину дана.
    Године 1921, комесар Милетић је захтевао од Жупанијског аграрног уреда у Бечкереку да се економија комесаријата максимално повећа. Мећутим, Уред то није прихватио. Донео је одлуку да величину економије остави на прошлогодишњем нивоу. Уз то је решењем раскинуо важност вишегодишњег закупа и сву површину грофица je посредством свог правног заступника др Ивана Гроба упутила жалбу Министарству дољопривреде и захтевала да јој се шири максимум прошири обрадивом земљом до висине од 347 kj. Како се шири максимум давао искључиво у необрадивим површинама, Министарство је жалбу одбило као неумесну и на закону незасновану.
    Коначно је Банска управа 24. новембра 1931. године на следећи начин расподелила бивши посед Анастазије Сечењи:
    Аграрном реформом земљу су добили у највећем броју добровољци, учесници у балканским ратовима и првом светском рату. Највише је било добровољаца са Солунског фронта и Добруџе. То су углавном били добровољци из Херцеговине, Лике, Босне и Далмације, а у мањем броју колонисти из Црне Горе.
    Било је неколико добровољаца који су као непунолетни младићи учествовали у овим ратовима, дошавши о свом трошку из Америке да се у саставу црногорске војске боре против Турске и Аустрије, те су на основу тога добили добровољачка уверења и право на колонизацију.
    Добровољачка уверења и право да се колонизирају у Руско Село добили су и двојица учесника у ратовима за ослобоћење 1875— 1878. године. Добровољачку земљу у Руском Селу добио је и један руски емигрант, пуковник царске Русије, Василије Бочковски. Он је за време српско-турског рата од 1876. до 1877. године као кадет добровољно учествовао у рату на територији Србије у дивизији генерала Черњајева. После емигрирања из Русије, на основу споменутог учествовања у рату, добио је земљу у атару Руског Села.
    Знатан број насељених добровољаца истакао се у ратовима и био одликован Караћорћевом звездом или Обилића медаљом. Мећу насељеницима било је и неколико тешких ратних инвалида. Од државе су добили, као и остали колонисти, земљу. Пошто су били неспособни за приврећивање, а нису добили никакву инвалидску пензију или другу врсту помоћи, живели су у веома тешким условима.
    Поред добровољаца, земљу у Руском Селу добили су и беземљаши или сиромашни сељаци из Карлова, један део Кикинћана, колонисти и аутоколонисти из пасивних крајева. Аутоколонисти су без икаквих гаранција долазили у Руско Село, где су многи подмићивањем или на основу неке препоруке добијали земљу и стално се насељавали.
    Доста велики број досељеника првобитним планом колонизације није био предвићен да се настани у Руском Селу, већ у Ченеју и Оросламошу. Y Ченеју су била насељена 22 добровољца из Лике. У Ченеју, као чисто српском селу, били су веома лепо примљени. Староседеоци су им чинили разноврсне услуге, упућивали их у обављање пољопривредних послова и помагали им у раду. Многи од досељеника дошли су са породицама и били су смештени у спахијским шталама, где су становали. Један од њих био је купио кућу у Ченеју. Колонисти су организовали своју аграрну заједницу, којој је држава пружала пуну помоћ и подршку. Када је 1921. године извршено коначно разграничење и Ченеј припао Румунији, румунске власти су убећивале насељенике да остану у Ченеју и обећавали им да ће ту уживати све бенефиције које уживају ратни добровољци у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Колонисти ту понуду нису прихватили. Напустили су Ченеј и колонизирали су се у Руском Селу, а са њима је дошло и пет староседелаца са породицама, који су из Добруџе или Америке дошли на Солун и борили се у саставу српске војске.
    Y Оросламошу је од каснијих Рускоселаца на имању грофа Баћањија било насељено 36 добровољаца из Црне Горе, 8 из Босне и 3 из Далмације. Становали су у спахијским шталама на мајурима Велики и Мали Шимун.
    Жупанијски уред у Великом Бечкереку својом одлуком од 23. априла 1921. године одузео је поседнику Баћањију сав живи и мртви инвентар. Државни секретаријат је, преко аграрне заједнице, насељеницима доделио обраћену и засејану земљу, затим по пар волова, краву, по пет оваца, кола и дрљачу.
    После коначног разграничења један део оросламошког атара припао је Румунији, па су се поменути колонисти преселили у Руско Село. Собом су довели краве, а остали инвентар су продали и по коначном насељавању купили коње. Неколико година касније гроф Баћањи је, преко свог правозаступника, поднео тужбу против ових добровољаца, тражећи одштету за поорану и засејану земљу и инвентар. Добровољци су упутили делегацију у Министарство пољопривреде да се жали против поседникових захтева, Тамо им је речено да нису дужни да плате никакву одштету пошто је грофу Баћањију на име одштете остављен супер максимум на његовом бившем поседу у Лудбрегу код Вараждина. Из постојеће документације види се да је велепоседнику остављено око 45 јутара ораница и 2020 јутара шуме на име супермаксимума.
    Насељавање колониста из Драгутинова (Карлова) извршено је посредовањем Недељка Дивца. То су већином били беземљаши или сиромашни сељаци, гласачи Социјалистичке партије.
    Један део становника Кикинде тражио је на основу добровољачких уверења или пак врло сиромашног материјалног стања да се кикиндски пашњак у величини од 1850 kj парцелише и њима подели. Мећутим, Министарство пољопривреде својом одлуком од 1920. године не дозвољава да се пашњак дели, па је Министарство за аграрну реформу, уз посредовање Олге Веселиновић, донело одлуку да се њих 48 колонизирају на поседу Анастазије Сечењи у Руском Селу. Извршено је парцелисање дела имања и уведени у посед добровољци и месни интересенти из Велике Кикинде. Након годину дана уведени су у посед као власници земље на делу имања који гравитира према Кикинди, пошто је земља која им је била првобитно надељена припала грофици на име максимума.

