Naša imena i prezimena Reviewed by Momizat on . Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić piše o poreklu srpskih imena i prezimena  „Ono što je azbuka u jeziku, a brojevi, zbirovi i integrali u matematici – to Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić piše o poreklu srpskih imena i prezimena  „Ono što je azbuka u jeziku, a brojevi, zbirovi i integrali u matematici – to Rating:
You Are Here: Home » Autori » Naša imena i prezimena

Naša imena i prezimena

Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić piše o poreklu srpskih imena i prezimena 

„Ono što je azbuka u jeziku, a brojevi, zbirovi i integrali u matematici – to je rodoslovlje u istoriji i etnologiji familije, roda i naroda. Narod bez rodoslovlja, narod bez učiteljice života – istorije“ – čika Laza Gružanski (Bogoljub M. Lazarević – Andrić)

Rodoslovlje (genealogija, vodi poreklo od grčkih reči genea „porodica“ i logos „znanje“) je nauka koja proučava porodičnu istoriju i poreklo. Ono se bavi pronalaženjem predaka neke osobe i ostalih potomaka tih predaka, pri čemu se koristi istorijskim dokumentima kako bi se ustanovila biološka, genetička ili porodična srodnost.

Rodoslov i istorija porodice se razlikuju u značenju: dok je rodoslov tek faktografski pregled ličnosti i njihove međusobne istorije, istorija porodice (familije) sadrži i životne detalje i sadržajno je bogatija. Da bi se proučavala patronimija, nauka o prezimenima, mora se najpre dobro savladati onomastika, nauka o imenima i njihovom poreklu, kad i gde su se pojavila, kod kojih naroda, jer svako prezime najčešće potiče od imena nekog od predaka.

Mnoga jevrejska (semitska) imena, koja su izvedena iz Biblije, su pretvorena na srpski način, npr. Johanan, pa grčki Joanis, pa srpski Jovan, Danijel – Danilo, Mose – Mojsije, Atanas – Atanasije, Petar – Petronije…

Mnogo je imena koja su preuzeta od drugih naroda, ali su naša, srpska prezimena, uglavnom slovenskog porekla. Najviše imena među Srbima vodi poreklo od narodnih reči bog, brat, rad, drag, mil… Srbi često daju imena i prema važnim ličnostima iz svoje istorije. U srpskom narodu čovek i njegov karakter poistovećuju se sa imenom. Tako se rđava i ukaljana imena na zlu glasu, kukavica, izdajnika, zlikovaca, lopova, ljudi bez časti, poštenja i junaštva ne množe. Srbi su se izborom imena borili za opstanak, dobrotu i lepotu, za zdravlje i protiv zlih sila, za mladost i radinost, blagost i mir. Ljudi umiru, ali zapisi imena ostaju.

Naša današnja znanja o prezimenima proizilaze iz činjenice da se s njima rađamo pa su stoga ona nešto uobičajeno, nešto o čemu ni ne razmišljamo. Ime nam redovno daje neko kome smo dragi, majka, otac, rođak, kum ili neki porodični prijatelj. Stoga imena gotovo bez izuzetka iskazuju neku dobru, poželjnu karakteristiku ili iskazuju nadu da će njegov nosilac postići cilj zadan imenom.

Prema knjizi „Lična imena kod Srba“ Milice Grković, Srbi raspolažu sa preko 11.500 različitih imena (7.899 muških i 3.612 ženskih). Od muških imena 4.785 je slovenskog porekla, a od ženskih 2.142 istog porekla. S prezimenima je u dobroj meri drugačije: njih nam daju oni udaljeniji, ravnodušni i manje dobronamerni, pa otuda ponekad i rugalačka prezimena. Prezimena, u stvari, uvek nasleđujemo od svojih predaka. Ime i prezime su lična karta svakog čoveka. Ime predstavlja i oličava ličnost, prezime tradiciju, poreklo, korene i pretke.

U prva prezimena u Srba mogu se ubrojati i slovenska plemena Ljutići, Bodrići… još iz 9. veka. U 13. i 14. veku, u mnogim krajevima, nije još bilo ustaljeno prezime kao drugi član imenske formule. Veliki privredni prosperitet postignut je u srednjevekovnoj državi Nemanjića. On je bio ispred dostignuća tadašnjih evropskih zemalja. Čak i posle Kosovske bitke srpska država je pod vladavinom Stevana Lazarevića, a naročito Đurđa Brankovića, spadala u red najbogatijih država tadašnje Evrope.

Srpsko selo u Vojvodini nastaje i formira se još u doba seobe naroda 1690. Godinama su Srbi bili jedini stanovnici južne Panonije da bi povremeno bili pod vlašæu Bugarske, Vizantije, Mađarske, Turske, pa Austrougarske. Boreći se za svoja prava, uspeli su da sačuvaju svoj integritet. Kao dobri ratnici čuvali su više od dvesto godina granice austrougarske monarhije. Srbi u krajevima pod Mlecima, Ugrima ili Austrijom, imaju prezimena u 15, 16. i 17. veku.

Naša prezimena mahom nastaju tako što se prisvojni umetak –ev, ili – ov i sufiks – ić dodaju imenu oca, majke, dede… Srbi u tuđini, najbolje se raspoznaju po jeziku i imenima i prezimenima. U nekim prezimenima, niti se čuje a niti označava u pismu intervokalsko J: Ilić (prema Ilijić), Ananić (prema Ananijević)… I još nešto: naši ANTROPONIMI (muška i ženska imena) iz tih dalekih vremena, beleženi su isključivo tuđom grafijom, s pogreškama koje nisu u duhu glasovnih vrednosti našega jezika.

Zapadna Evropa je širila talas identifikacije prezimenom kao stalnim i naslednim članom dvočlane imenske sintagme. U Hrvatskoj se počinju uvoditi PREZIMENA od Tridentskog koncila (1545 – 1563. godine) – kada su se počele kao obavezne voditi matične knjige rođenih, venčanih i umrlih.

Najstariji popis stanovništva Srbije potiče iz 1476. godine. Posle ovog, Turci su izvršili još šest popisa u periodu od 1516. do 1572. godine. Beleženje imena i prezimena u matičnim knjigama nije vršeno istovremeno u svim srpskim krajevima. Tako je Mitropolit Karlovački Pavle Nenadović izdao 26. 6. 1753. okružnicu o uvođenju i vođenju matica rođenih, venčanih i umrlih. Naredbom kneza Aleksandra Karađorđevića prezimena se uvode od 1842. godine, a u Turskoj tek od 20. veka. Za period od 1863. godine pa dalje, već je lakše. Tu postoje u prvom redu pisani podaci o rođenima, venčanima i umrlima.

Prezimena su ustaljena i bez teškoća se može rekonstruisati deo porodičnog stabla do današnjih dana. Generalno se može reći da su se prezimena u svom današnjem obliku često prilično „odmakla“ od početnog oblika zbog glasovnih promena i vladajućeg jezičkog standarda. Državne matične knjige prva je uvela Engleska, 1538. godine, a godinu dana kasnije takvu praksu počinje sprovoditi i Francuska. U 18. i 19. i ponegde 20. veku crkvene matične knjige služile su kao državna evidencija, npr. u Austriji od 1751. do 1939. godine, a u Nemačkoj do 1876. godine. U nekim državama i danas vlada takva praksa – Crkva ima ulogu državnih matičnih ureda.

IZVOR: Velibor Lazarević „Srpski imenoslov“, BOOK MARSO, 2001, Beograd; Petar Stevanović „Onomastikon“, izdaje „Orfelin“, Beograd, 2001; Velimir Mihajlović „Srpski prezimenik“, „Aurora“, Novi Sad, 2002; Petar Šimunović „Naša prezimena“, Nakladni zavod Matice Hrvatske, Zagreb, 1985; Bogoljub M. Lazarević – Andrić „Praktikum rodoslova – porodičnog stabla“, „Čigoja štampa“, Beograd, 1998)

PRIREDIO: Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić

 

 


Komentari (36)

  • Mile Santrac

    Molim Vas ,napisite nesto o poreklu prezimena SANTRAČ

    s postovanjem
    Mile Santrac

    Odgovori
  • milan

    PREZIME JE OČEV BILJEG,
    A IME JE MAJČINA NADA.

    MILAN DIVJAK LIČKI
    Novi Sad

    Odgovori
  • Saša Đurđević

    Nesto vise o prezimenu Djurdjevic i odakle vode poreklo.

    Odgovori
  • Darko

    Dodajte na spisak prezime Bižić.

    Odgovori
  • ZoranBG

    Poštovani, dodajte prezime ŠKARIĆ u spisak prezimena. Moji su iz Lipovog Polja, Lika. Slava SVETI NIKOLA. Takođe nešto više o poreklu prezimena

    Odgovori
  • Milan Bogunovic

    ________________________________________

    Srpsko pleme Bogunovića

    – Dr Ruža Ćuk i dr Ilija Sindik došli su do podataka da su potomci Nemanjića po muškoj liniji postojali u bratstvu Bogunovića, u Dubrovniku, gde se naselio Lavrentije Bogunović, sin Boguna Nemanjića. On je 1350. otišao u pratnji cara Dušana za Dubrovnik, i tu se porodica održala 252 godine – kaže ovaj istoričar, i dodaje da su kasnije nastavili da traju kroz hercegovačke porodice Zuroviće i Zurovce, i islamske Ramoviće i Zuhriće, kao i porodice Bogunovića, u šibenskom području. Od njih su nastali ogranci Adamovići, Cvjetičani, Miljuši, Kovačevići, Škundrići i Grmuše.

    Poreklo srpskog plemena Bogunovića (malo ljudi zna da je ovo i plemensko ime, a ne samo lično prezime) je iz današnjeg područja severne Crne Gore (misli se na Staru Hercegovinu, koja je osvojena/oslobođena 1876. godine, u ratu protiv Turaka od strane Srba iz Crne Gore i njihovog poglavara knjaza Nikole I Petrovića).

    Veći deo pripadnika ovog plemena migrirao je krajem srednjeg veka ka području današnje Hercegovine, zatim prema Lici (Vrelo Zrmanje) i delom ka Severnoj Dalmaciji, te kasnije Bosanskoj Krajini, … itd.
    Manji broj porodica iz ovog plemena prihvatilo je katoličku veru (uglavno je u pitanju prekrštavanje u 18-19 veku) većinom zbog napredovanja u vojnoj službi, tj. vojno-političke karijere, a tek par porodica je u Bosni prihvatilo islam kao svoju religiju, s druge strane preko 95% plemena i dalje je pravoslavnog verskog opredeljenja.

    U dubrovačkom arhivu su zabeležene dve informacije koje potiču sa prostora Hercegovine, odnosno Popova polja, a vezane su za pleme/porodicu Bogunović.
    Prvi put tamo se pominje neki Cvjetko Bogunović, iz Popova polja (kraj Trebinja), koji je bio zastupnik nekom Grdoju Tributinicu u Dubrovniku 8. januara 1371. godine.
    Drugi put se pominje neki Brajko Bogunović iz sela Kotezi u Popovom polju. On se unajmljuje u Dubrovniku pod određenim uslovima koji su regulisani ugovorom obe strane.

    Prezime Bogunović se takođe spominje i na prostoru današnje Crne Gore od 1435-1940. godine u Kotoru i Sudnom Crnom Platu.

    Vrelo Zrmanje

    Više autora je pisalo o plemenu Bogunovića:

    – Vladislav Skarić „Porjeklo pravoslavnog naroda u sjeverozapadnoj Bosni“ (str. 29, Glasnik Zemaljskog muzeja, Sarajevo – 1918.)
    … Takva jedna starija porodica su Bogunovići, koji su po porodičnoj tradiciji došli iz Raške pod Bjelaj. Poslije su se digli i otišli u Zrmanju (izvorni kraj rijeke Zrmanje), pa su se odatle raširili po Lici, sjevernoj Dalmaciji i sjeverozapadnoj Bosni. Njihovi su bratstvenici Beronje, Kovačevići, Pašići i Pjanići. Svi slave sv. Jovana. ….

    Na jednom drugom mestu (str. 30) on kaže … Bogunovići po pravnim tradicijama donesenim iz Raške bili su prije naizmjence Popovići i Kovačevići.

    Za razumevanje gornjih navoda treba znati da se Raška oblast (tada najači srpski posed) u srednjem veku prostirala na zapad kroz srpske krajeve sve do reke Neretve.

    – Jovan Cvijić „Naselja i poreklo stanovništva“ (knjiga 20, str. 348, Srpski etnografski zbornik u izdanju Srpske kraljevske akademije – 1925.)
    U delu teksta Pounje u Bosanskoj Krajini počev od strane 348 Milan Karanović (jedan od autora) kaže:
    … Bogunovići su (po Vl. Skariću) od Raške. To sam čuo i od njihovih bratsvenika u Lici, da su od Stare Srbije. Nina Kovačević, starac od 75 g. iz Malog Radića priča o poreklu svoga roda ovo: pre 300 god. pali su na Zmijanje pod Bjelaj. Kada su žene nabijale konoplje, izgori im kuća i u njoj tapije.
    Tada im Turci otmu zemlje i oni se sklone u Dalmaciju, upravo kada je Mletačka istisla Turke iz Dalmacije. Kada je Stojan Janković isterao Turke iz Like, preseli jedan ogranak u Liku u Zrmanju. Tu ih se brzo narodi toliko da su se morali raseljavati. Iseli ih 7 braće pre 150. g. u Vranovinu u Bjelajskom polju. I tu nisu mogli da se skrase i presele se u Doljane. Jedan brat je bio kovač. ….

    Slapovi reke Zrmanje
    Reka Zrmanja počinje da teče uz sela Bogunovići i Zrmanja Vrelo
    Pleme Bogunovića naseljava celu oblast reke Zrmanje sa svojim bratstvenicima

    U drugom delu teksta na str. 349 autor teksta kaže:
    … O tome se toliko sačuvalo da su „nekako jedno“ pa se eto „razrodilo“. Zbog toga sto su se razgranjavali u Dalmaciji, Lici i Bosanskoj Krajini to se pleme Bogunovića moze razvrstati u tri grupe rodova.
    Ni jedan mi slučaj nije poznat da su se između se ženili.

    U prvoj su grupi Bogunovići 21 k. u deset naselja; Kovačevići 97 k. u 21 n.; Pašići 31 k. u 6 n.; Pjanići 3 k.; Anušići 10 k. u 4 n.; Mazalice 12 k. u 6 n.; Bundale 4 k. u 2 n. i Đurašinovići 5 k. svega je od ove grane 183 kuće.

    U drugoj su u Dalmaciji razrođenoj grupi najači Adamovići. Iz Dalmacije su pali pre 200. g. u Smoljanu više Bosanskog Petrovca. Tu pobiju Turke, jer su im hteli da provedu silu na slavi, pa pobegnu preko planine u ovu oblast, a jedni u Prekosanje.
    U ovoj su grupi: Adamovići 27k. u 9 n.; Marčete 24 k. u 5 n.; Stojanovići 16 k. u 8 n.; Grmuše 25 k. u 18 n. i Tatići 15 k. u 5 n. Svega 107 kuća.

    U trećoj su ličkoj grupi Miljuši – Obradovići i Krajinovići. Ima ih u ovoj oblasti: Miljuša 26 k. u 13 naselja; Obradovića 18 k. u 7 n.; Cvjetičani 27 k. u 11 n.; Poznana 7 k. u 4 n.; Borića 6 k. u 3 n.; Krajinovića 10 k. u 6 n.; Škundrića 6 k. u 4 n.; Vranješa 5 k. u 2 n. i Rakića 1 k.

    Svega je bratstva Bogunovića u ovoj oblasti 396 kuća sa 22 prezimena i svi slave sv. Jovana.
    U Lici je samih Bogunovića 79 k. u 8 naselja.

    Od poznatih su istaknutih ljudi iz ovih grupa rodova: vojvoda iz ustanka 1875-78. Trivun Bundalo iz Hasana i pop Vajan Kovačević, zadnji lički hajdučki harambaša Laza Škundrić, i organizator austrijske žandarmerije u Bosni general Cvjetičanin.
    Izrazitih je njihovih plemenskih osobina, borbenosti i retke smelosti pop Mile Bogunović iz Vrela, koji je umro 1915., interniran u Aradu. …

    U istoj knjizi na strani 386 autor kaže sledeće:
    … Doseljenih rodova s J. i J. I ima zagasitije kompleksije (od crnomanjaste do smeđe u nijansama) i otvorenije plave.
    Izgleda da ih je od svih tih rodova 66% zagasitije, a 33% otvorenije kompleksije.
    Više su zagasitije kompleksije grupe rodova: Gakovići (najcrnje masti) Bogunovići, Popovići, Dmitrovići (po predanju ogranak roda Stojana Novakovića), Beronje, Radakovići, Uzelci, Dobrojevići, Kondići, Jeličići, Srdići, Rajilići, Stojakovići, Bogdanovići i Kačavende. Otvorenije su kompleksije najveća grupa rodova, koji su poreklom s J.: Rodić-Stojisavljević i Lalić-Prica.
    Pored njih su otvorenije kompleksije, ali drugog karaktera, grupa rodova: Majstorović-Ćulibrk i Banjac-Latinović.

    Violentnost Krajišnika ustanovio je Cvijić upoređujući ih sa Crmničanima u Crnoj Gori. Ona je najizrazitija kod rodova, koji su poreklom s Juga i zagasitije kompleksije. Kod njih ima najviše smelosti, borbenosti, ekspanzivnosti i epskog zanosa. Na njima se dadu pratiti nastupi plahovitosti i ubojitosti. Dali su najveći broj hajduka i vojvoda u ustancima.
    Najpopularnije su vojvode u Ustanku 1875-78. iz rodova, koji su starinom s J. i J. I.: Hajduk Pecija Popović, Trivo Amelica, Golub Babić, Trivo Bundalo, pop Vajan Kovačević, Simo Davidović i pop Jovo Gak.
    Pominjana je plodnost grupe rodova Rodić-Stojisavljević. Pada u oči njihova sposobnost da se prilagode svakoj sredini, oportuni su u politici i vole vlast po svaku cenu; dobri su trgovci. …

    – Branko J. Bokan „OPŠTNA SANSKI MOST“ (deo I, do jula 1941.)
    U delu knjige u kojem govori o porodicama koje nastanjuju područje Sanskog Mosta on na
    sredini stranice kaže:
    … Škundrići su se u Lici zvali Bogunovići i rod su sa Kovačevićima, Bundalama, Cvetičanima, a svi su se ranije, u Lici zvali Bogunovići.

    Prema pričanjima Laze Škundrića, posljednjeg ličkog harambaše, koji je hajdukovao 16 godina, Škundrići su iz Hercegovine. Tamo su ubili bega, pobjegli i naselili se u Bjelajsko polje. Hercegovački Turci saznaju za njih, pa su morali ponovo da bježe, ovaj put preko Grmeč-planine u kraj oko Palanke. …

    Lazar-Lazo Škundrić
    poslednji lički harambaša
    (Škundrići su pripadnici srpskog plemena Bogunovića)

    Kao izvor Bokan je koristio tekst „Iz starog zavičaja“ napisan od strane Bude Budisavljevića – Prjedorskog (Matica srpska, Novi Sad).

    – Milan Divjak Lički „LIČKI KALENDAR za svaku godinu“, Novi Sad, 1997
    U delu knjige u kome govori (podnaslov: DA SE NEZABORAVI DA SU SRBI ŽIVJELI U
    LICI I KRBAVI) daje spisak nekih mesta iz ovog kraja (bivše SFRJ) u kojima su pre 1991,
    živele pojedine porodice (pa pored ostalih i pripadnici plemena Bogunovića).
    Bogunovići su živeli u sledećim naseljima na ovom području (u zagradi su navedene porodice
    koje pripadaju ovom plemenu):
    1. Donji Lapac (Bogunović, Kovačević, Obradović i Cvetičanin),
    2. Gospić (Adamović, Kovačević, Krajnović, Obradović, Stojanović i Škundrić),
    3. Gračac (Bogunović, Kovačević, Marčetić, Miljuš, Obradović, Cvjetičanin i Cvetičanin),
    4. Korenica (Borić, Kovačević, Poznan, Stojanović i Cvjetičanin),
    5. Otočac (Borić, Kovačević, i Stojanović),
    6. Plasko (Stojanović i Cvetičanin),
    7. Plitvička jezera – Mukinje i Plitvice (Borić, Kovačević i Marčetić),
    8. Srb (Bogunović Marčetić, Miljuš i Obradović),
    9. Teslingrad (Bogunović, Obradović, Stojanović, Cvjetičanin i Škundrić),
    10. Udbine (Kovačević i Cvjetičanin),
    11. Velika Popina – Zrmanja (Škundrić),
    12. Vrhovina (Borić, Krajnović, Miljuš, Stojanović i Cvjetičanin),
    13. Dabar (Cvetičanin, Cvijetičanin i Cvjetičanin),
    14. Doljani – Donji Lapac (Bogunović, Miljuš, i Obradović),
    15. Medak (Borič),
    16. Ličko Petrovo selo (Adamović, Cvetičanin, Cvijetičanin i Cvjetićanin).

