Фељтон: Ко су Шумадинци (75)

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

Стижу Црнотравци

И данас људи из околине Црне Траве важе за врсне градитеље, вредне и штедљиве особе, мирне нарави. Прилике у Шумадији, а поготову када је она ослобађањем у два српска устанка постала велико градилиште, утицале су да се уместо доласка на печалбу становништво из околине Црне Траве опредељује за стално настањивање у овом привлачном делу Србије. Део становништва Црне Траве и околине, услед буна које су у овом пределу избиле захваљујући подстицају због успеха устанка у Шумадији и продору устаника ка тим крајевима, био је принуђен да се исели, јер није смео да чека одмазду Турака зато што је пристао уз Устанак. Како језгровито закључује Боривоје М. Дробњаковић, у Јасеници су узрок досељавању „тешке прилике под Турцима, тешко економско стање, а слобода и угоднији живот у Шумадији.”

Највише досељених Црнотраваца је у околини Крагујевца, што је и природно, јер је Крагујевац био економско и политичко средиште Србије у првој половини XIX века. Компактније скупине досељеника су се настаниле само у три насеља – Црном Калу, Баточини и Градцу, док су по осталим насељима породице Црнотраваца углавном појединачно распршене. Између Кочине крајине и Првог српског устанка из Црне Траве у Црни Као су дошли Главашевићи, који ће се временом разгранати у велику скупину родова, који је почетком XX века бројао 35 кућа – Марковићи 13 (у оквиру којих су Милојевићи 5, Илићи 3, Марковићи 3, Милановићи 2), Станојевићи 7 (од којих Петровићи 5, Милосављевићи 2), Лазаревићи 6 (од којих Цветковићи 4, Лазаревићи 2), Николићи 4 (Николићи 3, Петровићи 1), Панићи 3 и Стрељићи 2. Као црнотравску породицу Јован Ердељановић је у Црном Калу записао и Младеновиће (2 куће), које су овде насељене после задржавања у Баточини.

У исто време се у село Баточину досељава род такозваних Паспаљара (Тасићи 6, Петровићи 1, Савићи 1, Николићи 1 и Јевтићи 1 кућа), а у варошицу Баточину Цветановићи (4 куће, од којих једна Јовановића). У току Првог устанка уз своје земљаке у Црном Калу ће се населити и породице из Рупља код Црне Траве – Миленковићи 3 куће (од којих Миловановићи 1, Миљковићи 1, Савићи 1), затим њихови сродници Милановићи (4 куће) и Ћелешевићи (друго презиме Ђорђевићи, 5 кућа), а уз своје земљаке у селу Баточини Крстићи (4 куће, од којих једна Станковића) и Ничковићи (2 куће). Касније, после Другог српског устанка, пристићи ће 1823. године из старог завичаја и Ђорићи (1).

У току Првог устанка се у Градац досељавају из Црне Траве Илићи или Васиљевићи (2 куће), који имају и друго презиме: Младеновићи, са огранцима Постоловића (1) или Апостоловића (2), који имају и друго презиме: Димитријевићи, а у Мајнић долазе Дошљаковићи (2 куће). У село Никшић се тад насељавају Јовићи (12), у оквиру којих су Станковићи и Петровићи, који долазе из села Брод у Власини, а из Власотинаца у Лапово долазе Јовановићи (9 кућа, слава Св. Илија). По примедби коју је ставио Тоша Радивојевић, од ових Јовановића је Лазар Јовановић, министар правде у Краљевини Србији. Каснији су досељеници Јовановићи (Павловићи) у Доњој Сабанти (1857) и Јовановићи у Илићеву (1871), који нису род, и Илићи у Марковцу (1861).

У сеобама и премештању становништва се често остваривала узајамно-повратна веза између два предела, кад се становништво једног предела одсели у други предео, па отуда, у истом или следећем нараштају, уследи повратак у стари завичај. Овакве сеобе, које је Јован Цвијић назвао инверсном миграционом струјом, биле су најуочљивије за становништво што је прелазило на леву обалу Саве и Дунава, па се отуда враћало на стара огњишта или у њихову близину у старом крају. Међутим, оваква, двострука, узајамно-повратна, веза постоји између више наших предела. Много је Тимочана који су долазили у Шумадију, па су се из ње у већем или мањем броју враћали, а у нешто мањем обиму такво кружење је приметно и између Надибра и Шумадије, као и Шумадије и предела између Дебра и Струге у Македонији. И данас је у свести да се околина Струге, посебно подручје Дримкола, назива „Мала Шумадија”, због становништва, претежно из Поморавља, које је у XVIII веку тамо присилно одсељено, али су данас то подручје Шиптари преплавили и у њему се одавно не чује српска реч.

Двострука селидбена веза постоји и између Шумадинаца и Црнотраваца. Као што су се у знатнијем броју Црнотравци населили у неким шумадијским насељима (Црни Као, Баточина, Градац), тако су се и Шумадинци населили у самој Црној Трави. Боривоје М. Дробњаковић је открио да су „за време Турака” из Страгара под Рудником, пошто су из освете убила турског пашу, побегла три брата и населила се у Црној Трави. Почетком XX века од та три брата је било више од 120 кућа, које се налазе у малама Радовинској чуки, Вељковцима и Јовановцима у Црној Трави, названим вероватно по именима браће-родоначелника (Радовин, Вељко, Јован). Од Црне Траве, и уопште предела Власине, досељеници су, после Лепенице, најрадије остајали у Белици и Јасеници, али претежно појединачно.

Црнотравци у Белици су Пауновићи (Јанковићи) у Горњем Штипљу, а из Власотинаца су Димитријевићи, Антићи (Недељковићи) и Илићи (Јевремовићи) у Сињем Виру, као и Стаменковићи (Чавејићи) у Беочићу. Досељеника из Власине у Јасеници има у два насеља – Илићи у Баничини и Ђорђевићи у Врбици, а такође у два насеља и из Власотинаца – Цветковићи у Башину и Аранђеловићи у Придворици. У три насеља Шумадијске Колубаре су давно дошли из предела Власине Трајковићи у Соколови (12 кућа), Јовановићи (Јеремићи, Бугарчићи, Недељковићи) у Барзиловици (14 кућа), док се Игњатовићима у Барошевцу зна време досељавања (1905) и место одакле долазе (Масуровце на Власини).

У Смедеревском Подунављу су досељеници из Власотинаца Палојци (Пауновићи, Николићи, Стаменковићи), Милошевићи и Младеновићи у Коларима и Стојановићи у Водњу, док су Милисављевићи у Малом Орашју дошли из Конопнице код Власотинаца. У варошици Баточини је породица Крстића (слава Св. Трифун), која је ту прешла из села Баточине, од тамошњих Крстића, а у Марковац су са Власине насељени Стаменковићи (из села Средор, општина Власотинци).

Материјална култура, а поготову народно градитељство, несумњиво да је обогаћена доласком становника са Власине и из Црне Траве у Шумадију.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 29. мај 2001. године