    ИЗВОР: Илија Војводић, Станко Војводић – Колонизација Руског Села 1919 – 1941.

  5. vojislav ananić

    Руско Село

    Један од најстаријих трагова насељавања Руса на подручју данашње Србије, представља име Руског Села у Банату. Ово насеље се на мађарском језику зове Оросин (Oroszin). Име му је изведено од мађарског термина „Орос“ (Orosz), што значи „Рус“. 1

    Ово место се у документима помиње већ 1333/35. године. Касније су у њему живели Срби. Године 1581. у Оросину (Руском Селу) је било 5 српских породица. Српско становништво је ово насеље имало и 1660. и 1666. године. 2

    Године 1717. Оросин је имао 10 домова. Касније је ово насеље опустело, тако да је на мапи из 1723/25. Мали Оросин забележен као ненасељен. Године 1767. у Оросин су насељени Немци, а 1776. Мађари из околине Сегедина. У овом месту се од 1823. године налазио и дворац грофовске породице Чарнојевић. 3

    • Војислав Ананић

      КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)

      РУСКО СЕЛО

      Пише: др Милан Мицић

      Колонија Руско Село, код Велике Кикинде, настала је на велепосједу Анастазије Сечењи површине 4.653 к. ј. којем је у процесу аграрне реформе одузето за њене потребе 4.340 к. ј. Колонисти из Лике, Баната, Херцеговине, Боке Которске, Црне Горе, Босне и Далмације формирали су колонију уз мађарско-њемачко насеље, 10 км источно од Велике Кикинде са низом њемачких села у својој близини: Хајфелд, Масторт (данашњи Нови Козарци), Свети Хуберт, Солтур, Шарлавил (данашње Банатско Велико Село) и Наково. Ка сусједном великом колонистичком насељу Војвода Степa водио је атарски пут непроходан у јесењим и зимским мјесецима тако да су колонисти у рускоселској колонији били социјално изоловани.Окружење у којем је формирана рускоселска колонија било је састављено од владајућих народа у бившој Хабсбуршкој монархији и српске ратне ветеране – добровољце у својој близини посматрало је као нежељене симболе нове државе и рушиоце старог поретка. Неприхваћеност колониста од стране друштвене средине била је врло изражена, а противници аграрне реформе нападали су рускоселске колонисте изражавајући непријатељство према њима као страном тијелу у банатском историјском простору.