    – Prof. Nilola Laketa, istoričar: Prema knjizi Milana Divjaka, a po kazivanju starih,
    Pjanići su poreklom od Bogunovića, koji su iz Stare Srbije preko Crne Gore, Hercegovine,
    Bosne doselili u severnu Dalmaciju u Plavno.Odatle nakon 1689. pređoše u Liku, u Zrmanju.
    U Lici se Bogunovići narodiše te se prozvaše drugim prezimenima i raseliše po Lici i
    Bosanskoj Krajini. Jedni od njih su Pjanići.
    Pjanići kao i Bogunovići slave svetog Jovana.

    Četnički vojvoda Branko-Brane I. Bogunović (1911-1945) poznat je kao jedan od najvećih heroja u II Svetskom ratu na prostoru Ex-Jugoslavije.

    Četnički vojvoda Branko-Brane I. Bogunović
    (1911-1945)
    Bogunović na gornjoj fotografiji nosi originalno odelo vojvode Pavasovića iz ustanka protiv Turaka 1715. godine

    Zbog ovih zasluga dobio je iz crkve Sv. Petra – Donji Tiskovac (Tromeđa Like, Bosne i Pravslavne Dalmacije) staro odelo koje je pre njega najpre nosio vojvoda Pavasović u ustanku 1715. godine, a zatim i vojvoda Golub Babić u ustanku 1875. godine.

    Inače, upravo je vojvoda Brane Bogunović predložio vojvodu popa Momčila R. Đujića (na samom početku ustanka u Krajini) za komadanta slavne Dinarske četničke divizije, a tom prilikom je od strane prisutnih narodnih prvaka Bogunović izabran za pomoćnika komandanta Dinarske divizije.

    Vojvoda Momčilo R. Đujić
    (1907-1999)
    Komandant Dinarske četničke divizije izabran na predlog Brane Bogunovića
    Đujići su pripadnici srpskog plemena Vasojevića

    Poznata je pesma koja se u Krajini pevala tokom II Svetskog rata:

    „Bogunović Brane bije,
    sve ustaške divizije.
    Otadžbinu Srba kuje,
    ustašama poručuje:
    Oj, ustaše neka, neka
    duboka vas jama čeka,
    široka je jedan metar,
    a duboka kilometar.“

    Branko Bogunović je rođen 24. oktobra 1911. godine u Drvaru, a tragično je nastradao posle lakšeg ranjavanja prilikom proboja blokade u Paženima, 4. decembra 1944. godine, jer je ne dugo po istom zarobljen od strane svojih neprijatelja partizana.
    Iako je bio zarobljenik on je mučki ubijen već na samom početku 1945. godine, ili po pričanju nekih četnika Dinarske četničke divizije u zatvoru u Šibeniku ili Splitu, tokom maja 1945. godine.

    Dinarska četnička divizija formirana je posle ustanka na Dinari, 27. jula 1941. godine.
    Ustanak je toga dana buknuo u Drvaru na Bosanskoj strani, nedaleko od Tromeđe Bosne, Like i Dalmacije (odakle je delovao Mane Rokvić, kao komandant četničkog puka „Kralj Aleksandr I“) i za kratko vreme oslobođeni su delovi zapadne Bosne, južne Like i severne Dalmacije.

    Narodni prvaci sa Tromeđe (s levana na desno): vojvoda Mane Rokvić, vojvoda Đuro Plećaš i vojvoda Brane Bogunović

    Ustanak je dignut protiv ustaša koji su po zakonu NDH, trebali da sasvim istrebe Srbe na celom prostoru koji je pokrivala Pavelićeva koljačka takozvana “Nezavisna drzava Hrvatska”.
    Sva su se srpska sela na Tromeđi digla takoreći goloruka i vojnički neorganizovana. Trebalo se boriti za život i slobodu i rodno ognjište i u toj borbi otimati oružje bez igde ičije pomoći.

    Za uspešniju borbu potrebno je bilo formirati i organizovati vojne jedinice, a da se to postigne, sazvan je veliki Sabor narodnih prvaka i istaknutih komandanata iz ustanka.
    Taj je Sabor održan u jesen 1941. godine u zaseoku Zakosani, u osnovnoj školi, u istorijskim Crnim Potocima, tačno na geografskoj liniji gde se međe tri srpske pokrajine: Bosna, Lika i Dalmacija.
    Upravo tu je i kralj Petar I Karađorđević – Oslobodilac (1844-1921) vodio 1875. i 1876. godine borbe sa Turcima kao četnički komandant pod imenom Petar Mrkonjić.

    Na gore pomenutom Saboru narodnih prvaka rešeno je da se odmah pristupi organizovanju Dinarske četničke divizije i da se njen štab bazira na Gologlavu, vrhu planine Orlovice na Tromeđi.
    Tom prilikom na predlog Branka Bogunovića jednoglasno je izabran tadašnji sveštenik Momčilo R. Đujić za šefa Nacionalno-političkog odbora na Tromeđi i komandanta Dinarske četničke divizije, a Branko Bogunović izabran je za pomoćnika komandanta.

    U sastav Dinarske četničke divizije ušli su sledeći pukovi:
    – Puk ,,Gavrilo Princip“ (Bosansko Grahovo i okolina), komandant vojvoda Branko I. Bogunović
    – Puk ,,Kralj Aleksandar I“ (Petrovac – Drvar), komandant vojvoda Mane Rokvić
    – Puk ,,Kralj Petar II“ (Srb – Tiskovac), komandant Pajica Omčikus, a po njegovoj pogibiji vojvoda Mirko Marić
    – Puk ,,Petar Mrkonjić“ (Strmica, Plavno i Kninska sela), komandant vojvoda Momčilo R. Đujić
    – Puk ,,Vožd Karađorđe“ (Gračac i okolina), komandant Toćan Stanisavljević – Cicvara
    – Puk ,,Onisim Popović“ (Kosovo – Drniš – Vrlika), komandant Pavle-Pajo Popović, a posle njegove pogibije nasledio ga je Vladimir-Vlada Novaković

    Četnički pukovi „Gavrilo Princip“ i „Kralj Aleksandar I“ su 1943. godine, posle formiranja Grmečko-klekovačkog četničkog korpusa prerasli u brigade pod istim nazivima.

    Vojvoda Brane Bogunović i vojvoda Momčilo R. Đujić, komandant „Dinarske četničke divizije“
    Fotografija je nastala na reci Krki tokom II Svetskog rata

    Za Grahovo i Krajinu grahovsku formiran je četnički puk „Gavrilo Princip“, a za komandanta izabran je srpski junak sa Tromeđe, Branko-Brane Bogunović. On je bio glavni pokretač ustanka na Tromeđi, jer kao srpski rodoljub nije mogao gledati ustaše na srpskoj Tromeđi, a ni mirno posmatrati kako kolju srpski narod.
    Njegova ljubav prema srpskom narodu i srpskoj Tromeđi dovela ga je u prve redove četničke borbe. Za njegovu junačku borbu protiv Nemaca i ustaša, a za odbranu srpskog naroda, Vrhovna komanda na predlog Vojvode Ilije Birčanina, unapređuje Branka I. Bogunovića u Četničkog vojvodu i odlikovan Karađorđevom zvezdom 1942.godine.

    Brojne su istaknute ličnosti iz plemena Bogunovića:
    – Vojvoda Trivun Bundalo, srpski vojvoda/vođa u bosansko-hercegovačkom Ustanku 1875-1878;
    – Vojoda pop Vajan Kovačević, srpski vojvoda/vođa u bosansko-hercegovačkom Ustanku 1875-1878;
    – Vojvoda pop Mile Bogunović, srpski vojvoda/vođa u bosansko-hercegovačkom Ustanku 1875-1878;
    – Hajdučki harambaša Lazar-Lazo Škundrić, Lazo je bio i poslednji lički harambaša;
    – Vojvoda Branko-Brane I. Bogunović (1911-1945), pomoćnik komadanta DČD;
    – Dr Mladen S. Stojanović (1896-1942), narodni heroj NOB-a;
    – Tadija A. Anušić (1896-1942), osnovao je Stranku radnog naroda 1938. godine, narodni heroj NOB-a;
    – Generalmajor Uroš I. Bogunović – Roca (1914-2006), narodni heroj NOB-a;
    – Akademik prof. dr Sreten S. Stojanović (1898-1960), čuveni jugoslovenski (srpski) skulptor, učitelj mu je bio poznati francuski skulptor Émile Antoine Bourdelle;
    – Akademik prof. dr Ilija Stojanović (1924-2007), osnivač je moderne Katedre za telekomunikacije, koju vodi 19 godina, a. potom radi kao upravnik Zavoda za telekomunikacije i računarsku tehniku. Tokom 1984. godine predsedava u Komitetu za planiranje FM radiodifuzije. Sledeće godine izabran je za predsednika Svetske konferencije za korišćenje geostacionarne satelitske orbite, a 1987. godine predsedava Panelom eksperata organizacije „IFRB“ (International Frequency Registration Board);
    – Akademik prof. dr Branko Škundrić, član Akademije nauka Republike Srpske;
    – Prof. dr Petar Škundrić, sekretar Socijalističke partije Srbije (1991-1992) i aktuelni ministar u Vladi Republike Srbije (počev od 27, juna 2008);
    – Nikanor (Veljko) Bogunović, Episkop banatski, tj. vladika SPC;
    – Đorđe Bogunović, potpredsednik Skupštine Republike Srpske Krajine;
    – Borislav Bogunović, ministar policije Srpske Autonomne Oblasti (SAO) „Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, i potpredsednik Skupštine Republike Srpske Krajine;

    Dr. Mladen S. Stojanović
    (1896-1942)
    Narodni heroj NOB-a

    Tadija A. Anušić
    (1896-1942)
    Narodni heroj NOB-a

    Uroš I. Bogunović – Roca
    (1914-2006)
    Narodni heroj NOB-a i generalmajor Jugoslovenske narodne armije (JNA)

    Akademik prof. dr Ilija Stojanović
    (1924-2007)

    Akademik prof. dr Branko Škundrić

    Prof. dr Petar Škundrić

    Njegovo preosveštenstvo Nikanor (Veljko) Bogunović, Episkop banatski
    Vladika Srpske pravoslavne crkve (SPC)

    Plemensko bratstvo Bogunovića čine porodice koje danas nose 24 različitih prezimena (31 sa varijantama prezimena), a gotovo svima je Krsna slava sv. Jovan, jer je svega par porodica menjalo slavu. Inače, Srbi nerado menjaju slave, a ako su to i učinili to je isključivo bio rezultat nekih teških nedaća koje su pogodile konkretnu porodicu, a za koje po narodnom verovanju ovo predstavlja neku vrstu zadnjeg pokušaja izmene sudbine u pozitivnom smeru.

    Slapovi reke Zrmanje
    Pojas reke Zrmanje je oblast u kojoj se 1689. godine nastanilo srpsko pleme Bogunovića

    Pleme Bogunovića čine porodice:

    Adamović
    Anušić
    Beronja
    Bogunović
    Bundalo
    Cvjetičanin (uz varijante istog prezimena: Cvetičanin, Cvijetićanin, Cvijetičanin i Cvjetićanin)
    Đurašinović
    Grmuša
    Kovačević
    Krajinović (uz varijantu istog prezimena: Krajnović)
    Marčeta (uz varijantu istog prezimena: Marčetić)
    Mazalica
    Miljuš
    Obradović
    Pašić
    Pjanić
    Popović
    Poznan
    Rakić
    Škundrić (Škondrić)
    Stojanović
    Tatić
    Tomić
    Vranješ

    Odgovori
  • dragan

    Pozdrav.Da li mozete da mi kazete odakle potice moje prezime KATANSKI, ? Moj otac ,deda, pradeda su iz NEGOSLAVACA U Hrvatskoj Slavonija . Slava mi je Sveti Nikola.. Hvala unapred . Dragan Katanski. beograd.

    Odgovori
    • Defendor

      U Popisu stanovništva Republike Hrvatske iz 2001. godine ovo prezime se javlja samo u Negoslavcima (7). Pedesetih godina zabeleženo je u Negoslavcima (12) i Vukovaru (4). Ovo prezime je zabeleženo i u Orlovatu (Zrenjanin) uz prezime Andrejin. Krsna slava im je Đurđic. (Jovan Erdeljanović, Srbi u Banatu, Novi Sad, 1992)

      Odgovori
  • sladja

    Moze li nesto o poreklu prezimena -Erdoglija

    Odgovori
  • Vladimir

    možete li da mi date sve što imate o prezimenu MARINKOVIĆ

    Odgovori
  • milan

    mozete li da mi date sve sto imate o prezimenu KUNOVAC rodom iz Bugojna odakle je Aleksandar Vucic

    Odgovori
    • Defendor

      Portal Poreklo nema neku automatsku bazu koja bi po zahtevu samo izlistala sve podatke za prezime koje se traži. Podaci koji se objavljuju zasnivaju se ili na dostupnoj literaturi ili na ličnim saznanjima onih koji odgovaraju u komentarima.

      Na osnovu podataka koji su objavljeni na portalu Poreklo prezime Kunovac srećemo npr. u knjizi Milete Vojnovića Pljevaljski kraj, gde se spominju tri kuće Kunovaca u Jahovićima.

      Osim toga može se videti da se termin Kunovac javlja i kao toponim na prostoru Like i Dalmacije.

      Na prostoru Republike Hrvatske pedesetih godina zabeležen je samo jedan Kunovac i to u Splitu, dok je na Popisu stanovništva Republike Hrvatske iz 2001. godine, ovo prezime zabeleženo u najvećem broju u Zagrebu (11), Posavskim Brezima (4), Osijeku (3)… u manjem broju na prostoru Zapadne Slavonije i Dalmacije.

      Predlažem da pogledate digitalizovanu literaturu koja je objavljena na Digitalnoj biblioteci portala Poreklo.

      Osim toga, mogli biste nam reći koju slavu slave Kunovci iz Bugojna, tako bi se dalje sa većom sigurnošću mogla vršiti poređenja sa drugim Kunovcima, koji se eventualno nađu ili sami ovde jave.

      Odgovori
  • Filip

    Moze li nesto o prezimenu Erdoglija?

    Odgovori
  • srdjan

    Da li mozete nesto vise reci o prezimenu batjaktarevic

    Odgovori
  • Rade Brakočević

    Na koje Barjaktare(o) viće mislite? Je li greška :“batjaktarević“, kako ste naveli. Odakle je prezime, koja krsna slava? Šta vi znate?…

    Odgovori
  • Miloš Rajčić

    Ja znam da prezime Rajčić je jedno od najstarijih prezimena, staro je oko 4 veka .Starosedeoci su u Radincu ali su se preselili sada su na papazovcu.molim vas pomognite mi da saznam još o mom prezimenu.

    Odgovori
  • ranko vajukić

    Moli0 bih vas da mi napišete poreklo prezimena Vajukić. Ima nas opština laktaši, Republika srpska, kikinda,Beočin..Hvala

    Odgovori
  • Ana Sarvanović

    Poštovani,
    Volela bih da saznam nešto više o poreklu svog prezimena – Sarvanović. Nas je jako malo u Srbiji (oko dvadeset). Jedino što znam jeste da je deda, Miodrag Sarvanović, živeo u Užicu, a njegovi roditelji u Gornjem Milanovcu. Slava koju slavimo je Aranđelovdan. Ostale Sarvanoviće ne poznajemo, a neki od njih su u Pirotu.
    Značila bi mi i informacija gde mogu sama da istražim o prezimenu.

    Unapred zahvalna,
    Ana Sarvanović

    Odgovori
  • milorad

    Poštovani,
    interesuje me geografsko poreklo familije Šilić, odn. gde se sve danas mogu naći na teritiji bivše SFRJ

    zahvalan Šilić Milorad

    Odgovori
  • Mira

    Po[tovani,
    Interesuje me poreklo familije Lazarević iz Donjih Leskovic akod Valjeva, koji slave krsnu slavu Jovandan .

    Zahvalna,
    Mira Jovanović

    Odgovori
  • vojislav ananić

    I
    ZANIMLJIVI SRPSKI PREZIMENIK – Srpko Leštarić
    Jedan pokušaj stvaranja kataloga ređih i neobičnih srpskih prezimena
    PRISTUP
    Srećući tokom života ljude iz raznih naših krajeva, sretao sam se stalno s novim i novim, ponekad vrlo živopisnim prezimenima. Zanimljiva prezimena mogla su se često čuti i na radiju ili zapaziti u novinama i odjavnim špicama domaćih filmova i televizijskih emisija. Među svakih dvadeset ili trideset svakodnevnih, sto puta viđenih i oduvek znanih prezimena, ukazalo bi se poneko manje ili više neobično, veoma lepo, ili kao krojeno s namerom da iznenadi ili ispadne zabavno. Više puta sam čuo da polovina svih Srba nosi pedesetak najčešćih prezimena, ali niko nije znao da kaže koliko može biti onih drugih, manje poznatih i izvedenih ne od ličnih imena nego od nadimaka i od naziva za stvari i pojave. Jedino se uzimalo kao nesumnjivo da najneobičnija prezimena dolaze sa rubova srpskih etničkih prostora – iz Krajine, Like, Dalmacije, Hercegovine i Vojvodine.
    Proticale su godine, a obilju zanimljivih prezimena kao da nije bilo kraja. Prezimena kakva nikada ranije nisam čuo i koja bi mi često izmamila osmeh, pojavljivala su se neumorno, jedno po jedno ili dva po dva, kao pčele iz košnice. U jedan mah palo mi je na um da srpskih prezimena možda ima dva i tri puta više nego Srba! Apsurdnu, kakva jeste, tu malu misao više puta sam izricao u dokonom društvu pre gotovo pola stoleća, zabavljajući prijatelje prigodnim primerima. Nisam ni slutio da će me to jednoga dana dovesti dotle da počnem da beležim neobična prezimena, da pravim spisak koji će mi se u jednom času oteti, početi da mi diktira kako da ga radim, da bi se na kraju pretvorio u katalog dovoljno velik da liči na pravu knjigu.
    NASTANAK PREZIMENA
    Prva prezimena su u celom svetu nastajala kao prisvojni pridevi od očevog (otuda termin patronimi), a ređe od majčinog imena (matronimi). Tek s porastom stanovništva i formiranjem sedelačkih društvenih aglomeracija, pa i urbanih celina, pripadnici određenih bratstava počinju da sebe označavaju zajedničkim imenom, većma po starešini bratstva ili kakvom znamenitom pretku iz nedavne prošlosti, koji tako dobija status rodonačelnika. Otuda se u mnogim jezicima prezimena i zovu familijarnim imenima (npr. engl. /atpu pate, rus. familt)
    Potreba za ovim šire prepoznatljivim „nadimenima“ osetila se još u antici, među takozvanim plemstvom, radi jasnijeg isticanja i očuvanja naslednih prava unutar rodova koji su se počeli izdvajati svojim bogatstvom i uticajem. Glavni način za tvorbu prezimena bio je dodavanje prisvojnih nastavaka na lično ime oca, a kadšto i nekog ranijeg pretka. Takvi su, recimo, slovenski nastavci -ov, -ev, -in, -ski, -cki, -ški, -čki, koji označavaju pripadnost. U slovenskim prezimenima čest je deminutivni nastavak -ić/-ič dodat na lična imena ili nadimke, jer se tako najjednostavnije označavaju potomci, tj. mali od nosioca datog imena Većina srpskih prezimena završava se upravo tim nastavkom, koji u početku ni kod Srba nije proizvodio trajno prezime, već se uzimao kao oznaka očinstva, prezime u jednom kolenu. No, ma koliko ovo bio rasprostranjen mehanizam i u kasnijoj tvorbi stalnih prezimena kod Srba, pogrešno je mišljenje da su samo prezimena na -ić prava srpska prezimena, ili da su „srpskija“ od ostalih. Sasvim slični koncepti (mada ne uvek i isti jezički mehanizmi) korišćeni su za oblikovanje porodičnih imena kod mnogih naroda.
    U poznom srednjem veku među evropskom vlastelom uzimanje stalnih prezimena postalo je pravilo, pa je to važilo i u Srba. S druge strane, feudalci su imali više praktičnih razloga i za oprezimenjavanje svojih potčinjenih, pa i samih kmetova. Na prvom mestu bilo je razrezivanje, naplata i evidencija naplaćenog poreza, zatim i služenje vojne obaveze. Pri tome, često su koristili postojeće ili i sami smišljali nove nadimke, često šaljive i posprdne, ili izvedene od imena životinja, biljaka, zanata, ili od telesnih ili karakternih osobina koje su se mogle pripisati pojedincima, a koji će nekima od potomaka tih ljudi kasnije postati zvanična prezimena.
    Crkva, koja je bila najmoćniji i najbolje organizovani feudalac, bila je, i s verskog i sa staleškog gledišta, zadužena za nadzor i popisivanje puka najpre radi sopstvenog materijalnog obezbeđenja, a i u cilju sprečavanja incesta, ranih i nepriličnih brakova, širenja jeresi, svakovrsnih utaja itd. Tako su u katoličkom i protestanskom delu Evrope, gde je ta praksa uzela maha već u 16. veku a započeta još u 13. ili ranije, jednom zapisana prezimena postajala stalna, nepromenljiva i nasledna. Tridentski sabor je 1563. godine usvojio odluku o vođenju matica krštenih i venčanih, a 1614. papa Pavle V uveo je i obavezu vođenja matica umrlih za sve staleže. U nekim drugim zemljama pak, kao što je dobar deo arapskog sveta, dalekoistočnih i afričkih naroda, slična praksa nije se ustalila ni do dan-danas.
    Završna etapa nastanka prezimena na teritoriji nekadašnje Austrougarske imperije dogodila se 1780. godine, kada je veliki reformator Jozef II proglasio formulu ime+prezime za zakonsku obavezu, što je i tamošnjim srpskim porodicama donelo trajna prezimena, ako ih već nisu imale i pre toga, što autohtono, što pod austrijskim i pod mletačkim uticajem. U poluoslobođenoj Srbiji sredinom 19. veka stalne promene prezimena po tradicionalnom obrascu (očevo ime s deminutivno-prisvojnim nastavkom) stvarale su velike probleme poreskim, sudskim i policijskim vlastima, kao i školstvu i crkvi. Stoga je knez Aleksandar Karađorđević 1851. godine naredio uspostavljanje trajnih, naslednih prezimena po najstarijim i najznačajnijim precima. Kneževoj uredbi trebalo je čitavih pola veka da zaživi u našem narodu i tek oko 1900. godine prezimena su u Srbiji ustaljena, a tek po završetku Prvog svetskog rata sistem identifikacije pomoću prezimena našao se u punoj primeni na celom Balkanu.
    PREZIME NIJE KAPIJA DUŠE
    Svakome se sigurno desilo da, kada čuje kakvo zgodno skovano prezime, kao, recimo, Nakićenović, Pristojković ili Pletikapa, ili neko koje vrca humorom, kao Tresigaća, Palibrk ili Krkobabić, i nehotice usmeri pažnju na tu stranu, kao da će i videti nešto ekstravagantno ili da želi da pronikne u karakter osobe koja to prezime nosi. Nomen est otep, kaže drevna poslovica – ime kazuje kakav je ko. Ali, ona spada u prigodne, retoričke, a ne u mudre izreke i univerzalno primenjive maksime. Njome se efektno ističu odlike nekog čina (dobre ili loše, već prema slučaju) kad ko postupi u skladu sa značenjem svog imena, ali onima koji su je smislili ni na kraj pameti nije bila misao da se kroz ime ili prezime zbilja može zaviriti u dušu neke osobe.
    Kako ljudi, bar danas i u evropskoj tradiciji, ne biraju svoja prezimena već ih listom nasleđuju i vuku iz vremena od pre više decenija pa i stoleća, to ona malo šta saopštavaju o svojim aktuelnim nosiocima. To je tako čak i kada su nastala od opisnih prideva, tj. i ako su rečito govorila o ličnostima onih koji su ih prvi poneli i po čijim su znanim osobinama nastala da bi se prenela na naredna pokolenja. Miroslav Niškanović, etnolog specijalizovan za poreklo stanovništva, a zaposlen kao istraživač-saradnik u Etnografskom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti podseća da se srpska prezimena dele u četiri osnovne grupe.
    U prvoj su prezimena koja odražavaju vezu sa nekom drugom osobom. Njih ima najviše, to je najstariji tip prezimena, a nastala su preobražajem patronima ili matronima (poput Petrović, Krstić, ili Višnjić, Marin, itd). Drugi tip prezimena odražava izgled ili karakter osobe po kojoj je prezime nastalo. To su obično nadimci, koji ukazuju na nešto neuobičajeno. Primeri takvih prezimena rečito govore o tome: Papak, Vrtikapa, Budalić, Crnčević, Ćosić, Nožica itd. Treća grupa prezimena ukazuje na mesto ranijeg boravka rodonačelnika familije, poput Knićanin, Crnogorac, Kaćanski, Duvnjak i sl. Najzad, prezimena su nastajala prema zanimanju, kao Terzić, Ćurčić, Moler, Protić.
    Uprkos tome – ili upravo zbog svega toga – čuti neko „opako“ prezime poput Koljivratić ili Palikuća, smišljeno da zaplaši ili žigoše, ili neko vrlo zvučno, kao Grabčanović, Ždrakanović, Cigulajkić ili Balcacanović, ili neko koje nosi jezgrovit opis najpoželjnijih svojstava, poput Mileusnić, nije isto kao čuti Zarić, Marić ili Sarić.
    Očito je da u nama živi nešto što nas nagoni da pusti verbalni žongleraj skriven u neobičnim prezimenima doživljavamo kao važnu igru i kao malo čudo i na njega reagujemo iz dubine našeg estetskog i jezičkog bića, snagom urođene ljubavi prema raznovrsnosti, iznenađenjima i – misteriji.
    I tako, slušajući celoga života razna obična i neobična prezimena i osluškujući kako moje estetsko i jezičko biće reaguje na uspele zvučne i značenjske sklopove u njima, jednoga dana nisam više mogao da izdržim da ih samo slušam nego sam ona nesvakidašnja počeo i da zapisujem. Tada još nisam znao šta bih s njima.
    IZVORI I KRITERIJUMI
    Jednom započet, spisak se uvećavao brže nego što sam očekivao. Pored prezimena koja sam odranije čuvao u pamćenju, izvori su mi bili novinski članci, već pomenute filmske i TV špice, pozorišni i koncertni programi s imenima učesnika, bibliografski pregledi u časopisima i knjigama, telefonski imenici i spiskovi ulica po gradovima u Srbiji, objavljeni spiskovi akcionara ili poverilaca u stečajnim postupcima, spiskovi srpskih lekarskih, advokatskih i inženjerskih komora i spiskovi stanara u velikim zgradama, zatim čitulje u beogradskim dnevnim novinama, natpisi na grobljanskim spomenicima i, dabome, poletni prilozi prijatelja i njihove dece. Bio je to pravi lov na prezimena! Prelistao sam svih osamnaest postojećih tomova Akademijinog rečnika, mada sam odatle uzimao uglavnom višesložna prezimena i birao samo ona za koja bi mi izvor naveden uz njih, aktuelni telefonski imenik Srbije ili, napokon, lično iskustvo, sugerisali da bi morala biti i aktuelna, i srpska. Na kraju, ali daleko od toga da to bude na poslednjem mestu po važnosti, izvor mi je bio internet. I tako, sve nova i nova zanimljiva prezimena kuljala su iz svih tih izvora kao što voda kulja iz limenih oluka nad trotoarima usred najžešće letnje provale oblaka.
    Iako nije lako ni pobrojati, a kamoli odbraniti kriterijume po kojima sam birao prezimena za ovaj katalog, može se uopšteno reći da sam tragao za neobičnim i ređim prezimenima čiji su nosioci srpske porodice (one koje se tako izjašnjavaju, kadšto i samo sudeći po ličnim imenima članova tih porodica), a koja su pritom srpska i po građi. To nipošto ne znači da su sva ta prezimena „rezervisana za pripadnike srpskog naroda – mnoga su zajednička i Srbima i Hrvatima (o osobama rođenim u mešovitim brakovima da i ne govorimo), kako zbog genetske i jezičke bliskosti ta dva etniciteta, tako i zbog vekovnog suživota u mnogim krajevima, naročito u Dalmaciji, Krajini, Lici, Konavlima, Hercegovini i Slavoniji. Tako ima prezimena koja su naoko „čisto srpska“, a da se među njihovim nosiocima jedva može naći poneko srpsko lično ime, pa i tada većma žensko, što, usled običaja da žena s udajom uzima muževljevo prezime a muž ženino gotovo nikad, mahom nije dovoljno da zaključimo da je reč o srpskoj familiji. Takva su prezimena Baba, Mesaroš, Smodlaka (možda nastalo od Osmodlaka, budući da postoji Devedlaka), Umrlić i neka druga, dok su, recimo, Džepina ili Ćaćić, Čačić, pa čak i Krleža, kao i mnoga druga, prisutna i kod Srba, i kod Hrvata. U svakom slučaju, gledao sam da bez jakog razloga – a najjači razlog uvek je neobičnost oblika i zanimljivost značenja – ne uzimam prezimena koja se sreću i među hrvatskim življem u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ako ne mislim da ih bar u nekom broju nose i srpske familije, uključujući tu i one koje su do skorijih vremena sebe smatrale za srpske, bilo da su po veroispovesti pravoslavne, katoličke ili protestantske.
    Proces nastajanja prezimena među Srbima trajao je najmanje desetak stoleća i zvuk mnogih prezimena, ili bar većine njihovih modela, ušao je u narodni sluh (u ono što nazivamo kolektivnim jezičkim osećanjem) i tu se odomaćio. Zato, kada kažem da sam tragao za neobičnim prezimenima, mislim na njihovu relativnu neobičnost. Pojedina su „neobična“ prezimena sasvim obična u nekim krajevima, dok su izvesna ređa prezimena proslavili pojedini njihovi nosioci, pa su postala opštepoznata i otuda u neku ruku „obična“. Tako je, recimo, relativno retko prezime Tirnanić postalo poznato najpre po slavnom fudbaleru i potom selektoru vodećeg fudbalskog kluba Aleksandru Tirnaniću, da bi ga kasnije afirmisao i popularni novinar i filmski kritičar Bogdan Tirnanić; isto tako malo rašireno prezime Đinđić postalo je poznato širom sveta po agilnom srpskom premijeru koji je 2003. stradao u atentatu. Sličnih primera ima odviše da bi se ovde mogao navesti makar njihov deseti deo.
    Ipak, koliko god atribut neobičnosti bio fluidan, teško odredljiv i različit u gledanjima raznih ljudi, verujem da bi se većina nas složila da prezimena kao Erić, Perić i Cerić, recimo, spadaju u tzv. obična prezimena, da neka druga, iako vrlo poznata, pa i slavna, kao Nušić, Pašić, Popa, Tesla ili Pupin spadaju u ređa i manje obična, dok, na primer, Rnjak, Ćulibrk, Berkenječević, Borlja, Zloporubović i Suvočesmaković sasvim jasno spadaju u neobična. Samo se po sebi razume, dakle, da u ovom katalogu, koji, istaknimo to još jednom, ne pretenduje ni na naučnost, ni na iscrpnost, nemaju šta da traže prezimena nastala od ličnih imena, poput Krstić, Radović, Momčilović ili Reljin, Savin i slična (nastala od ličnih imena Krsta, Rade, Momčilo, Relja i Sava). Isto važi za prezimena izvedena od takozvanih kalendarskih imena koja su listom stranog porekla, kao Ćirilović, Ambrozić, Mihailović, Alimpijević ili Avakumović.
    Ipak, uzimao sam prezimena izvedena od osobito lepih arhaičnih ličnih imena kada su ova zgodno složena od po dva prideva ili prideva i imenice, poput Radogostić, Čudomirović, Ljubibratić, Milidragović, Milobratović, Ljubodragović ili Dragomirović, ili Dragumilo, ali sam kod onih bez ikakvog prezimenskog nastavka postupao dvojako: ako su podudarna s još aktuelnim ličnim imenima koja su se sa vremenom više-manje izmodila, kao Vuksan, Beran, Prodan, Radan, Vučen, Miladin, Vukobrat, Radibrat, Dragobrat, Milobrat, nisam ih uzimao, a unosio sam ih ako su u formi danas već sasvim zaboravljenih ličnih imena, kakva su Vitas, Baras, Vukas, Bajčeta, Borota, Bokan, Kojo, Subota, Došen, Janjuš, Rašuo, Čalija, Šavija itd.
    Što se pak tiče mnogih prezimena koja su negde na granici između „običnih“ i „neobičnih“, slučaj je već teži i ako bismo hteli da potpuno izostavimo sva iole „obična“ prezimena a da se katalog sastoji samo od onih najživopisnijih i sasvim neobičnih prezimena (kao što sam u početku rada maglovito zamišljao), problem izbora bio bi vrlo, vrlo težak, možda nerešiv. Javila bi se, naime, mnoga prezimena zanimljiva po formi ili značenju, koja bi bilo prava grehota izostaviti, a opet, ne bi ih bilo moguće uneti jer su u ovom času – a time mislim na period od nekoliko poslednjih decenija – vrlo poznata i frekventna i otuda ne mogu lako biti proglašena za neobična.
    Zaista, da li u katalog „zanimljivih“ prezimena treba uneti lepo prezime Vitezović, koje je, uza sve, i relativno malo rašireno? Sve do sedamdesetih godina 20. veka to prezime bilo je praktično nepoznato izvan uske regije između Valjeva i Užica, ali je danas opšte poznato po Milovanu Vitezoviću, pesniku, dramskom piscu i satiričaru, kog je u celoj bivšoj Jugoslaviji, uz druga njegova dela, proslavio scenario za TV seriju o Vuku Karadžiću. I da li među zanimljiva prezimena spada Vojinović za koje je do pre trideset godina znao svak jer je svak bar jednom u životu čitao narodnu pesmu Ženidba Dušanova (u kojoj mladi carev sestrić Miloš Vojinović igra bezmalo glavnu i nadasve romantičnu ulogu), budući da današnja mladež mnogo manje čita narodnu književnost a da to prezime danas nije baš često, ili bar nije vidno u javnom životu?