      ЦРЊАНСКИ ПИСАО О НЕТРПЕЉИВОСТИ ШВАБА И ДОБРОВОЉАЦА

      Милош Црњански у свом чланку објављеном у београдској Политици децембра 1923. године Гробница Чарнојевића изнио је тврдњу да „Швабе из села говоре о добровољцима као о самом паклу.” Католички свештеник Палфи у истом тексту изјавио је Милошу Црњанском: „Изгубио сам отаџбину. Ја сам Мађар, господине! Све су криви добровољци. Да они нису дошли све би остало по старом. Постоји група људи који извјештавају грофа у Пешти о свакој штети која је имању нанета, а гроф преводи на енглески и шаље гдје треба. Све ће то ваша држава једног дана скупо платити, свако дрво, сваку краву.” „Швапско село било је у закупу грофова, а сада је у закупу колониста”, наводио је Милош Црњански у истом чланку. Око 2.000 к. ј. велепосједа обрађивали су до 1923. године Нијемци из Руског Села, Хајфелда и Масторта када је Жупанијски аграрни уред из Великог Бечкерека разријешио овај закуп, а земљу привремено додијелио насељеним колонистима. Свештеник Палфи тврдио је да су добровољци опљачкали гробницу Чарнојевића и да су скинули златне мамузе са покојниковог тијела иако су се први добровољци из Лике појавили на овом велепосједу у прољеће 1922. године три и по године послије великих немира, насиља и пљачке који су се дешавали у Банату новембра 1918. године у вакуму двије власти одлазеће аустроугарске и долазеће југословенске. Ни мађарско, ни њемачко становништво нису били корисници југословенске аграрне реформе, а напетост између колониста и локалног мањинског становништва појачавала је лоша социјална позиција мађарског живља.

      ЛОВАЧКО ДРУШТВО ПРИВУКЛО И ЈЕДНЕ И ДРУГЕ

      У Земљорадничкој кредитној задрузи у Руском Селу коју су формирали локални Мађари од 278 чланова ове задруге 81 је био без земље, 127 чланова имало је до 5 к. ј. земље, 36 чланова посједовало је 5–10 к. ј. земљишта, а 34 члана 10–20 к. ј. земље што значи да је без земље или са врло мало земље у Руском Селу било 75% мађарског становништва. Зато су у селу ријетке биле тачке додира између колонизованог и локалног мањинског становништва. То је било ловачко друштво у којем се налазило 10 ловаца колониста и 5 ловаца из редова рускоселских Мађара, као и фудбалски клуб непосредно пред Други свјетски рат као кључна модернизациона и хомогенизујућа појава у Руском Селу.Колонисти унутар нове заједнице поред односа са мањинским заједницама у окружењу као основно питање имали су питање градње свог новог локалног идентитета, односно хомогенизацију завичајних и статусних разлика (добровољци – колонисти са општим условима).