    Na ta i slična pitanja mogao se dati samo jedan odgovor: u katalog treba da uđu sva srpska prezimena koja su zanimljiva bilo sa svoje zvučnosti, bilo usled morfološke ili značenjske osobenosti. Svaka selekcija koja bi ignorisala bilo koji od navedenih kvaliteta bila bi neopravdano restriktivna i u velikom delu proizvoljna. Ovaj zaključak vodio je neminovno u znatno proširenje polja koje je valjalo istražiti. Ali, još pre toga valjalo je postaviti i merila koja bi to široko polje razumno suzila. Takvih je merila bilo više, a nisu sva mogla biti jasna i čvrsta.
    U Srba, a tako je i u drugih naroda, mnoga prezimena nastala su prilikom seoba, kada su izvedena od etnonima (naziva za narode) ili od imena zemalja ili pokrajina iz kojih je neka familija došla u svoje novo stanište. Njih ovde nisam uzimao, jer ne idu u isti red s prezimenima izvedenim od zajedničkih imenica, opisnih i prisvojnih prideva, glagola, nadimaka i ostalih vrsta reči, a gotovo nikada nisu ni neobična. Doduše, s etimologijama se ne može uvek biti načisto, pa i tu ima zanimljivih priča. Tako Bugarin, Bugarčić i Bugarinović dolaze, navodno, od apelativa bugarin u značenju baštovan, jer je knez Miloš za svoje prve vladavine po obodu Beograda naselio Bugare, koji su grad snabdevali povrćem (ista imenica je u južnijim brdskim krajevima još od srednjeg veka značila ovčar, ili čobanin), dok je Grčić možda nastalo od prideva grk = gorak. Izostavljao sam i sva prezimena izvedena od raznih vrsta toponima (ojkonima – imena naselja i njihovih delova, oronima – imena planina, bregova i brežuljaka, hidronima – imena reka, potoka i jezera itd), kao i u formi ktetika (prisvojnopridevskoj formi od imena gradova i sela), jer su i ona, kao i ona prethodna, izvedena od vlastitih imena.
    Iz istih razloga smatrao sam da ne bi trebalo da uzimam prezimena nastala od aktuelnih hipokoristika (imena od milja), kao ni ona izvedena od inače kudikamo ređih augmentativnih i pejorativnih oblika. Stoga ovde nema prezimena poput Mašković (izvedeno od Maško, a ovo pre toga verovatno od Marjan) ili Ljušković (nastalo od Ljuško, a ovo dalje od Ljubisav, Ljubivoj ili kojeg sličnog), zatim Grubin, Mojsin, Aćin, Pajčin, Perčin (nastalih od Gruba, a ovo od Grubiša, Mojsa, a ovo od Mojsije, Aća, od Aćim, Paja i Pajko, a ova od Pavle, Perko, od Petar) i mnogih drugih tog tipa. Slovenska preoblika pravih imena u imena iz naklonosti ili tepanja drevan je i vrlo razuđen proces (npr. Dragoljub – Dragoje – Drale – Draja – Gaga i sl.) i mnoga današnja „prava imena“ bila su u nekoj ranijoj fazi narodnog života hipokoristici, a neka i augmentativi, ali meni je neki osećaj govorio da ovu podvrstu prezimena ne uzimam. Naprotiv, prezimena nastala od starijih, sasvim zaboravljenih hipokoristika i augmentativa srpskog porekla, pa i ličnih imena izgubljenih u dubljoj prošlosti, beležio sam kao „punopravna“ s prezimenima nastalim od nadimaka i apelativa, pa su i pojedina prezimena izvedena od takvih ličnih imena i imena od milja ušla u katalog ako su njihove osnove danas postale neprepoznatljive (ili jedva prepoznatljive) kao lična imena uprkos tome što su nekada bila popularna. Pored ovih, smatrao sam da mogu uneti i neka prezimena od augmentativa i njima sličnih oblika čak i kada su zasnovana na ličnom imenu ako su unekoliko složena, ili bar odaju takav utisak, kao Ivandekić ili Jovanderić (i Jovandarić) ili Jovakarić i Jovalekić, ali sam izostavio takođe izrazito prezime Trivundža, jer ono ni uz pomoć svog snažnog nastavka nije dovoljno odmaklo od ličnog imena koje čini njegovu osnovu.
    Mnoga prezimena nastala su od naziva za zanate i druga zanimanja kojima su se bavili istaknuti predstavnici pojedinih porodica, a poznato je da se u celom svetu po tome najviše istakao kovački zanat. Uopšte uzev, prezimena nastala od naziva zanimanja i vojnih i svešteničkih činova uglavnom su se pokazala kao zanimljiva, utoliko pre ukoliko su dolazila od naziva za stare zanate (kao Kazandžija, Terzija, Kalajdžija i sl.) i neke zaboravljene profesije. Uz to, nadevanje šaljivih, podrugljivih, pa i uvredljivih nadimaka od davnine je bilo omiljena mentalna vežba unutar ljudskih grupacija, pa su mnogi sinovi, kćeri i unučići stekli prezimena izvedena od atributa koji su, osnovano ili ne, pripisivani nekom od njihovih predaka. U toj grupi su, van svake sumnje, i najživopisnija naša prezimena, koja u znatnom broju potiču iz Like, Krajine i Hercegovine, poput Ćuk, Guzina, Šakota, Kurajica, Krivošija, Crnobrnja, Mučibabić i sl., u nešto manjoj meri i iz Vojvodine, kao Ćurlin, Pičikin, Nakrajkućin, ili Vatraljev, Dinjački, Mušicki, Poučki itd.
    Dolazak do nekih odrednica u ovom prezimeniku pratile su čitave male priče. Jedna glasi: Ispred negdašnjeg dragstora u Nušićevoj ulici stoje na letnjoj vrućini i cevče pivo iz boce dva čoveka. Ne znaju se, ali nazdrave jedan drugom – kad su već tu, na istom zadatku. „Gazivoda“ – predstavi se jedan. „Vodogaz“ – odgovori drugi. Dok su raščistili da tu niko nikog ne zafrkava, morali su popiti još po jednu… Obojica su na ovom spisku, u grupi s Popivodom, Parivodom i Varivodom. Pivopija zasad nedostaje, ali nije isključeno da će se i on uskoro pojaviti.
    Bilo je sigurno još mnogo i mnogo sličnih doživljaja ljudi s tako neobičnim prezimenima, kao što je onaj kada je na nekom vojnom manevru u kojem su učestvovale jedinice iz raznih krajeva nekadašnje Jugoslavije izvesni major Rikalo, komandir združenog bataljona, okrenuo poljski telefon i svome potčinjenom, kapetanu Mukalu, naredio da njegova četa smesta otvori vatru na neprijatelja koji nadire svom silom. Čuvši kako se njemu nepoznat viši oficir predstavlja, kapetan je gnevno pomislio da se neko opet šegači s njim zbog prezimena i – zalupio slušalicu! Da vežba ne bi propala morali su mu brže-bolje poslati naredbu po kuriru. Sličan je bio slučaj još dvojice oficira u vojsci: kada se, na nekoj svečanosti, prvi sasvim nedužno predstavio drugome kao Kurić, ovaj drugi, koji se prezivao Karić, umalo mu, navodno, nije skočio za gušu…
    I Srbi su, kao i valjda svi narodi sveta, a oni na raskršćima velikih istorijskih putnih pravaca svakako, stolećima živeli u susedstvu s raznim drugim narodima i mešali se s njima, što je ostavilo vidnog traga i u prezimeniku današnje srpske države. Ipak, prezimena očigledno stranog porekla i više-manje nepromenjena u odnosu na svoju izvornu formu nisam uzimao bez obzira na to da li su porodice koje ih nose danas asimilovane i već odavno smatraju sebe srpskim ili su i tokom više decenija pa i stoleća sačuvale znanje jezika predaka i osećanje pripadnosti naciji iz koje su potekle. To su prezimena poput Vinaver, Bauer, Vajfert, Cihaber, Pukmajster, Morgenštern, Kiš i Kišdobranski, Kon, Lenc, Blam, Klajn, Gros, Davičo, Baruh, Izrael, Kabiljo, Žigon, zatim Fila, Kumanudi, Bajloni, Halkozović, Baronijan, pa Grm i Grmek, Plehaček, Bezuha, Sokolov, Voroncov, Poleti, Goati, Perolo, Depolo, Muškatelo, Margarino, Del Monako, De Luka, pa onda u novije vreme Huri, Abu Samra, Malih, Honda, Fukuda, Jamasaki, Kumalakanta, Pililini itd. Ne bih voleo da neko pomisli da želim da u ma kom pogledu diskriminišem osobe ili porodice s tim prezimenima u odnosu na one čija su prezimena jasno ukorenjena u srpskom jeziku. Štaviše, među njihovim nosiocima ima ljudi za koje bi svak poželeo da su mu najrođeniji rod, da i ne pominjemo slavne i zaslužne pojedince iz tih porodica, kao što su bili Stanislav Vinaver, Laza Paču, Đorđe Vajfert, Geca Kon, Breda Kalef, Rahela Ferari, Stevo Žigon i Danilo Kiš i kao što su Miša Blam i Ivan Klajn – da pomenem samo neke. Ali, sva prezimena sačinjena od lako prepoznatljive građe iz tuđih jezika sama po sebi štrče, njihovim bi se uvođenjem izgubila elementarna uporedljivost među autohtonim prezimenima i moj bi se prezimenik pretvorio u maglu.
    Nisam uzimao prezimena stranog porekla ni ako su nastala od reči iz bliskih nam slovenskih jezika, kao makedonskog, slovenačkog, češkog, slovačkog, rusinskog, ruskog ili bugarskog, pa ni kada ih nose građani Srbije sa srpskim ličnim imenima. Još manje sam smatrao da treba da uzimam prezimena izvedena od jasno razlučivih reči iz susednih nam neslovenskih jezika – nemačka, rumunska, mađarska ili albanska, poput Drakulić (od Drakul), Firulesković (od Firul(esku)), Sekeljević i Balašević (od Sekelji i Balaž) , Gašević (od Gaši) i sl. Ovome valja dodati i sva prezimena Srba u dijaspori, čak i kada su nacionalno jasno opredeljeni kao Srbi, ako su im prezimena skovana od reči stranog porekla.
    Iz istog razloga nisam uzimao ni prezimena koja vuku jasne korene iz arapskog, turskog ili persijskog jezika i kojih ima jako mnogo, kao Efendić, Ursuz, Čakmak, Karahasan i sl., bez obzira na činjenicu da bi se za mnoga od njih moglo reći da pripadaju – ili su koliko do juče pripadala – familijama etničkih Srba. Kako se Bošnjaci i u Srbiji smatraju pripadnicima zasebne nacije, nisam uzimao ni ona bošnjačka prezimena koja su po etimologiji čisto srpska, kao Šarenkapić, Šmrković, Rastoder, Hrnjica, Pozderac ili Hukić, ili, tačnije – i ovo važi za celi katalog – nisam ih uzimao ako sam po podacima koji su mi bili dostupni zaključio da se u nacionalno-tradicijskom pogledu te porodice ne smatraju srpskim.
    Naprotiv, prezimena od nekad i ovde odomaćenih vojničkih titula iz orijentalnih jezika, kao što su Serdarević, Dizdarević ili Sultanović, smatrao sam da treba da uđu ako ih nose i srpske porodice (ili osobe i grupe koje ne polažu mnogo na svoju nacionalnu ili versku pripadnost), kao i slična prezimena od grčkih i latinskih reči za vojna i sveštena zvanja, poput Sinđelić, Kapetanović, Kraljević, Ćesarević ili Car.
    Osim iznimno, dakle, nisam uzimao prezimena izvedena u celosti od reči iz istočnih jezika ni kada nisu vezana isključivo za Bošnjake i islam. Razlog je isti onaj koji važi za prezimena uzeta od zapadnih naroda ili izvedena iz zapadnoevropskih jezika. Takva su brojna prezimena kao Aganović, Amanović, Pašagić i Pašajlić, Ajdarpašić, Ašćerić, Ećimović, Funduk, Hadžibabić, Alvadžijević, Mulamehmedović, Kalajdžisalihović, Ganibegović, Balugdžić, Jahura itd. Mnoga takva prezimena nose i pravoslavni hrišćani, većma zapadno od Drine i severno od Save i Dunava, štaviše, nekima se, a takva su, na primer, Bajazit i Bajazetov, Butulija, Zafir, Jaramaz i mnoga druga, diče isključivo hrišćanske porodice, i to poglavito one koje sebe smatraju Srbima od starine, a znatno ređe one koje se smatraju hrvatskim, većma zavisno od toga da li su pravoslavci ili katolici.
    Naprotiv, unosio sam ona prezimena čija etimologija nije srpska, pa čak ni slovenska, ako ih nose srpske porodice a tokom vremena tuđice u njihovom korenu su se potpuno asimilovale i prestale osećati kao strane reči, poput Pop(ov)ić, Čorbić, Pekmezović ili Ršumović. Pored ovih, unosio sam i prezimena u kojima ni stariji naraštaji, a noviji pogotovo, već ne mogu da razluče stranu jezičku osnovu a kamoli da joj prepoznaju značenje, iako možda slute da je ona tuđa. Ovo popuštanje sasvim sigurno me vodi u izvesne nedoslednosti, ali takvih prezimena je mnogo, većinom su zanimljiva, a potiču sa raznih strana, što s Orijenta, što iz okolnih i obližnjih naroda.
    Bilo je u prošlosti a ima i danas ljudi nesrpskog porekla koji ne samo što su se naselili i zasnovali porodice među Srbima te svojim delima zadužili srpsku nauku i srpski narod već su kadšto i svoja prezimena prilagodili dodajući im tipične srpske nastavke. Ona su ovde unošena shodno prethodnim objašnjenjima – ako su tuđinske reči u osnovi njihovih prezimena na taj način postale više-manje neprepoznatljive. Takvi su bili, primerice, Kosta Šreplović (1836-1872), poznati srpski arhitekta, Mihailo Valtrović (1839- 1915), koji je bio profesor Velike škole, upravnik Narodnog muzeja i osnivač Srpskog arheološkog društva. Njihova su prezimena nemačkog porekla i u svom izvornom obliku glasila su Šrepl i Valter. Zanimljiv je slučaj generala Pavla Jurišića (1848-1922), junaka srpsko-turskih i balkanskih ratova, koji je svoje prusko ime i prezime Paulus Šturm doslovno preveo i tako uklopio u srpski imenik i prezimenik, a slično je postupio i naš veliki jezikoslovac, svojevremeno rektor beogradskog univerziteta i dugogodišnji predsednik SANU, Aleksandar Belić, čije je porodično ime najpre bilo Vajs.
    Uz to, unosio sam prezimena izvedena od tuđica za nazive predmeta koji su nekad bili u svakodnevnoj upotrebi a danas su sasvim nestali ili lagano nestaju iz upotrebe (kao što su turcizmi kubura, sadžak ili santrač, pri čemu poslednja, koja u Srbiji danas još tu i tamo označava bunarsko vitlo unutar ograde sa kvadratnom osnovom, svoje daleko poreklo vuče, preko arapskog i persijskog, od sanskrtske reči za kvadrat i za šah) ili pojave za koje nismo ni stvarali sopstvene reči (Džomba) ili smo ih imali, ali su tuđice, bar u nekom periodu, bile u jednako širokoj upotrebi ili čak i popularnije (Komšić, Dunđerović).
    S obzirom na znatan udeo ijekavaca u biću srpskog naroda, broj prezimena u ijekavskom liku veoma je mali. Uzimao sam ih, naročito kada su nastala od složenica, poput Bjelobaba ili Bjelobrada, ili kada su „prošla“ jotovanje, kao Đeverica i Đedović. Ali, budući da su takvi oblici pre izuzetak, davao sam ih samo u fusnoti ako su imala svoje ekavske parnjake (Bjelogrlić uz Belogrlić, Bjelobrk uz Belobrk i sl.).
    Mada je u Srbiji, poglavito u Beogradu i u Vojvodini, velik broj doseljenika iz Crne Gore koji su većinom i državljani Srbije, Crnogorci se od pre nekoliko decenija zvanično smatraju pripadnicima zasebne nacije. Neko će možda primetiti da to podvajanje i nije samo političko i ideološko, da je uz više nego vidne sličnosti i nesumnjivu srodnost uvek bilo i vidnih razlika, ali se mora reći i da u samoj Crnoj Gori relativno visok procenat autohtonog stanovništva sebe i svoje crnogorstvo dan-danas vidi jedino u sklopu srpstva. Razume se, pitanje etničkih identiteta na području bivše Jugoslavije nije tema za raspravljanje na ovom mestu, tim pre što su ti identiteti često u stanju nastajanja, a ne vekovnog postojanja i što su oni veoma često predmet samoodređenja svakog pojedinca. Nas ovde zanimaju jedino činjenice koje mogu uticati na ne baš čvrste i jasne kriterijume za izbor prezimena u ovom katalogu. Dakle, mimo svih politički uslovljenih gledanja, činjenica je da su mnoga srpska i crnogorska prezimena zajednička (pođimo od Karadžić!) a da su jezičke razlike male. Ipak, nastojao sam – kloneći se povlačenja oštrih granica, jer ne samo što za tako šta nisam dovoljno učen već i ne verujem da je takve granice moguće povući – da ne uzimam karakteristična crnogorska prezimena kojih inače u Srbiji i među Srbima iz severnijih prekodrinskih krajeva nema ili ih bar nije bilo pre kolonizacija u 20. veku. Zato nisam uzimao prezimena poput Šoškić, Šćekić, Mikijelj(ević), Governadurović, Maraš, Špadijer, Šekularac, Kapisoda, i sl. Naročito je Boka puna neobičnih prezimena, ali sam smatrao da ta prezimena, pa i kada su po etimologiji srpska (a takva su bila i po dojučerašnjoj nacionalnoj ideologiji), ne bi trebalo da uđu u ovaj izbor osim kada sam cenio da je njihovih nosilaca u Srbiji ili drugde po srpskim krajevima bilo u nekom broju i ranije, možda i pre Drugog svetskog rata, a svakako bar od pre četrdesetak godina i da mnogi među njima sebe smatraju Srbima. Za ovakav ogled manja je šteta ako se iz neznanja navedu i neka zanimljiva prezimena čiji se nosioci danas možda smatraju Crnogorcima ali ne i Srbima od toga da se ona ne navedu ako se po administrativnim i ideološkim kriterijumima njihovi nosioci smatraju Srbima. Možda sam pogrešio što nisam uneo tako zanimljiva prezimena kao što su Amigoprivelić, Prokolab, Kapisazović, Protulipac i još neka isto tako retka, ali to nisam učinio jer o njima ne znam ništa a nisam bio voljan da zapinjem iz petnih žila da utvrdim da li zadovoljavaju postavljene kriterijume.

    Odgovori
  • vojislav ananić

    II
    POREKLO PREZIMENA I NJIHOVA ZNAČENJA
    U većini slučajeva, etimologija naših prezimena jasna je već na prvi pogled (kao Dobrić, Kolarević, Mršević, Debeljković, Prcić, Mudronja, Kuga, Zlojutro ili Vrtikapa). Radeći na ovom ogledu saznao sam da imamo i više naučnih i publicističkih radova koji se bave tom materijom, jer postoje mnoga prezimena čija je etimologija sasvim nejasna ili teško prozirna, zapretana u arhaičnim ili dijalekatskim slojevima jezika. Ima ih kraćih, kao Prbić, Vemić, Čmerić, Gvoić, Hlaić, Gojgić, zatim Vavan, Karna, Gonda, Đmura, Šatava itd., srednje dužine, kao Fafulić, Azarić, Čkaulić ili Brndušić, dužih (četvorosložnih), kao Praizović i Kambasković i dugih, kao Jamandilović, Berkenječević i Džingalašević. Mnoga su nastala od stranih reči koje se više ne prepoznaju u osnovi prezimena, pa tako Klobodanović dolazi od tursko-arapske pozajmljenice iz persijskog, gde kilibdap označava svilenu traku otkanu srmom ili zlatom, dok Leštarić u sebi skriva atribut brzine. Među ovima ima i varavih, pa je tako Mamutović, koje sam naveo zabave radi i smestio u grupu zoonima, prezimena izvedenih od naziva za životinje (jer znam da bi ga danas većina videla kao izvedeno od imenice mamut) nastalo, zapravo, od turskog ličnog imena Mamut (a ovo, opet, od arapskog Mahmud, koje je po značenju najbliže našim starim imenima Hval i Hvališa).
    Pored toga, u ovaj katalog ušlo je više prezimena koja su po svom značenju i sastavu jasna, ali je nejasno kako su nastala, zašto su reči koje ih čine uzete za prezimena. Među takvima se posebno uočavaju četiri – Muzika, Pregled, Popravak i Makedonska Torbica. Prva tri su apstraktne imenice, koje u sebi ne nose nikakvu atribuciju, te stoga nemaju ono bitno svojstvo koje bi ih činilo pogodnim za prezimena. Ovo se vidi već pri ovlašnom pogledu na tipologiju imenica koje su inače uzimane za prezimena, pošto sve one označavaju ili zanimanja, osobine, ili entitete (predmete, biljke ili životinje) čija svojstva se žele pripisati onome kome se nadeva nadimak što će s proticanjem vremena postati prezime, ili mu se pripisuje vlasništvo nad njima. Ovde to nije slučaj, jer imenice muzika, popravak i pregled takva svojstva nemaju, pa se mora pomisliti da su baš te i takve imenice izabrane za prezimena svesno i promišljeno, da bi se ostvario neki poželjan i planski određen koncept.
    Svako od ovih prezimena, sasvim sigurno, ima svoju zanimljivu priču. Kakvu i kada je ona nastala? Odgovor na ta i druga slična pitanja prepuštam samim njihovim nosiocima, znalcima i naučnim istraživačima. Meni je bilo dovoljno ako je neko prezime zapisano u matičnim knjigama ili u naučnoj literaturi kao srpsko, ili je potvrđeno postojanjem bar jednog nadgrobnog spomenika na nekom srpskom groblju ili je na spomeniku ispisano ćirilskim pismom, ili ako ima bar nekoliko predstavnika s ličnim imenima tipičnim za Srbe u telefonskom imeniku Beograda ili kojeg drugog od gradova ili sela u Srbiji ili drugde gde je doskora bilo ili još ima srpskog življa. Najmanje jedan od ovih bitnih kriterijuma ispunjavaju sva prezimena navedena u ovom katalogu osim njih pet, od kojih prethodna tri, kao i sledeće, četvrto, imaju samo po jednog predstavnika u telefonskoj knjizi.
    Četvrto prezime za koje nisam našao više nosilaca jeste Makedonska Torbica. Moguće je da nosilaca tog prezimena ima više, ali je samo jedna osoba zavedena u telefonski imenik Beograda. I mada se njegov drugi deo, imenica torbica, dovoljno često javlja kao prezime, zagonetnost celog dvodelnog prezimena je u tome što njegov prvi deo, pridev u ženskom rodu, nije mogao stajati samostalno i vršiti funkciju prezimena ni kod Makedonaca i Bugara, gde su prezimena na -ski uobičajena. Sudeći po tome, može lako biti da je to izuzetno dvojno prezime kombinacija nekog samostalno odabranog umetničkog i pravog prezimena.
    No, niti ko zabranjuje da nova prezimena i danas nastaju, niti ko može tvrditi da smišljanje sasvim novih i originalnih prezimena neće u budućnosti ući u modu i da se Srbi u daljoj budućnosti (ako ih tada još bude) neće čak takmičiti u tome ko će među njima imati originalnije i čudnovatije, dotle nečuveno i neviđeno prezime.
    Peto prezime nema nijednog predstavnika ni u telefonskom imeniku, ni u Rečniku SANU, ali je uprkos tome odlično dokumentovano. To je prezime Subbotić. Među njegovim nosiocima bili su znameniti Jovan Subbotić, doktor prava i filozofije, austrijski carski cenzor ali i borac za srpska i hrvatska nacionalna prava i urednik Letopisa Matice srpske, čije su pesme i drame u stihovima štampane ćirilicom u nekoliko tomova u Novom Sadu 1868, njegov sin i „otac srpske hirurgije“ prof. dr Vojislav Subbotić, (up. Vojnosanitetski pregled Vojske Srbije, sv. 65/2008), dr Anka Gođevac-Subbotić, prva žena doktor prava na Univerzitetu u Beogradu, dr Ivan Subbotić, diplomata i, verovatno, neke druge, manje istaknute ličnosti. No, osim u literaturi, izgleda da se to prezime danas ne može naći ili se bar ne može naći u tom svom obliku. Sva je prilika da se ono „slilo“ i spojilo s prezimenom Subotić, možda pod dejstvom birokratske prisile, koja je sprečavala odstupanje od pravopisne norme. Objašnjenje njegovog drugog, oneobičavajućeg „b“ nisam našao nigde i jedino slutim da ima veze sa starijim srpskim ili širim slovenskim korenima.
    STRUKTURA KATALOGA
    Ovaj prezimenar svojevrstan je opis životnog okruženja u raznim krajevima i raznim okolnostima u kojima je živeo srpski narod, naročito kroz poslednja dva ili tri stoleća. Milka Ivić, čija je lingvistička misao poznata i priznata širom zemaljske kugle, ističe da reči, razni jezički oblici i obrti otkrivaju sadržaj narodnog znanja i mišljenja. I mnoga neobična prezimena nastala su samo zato da bi izrazila specifičnu osećajnost koju je nesvesno gajila neka sredina u periodu njihovog nastanka – da i ne govorimo o tome da nam ona predočavaju stvarnost minulih epoha kroz predmete, pojave, zanimanja, odeću i oružje, jela, voće i povrće, likove i karaktere koje sva ta prezimena konstatuju ili opisuju svojim često veoma nadahnutim oblicima. Budući takav, a u nastojanju da pored sadržinskih uključi i važne fonske aspekte srpskog prezimenika, ovaj već ne tako mali katalog grupisao je prezimena u glavnom korpusu prema načelu slaganja završetaka, što ga – samo donekle, naravno – čini sličnim obrnutom prezimenaru.
    Zbog svega toga, ovaj katalog nije mogao biti „srezan iz jednog komada“. Nasuprot polaznoj ideji da to bude jedan prost i relativno kratak spisak, njega sada tvore tri velike osnovne grupe prezimena, uz tri zasebna odeljka.
    Odmah iza Uvoda, deo pod naslovom Izlog donosi 101 neobično prezime. Suženi izbor od oko 2% od ukupnog broja prezimena sačinjen je koliko zato da bi se ostvario polazni cilj – stvaranje zabavne liste od sto upečatljivih prezimena, toliko i da bi se odmah shvatilo kakva se sve „roba“ može naći unutar kataloga. Odmah da kažem: neka niko ne žuri da pomisli da su ta prezimena u Izlogu daleko najzanimljivija! Još bar pet jednako efektnih spiskova od po sto sasvim drugih prezimena može se napraviti od građe ovog kataloga. Razume se, pazio sam da u taj najavni spisak uđu ona prezimena koja odlikuje neka retka fonetska začkoljica (poput skrivenog poluglasa, kao u Bkić, Bldić i Đmura) ili atipična startna glasovna grupa, kakve su čkri čpr- (kao u Čkrkić ili Čprljak), moćno slogotvorno r (kao u Rnjak, Rstić ili Rmandić), čudnovata, možda onopatopejna morfologija, kao u Frfulanović ili Zvrmbalović – u ovom potonjem na početku je nagomilano ni manje ni više nego pet konsonanata! – neprozirno značenje kao u Dodnalenić ili Nodžonjić ili, naprosto, neobičan izbor za ime po kom se poznaje neka porodica, kao što su Šuša, Kenjalo, Zlomužnica, Kusostajkovac ili Lelekur.
    Sledi glavni korpus, koji je podeljen u tri glavna segmenta. Prvi deo donosi trosložna i višesložna prezimena koja se završavaju deminutivnim nastavkom -ić, bilo da ovoj oznaci deminutiva prethodi bilo da ne prethodi neki od pridevskih nastavaka – opisno -av ili nastavak pripadanja -ov/-ev. Takvih prezimena (tj. s nastavkom -ić) ovde ima više od polovine svih navedenih prezimena, pri čemu najduža, kao Gavrankapetanović ili Kararadovanović, skovana od po dve reči, sadrže čak po sedam slogova.
    Drugi deo bavi se prezimenima bez nastavka -ić. Pored dvosložnih i višesložnih „nedeminutivnih“ prezimena, Drugi deo uključuje i brojna deminutivna prezimena na -ca (poput Korica, Bradvica, Vrećica, Koprivica itd.), kao i malobrojna jednosložna prezimena, većma zoonime, poput Ćuk, Vuk, Jež, Ris, Mrav, Ždral, ali i druga, kao Kralj, Car, Svak, Mrak itd.
    Svaki od prva dva dela glavnog korpusa donosi najpre, u vidu uvodnih poglavlja, izbor kraćih i dužih „tematskih gnezda“ i živopisnih složenica. Tematska gnezda ne uključuju sva prezimena na istu temu već samo jedan deo prezimena koja povezuje ta vrsta srodstva, a nastala su „izvlačenjem“ iz ukupnog korpusa sakupljenih prezimena, kada je učestalost onih srodnih po značenju postala uočljiva. Tako se u svakom od prva dva dela glavnog korpusa javlja najpre po više grupa prezimena s nekim zajedničkim imeniteljem (naravi i sklonosti, boje, jela i pića, divlje i domaće životinje, oružje, odevni predmeti itd.) Ovih gnezda moglo bi se formirati daleko više (po značenjima na temu brzine, gluvoće, dobrote, zla, zlata), a vrlo je verovatno i da sam tu i tamo propustio da neka s očiglednim obeležjima uključim u tematske grupe kojima ona pripadaju.
    Grupe prezimena od složenica uređene su trojako, zavisno od lika: prema zajedničkom prefiksu (Kara-, Para-, Belo-, Golo-, Zlo-, Kur- itd), prema zajedničkoj završnoj komponenti složenice (kao -grlić, -babić, -kravić u Prvom delu, odnosno -baba, -vuk, -der, -kuća, -voda, -kapa u Drugom delu) ili prema zajedničkom infiksu (jedna grupa u Prvom delu koju odlikuje neobičan infiks čk-, koji se, svakako ne po pukoj akcidenciji, javlja u prezimenima poput Kličković, Kričković, Čovičković i sl.). Uzimajući dosledno vidljivi morfološki sloj kao vodeći, nisam posebno izdvojio razne tipove složenica, kao one koje čine glagol+imenica, poput, u drugom delu, Mažibrada, Lomigora i slične, odnosno, u prvom, Paligorić, Pletikosić i slična, koja su nastala naknadnim dodavanjem deminutivnog nastavka, a iz istog razloga nisu posebno izdvojene ni one tipa imenica+glagol, poput Vodogaz, Gočobija, Ocokolja, Ćuruvija i slična, ni ona tipa pridev+imenica poput Belovuk, Zlokapa, Krivokuća, Crnobrnja, Dugošija i slične.
    U tematskim nizovima i nizovima prezimena od složenica prezimena nisu numerisana, jer će se sva ponoviti kasnije, u glavnom kataloškom spisku, svako u svojoj grupi prema građi završnog dela.
    Tek posle grupa tematskih prezimena i prezimena od složenica u svakom od dva prva i velika segmenta kataloga započinje kataloško navođenje svih prezimena navedenih u datom segmentu, klasifikovanih u grupe složene prema završecima, pri čemu je svako prezime numerisano kao zasebna odrednica. Tako, Prvi deo (prezimena sa nastavcima -ić/-vić,) u trećem odeljku donosi prezimena na -ić nastala mahom od imeničkih oblika ili glagolskih osnova, složena po silabičkoj strukturi. Četvrti odeljak Prvog dela čine prezimena srodne građe i pridevskog porekla, koja se završavaju na -vić. Sledstveno tome, taj četvrti odeljak Prvog dela sastoji se od tri grupe prezimena: onih na -a+vić, nastala mahom od opisnih pridevskih oblika na -av (ubav > Ubavić, gizdav > Gizdavić), zatim prezimena na -e+vić, nastala od prisvojnih prideva na -ev (vozarev > Vozarević, bogaljev > Bogaljević) i, najzad, ona na -o+vić, nastala od prisvojnih prideva na-ov (popov > Popović, čapkunov > Čapkunović)
    Drugi deo sastoji se iz tri odeljka. Prva dva paralelna su sličnim odeljcima iz Prvog dela – donose prezimena po tematskim gnezdima i prezimena građena u liku složenica. Treći odeljak donosi sva prezimena ovog dela, složena po srodnosti završetaka.
    U oba dela kataloga, i u prvom i u drugom, pri nizanju prezimena po obliku navodio sam najpre serije kraćih, potom serije dužih i na kraju najdužih prezimena na datu formu, uzdajući se u povoljan efekat kvantitativne gradacije. Dok je načelo kod obrnutih rečnika i leksikona preciznost slovnog redosleda završetaka prema alfabetu, u slučaju ovog kataloga red navođenja počiva na donekle sličnom, manje pouzdanom ali lepšem i zanimljivijem pravilu – na zvučnom slaganju završetaka. A koliko je važno bilo složiti prezimena po srodnosti forme najbolje se pokazalo kada je, na kraju posla, urađen indeks: osim što pruža pogodnost za pronalaženje odrednica i po azbučnom redu i po rednom broju, on predstavlja bezobličan spisak građe, lišen svakog drugog smisla.
    Treći deo znatno je kraći i sastoji se od tri apendiksa. Prvi sadrži samo dvosložna prezimena na -ić. Prvih 250 već su upotrebljena u tematskim gnezdima Prvog dela i ovde se navode istim redom kojim su se tamo pojavila. Ona čine Apendiks 1. U Apendiksu 2 prikazan je izvestan broj skupova dvosložnih prezimena na -ić koja dolaze na jednu te istu „mustru“ – različit im je samo početni konsonant, ili grupa od prva dva konsonanta, ili samo vokal na drugoj poziciji, dok im je ostatak podudaran. Njih je stoga veoma lako nizati, na primer: Rgić, Prgić, Kvrgić, Čvrgić; Ili: Benčić, Genčić, Denčić, Jenčić, Nenčić, Penčić, Senčić, itd. Iako takvi nizovi u celini jesu zavodljivi jer se savršeno rimuju i savršeno su ritmični, mnogi njihovi članovi dolaze od starijih, danas većma zaboravljenih ličnih imena i hipokoristika (kao Jenčić < Jenko, Nenčić < Nenko, Senčić < Senko, zatim Dišić < Diša < Dimitrije, Mišić < Miša < Miloš ili Mihailo, a slično je i sa Becić, Gecić, Jecić, Necić, Pecić, Cecić i mnogim drugim) i da nije reč o uzorku koji treba samo da ilustruje njihovu brojnost i melodičnost, neka od njih ne bi ni mogla ući u ovaj katalog.
    S jedne strane, za prezimena poput, recimo, Grbić i Trbić teško bi se moglo reći da su neobična. Naprotiv, ona su prilično raširena i već otuda u velikoj meri obična. Čak i kada takva kratka prezimena nisu česta, njihova glavna crta je jednostavnost, a jednostavnost i običnost stoje nablizu per definitiopet. Isto važi za Buljić i Kuljić, a još manje se može reći da su neobična prezimena, recimo, Bodić i Rodić. Ipak, u društvu sa Grbić i Trbić dolaze još i Vrbić, Prbić i Škrbić, uz Buljić i Kuljić nalaze se i Duljić, Puljić i Ruljić, a uz Bodić i Rodić idu još i Odić, Godić, Dodić, Jodić, Kodić, Modić, Džodić i Šodić. Očito, ni takva prezimena ne smeju se prenebregnuti, jer su zanimljiva po frekventnosti modela, po svome značenju ili po svojoj aluzivnosti, već prema slučaju. Sve je to vešto „upakovano“ u njihovu formalnu jednostavnost, pa sam više takvih nizova prezentirao u Apendiksu 2, iako ona nemaju tako složen i bogat zvuk kao, na primer, Tajtacaković, Korkodelović i Milošaković, ili Čavaljuga, Praskalo i Čakarimiš.
    Isto tako, nizovi kratkih, „dvotaktnih“ prezimena koja se završavaju na -ić, teku brzo kao planinski potok i teško je razlikovati ih od mnogih drugih, naoko sličnih nizova. Takva prezimena, poput Volić, Ljubić, Mrzić, zatim Mamić, Tatić, Batić i slična, koja se javljaju najpre unutar tematskih gnezda, dakle među prezimenima s kojima su srodna po značenju ali im po dužini ili obliku inače ne pripadaju, mešao sam sa višesložnim samo u tematskim gnezdima. Drugih 250 dvosložnih prezimena na -ić u Apendiksu 2 složena su po azbučnom redu samo unutar svojih nizova, da bi bolje ispunila svoju pokaznu svrhu i usled same prirode tih nizova.
    Apendiks 3 donosi izbor upečatljivih prezimena od Borlja i Devrnja preko Prdonja i Zvrmbalović do Rstić i Čvrkić, koja sadrže jedan od najzanimljivijih morfoloških elemenata – naglašeno, slogotvorno r. Vuk Karadžić je rekao da je srpsko r tako jako da se čopor divljih svinja uplaši i pobegne kad ga čuje. To možda liči na lovačku priču, ali srpski je jedan od malobrojnih jezika koji poseduju tako snažno i, štaviše, slogotvorno r. Ovaj izbor „najRskijih“ prezimena to ilustruje, pokazujući da srpskih prezimena s naglašenim r nema baš malo – čak 417 zadovoljilo je kriterijume ovog kataloga, što čini preko 7% korpusa i znači da ovde svako četrnaesto prezime sadrži slog čiji je nosilac glas r!
    Iza Trećeg dela nalazi se uazbučen indeks svih prezimena navedenih u numerisanim odeljcima kataloga, pri čemu je sačuvana njihova osnovna numeracija radi lakšeg nalaženja svakog prezimena unutar njegove grupe. Nije, nažalost, moguće na osnovu različnih statističkih preseka ovoga kataloga i njegovog indeksa izvoditi ozbiljnije zaključke o broju, tipologiji ili kom drugom bilo formalnom bilo sadržinskom aspektu srpskih prezimena, jer je on daleko od toga da sadrži njihov kompletan popis, a lako je moguće da su se, uza svu pažnju, u njega prokrala i pojedina ugašena prezimena, koja više nemaju živih nosilaca.
    Iako Katalog sadrži alfabetski indeks sa jedinstvenom numeracijom svake odrednice, od prve do poslednje, prilikom formiranja grupa prezimena srodnih samo po obliku, a vodeći računa o metru i rimi koliko je to bilo moguće, držao sam se azbučnog reda unutar karakterističnih završnih nastavaka tih prezimena, pa su i sami nastavci dati tim redom. Tako, kod prezimena koja se završavaju, recimo, na -n, najpre ide grupa koja se svršava na -an, potom na -en, na -in, na -on, i na kraju na -un. Isti redosled vokala poštovan je i u drugim slučajevima, mada ne uvek i dosledno – prednost je često opet davana sazvučju. Tako, na primer, kod prezimena koja se završavaju na -n+ović najpre idu ona u kojima konsonantu n prethodi vokal a, zatim e, pa i, pa o, pa u, a tek po iscrpljivanju svih onih u kojima učestvuje neki vokal, dolaze prezimena srodne građe u kojima je na tom mestu neki konsonant, kada se opet ide po azbučnom redu. To se odnosi i na suglasnike koji im prethode (npr. kod prezimena na -ović najpre idu prezimena u kojima svršetku -ović prethode vokali s „pravom prvenstva“ saglasnim njihovom azbučnom redu (a, e, i, o, u), pa konsonant b, pa v, i tako dalje redom do š). Naprotiv, kod početnih grupa fonema u prezimenima nisam poklanjao posebnu pažnju azbučnom redu (jer je to tu nevažno) već sam više nastojao da izborom redosleda u navođenju stvaram povoljne zvučne efekte – melodijski skladne (Crvenić, Zelenić, Šarenić; Stanivuk, Traživuk, Straživuk), logički čvrste (od poznatijeg ka manje poznatom, npr. Jagodić, Malinić, Kalinić, Trninić, Gloginić) ili šaljive i podrugljive (Čukić, Pikić, Dlakić; Čvrkić, Čkrkić, Šmrkić; Zlonoga, Kurnoga, Maonoga; Bulj, Šulj, Bazdulj; Golemović, Resanović, Kitanović), zavisno od slučaja.
    Pokušao sam, dakle, uglavnom radi svoje i tuđe zabave – jer klasifikacija nije svrha ovog ogleda iako se na kraju, i tako nedosledno sprovedena, pokazala kao jedan od nezaobilaznih postupaka – da u svakom od dva glavna segmenta prezimena pojedinim manjim grupama prezimena dodelim po više tematskih naslova i podnaslova koji bi zgodno upućivali na njihova značenja ili njihove formalne modele. Naravno, prezimena koja odlikuje jasnoća značenja (ona izvedena od naziva za hranu, zanimanja, vrste oružja, ptice ili karakterne osobine itd.) pojedinačno ne traže posebna pomagala da bi se ta značenja uočila, niti da bi se uočila njihova srodnost s nekim drugim prezimenima nastalim na sličnim misaonim konceptima. Ali, kada su takva prezimena rasuta duž cele vertikale kataloga, unutar većih grupa sličnog oblika i silabičke strukture, nije nimalo lako sagledati bogati sadržaj značenjskog okvira koji ona stvaraju kada se grupišu, jer samo tada dolaze do punog izražaja. Uzdam se u svoj osećaj da je dobitak od tog dupliranja veći od gubitka jednostavnosti nastalog ponavljanjem dela građe. E sad, dabome, i taj osećaj, kao i svaki drugi, najnepouzdanija je stvar na svetu, mada mnogi u potaji misle da osećaj ima neke veze s božanskim, budući da se i u njega slepo veruje uprkos tome što se njegova vrednost, pa čak ni samo njegovo postojanje, obično ne mogu dokazati.
    Na drugoj strani, prezimena koja nemaju zajedničkih crta osim formalnih (da su sličnog oblika, pri čemu su ti slični oblici ređani tako da formiraju odeljene podskupove prema broju slogova a ne samo prema podudarnosti završetaka) ne mogu ni dobiti izrazitije zajedničke imenitelje niti se uklopiti u neku dublju kategorizaciju.

    Odgovori
    • Predrag Kitanović

      Poštovani gospodine Ananić

      Kažete da je prezime Kitanović šaljivo i podrugljivo. To nije istina, evo vam značenje prezimena Kitanović.
      Prezime Kitanović dobili smo po imenu našeg predka Kitana. Ime Kitan potiče od reči kitka što na starosrpskom, a koji je sličan vranjanskom dijalektu znači:
      1. cvet, buket („Kitka se kida dokle c’vti“ Cvet se kida dok cveta -poslovica, „Naberi mi kitku kitke“ – Naberi mi struk cveća),
      2. istaknuta brda i uzvišenja uopšte na kojima se nalaze veliki hrastovi ili bukve (brdo u Dubnici; brdo u Gornjem Trebešinju s hrastovima na vrhu; planinski vis zapadno od Vranja),
      3. vrh drveta, kruna drveta („Ukačija se u v’r kitku na dubicu (hrast)“).

      Sama reč Kitan znači:
      – voljeno, milo muško dete,
      – onaj koji ide na prstenovanje ili „kitku“,
      – ukrašen, nakićen, okićen,
      – pun lišća, cveća ili plodova,
      U narodnim govorima se dečacima tepa: „Kitane moj“.
      Dakle, prezime Kitanović ide od hipokoristika za muško dete kojim se dičimo.
      Pa prema tome naš deda Kitan je bio onaj kojim se dičimo jer je nežan i lep kao cvet, veliki kao brdo, onaj koji je na vrhu odnosno sa vrha.
      U Srbiji Kitanom nazivaju milo dete te mu od milja jos i tepaju; – kitice moja.
      Ime Kitan na sadašnjem srpskom jeziku bilo bi Veliša, Vrhoslav, Vrhoje ili Cvetan, Cvetko, a Kitanović bi bilo Velišić, Velikić, Vrhović, Vrhovac ili Cvetanović, Cvetković, Cvetičanin, Cvetić. Naše prezime kod francuza je Lefler, kod engleza je Flauer, kod italijana je Fiori, kod madjara je Virag, kod nemaca je Blum, kod španaca je Flores, kod portugalaca je Flor, kod japanaca je Sato… Na grčkom ontos je cvet pa je i Antonić isto što i Cvetković.

      Nadam se da ste nešto naučili.
      S poštovanjem,
      Predrag Kitanović iz Surdulice.