      КОЛОНИСТИ СТИГЛИ ИЗ БАНАТА, ХЕРЦЕГОВИНЕ, ЛИКЕ, БОКЕ И ДАЛМАЦИЈЕ

      Колонију Руско Село населило је у периоду 1922–1941. године 345 породица, 182 породице добровољаца, 144 породица колониста, 18 породица аутоколониста и 1 породица оптаната. Најбројнију досељеничку групу чинили су колонисти из Баната (Карлово, Велика Кикинда, Темишвар) – 112 породица или 32,4% насељених, затим из Херцеговине (Столац, Чапљина) – 84 породице или 24,3% насељених, из Лике (Кореница, Удбина) –70 породица или 20, 2% насељених из Боке которске и Црне Горе (Будва, Цетиње) – 42 породице или 12, 1% насељених, из Босне 22 породице или 6,3% насељених из Далмације 10 породица или 2,8% насељених. У рускоселску колонију доселили су се колонисти из 102 села, а године 1939. Српска православна црквена општина Чарнојевићево бројала је 1.634 лица или просјечна породица имала је 4,6 чланова. Различито вријеме доласка колониста у колонију такође је отежавало процес међусобне интеграције и процес акултурације досељеника новом простору. Тако су колонисти из Лике у колонију дошли 1922. године као и досељеници из српских села у Румунији, колонисти из банатског села Карлова (данашње Ново Милошево) почели су да долазе 1923. године као и колонисти из Херцеговине и Боке Которске и Црне Горе, колонисти из Велике Кикинде стизали су у рускоселску колонију у периоду 1929–1935. године.

      ЛИЧАНИ ПРВИ СТИГЛИ У ЧЕНЕЈ

      Део личке колонистичке заједнице раније је ушао у процес колонизације. Група српских добровољаца из Лике (20 добровољачких породица) 1920. године била је насељена у Ченеју. Банатски гласник из Великог Бечкерека бр. 195 од 11. септембра 1921. године донио је текст који сликовито описује утицај несталности граница у Банату на судбину ове колонистичке заједнице:„У Ченеју, у Великој Глави, на имању барона Чавошија, насељено је преко 20 породица наших кршних Личана. Свака од тих породица има најмање троје дјеце. Насељени су ту већ годину дана по упутству др. Душана Гргина и Душана Богдановића. Годину дана су ти људи који су били добровољци у нашој војсци патили се и мучили да на нашој граници подигну живи српски бедем. Бог је њихов труд благословио, летина је понијела добро, срећни су били све до прије неког дана, до дана када је у Ченеј дошла Комисија за разграничавање. Тада су чули страшну вијест да их Министарство за аграрну реформу населило на туђем, румунском земљишту. Узнемирени том вешћу наши добровољци су послали два представника: Кораћа и Олбину да пођу у Београд; ту провјере вијести и затраже мјесто куда ће се преселити, ако збиљски дође до тога да наш несретни Ченеј припадне Румунији.”У прољеће 1922. године лички добровољци стигли су у Руско Село на мајур Ифигенију којег су они називали Гелија. Ову досељеничку групу дубоко узнемирену сеобом из румунског Баната затекао је крајем 1923. године Милош Црњански. „Насељеници су, као и другдје у Банату, Личани, већином потпуно биједни и одсутни. Има међу њима људи који говоре енглески, то су „Американци”. Њих 23 закупили све. „Бацише нас на голу земљу, гдје нам је стока и коме да радимо. Земљу додјељују и узимају. Смjештају нас у Румунију. Премjештају нас као коње на пашњаку. Зар смијемо да продамо ону биједу у Лици и Босни, да преселимо жену, дјецу, оца. Зар не чујете како говоре да ће нам земљу одузети” , говорили су насељени добровољци.