      Odgovori
  • vojislav ananić

    III

    ZNAČENJA I ALTERNATIVNI OBLICI
    Budući da ovde nije reč o izradi potpunog srpskog prezimenika (što je, uostalom, posao za čitav tim ljudi i neku od akademskih ustanova), pažljiv čitalac će zapaziti da nedostaju mnoga prezimena koja je sam čuo. To je tako i ne može biti drukčije, već i otuda što se dvosložna prezimena na -ić, kakvih je najviše i među kojima takođe ima zanimljivih i po obliku, i po poreklu, i po značenju, ovde navode i obrađuju samo uzgredno. Pa i mimo toga, gotovo je sigurno da su izostale stotine i stotine prezimena koja bi zadovoljila kriterijume za ulazak u ovaj katalog.
    S druge strane, prezimena nastala na zajedničkom konceptu, od istog korena i sličnim tvorbenim postupkom koji ih čini različitim samo u jednom detalju, i sam sam otklanjao iz glavnog spiska i stavljao ih u fusnote uz njima slična. To je zato što mislim da su tu posredi dubleti i da njih, bar u ovom mom ogledu, nema potrebe navoditi kao samostalne odrednice jer ne donose ništa novo. Istovremeno, smatram da i ta alternativna prezimena, mada sačinjena od gotovo iste građe i po gotovo podudarnom obrascu, treba da nađu svoje mesto u „donjem“, sekundarnom sloju teksta, da bi se sagledala sveukupna raznovrsnost materije. Pri tome, nastojao sam kad god je bilo moguće da kao „punopravnu“ odrednicu uzmem onu varijantu koju smatram osnovnom, a da u fusnotu stavim inačicu za koju verujem da je nastala kasnije, obično nekom manje logičnom fonetskom alternacijom unutar osnovnog prezimena. Tako, dok se Malovrazić, Mamuzić i Kozomora nalaze među glavnim odrednicama, Malavrazić, Mamužić i Kozomara su dati u fusnotama, svako uz svoj par. Isto važi i za varijante poput Trlajić/Trlaić, Krkeljić/Krkelić, Mudrinić/Mudrenić i slične.
    Sve ostale varijante ako su se pojavile – a obično ih ima po nekoliko – date su kao zasebne odrednice. Najlakše je bilo sa prividno sličnim prezimenima, kao što su Selaković i Solaković, koja su formalno slična ali dolaze od sasvim različitih korena. Ona se ne mogu smatrati kao varijante i takva su prezimena data zasebno. Mnogo je teže pitanje bilo šta činiti sa prezimenima koja su nastala od istog korena, ali različitim tvorbenim postupcima, poput Košarić, Košarević, Košarović, Košaranović, Košaričić, Košara i Košarica. Ona su „varijacije na istu temu“, pa je bilo privlačno izbeći njihovo ponavljanje u glavnim spiskovima. Koja uzeti a koja ne? Ali, čak i ako bi se na to pitanje našao odgovor, ipak bi oslanjanje glavnog korpusa na građu u fusnotama tada bilo preveliko. Štaviše, neki segmenti kataloga bili bi vidno osiromašeni. Zato sam se na kraju, mada teška srca jer sam video da će me to odvesti u veliko širenje spiska i u izvesne nedoslednosti, ipak odlučio da takve alternacije, kada mi naiđu, prikažem kao zasebne odrednice. Tako, prezime Nakaradić ide samostalno, a ne kao fusnota uz Nakarada, od kog je, nesumnjivo, nastalo. Pored Mrkobradić, zasebno su data i prezimena Mrkobrad i Mrkobrada. Isto tako, Kurjak, Kurjakov i Kurjaković čine tri odvojene odrednice, kao što se i Gavran i Gavranov navode odvojeno od svojih izvedenica Gavranić i Gavranović. Pored Pop, koje se navodi među prezimenima zanimanja, odvojeno idu i Popović, i Popić, i Popov, i Popa, i Popin. Prezime Popac pogotovo ide samostalno, jer se, za razliku od prethodnih pet, u osnovi ne asocira s pojmom popa, sveštenika nego s pojmom zrikavca, usled čega je odmah dobilo posebnu odrednicu u ovom katalogu. S prezimenom Pop tek u daljem srodstvu je Popadić, jer dolazi od imenice popadija, bez obzira na to što je i ona izvedena od imenice pop. U grupi „zanatskih“ prezimena uz Kovač i Lončar odvojeno idu Kovačev, Kovačević i Lončarević, iako su ta prezimena izvedena od datih zajedničkih imenica, a pored Paun zasebno je dato i Paunović, kao i Paunić, kao što i uz Čobanić idu kao punopravne odrednice Čobanović, i Čobanin, i Čobanski, itd.
    Ovome se može prigovoriti da je tako došlo do nagomilavanja srodnih, pa i vrlo sličnih prezimena. Od tog prigovora nema dobre odbrane, tim pre što bi katalog, da je bar tri ili pet puta kraći, bio kudikamo efektniji i „muzikalniji“ Ipak, mora se reći da ovo nije sistematski katalog srpskih prezimena, u kojem bi se morali i smeli javiti samo osnovni modeli i da je u obilju građe bilo teško izvršiti selekciju koja ne bi narušila konzistentnost merila i umanjila reprezentativnost i ovako redukovanog korpusa.
    Naročito sam pazio da navedem varijante kao zasebne odrednice kada sam cenio da se time nešto dobija ili postavlja kakvo zanimljivo pitanje, pa tako Čprljaković i Črpljaković, dva prezimena koja možda jesu a možda nisu nastala metatezom „teške“ početne suglasničke grupe, uzimaju ovde dva zasebna numerisana mesta, a sličnih slučajeva naći će se još.
    Postoji više grupa prezimena nastalih od naziva za oružje, oruđe, odeću i obuću, razne predmete pokućstva, kao i mnoga koja su nastala od naziva voća, povrća i žita. I njima sam pustio da se slobodno razmahnu, kao i prezimenima od naziva za domaće i divlje životinje. Zanimljivo je da je divljih životinja, a među njima naročito ptica, poprilično, dok domaćih, pitomih životinja ima vrlo malo. Unekoliko je slična stvar s nazivima za oružje i oruđe – ,jakih“ i „borbenih“ prezimena ima mnogo, dok onih izvedenih od pitomijih predmeta pokućstva ima kudikamo manje.
    Neka naša prezimena nisu samo retka nego su i građena na redak oblik, pa ih nije bilo lako udenuti u neku od grupa koje su se u početku više-manje spontano stvarale oko jednostavnih rima. Takva su opštepoznata, mada ne i obična prezimena Tišma, Livada i Buha, a s njima i jedno meni sasvim novo – Pregled. Za prva dva i kojekako, ali Pregled… Čak se ni Buha [= (obična) buva], začudo, ne rimuje ni s jednim drugim od prezimena koja sam dosad našao! Ništa ne pomaže što uz Buha postoji i Karabuva [= crna buva], jer se potonje zgodno uklapa u grupu prezimena s turskim predmetkom kara-, dok se Buha nigde lepo ne uklapa. Ne znajući kud bih s njome, odlučio sam bio da je smestim među prezimena od naziva domaćih životinja. Ako tom prezimenu tu možda i nije najbolje mesto, buhi bi, mislio sam, sigurno bilo udobno. Na kraju se pojavilo i prezime Buhač, koje je lako našlo svoje mesto u srodnom nizu na -ač, pa je Buha iskoristila priliku i s tog mesta skočila u – fusnotu.

    RITAM I ZVUK
    Da bi moj prezimenik dobio na zvučnosti i izražajnosti, nisam bežao od toga da uz pojedina neobična prezimena dodam i ona običnija, ako je njihovo navođenje doprinosilo stvaranju zanimljivog sazvučja unutar niza prezimena sličnih po građi ili na neki način srodnih po obliku, zvuku ili značenju. Izvesna prezimena koja se već javljaju u nekoj od tematskih grupa, efektno su se uklapala i u grupu čija je zajednička nit samo zvučna i ritmička, pri čemu se celi taj niz, ili njegov deo, možda zasniva i na specifičnom emotivnom sklopu koji iz njega zrači kao neka tajna, ali živa muzika.
    Imajući na umu upravo muziku pesničkog govora, Raša Popov je u jednom srećnom času smislio glagol ,jezicirati“ Očito, naš je narod, stvarajući nepregledno obilje prezimena, vrlo često ,jezicirao“ Zato bi čitanje naglas pojedinih segmenata ovoga spiska (to je od suštinskog značaja!) trebalo da istakne zanimljive asonance i aliteracije, za kojima se ovde tragalo s namerom da nam bar na momente otkriju tajnu moć osobenog nizanja reči, a bogme i da zabave i pogdešto nasmeju.
    Ovo bi zvučno ugađanje u povoljnim okolnostima (i ako se meni posreći da iznedrim bar malo pesničkog daha) moglo mnogim delovima moga veselog prezimenika pribaviti svojstvo muzikalnosti, a time i pravo da se on ubroji ako ne baš među poetske tvorevine, a ono među kvazipoetske. Ovakav kakav je, on jeste delo pojedinca (takve su, uostalom, u početku bile i sve narodne pesme i priče na ovoj planeti), ali, budući sastavljen isključivo od građe iz narodnog jezika, građe koja je „odležala“ na istorijskoj i jezičkoj vetrometini dva ili više stoleća, može se reći da je on glavnim svojim delom, i sadržajno, i koloraturno, narodna tvorevina. A jedino iza veštački formiranih „strofa“ u koje su ova prezimena sad poređana stoji trud skromnog i nedostojnog potpisnika ovih redova.
    Među poželjne ishode tog truda trebalo bi da spada i mogućnost da se na većini mesta – a uz malo dobre volje – odmah, i ako nema nikakvog podnaslova, uočava razlog grupisanja pojedinih prezimena. Nekad je taj razlog u sazvučju, nekad u značenju cele reči ili njenog korena, ili zajedničkog prefiksa, nekad u tipu upotrebljenih složenica. Red njihovog nizanja ovde bio je proizvoljan i nema sumnje da bi ih neko drugi poređao sasvim drukčije, a ipak bi načinio zanimljiv i možda još kudikamo snažniji utisak. Daleko od toga da su sva prezimena koja su na kraju ušla u Katalog lepa, originalna, nadahnuta, zanimljiva. Ali, među njima ima dovoljno takvih, a ona koja takva nisu ipak bi trebalo da, smeštena prema zvuku u svoja jata, posluže da se sagleda sve to raznovrsno mnoštvo, uhvaćeno u svojim svetlim i manje svetlim bojama, i da se ono što je u njemu najbolje već samo sobom istakne.
    Zanimljivo, tokom rada javljale su se grupe srodnih prezimena, bilo po građi bilo po značenju, koje su naprosto sugerisale da im nedostaje još neko slično da bi to „gnezdo“ bilo kompletno ili bar donekle zaokruženo. I zaista, obično ne bi proteklo mnogo dana, a takva komplementarna prezimena bi se pojavila. Mada ovde ni izdaleka ne može biti reči o sličnom stepenu egzaktnosti, može se ipak reći da je to živo podsećalo na situacije u kojima je Mendeljejev predviđao postojanje i pojave dotad nepoznatih hemijskih elemenata…
    FONETSKE, AKCENATSKE I PRAVOPISNE ZAVRZLAME
    Pokazalo se, bar kada je o prezimenima reč, da u srpskom nije samo r slogotvoran konsonant, jer se – dakako, pomoću starog poluglasa koji se odlično očuvao u nekim krajevima – tako ponaša i b, možda i v, i đ, a ko zna, možda i još neki drugi konsonanti? U svakom slučaju, naših zemljaka s neverovatnim prezimenima Bkić, Bldić i Borlja (verovatno od starijih oblika Bvkić, Bšdić i Borvlja) ima na desetine. Donekle sličnu crtu nosi i prezime Vdović (koje nam je verovatno došlo iz dubine istočnoslovenskog prostora i kamufliralo se dodatkom ić u zadnjem delu), a moćnim početnim r diči se više prezimena poput Rnić, Rnjak, Rstić, Rmuš, Rkalović i Ršumović. Slična su bila i Orsić i Irkić, koja su izvorno bila trosložna (O-r-sić, I-r-kić) i Orbović, koje je nekad bilo četvorosložno (O-r-bo-vić), ali ona su podlegla savremenim pomeranjima akcenta i napuštanju „teških“ fonema, pa se danas uglavnom čuju kao dvosložna Or-sić i Ir-kić, odnosno trosložno Or-bo-vić. Zahvaljujući konsonantskoj grupi đm (ranije svakako đnm), o čijem postojanju nisam ni sanjao, jedno od počasnih mesta ovde zauzima prezime Đmura, čija se bar dva vlasnika telefonskih brojeva u zemaljskoj („fiksnoj“) mreži Srbije mogu lako naći na internetu, jedan u Šidu i jedan u Beogradu. Da i ne govorim o začkoljičnoj početnoj grupi čk-, kojom, za divno čudo, ovde započinje čak dvanaest lepih prezimena!
    U nekoliko slučajeva prihvatio sam prezimena tako kako su bila prezentirana u štampi, iako sam bio podozriv prema njihovom obliku, uglavnom zbog glasova „č“ i „ć“, odnosno „dž“ i „đ“ Takav je slučaj bio s prezimenom Prekogačić, mada ima više porodica koje se njime kite (jedna ima i poznatu vinariju u Beočinu). Iako je dosta česta pojava da od jednostavnog prezimena nastane neko složeno, ono „č“ u prezimenu Prekogačić malo je neobično upravo zato što se ne vidi svrha tvorbe tog prezimena od prezimena Gačić pomoću predmetka preko. Pošto za svoje sumnje nemam opipljivog dokaza, uneo sam to prezime tako kako sam ga našao, a tako i prezimena Kačunković, Stanačević, Čutuković i Đaja. Naravno, bez tačnog poznavanja njihove istorije i dobre verziranosti u fonetske promene u našem starom jeziku ne može se ništa pouzdano tvrditi, ali logičnije bi bilo, verujem, da ona glase Prekogaćić, Kaćunković, Stanaćević, Ćutuković i Džaja. Mislim, naime, da su sva ta prezimena izvorno imala upravo te oblike, a da su tek kasnije, po preseljenju familija u nove krajeve, upornim ponavljanjem greške u pisanju i izgovoru, poprimila sadašnje. Naime, Prekogaćić je sasvim lepo moglo doći od preko gaća, tj. ako je neko nosio neku odeću preko gaća (tj. pantalona). Kaćunković pak moralo je nastati od fitonima (imena biljke) kaćun (kao i Kaćunić), pošto je teško zamisliti ono drugo – da Kačunković nastane od – čunak, ili ko zna od čega drugog. Prezime Stanaćević potvrđeno je u Obrenovcu i očito je nastalo od nadimka Stanać i od starijeg oblika banatskog patronima koji je glasio Stanaćev (Novo Miloševo), a na koji je po formiranju Kraljevine SHS dodato dotad nepoželjno -ić. Jasno je da nadimak nikako nije mogao glasiti Stanač, a otudaje jasno i da je oblik Stanačević nastao naknadno, po preseljenju dela tog ili drugog istoimenog bratstva u neki kraj u kojem je fonemska razlika između „č“ i „ć“, odnosno „dž“ i „đ“ bila nejasna. Ćutuković bi lako moglo doći od turcizma ćutuk – komad balvana, klade, dok reč čutuk nije zapisana. Da je sve to tako vidi se prilično jasno iz činjenice da se neka prezimena javljaju – potpuno bez osnova – u tzv. minimalnim parovima (kadšto i u tri varijante), kao Ćurguz i Čurguz, Ćurčić i Čurčić, Ćurčin i Čurčin, Ćurović i Čurović, Ćaćić, Čaćić i Čačić itd. Slično tome, ko god pamti šezdesete, setiće se da za slavnog fudbalera Džajića nekoliko godina nije bilo jasno da li se preziva Džajić ili Đajić – toliko se u svim našim ondašnjim novinama pisalo čas ovako a čas onako.
    To kažem zato što dobro znam, kao i većina nas, da svet u nekim našim krajevima slabo razlikuje „č“ i „ć“, odnosno „dž“ i „đ“ Tako je u Južnoj i Istočnoj Srbiji, to je bio slučaj i sa dobrim delom srpskog življa u Sarajevu, da i ne pominjemo Bošnjake, kojima je maternji jezik ipak bio srpskohrvatski ili srpski, a ne bošnjački, kao danas. Veliki demografski pokreti posle Prvog svetskog rata, a još više posle Drugog, doveli su do slivanja stanovništva sa prostora cele Jugoslavije u prestonicu, pa se nesigurnost oko realizacije „č“ i „ć“, odnosno „dž“ i „đ“ naglo pojačala i u Beogradu. Pod uticajem nemačkog i severnijih slovenskih jezika pogdešto je to bio (a u manjoj meri je i danas) slučaj i u Vojvodini, pa su tako u Zemunu moga detinjstva na Muharu godinama postojale dve zanatlijske radnje koje su držali gornjovaroški Srbi (a to da su Srbi videlo se iz činjenice da su im firme bile ispisane ćirilicom), obućarska, na početku Karamatine, i krojačka, u sadašnjoj Glavnoj ulici, bliže Madlenijanumu, ali je na jednoj pisalo OBUČAR, a na drugoj KROJAĆ.
    Akcenatske razlike među morfološki istim prezimenima javljaju se uglavnom kod „običnijih“ prezimena, pa tako ovde nije bilo preke potrebe za akcentuacijom kao razlikovnim kriterijumom. U našem savremenom govoru, osobito urbanom, taj se kriterijum gubi, ali neki krajevi, kao, recimo moj valjevski, i danas neodstupno i precizno čuvaju akcente kao razlikovne elemente pojedinih prezimena.

    VESELA KOMBINATORIKA
    Bojeći se prekomernog širenja teme, nisam hteo unositi zanimljive kombinacije ličnog imena i prezimena, iako mnoge od njih prosto vapiju da se pokažu i prikažu. Takve su prekrasne kombinacije poput Sunčica Biberdžić, Đurđija Cvetić ili Miloranka Jutronić, sve tri iz realnog života. Prvih dana 2011, kada je kataloški deo ove knjige već uveliko bio gotov, u Novom Sadu rodila se devojčica po imenu Iskra Žarić.
    Da je stvarnost često fantastičnija od svake fantazije, potvrđuju i razne zgodne kongruencije, kao kada se naš poznati horovođa (vodi Beogradske madrigaliste) preziva Brujić, naša poznata kostimografkinja je Čohadžić, poslastičarka u Ljigu Svetlana Šećerov i rukovodilac prodaje u fabrici bonbona „Pionir“ Mara Šećerov, šef računovodstva u jednom preduzeću nosi prezime Računica, tehnolog u železari Čeliković, a direktor naše najveće fabrike oružjaje – Gromović. Slavu jugoslovenskog šaha pronosili su, uz mnoge druge, velemajstori Matanović, Matulović i Šahović. U Zemunu je na razmeđu prethodna dva veka živeo gostioničar Arkadije Bokalić, kome je prezime takođe bilo usklađeno s poslom, bilo da je služio vino i pivo u bokalima, bilo da se u njegovoj gostionici čestito jelo, pa bi se gosti uvek dobro nabokali. Među aktuelne primere koje znam lično spada i ginekolog Ribić, i klinički psiholog (klinička psihološkinja?) po imenu Vinojla Šmrkić, čije ime i prezime neizbežno podsećaju na tvari i postupke čiju zloupotrebu ta naša sugrađanka vredno suzbija, budući da radi u jednoj prestoničkoj ustanovi za lečenje alkoholizma i narkomanije. Razume se, ne mogu svi Terzići biti krojači (terzije), niti svi Kovačevići kovači, niti je to ikada bilo, jer je samo jedan član bratstva bio njegov rodonačelnik i ma koliko da je imao sledbenika u svom zanatu, ipak je prezime moralo imati kudikamo širi zahvat među potomcima.
    U telefonskim imenicima ima i zagonetnih kombinacija, a mislim da među najlepše primere spada skladni sklop imena i prezimena jedne stanovnice naše prestonice, koja se zove Zvezdana a preziva Muzika, što je već samo po sebi očaravajuće, a posebno pleni kada se javi u nekom od kosih padeža, kada, na primer, kažete: „Ja volim Zvezdanu Muziku“, ili „Sinoć sam se oduševio Zvezdanom Muzikom!“ Među nosiocima tih muzikalnih kombinacija su i članovi porodice Svirac u Pančevu, koji, prema svedočenju jedne moje koleginice s posla, svi – osim najstarijeg, koji je, navodno, muzički neobdaren ili bar nezainteresovan – virtuozno sviraju na različnim instrumentima. Lepe su i neobične kombinacije „botaničkih“ imena i prezimena jednog Beograđanina koji se zove Neven Tikvica, jedne naše manekenke po imenu Sunčica Travica i jedne osobe iz Novog Sada, koja se preziva Vrbajac a ime joj je – Cveće!
    Drukčiji, mada opet sličan, jeste i slučaj imena i prezimena rođake jedne moje dobre drugarice, koja se, iako sitnjikava i tankovijasta, pleonastično zove Velika Komadina, u Kairu živi naša zemljakinja čijem se ličnom imenu Vera uveliko protivi njeno prezime koje glasi Lagator, a u Žablju postoji auto-kuća čiji je vlasnik izvesni g. Zlokolica. Osim toga, u gornjovaroškom „Maksiju“ u Zemunu radi dama po imenu Đurđica Trtica, a podjednako zanimljiva i efektna je i sprega prezimena i imena jedne Novosađanke – Popravak Stana, u kojoj nas samo velika početna slova spasavaju od potpuno pogrešnog tumačenja. Mimo tih relativno retkih slučajeva, mislim da ljudi svesno izbegavaju kombinacije imena i prezimena koje bodu oči, jer nikad nisam čuo da postoje osobe po imenu Vuk Ćuk, ili Paun Ševa, ili Višnja Šljivić, ili Jagoda Kruškić, ili Razumenka Budalić, kao ni Mrgud Prgić, ili Srđa Ljutić, ni razne druge koje bi, matematički gledano, mogle i morale nastati. A ipak, na jednom od foruma na internetu učesnici navode niz upravo takvih, vrlo zanimljivih kombinacija, od kojih dve nisam uspeo da proverim i podozrevam da su izmišljene. Reč je tamo o našim sugrađankama inače veoma lepih ličnih imena – Vesela i Rumena, koje, navodno, nose neka od onih „nezgodnih“ prezimena – prva se preziva Bulja, a druga – Guzica.
    Postoje i mnoge druge nezgodne i provokativne kobinacije, pa se tako predsednik organizacije Mladi gorani tokom šezdesetih ili sedamdesetih prezivao Paligorić, jedan naš vrsni gastronom preziva se Gladić (mada to možda i nije od imenice glad već od glagola gladiti?), jedan lekar je Bolesnikov, a jedan stomatolog Radobolja (što je, inače, ime i jedne pritoke Neretve). Manje sreće sa simbolikom porodičnog imena od gorepomenutih Sviraca imao je njihov sugrađanin, takođe vrstan muzičar, koji se preziva Gluvakov. Bez namere da u tome otkrivam nepostojeću simboliku, sećam se da smo svojevremeno imali predsednika savezne vlade koji se prezivao Bijedić, drugog koji je bio Kontić, guvernera centralne banke Sirotkovića, a tokom godina posle drugog svetskog rata, kada su komunisti poletno vodili bratske jugoslovenske narode u komunizam (gde će svi živeti u izobilju, a raditi koliko ko može) sa novčanica od deset dinara gledao je, ulivajući svima nama svoj optimizam, nasmejani lik pripadnika vladajuće radničke klase Alije Sirotanovića.
    Nisam unosio ni zanimljiva dvojna prezimena (tzv. udata), od kojih neka, poput Kitanović-Dugošević i Prcić-Radošević, poseduju i naročitu vrstu analitičke sugestivnosti, koja počiva na aluzivnom značenju nedužne imenice ševa i od nje izvedenog žargonskog glagola, čime se otvaraju još zanimljiviji horizonti za buduće orače i žeteoce na ovom očito plodnom polju. Lično mogu da posvedočim da su u prvom od dva pomenuta slučaja kumovi na venčanju (a i svi ostali svatovi) pocikivali od ushićenja čuvši mladu gde na matičarevo pitanje da li će zadržati svoje prezime ili će mu pridodati i muževljevo, jasno i glasno odgovara da ne vidi zašto bi propuštala bilo šta od onoga što joj kombinacija dva tako skladna porodična imena velikodušno nudi. Nasuprot tome, drugarica jednog mog prijatelja, po imenu Vesna, tvrdokorno je odbila da uzme muževljevo prezime, jer bi se tada zvala Vesna Vesnić, a to joj je izgledalo glupavo.
    Mogućnosti koje život pruža za dalje kreativno kombinovanje takvih prezimena praktično su neiscrpne. Neki od nas još se sećaju slučaja drugarice Dušice Pušice (funkcionerke iz nekog od partijskih komiteta Brozove ere) koja je, kada se udala, svome prezimenu s ponosom pridodala i muževljevo, pa joj je puno ime i prezime glasilo Dušica Pušica-Pandurica, a i vi sami lako ćete zamisliti bezbrojne ohrabrujuće primere poput Pikić-Čukić, Tucić-Prcić, Kurajlija-Picajkić ili Pušić-Karić.
    Tu negde otvaraju se i druge zanimljive mogućnosti, istina lišene lascivne obojenosti i otuda ne tako urnebesne, ali koje takođe krasi savršeno nedužna lepota akustičkog, semantičkog i ludičkog ugođaja: Žestić-Ljutić, Trtica-Pjevalica, Popržen-Vrabac, Njunjić-Brnjić, Grgečević-Berkenječević, Derigaća-Formentunović, Drljača-Prljača, Zjalić-Budalić, Običan-Konjoder, Ćućko-Ocokoljić, Poslušni Jazavac i ko zna šta i kako još.
    Posle svega ovoga neko bi mogao poželeti da i sam pusti mašti na volju, pa bi tada neke kombinacije mogle ispasti baš sasvim parodične, kao ako neki Ždral reši da pozove na ručak Lisicu, ili čak neugodne, kao, na primer, ako vam se šef na poslu preziva Blesić ili Šupak pa vas uvek gleda podozrivo jer misli da mu se zbog toga iza leđa smejete, ili ako vam se doktor preziva Kasapović, ili Kastratović. Nezgodno može biti i ako se vi prezivate, recimo, Golub, ili Dobreta, a zaljubite se u osobu koja se preziva Kobac, ili Gagrica, ili Prgeša, ili ste vi Šupljeglav, a srce vas vuče ka nekome ko je Lukavac, ili Zlomislić, ili Mutivoda!
    Napokon, ako ćemo po zakonu, svi naši građani imaju pravo na imena sačinjena od više reči, pod uslovom da u zvaničnoj prezentaciji (u ličnim ispravama i u pravnom prometu) to ograniče na tri. Svi oni koji su posle razvoda braka zadržali dvojno prezime mogu kod ponovne udadbe ili ženidbe da tom prezimenu pridruže i prezime novog supruga odnosno supruge, pa se tako jedna Beograđanka preziva Trivanović-Janković Vučković. Jedno s crticom, jedno bez nje. Ne može biti nikakve sumnje u to da bi se na taj način srpski prezimenik (poglavito ženski, jer ovo pravo koriste uglavnom žene) mogao vidno obogatiti sličnim slučajevima trogubih prezimena, poput Žderić-Pogačić Pekmezović, ili Pletikapa-Puzigaća Skaramuca, ili Zaklan-Macan Običan, ili Kostur-Krompirović Nakrajkućin, ili Pikić-Dlakić Kurešević, ili Svrabić-Nosić Trtić, i tako dalje do mile volje. A ja se nadam i da će naš narod tokom decenija što dolaze iskoristiti još mnoge mogućnosti za zabavu u vidu nadevanja živopisnih prezimena čije gotove mustre nalazimo u našem najvećem rečniku i da će srpski prezimenik tada uključiti i prezimena poput Letižaba, Dundurilo, Prtizlo, Tvrdoušić, Dušoglođa, Žutokljunac, Ženoljubac, Čankolizac, Zavrzoljak, Drvožder i još mnoga i mnoga druga!