      ХЕРЦЕГОВЦИ ЗА РАДИКАЛЕ, ЛИЧАНИ ЗА ДЕМОКРАТЕ

      У колонији су нарочито били изражени судари личке и херцеговачке досељеничке групе око позиционирања у новом насељу што је било подстакнуто различитим политичким опредjељивањем различитих досељеничких група. (Досељеници из Херцеговине гласали су за Народну радикалну странку, а из Лике за Демократску странку односно од 1924. године за Самосталну демократску странку Светозара Прибићевића политичког вође Срба из Хрватске.) Радослав Херета из Друге аграрне заједнице (херцеговачке) 31. августа 1924. године жалио се Савезу аграрних заједница за Банат да је Прва аграрна заједница (личка) узурпирала грађу за градњу кућа.Занимљиво је писмо Радета Бјелице из Блаца код Стоца од 16. маја 1935. године упућено Савезу аграрних заједница за Банат које најбоље илуструје напетост међу ове двије завичајне групе:Члан сам Прве аграрне заједнице личанске, иако сам Херцеговац. Не добијам зајмове зато што сам Херцеговац. Личани се сада уздају у Дошена. Сад ми говоре: „Нека ти поможе Матић и твој Херцеговац Братић за кога си гласа”. Криво им што нисам гласао за њиховог Дошена… Заосто сам у њиховој заједници онда када су се Херцеговци одвајали из Прве у Другу… Видим они већином дугују Савезу двадесет до тридесет хиљада и опет добијају, а ја који дугујем шест хиљада не могу да добијем, ваљда док они оволико исплате и ја ћу сигурно. Мислим на Личане. Они ће увијек унапријед, пошто им се изашло у сусрет. Господо! Чим се тица одвоји од свог јата и дође у туђе тамо нема никаквог права!

      ЦРКВА САБРАЛА СВЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

      Хомогенизујући фактор у градњи идентитета рускоселске колоније био је њихов однос према окружењу и потреба да обиљеже простор свог насељавања тражећи у јаким симболима попут градње православног храма или добијања засебне политичке општине свој идентитетски код и чињеницу међусобног спајања разнородних завичајних заједница.Градња православног храма у колонији окупила је насељеничке заједнице, а у Црквеном одбору спојила двије заједнице које су се бориле око позиционирања у новом насељу: херцеговачку и личку. Градња цркве интензивирана је 1934. године, њени темељи освећени су 28. августа 1934. године, а црква је завршена 1935. године. Архитекта храма Успења Богородице у Руском Селу био је чувени новосадски архитекта Ђорђе Табаковић који је храм пројектовао у националном моравском стилу. Руски емигрант који је живио у селу Владимир Зелински исликао је зидне слике у храму и потписао се на композицији слике Сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем.

      ОТКУПИЛИ ДВОРАЦ ЧАРНОЈЕВИЋА

      Колонисти су 1936. године спријечили рушење, а потом откупили дворац Чарнојевића у Руском Селу и двије успјешне акције подстакле су их да се током 1938. године посвете отцjепљењу од политичке општине Руско Село и стварању сопствене политичке општине. Општинску управу у Руском Селу чинио је 21 одборник од којих је њих седморица било српске националности. На сједници општинског одбора од 26. априла 1938. године српски одборници Раде Војводић из Грађана код Цетиња и Душан Мартиновић из Брајића код Будве затражили су формирање посебне српске општине са образложењем да су „Срби увијек надгласани и да су у општини неравноправни.” Југословенске власти процијениле су да српски живаљ у окружењу мањинског становништва треба ојачати формирањем посебне општине и указом бр. 566, његовог краљевског величанства краља Петра II од 7. октобра 1938. године, проглашена је засебна општина Чарнојевићево. До њемачке окупације Баната априла 1941. године функционисала је општина Чарнојевићево, а 8. маја 1939. године постала је и засебна матичарска општина.Крајем четврте деценије 20. вијека у рускоселској колонији постојао је заокружен политички, друштвени и културни живот. Фунционисале су у њој три аграрне заједнице (личка, херцеговачка и банатска), Прва српска земљорадничка задруга, Соколско друштво, Пољопривредни одбор, Просвjета, Мjесна организација Савеза ратних добровољаца Краљевине Југославије, Удружење четника за слободу и част отаџбине, у колонији су се одвијале позоришне представе, чак се у колонији догодио бокс меч Грго Пеза–Јоко Борета и два пута су приказане игре руских козака – емиграната.

      Извор: СРПСКО КОЛО, август 2020, стр. 14