    Odgovori
  • vojislav ananić

    IV
    KAKO JE POČELO I KAKO ĆE SE ZAVRŠITI
    Naravno, sve to što sam upravo opisivao događalo se u poodmakloj fazi rada. U početku sam nameravao da sačinim sasvim skroman spisak od 99 ili 100 neobičnih prezimena, koliko da zabavim svoje najbliže. Za tili čas to se pokazalo kao nedovoljno, pa se spisak proširio na 366 prezimena – dovoljno za svaki dan u godini po jedno (i s rezervom za prestupnu godinu). Posle dve nedelje počeo sam razmišljati da to povećam na 505, čime bi se već prebacila polovina od hiljade, a one koji duže pamte to bi ugodno podsetilo na nekad čuvenu plamenocrvenu kutiju ovalnog preseka s nakiselim „staklenim“ bombonama… Svi ti brojevi bili su, razume se, proizvoljni. Ali, uvek su mi stizali novi zanimljivi „primerci“ i spisak je postajao sve duži i duži. I – prestao je da se ograničava na „neobična“ prezimena, zalazeći u manje restriktivnu i kudikamo širu sferu „zanimljivih“ prezimena.
    To je bila prirodna posledica činjenice da sam poslu pristupio iz puke razonode, bez ikakvog prethodnog metodološkog koncepta. Glavna slabost projekta dolazila je od razuđenosti srpskog etničkog, kulturnog i dijalekatskog prostora, usled čega su – tek sada se to postavilo kao važna stvar – postojale bitno različite percepcije: ono što je na jednom mestu retko i neobično na nekom drugom je često i obično. Budući da kriterijumi za unos nisu u startu bili jasno utvrđeni, sada se neumitno javljao problem granica.
    Uviđajući da je i zamisao da sačinim spisak od nekoliko stotina prezimena bila plitka i naivna, pomirio sam se s tim da doguram do „hiljadarke“ Ideju da stanem na takođe proizvoljnom broju 1001 ocenio sam kao vrlo srećnu – u tom času bio sam oko broja 700 – jer bi to trebalo da se povoljno asocira s imenom slavnog arapskog zbornika Priče iz 1001 noći, tim pre što kao orijentalista pasionirano sakupljam i prevodim arapske narodne bajke. Pokazalo se da ni taj broj neće biti dovoljan. Znajući da ću negde ipak morati da se zaustavim, tada sam rešavao da definitivno zaključim spisak sa brojem 1111 (četiri asa, kao u pokeru!), čiji oblik, kako verujem, odmah navodi na misao da ni tu nije kraj. I zaista, kraj nije bio tu. Posle još mnoštva lepih prezimena i još mnogih kolebanja i razmatranja vrlina i mana takođe „sugestivno otvorenog“ broja 1234, zaklinjao sam se da ću stati tu negde, pa šta bude!
    Ali, sve nova i nova atraktivna prezimena stizala su mi i dalje i evo, još stižu. Ne znam kada će ovom poslu doći kraj niti koliko će se tačno prezimena naći u mom zanimljivom i, nadam se, bar unekoliko raspevanom srpskom prezimeniku kad ga jednom proglasim završenim i dam u štampu. U času dok ovo pišem vidim da ih neće biti manje od dve i po hiljade i slutim da će ih biti možda i dva puta više. Možda je to previše, možda je trebalo da se odreknem dela zanimljivih ali manje upečatljivih prezimena, a pre svega svih onih čiji se motivi ponavljaju, da bi ovaj katalog bio efektniji?
    Odgovor na to pitanje ne znam. Znam samo da već moram požuriti, da više ne smem odugovlačiti i da imam i pravo i dužnost da ovu jedinstvenu zbirku prezimena što pre ponudim na uvid svima. Jer, kao što je neko već rekao, prezimena su pokretni spomenici, pri čemu ovih drukčijih srpskih prezimena ima možda još tušta i tma. Evo, malo-malo pa se pojavi još neko originalno i čudnovato i ja, hteo ne hteo, opet pomišljam da je njihov broj veći od broja svih Srba, da je možda i beskonačan, ili da je bar tako velik kao broj zvezda na vedrom noćnom nebu nad zemljom Srbijom.
    A opet, s druge strane, šta je tu čudno? Da li smo se ikada zapitali koliko samo stranih prezimena znamo? Neka mi neko kaže da u današnje vreme, kada svake bogovetne večeri znamo šta se toga dana (ili: te noći! jer, dok je kod nas bio dan, tamo je najčešće bila noć) dogodilo na suprotnoj strani zemaljske kugle, kada nas informacije sa svih strana zapljuskuju u mlazevima, poput letnje kiše, da li danas, dakle, postoji iko ko ne zna sva ova i još mnoga, mnoga druga tuđa prezimena: irska, poput Kenedi ili O’Hara, škotska, kao Skot, Makdonald i Koneri, engleska, poput Smit, Džons, Tejlor i Šekspir, francuska, kao Bardo, D’Artanjan i Sartr, nemačka, kao Gete i Lajbnic i Šmit i Adenauer, mađarska, kao Nađ i Zilahi, španska i hispanoamerička, kao Rodriges, Borhes i Markes, ruska i ukrajinska, kao Čehov, Tolstoj, Dostojevski i Zoščenko, češka, kao Dvoržak i Čapek, italijanska, kao Del Monako, Beluči, Ferari i Anjeli, nordijska, kao Bergman, Johanson i Pedersen, flamanska, kao Van Dajk i Van Gog, grčka, kao Papandreu i Kalimeridis, rumunska, kao Popesku i Stanesku, japanska, kao Honda i Kurosava, jermenska, kao Hačaturijan i Mikojan, gruzijska, kao Gurginidze i Džugašvili, i tako dalje, i dalje, i dalje, da im se ni broja ne zna!
    E sad, da je moj omiljeni sociolog i majstor sarkazma Torstejn Veblen imao prilike da vidi ovaj veseli prezimenik, glatko bi me svrstao u ono što je jednom za svagda nazvao dokoličarskom klasom. Meni to ne bi smetalo, jer sam svestan da je i taj prezimenik, kao i celi ovaj moj predgovor, savršeno beskoristan. Mada, s druge strane, imam puno pravo da kažem da sam, sačinjavajući naporedno i sam katalog, i ovaj njegov uvodni tekst, utrošio stotine sati ugodnog truda. Zato se potajno nadam da će sve ovo i vas zabaviti bar malo, ako već ne onoliko koliko je mene zabavljalo.
    A što se tiče onih zanimljivih prezimena koja će se u mom vidokrugu pojaviti u budućnosti ili, kako to naši prodavci magle vole da kažu u izjavama za medije, smotreno izbegavajući svaku određenost, u narednom periodu, a to ovde znači u međuvremenu, od sad pa do časa kada vi ovo budete čitali – e pa, ona će morati da sačekaju drugo, prošireno izdanje ovog maleckog, a ipak – mislim da smem to da kažem – živahnog i skroz-naskroz razdraganog prezimenika! Ako ga bude, naravno. Već ovakav kakav jeste, on bi, tvrdim, mogao nositi u svome naslovu i atribute čudnovati, i neverovatni, pa čak i – beskrajni. A kad pogledam još malo šire, ili, ako hoćete, još mnogo šire – svetski – što će reći ako uzmem u obzir još samo odjavne špice američkih, ruskih, francuskih, italijanskih i španskih filmova (da i ne pominjem indijske, egipatske i latino- američke serije i tako mnogoljudne zemlje kao što je Kina), spreman sam da se kladim i u život da ukupni broj prezimena na ovoj majušnoj planeti daleko prevazilazi količinu molekula vode u njenim rekama, jezerima i okeanima.

    NE, JOŠ NIJE KRAJ!
    Prošlo je preko pola godine otkako sam, usred zime, ispisao fusnotu br. 9 u ovom tekstu – onu u kojoj govorim o internetu kao jednom od svojih izvora i navodim adrese nekih veb-sajtova s prezimenima raznih naroda, a pre svega našeg. Jesen je bila na pragu kada sam odlučno objavio svojoj deci i prijateljima da zatvaram prezimenik i da mi ne šalju nova prezimena, čak ni ako su vrlo zanimljiva. U tom času bio sam prikupio 4.500 prezimena (uključujući 500 dvosložnih na -ić, od čega je polovina iz tematskih gnezda, a druga polovina je služila samo kao ilustracija, jer dvosložnih prezimena ima veoma mnogo), sortirao ih, otklonio duplikate koji su se bili potkrali i trebalo je još samo da uradim indeks, ali tako da odrednice kad se uazbuče sačuvaju svoje redne brojeve. Zatim ću, mislio sam, odmah da potražim izdavača, jer ne samo što ovaj katalog to zaslužuje nego i zato što zbog njega ništa drugo ne radim i što već hoću da poludim od njega. Ali, ne lezi vraže!
    Najpre sam morao da odložim rad na indeksu zbog iznenadnog puta u inostranstvo. Po povratku, proveravajući neke podatke na internetu, na ćiriličnoj srpskoj Vikipediji naleteh na seriju sajtova sa oko četiri hiljade srpskih prezimena i mnogim objašnjenjima o putevima njihovog nastanka! Dobar deo prezimena navedenih u tim člancima nije zanimljiv za moj ogled, jer je nastao od ličnih imena, hipokoristika, etnonima i toponima, a spiskovi su samo uazbučeni, uz nešto etimoloških podataka. Ipak, iznenadila me je tako velika baza podataka, koje možda nije bilo kada sam započinjao ovaj rad.
    Kudikamo je važnije bilo to što sam tamo naišao na podatak koji se naprosto nije mogao ignorisati. Bio je to naslov izvanredne knjige Velimira Mihajlovića pod naslovom Srpski prezimenik. Među pretežno laičkom literaturom koja mi je dolazila do ruku a bavi se ovom temom, ta knjiga pravi je dragulj jer počiva na pravim znanjima i naučnoj metodologiji, a zaprema bezmalo 800 strana. Tu su se našla i takva prekrasna i jedinstvena a aktuelna prezimena kakva su, recimo, Nagraisalović, Vezenković, Vrcibradić, Gologlavić, Zelenkapić, Dobrozdravić, Inatović, Zvekanović, Klobodanović, pa onda Vodopija, Vucikonja, Gladikika, Gladibrada, Gulivrana, Kucorepa, Lupoglavac, Dudoglav i Pecigaća. A među starijim, koliko nedavno ugašenim prezimenima naučno su posvedočena i ovakva: Živoder, Vrtodušić, Vukorep, Grizogostić, Vodogrejić i Vlačiskut. Pa ko bi još tome odoleo!
    Već vidim da će mi, uz redovni posao, trebati još bar dva meseca svakodnevnog večernjeg rada da i to blago prosejem i upotrebim ono što se iz njega uklapa u kriterijume moga kataloga, budući da on počiva na sasvim drukčijem konceptu. I tada mora biti kraj! Bar što se mene tiče.
    ROST SCRIPTUM
    Probrao sam iz Vikipedije i iz Mihajlovićeve knjige još oko 500 prezimena i uneo ih u katalog. Ako se sada, kada je on najzad završen – samo za neko vreme, naravno, jer neko bi trebalo da sve ovo uradi temeljnije, šire i bolje – baci pogled na količine i njihove odnose, može se konstatovati nekoliko stvari.
    1. Nije moguće proceniti koliko još ima prezimena koja bi ispunila uslove za ulazak u ovaj katalog, ali je sigurno da ih ima manje od ovih popisanih.
    2. U prva dva dela glavnog korpusa je 5.000 prezimena. Tu su (1) trosložna i višesložna prezimena na -ić i (2) prezimena koja se ne završavaju tim nastavkom bez obzira na broj slogova (ima ih i od jednog sloga).
    3. Trosložnih i višesložnih prezimena na -ić zapisano je više nego svih prezimena bez tog nastavka, 2.811 prema 2.189 (od 5.000), ili 56% prema 44%.
    4. U Apendiksima 1 i 2 je 500 dvosložnih prezimena na -ić koja ispunjavaju zadate kriterijume:
    • prvih 250 su ona iz tematskih gnezda glavnog korpusa.
    • drugih 250 (Apendiks 2) čine pokazni uzorak raznoznačnih ali po zvuku vrlo sličnih nizova takvih prezimena. Ona se u svakom takvom nizu razlikuju među sobom samo po početnom slovu/glasu ili kojem drugom pojedinačnom fonetskom činiocu, što bi trebalo da pokaže kako je u stvarnosti razvijena mreža postojećih kratkih prezimena na -ić. Na osnovu ovog rada nije moguće sagledati koliko njih još ima, ali je sigurno da ih je jako mnogo. Možda bezbroj. Pošto ona nisu ušla u računicu iz t.3 ovde, može se odoka proceniti da prezimena na -ić čine bar tri četvrtine svih srpskih prezimena.
    5. Najviše prezimena u ovom katalogu (od svih 5.500) započinje na K. Ne znam ima li ta činjenica nekog značaja, ali dodajem da prva četiri mesta zauzimaju K, B, P i M. Na prezimena koja započinju tim slovima/glasovima otpada ovde 2.301 prezimena ili 42%. Vrlo malo prezimena (ispod 1%) počinje na svako od ovih slova: Đ, E, Ž, LJ, NJ, U, F, H, i DŽ. Donja tabela prikazuje te relacije. U kućicama srednjeg reda vidi se koliko prezimena počinje kojim slovom, a u donjem redu je procenat prezimena koja počinju tim slovom, zaokružen na jednu decimalu.
    A B V G D Đ E Ž Z I J K L LJ M
    70 611 218 344 293 50 10 46 182 57 124 844 191 15 398
    1,3 11 3,8 6,3 5,3 0,9 0,2 0,8 3,3 1,1 2,3 15,4 3,5 0,3 7,3

    N NJ O P R S T Ć U F H C Č DŽ Š
    73 6 107 442 154 313 194 61 53 16 10 87 255 43 233
    1,3 0,2 2 8,1 2,8 5,7 3,7 1,2 1 0,3 0,2 1,6 4,6 0,8 4,2
    100% = 5. 500

    EPILOG
    Krajem januara 2011. proglasio sam ovu knjigu gotovom. Naredna dva meseca opet sam službeno boravio na Orijentu i tek u aprilu stigao da je ponudim izdavaču. Kako je ponuda uključivala i „paket“ od još pet drugih, gotovih a donekle raznorodnih knjiga, većma prevoda iz arapske narodne književnosti i dela savremenih arapskih pisaca, od kojih su mi se tri bile vratile posle finansijskog sloma mog bivšeg izdavača, morao sam da sačekam da prođe oktobar i s njim Sajam knjige (za koji se već radilo punom parom), da bismo izvagali zajednički interes za njihovo izdavanje.
    Tokom svih tih meseci nisam prestajao da beležim nova i nova zanimljiva prezimena. Do ovoga časa nakupilo se još oko 400 zanimljivih dopuna, ali one će čekati neku drugu priliku da se prikažu. Uostalom, do te prilike naći će ih se još, to mogu mirno da tvrdim.
    No, jedne od prethodnih večeri, pretražujući nešto po internetu, naišao sam na obaveštenje da će rezultati poslednjeg popisa stanovništva Republici Srbiji biti objavljeni na jesen. Bila je predočena i agenda po kojoj će se sređeni podaci sukcesivno iznositi na posebnom sajtu. Očigledno, s popisanim građanima tu će biti i sva njihova prezimena. Slično bi trebalo da se dogodi i s rezultatima popisa u ostalim državama bivše Jugoslavije, a tamo svugde ima Srba.
    Ako to bude tako, ako se gotovo sva postojeća srpska prezimena tokom narednih godinu-dve dana nađu na nekoliko ogromnih i svakom dostupnih spiskova, kraj rada – ali pravi, stvarni kraj, što će reći kraj rada na finalnoj verziji ovog kataloga, posle koje više neće biti iznenađenja u vidu novih dopuna čudnim i zanimljivim prezimenima – ne može biti daleko. Štaviše, ja tvrdo verujem da je on već na vidiku.
    S uzbuđenjem očekujem čas kada će se rešiti misterija koja me proganja decenijama, jer tada ću napokon saznati koliko će ukupno biti odrednica u toj krunskoj verziji ovog prezimenika!
    Beograd, aprila 2012.
    LITERATURA
    1. Bačko, Aleksandar: Porodice dalmatinskih Srba. Udruženje građana „Srpski despot“, Beograd 2008.
    2. Vosanac, Milan: Rrosvjetin imenoslov. Rrosvjeta, Zagreb 1984.
    3. Vavić Gros, Zagorka: Prezimena su čuvari našeg jezika. Prometej, Novi Sad-Obrenovac 2011.
    4. Grujić, Radoslav M.: „Rlemenski rječnik Ličko-ktbavske županije ro službenim podatcima iz 1915. godine“. Zbornik za narodni život i običaje . XXI (272 – 364)
    5. S. B. Cvijanović, Beograd 1922.
    6. Janjatović, Đorđe: Prezimena Srba u Bosni. Sombor 1993.
    7. Kanic, Feliks: Srbija – zemlja i stanovništvo. SKZ, Beograd 1991.
    8. Karadžić, Vuk St.: Život i običaji naroda srpskog, SKZ, Beograd 1957. Lazarević, Velibor: Srpski imenoslov. Vook Magbo, Beograd 2001.
    9. Milićević, Risto: Hercegovačka prezimena. Svet knjige, Beograd 2005.
    10. Mihajlović, dr Velimir: Srpski prezimenik. Aurora, Novi Sad 2002.
    11. Nakićenović, Savo: Kninska krajina. IKP „Nikola Pašić“, Beograd 2004.
    12. Niškanović, : Porodični korijeni – jedpo pedovršepo istraživanjeapje. , Veodgad 2001.
    13. Niškanović, : Srpska prezimena – značenje -rasprostranjenost – poreklo porodica. 2004.
    14. Pavlović, Trifun: Srpski tić preziva se na ić. Srpsko nasleđe, Istorijske sveske br. 11/1998
    15. Rakić, Radomir i Vera Stanisavljević: Srpske porodice i prezimena. Beograd 2005. Izdanje autora.
    16. Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. SANU, 1-HUP. 1959-2006.
    17. Šimunović, Retar: Hrvatska orezimena. Tehnička knjiga, Zagreb 2006.

    SADRŽAJ
    PRISTUP 1
    NASTANAK PREZIMENA 1
    PREZIME NIJE KAPIJA DUŠE 3
    IZVORI I KRITERIJUMI 4
    POREKLO PREZIMENA I NJIHOVA ZNAČENJA 14
    STRUKTURA KATALOGA 16
    ZNAČENJA I ALTERNATIVNI OBLICI 21
    RITAM I ZVUK 23
    FONETSKE, AKCENATSKE I PRAVOPISNE ZAVRZLAME 24
    VESELA KOMBINATORIKA 26
    KAKO JE POČELO I KAKO ĆE SE ZAVRŠITI 29
    NE, JOŠ NIJE KRAJ! 31
    R0ST SSKIRTUM 32
    EPILOG 34
    LITERATURA 35
    SADRŽAJ 36

    Odabrao i obradio: Vojislav Ananić

    Odgovori
  • vojislav ananić

    ERDOGLIJA

    Erdoglija: prezime zalaženo u sledećim selima u Podibru (Srbija): u Rudniku (iz Lozne kod Studenice), Matarugama, Gotovcu, Otrocima i Zaklopači; u Raškoj 1809. godine, „poreklom iz predela Vrača“. Identično je sa turskim apelativom erloglija (at odM) u značenju pratilac. Up. ime naselja Erdoglija u Kragujevcu u Srbiji.
    Erdoglica: prezime koje je 1877. godine nosio jedan od vojnika u srpsko-turskom ratu 1877. godine, poreklom iz sela Vukuša kod Čačka.

    IZVOR: Dr Velimir Mihajlović, SRPSKI PREZIMENIK, AURORA, Novi Sad, 2002.

    Odgovori
  • vojislav ananić

    Linna imena

    U prvoj polovini XVIII veka davana su narodu pretežno narodna, a u manjoj meri kalendarska imena- a u drugoj obrnuto. Od kalendarskih imena pretežio su uzimana novozavetna a manje starozavetna. Među nprodnim imenima najvećim delom uzimana su imena kojima se izražavala neka osobina, naročito lepa; stoga su dosta zastupljena imsna sa „mio“ i „drag“ (Milan, Milanko, Milašin, Milen, Milenko Milipoj, Milijan, Milinko, Milisav, Milić, Milič, Miodrag, Miloje, Milosav. Miloš, Miljen, — Dragić, Dragiša, Dragutin, Dragojlo, Dragoslav); peđe pak sa „ dobar“ i „lep“. Znatan broj imena davan je u želji odbrane od zlih duhova i „nečisti“; tako se sreta veći broj imena izveden od reči „vuk“ (Buk, Vukajlo, Vukadin, Vukašin, Vukdrag, Vukman, Vukobrat, Vuksan, Vukovoj, Vukoje, Vukoman, Vukosav, Vučimir, Vučin, Milovuk i dr.). Vuk Karadžić je zapisao u svom Rječnnku: iKad se kakvoj ženi ne dadu djeca, onda nadjene djetetu ime Vuk, jer misle da im djecu vještice jedu, a na vuka neće smjeti udariti. Zato su i meni vako ime nadjenuli.“ Na vračanje sećaju imena koja izražavaJu želju da deca ostanu u životu, dakle od osnove „stan“, „stoj“ i „živ“ (Stajo, Stanivuk, Stanimir, Stanislav, Staniša, Stanko, Stanoje. Stanojlo, Stojadin, Stojak, Stojan, Stojin, Stojić, STOJIČ, Stojko, Stojša), a verovatno i imena koja ukazuju na slabu osobinu (kao: Zaviša, Grubiša, Mrga, Nemilija i dr.). Neka imena ukazuju na zavet ili neki dogaćaj (Bogdan, Nahod, Putnik). Sretaju se i sasvim egzotična imena (Verenac, Večerin, Ograden, Trbuško, Udaren), a nikako se ne sretaju imena naših srednjovekovnih vladara Dušana i Uroša. — Ženska imena ponekad sećaju na imena cveća, drveća, voća, ptica (Bosiljka, Golubica, Grozdana, Davina, Jagoda, Jela, Kumrija, Nerandža, Utva), a sretaju se i egzotična: Saborka, Teraljka, Udvijanka, Upresna.

    IZVOR: Dr Dušan J. Popović – Srbi u Vojvodini, knjiga druga, Novi Sad, 1959.

    Odgovori
  • Veljko

    Jel zna neko nesto o prezimenu TVORIĆ

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    Srbi od 1851. god. obavezno imaju i prezime (mr Radomir Rakić)

    https://www.youtube.com/watch?v=P5ZOjiDs9qw

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    O srpskom imenu – mišljenja stranaca

    ’konjektanea’

    Četrdesetak stranih pisaca od ugleda i kompetencije, osim etimoloških, objašnjava reči SRBI (najčešće: ljudi, srodnici, narod) i značajne informacije o rasprostranjenosti i višemilenijumskoj starosti srpskog imena, o njegovom srpskom jezičkom poreklu i o tome da je ono nekada važilo kao ime za sve Slovene, pre nego što je ime Sloveni (mlađe od imena Srbi) ušlo u upotrebu.
    Otkuda Srbima zavetna misao o jedinstvu blagočešća i služenju imenu? Srbi su tokom duge i stradalne svoje prošlosti stalno bili u situaciji da im se oduzima njihovo rođeno ime i, milom ili silom, natura neko drugo. Oni su na to nekad pristajali a nekad nisu, ali se nikad nisu mirili s tim. Srbi su prihvatili najviše i najradije da su oni Rišćani ili Rašani ili Rascijani ili Raseni, a zatim su isto tako zdušno prihvatili da su oni Sloveni kao i sve druge grane njihovog plemena koje su pre ili kasnije napuštale srpsko ime i zamenjivale ga nekim drugim, najčešće geografskim, regionalnim, parcijalnim. Imena kao što su Vendi, Iliri, Tračani, Kelti (Geti ili Hoti ili Hati ili Goti), Dardanci, Dačani, Mezi, Tribali, pa Pelazgi, Spori, Sarmati, Skiti, Skordisci i druga, sve su to imena koja su Srbima nadevali drugi narodi i jezici (najčešće jelinski, latinski i germanski). Danas se po istom modelu srpsko ime zamenjuje imenima kao što su Jugosloveni, Slavonci, Bosanci, Bunjevci, Crnogorci, Srbijanci, Hercegovci…
    Hrvatska ideja se već godinama svela skoro isključivo na poricanje Srpstva. Oni su spremni da od Srba sve preuzmu, i ljude, i teritorije i istorijske znamenitosti tako što svemu ukidaju srpsko ime. Najkobniji vid takvog preuzimanja jeste preuzimanje srpskog jezika i njegovo preimenovanje u hrvatski jezik. Kroatizacija je kobnija od mađarizacije i germanizacije jer ne traži da Srbi uče tuđ jezik (mađarski, nemački) da bi se odnarodili.
    Vuk je imao nadu u obnovu celine srpskog naroda baš na osnovu jezičkog jedinstva. Ali Vuk nikada nije izjednačavao srpsko i hrvatsko ime niti je pristajao na to da se srpskom jeziku da i hrvatsko ime. Njegoš je emotivnije i tragičnije od Vuka doživljavao rasrbljivanje srpskoga sveta i poništavanje srpskog imena. Često su citirani njegovi stihovi iz „Šćepana Malog“ u kojima se oprašta Srbima što menjaju veru ali im se ne oprašta što odbacuju srpsko ime.
    Tekelija i Lazo M. Kostić bili su u pravu: Srbima preti opasnost od nepoznavanja sebe. Da Srbi sebe ne poznaju tvrde i mnogi današnji naučnici, istoričari, arheolozi, etnolozi, antropolozi i drugi, koji se bore protiv istorijskih falsifikata i lažnog znanja što je, kako je pisao mudri Tekelija, opasnije od pukog neznanja. Danas znamo da su Srbi, Srblji, Serblji, Sorabi, Sorbi, Surbi, Sirbi, Serbi, Serbloi, Servijani i tako dalje. Sva ta imena u sebi imaju istu, nepromenljivu suglasničku grupu SRB. To je ključna reč u srpskom jeziku, ključna za srpsku misao, za srpsku ideju, kao što su i reči HRAST, i RAS, i KRST, i HRIST, i ČEST i SPAS. Te reči čine SRŽ srpskoga bića i njihovim isterivanjem iz duše i iz jezika Srpstvo gubi snagu. Miloš S. Milojević je bio u pravu kada je napisao da su se Srbi zvali svojim nacionalnim imenom samo kada su bili slobodni. U njihovom imenu je njihova snaga. Nije li u imenu sadržano i značenje: Saborni Rod Blagočestivi ili Sabrani (na) Rod Božiji?
    Stari srpski narod, i pored svih istorijskih udesa, nije nestao niti je (kako je u Drugom svetskom ratu za to postojao precizan plan) isteran iz svoje najstarije postojbine zato, što se u njemu poštovalo geslo: „sve čestito i pošteno bilo“. Zašto su Srbi potiskivani iz istorije kada su ne samo u praistoriji nego i u prošlosti, „istorijski pouzdanoj“, igrali značajnu ulogu? Danas izbija na videlo veliko istorijsko nedelo: Evropa ne samo da ne poznaje svoje istorijske korene nego je sama radila i radi na njihovom zatiranju. Pisci svetske istorije, a to su pre svega Evropljani, tražili su korene pismenosti i civilizacije što dalje od Evrope i od njenog stožera, od Podunavlja – gde se ti koreni nalaze, u srcu slovenskog sveta. Lepenski Vir, Vinčansko pismo i sve novi i novi nalazi i otkrića to pokazuju. I Jelini, i Latini i Germani vrteli su se oko panonskog i balkanskog Podunavlja ali, ne mogavši ga trajno prisvojiti, zaobilazili su, prećutkivali i iz istorije potiskivali Slovene, odnosno Srbe koji su naseljavali to područje odvajkada. Zaista, ne bi bilo jednostavno brisati IME SRPSKO, ružiti, gušiti i uništavati jedan narod i jednu rasu, a priznati da se u tome srpskome krilu iznjihala istorijska Evropa i da je ona srpskom svetlošću bila obasjana.
    U svojoj knjizi Kostić iznosi i ovo zapažanje: „Srbi nisu ipak nikad nametali nekome svoje ime.“ I to je tačno. Ali, iako ga nisu nametali silom, oni svoje ime nisu uvek ni svuda branili kako treba i to ne samo, kako Kostić kaže, „u nesrećnoj Jugoslaviji“ nego i mnogo ranije. I danas ima takvih koji sebe smatraju Srbima, a ne brane ni srpsko ime ni srpski jezik i književnost od rasparčavanja, poigravajući se tako budućnošću nedužnih sunarodnika i čašću i večnošću svojih predaka. Samo istinsko služenje česti i imenu, a jedno od takvih je i delo Laza M. Kostića, sačuvaće to ime koje nam je od Boga dato, a sa imenom i blagoslov.

    Vera Milosavljević, publicista, „Čuvari imena“, (u delu Laze M. Kostića: „O SRPSKOM IMENU“)

    I Šišić i Krek kažu da Daničić determinira značenje od staroindijskog izraza (sahrb) sarb u smislu braniti, štititi. Po akademiku Milanu Budimiru bi Srbin bio izraz najveće časti i vlasti, „vrhuške društvene“. U starini se češće čula reč Srblin, množina Srbli, ali ponekad, kao i sada Srbin, Srbi (Jireček). Drugi narodi sem Čeha, nemaju vokal r, pa moraju dodati neki vokal pre njega. Česi kažu Srb. Tako su nastali izrazi Serbloi (grčki), Sorabi kod nemačkih pisaca, Sorbi, Serbi, Surbi itd. Rusi pišu Serb, ali izgovaraju Sjerb. Ali, od 9. veka, punu mileniju, Srbi su Srbi i tako ih označavaju. Srbin je prvobitno „rođeni“, prema čemu je plural odnosno kolektiv – rod (gens, natio). I češki slavist Jaroslav Sutner tvrdi Vatroslavu Jagiću da reč Srbin ima prvobitno značenje: čovek, predak, množina ljudi, narod. Nemački istoričar religija Karl Ekerman pisao je 1848. „Srbin znači narod“. Francuski slavista Siprijan Rober pisao je da ime Srbin označava ispočetka oružane Slovene. Solmsen polazi od Šafarika, da se u rečima „- serbu, – sierb“ sadrži reč značenja, sin, najbliži rođak. I prema Šuflaju ’Serb’ bi značilo ’ljudi’. U Turkestanu izraz „Srbaz“ znači vojnik, u persijskom serbaze označava čoveka koji se ne plaši smrti. Kod Malorusa Sirbin označava pametnog i uzvišenog čoveka, kod Belorusa sarb ima značenje sile, množine istog naroda. U sanskritskom jeziku reč serb – serbh kao da znači besniti, siliti se. Neki misle da je oznaka Srba bila opšta za sve prvobitne Slovene. Vindi, Spori i Srbi, su opšta imena Slovena. Srbe su tuđini zvali svakojako, najređe Srbi. Tako su ih u Mađarskoj zvali Raci, u Hrvatskoj Vlasi, u Austriji Iliri. Srbi, pak, nikad nisu intimno te nazive primili.

    (Kostić Lazo M. „O SRPSKOM IMENU“, Srbinje – Novi Sad: Dobrica knjiga, 2000, Novi Sad: Art print, izdanje Dobrislava Đurovića, knjiga osamnaesta)

    Odgovori
  • Vladimir

    Molio bih nešto bliže i ako je moguće, podrobnije o prezimenu ĆERAN. Poreklo s. ZBORIŠTE i s. STABANDŽA, Opština Velika Kladuša, srez Cazinski (ili Bužimski).
    Slava Sv. Georgije (Đurđevdan).Ili me bar uputite na neku relevantnu literaturu i da li postoje neki tragovi u našoj Pravoslavnoj crkvi? Unapred zahvalan

    Vladimir Ćeran
    Kraljevo

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    Srpska prezimena

    Popis stanovništva Srbije 1455. godine pod turskom okupacijom. Ovo je dokaz da Srbi u to vreme još nisu imali prezimena. To se već odavno govori, ali ljudi slušaju Deretića koji kaže da se Aleksandar Makedonski prezivao Karanović a kara na turskom znači crn. I ta prezimena koja počinju sa kara… kao Karađorđe nisu postojala niti su mogla da postoje pre Turaka. Dalje, pre 2000 godina niko u celoj Evropi nije imao prezime. Jedino su plemići i sveštenici mogli da imaju dodatna imena. U vreme Aleksandra Makedonskog su tek Kinezi uspostavili prezimena. Kod Srba i na Balkanu su prezimena počela u 18. i 19. veku. Ako su Deretići imali prezimena pre toga, onda oni nisu bili Srbi. Pogledajte kako su se Srbi nazivali u popisu od 1455. godine (tekst iz jednog dobijenog mejla).
    https://www.opanak.rs/prava-srpska-imena-koja-su-gotovo-zaboravljena-ovako-su-se-zvali-nasi-pradedovi-kada-su-turci-dosli-da-ih-popisuju-1455-godine/?utm_source=povezano.com&utm_medium=referral&utm_campaign=povezano.com

    Odgovori
  • Vojislav Ananić

    Da bi se proučavala patronimija, nauka o prezimenima, mora se najpre dobro savladati onomastika, nauka o imenima i njihovom poreklu, kad i gde su se pojavila, kod kojih naroda, jer svako prezime najčešće potiče od imena nekog od predaka. Naša današnja znanja o prezimenima proizilaze iz činjenice da se s njima rađamo pa su stoga ona nešto uobičajeno, nešto o čemu ni ne razmišljamo. Ime nam redovno daje neko kome smo dragi, majka, otac, rođak, kum ili neki porodični prijatelj. Stoga imena gotovo bez izuzetka iskazuju neku dobru, poželjnu karakteristiku ili iskazuju nadu da će njegov nosilac postići cilj zadan imenom. S prezimenima je u dobroj meri drugačije: njih nam daju oni udaljeniji, ravnodušni i manje dobronamerni, pa otuda ponekad i rugalačka prezimena. Prezimena, u stvari, uvek nasleđujemo od svojih predaka.
    U 13. i 14. veku, u mnogim krajevima, nije još bilo ustaljeno prezime kao drugi član imenske formule. U nekim prezimenima, niti se čuje a niti označava u pismu intervokalsko J: Ilić (prema Ilijić), ANANIĆ (prema Ananijević)… I još nešto: naši ANTROPONIMI iz tih dalekih vremena, beleženi su isključivo tuđom grafijom, s pogreškama koje nisu u duhu glasovnih vrednosti našega jezika. Zapadna Evropa je širila talas identifikacije prezimenom kao stalnim i naslednim članom dvočlane imenske sintagme. Takođe, ne treba ispustiti iz vida da se u Hrvatskoj počinju uvoditi PREZIMENA od Tridentskog koncila (1545 – 1563. godine) – kada su se počele kao obavezne voditi matične knjige rođenih, venčanih i umrlih, dok se u Srbiji naredbom kneza Aleksandra Karađorđevića prezimena uvode tek od 1842. godine, a u Turskoj tek od 20. veka. Generalno se može reći da su se prezimena u svom današnjem obliku često prilično „odmakla“ od početnog oblika zbog glasovnih promena i vladajućeg jezičkog standarda.
    Državne matične knjige prva je uvela Engleska, 1538. godine, a godinu dana kasnije takvu praksu počinje sprovoditi i Francuska. U 18. i 19. i ponegde 20. veku crkvene matične knjige služile su kao državna evidencija, npr. u Austriji od 1751. do 1939. godine, a u Nemačkoj do 1876. godine. U nekim državama i danas vlada takva praksa – Crkva ima ulogu državnih matičnih ureda.

    Iz moje knjige o Ananićima, str. 13, 14. u kojoj sam se koristio i podacima iz knjige Petra Šimunovića: Naša prezimena

    Odgovori

Ostavi komentar

© 2012- 2013 POREKLO poreklo.rs

Scroll to top