Фељтон: Ко су Шумадинци (73)

20. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Чувени гуслар Живан Вујић

Истражујући музичку традицију у Горњој Јасеници, етномузиколог Јелена Јовановић је у кући гласовитог гуслара Живана Вујића (1919-1991), од кога је записала више песама, и посебно обрадила његов начин извођачке интерпретације, нашла гусле које су Живанови преци, доселивши се средином XVIII века из Пипера у Липовац, донели са собом. Вујићи у Липовцу се презивају по Вуји (р. 1809), сину Дмитра Петровића (р. 1777), који је у пописним књигама 1823-1836. године различито уписиван – као Дмитар Пипер и Дмитар Пиперин, а по деди као Дмитар Николић.

У највећем луку који прави, иначе крива, река Дрина, на њеној левој обали се простире планински, и данас врлетни, са врло мало путева, крај Осат у којем је српско становништво имало вековима природно уточиште. Из овог предела, који је у свим крвавим крајинама важио као „мала Србија”, притицали су у сталном млазу досељеници у Србију. Из завичајног Осата су се пребацивали преко Дрине на два места – код Љубовије и Бајине Баште, размештајући се, даље, по Соколској нахији или крећући се ка Ужицу и Ваљеву, а одатле ка средишној Шумадији.

Уочивши овај део динарске селидбене струје, Јован Цвијић је записао: „Предео Осат, код Сребрнице, у Босни, типски је пример за исељавање услед печалбе. Ради зараде су ишли најпре по подринским, ваљевским и ужичким крајевима и градили куће, познате брвнаре, а доцније и зидане куће. Допрли су и у Шумадију, све до Мораве, није ми познато да су прелазили и Мораву, а ако јесу то је морало бити сасвим изузетно. Поједине групе Осаћана су долазиле из године у годину у нарочити крај, село или варош, сродили су се и спријатељили с мештанима још пре него што су се населили. А постепено и појединачно и нечујно, они су се у тој мери населили у подринским и ваљевским крајевима, да осаћанских породица има сада тамо више стотина.”

Каснија, подробно проведена, истраживања су потврдила ово Цвијићево запажање. Тако су из Осата у Ваљевску Колубару и Подгорину досељена 74 рода, који су почетком овог века имали 608 домова, што значи да је у овом пределу свака једанаеста кућа пореклом из Осата. У суседној Шумадијској Колубари је постотак Осаћана већ мањи, и опада идући ка средишту Шумадије. У Јасеници је 26 осаћанских родова (1,23 одсто), у Лепеници 18 родова (0,78 одсто), а у Гружи пет родова (0,55 одсто), што отприлике значи да је у Јасеници свака осамдесета кућа пореклом из Осата, у Лепеници свака сто двадесет осма, а у Гружи тек свака сто осамдесет прва. У Ресави, пак, до тридесетих година овог века није било ни једне куће пореклом из Осата, што потврђује Цвијићево запажање да, у насељавању, Осаћани нису прешли на десну обалу Велике Мораве.

Премда нису тако бројни, и упркос томе што су појединачно распршени у низу села, Осаћани су ипак приметни у средишној Шумадији. Топономастичке потврде о њима су најизраженије у Лепеници, где се по њима назива и једно село – Бошњане, које је, како је записао Тоша Радивојевић, добило име по томе што су га засновали Бошњаци, род Татовића, досељених из Осата. У Губеревцу (данас Борци) у крају који је главни део насеља и који се зове Село или Гегеташ, један окрајак се назива Осаћанска или Осаћани, као што се, по досељеницима из Осата, у Горњем крају Кијева једна група кућа зове Осаћанска мала. И у два јасеничка села, Баничини и Стојачку, иако су млађи досељеници, Осаћани имају крајеве који се по њима називају Осаћанске мале.

По времену досељавања је најраније присуство Осаћана у Лепеници. Најпре се, после Друге сеобе (1737), из Осата насељавају у Грошницу Милосављевићи (чији су огранци Минићи, Павловићи или Сретеновићи и Јаковљевићи). У овом селу се они настањују уз старије досељенике из Босне, Алексиће зване Бошњаковиће, који су се доселили после Велике сеобе 1690. године и један су од три оснивачка рода у Грошници (уз Јанковиће и Бошковиће). По свој прилици су и Алексићи (Бошњаковићи) из Осата, као што ће се 1815. године из Осата доселити и род Осаћана (Јовановића и Петровића), по правилу да се досељеници најрадије настањују уз сроднике или људе из старог завичаја.

Око Кочине крајине (1788) у Лепеницу долази пет осаћанских родова. Најбројнији су Татовићи, који заснивају село Бошњане. Татовића, чији су огранци Обрадовићи, Ненадићи, Вучетићи, Мићковићи, Васковићи, Малишићи, Милошевићи, Новичићи, Тодоровићи, Вулетићи, Новићевићи, Глишовићи, Госићи или Тодоровићи, Лазаревићи, Милићи, Милосављевићи, Петровићи и Срећковићи, било је 1903. године 49 кућа. У исто време долази у Мало Крчмаре, такође бројан (1903. године 46 кућа), род Максимовића, чији су огранци Аџићи или Васићи, Милићи, Милутиновићи, Петровићи, Срећковићи, Милосављевићи, Остојићи, Урошевићи, Дамњановићи, Ђурићи, Милошевићи, Младеновићи и Владисављевићи. С њима су тад, такође из Осата, дошли и Радојичићи. У Поскурицама су истовремено настањени Радисављевићи, а у Губеревцу тзв. Осаћани (Савићи и Симићи).

У Првом устанку

За време Карађорђа (1804-1813), када је Србија била велико градилиште, у Горње Грбице се из Осата насељавају Обрадовићи и Милановићи, сродници чије је старо презиме Ивановићи, а са њима и Пашићи. Старо презиме Пашића је такође Ивановићи, а судећи по пореклу и старом презимену биће да су један род са Обрадовићима и Милановићима. Предак Пашића је Никола Ивановић (р. 1777), који је овде дошао са сином Милојем (р. 1802), а по Милојевом сину Радосаву (р. 1823) Пашићи се презивају Радосављевићи. Заједнички предак Обрадовића и Милановића је Дмитар Ивановић (р. 1792), по чијим се синовима Милану (р. 1822) и Обраду (р. 1823) ове две фамилије презивају.

У Чумић за време Карађорђа из Осата долазе Милићи, Николићи (друго презиме Трифуновићи) и Продановићи (Симићи). Чумићки Николићи имају сроднике Николиће у Честину, који су од њих отишли тамо. За један нараштај касније, уз своје земљаке у Чумићу настаниће се из Осата Обрадовићи и Продићи 1841. године. Осаћанских породица има у Малом Шењу – Урошевићи (досељени 1823), Прњавору – Ивановићи (досељени 1831) и Кијеву – тзв. Осаћани (Филиповићи и Радовановићи, досељени 1836. године). Међу последњима ће се из Осата у прошлом веку настанити Димитријевићи, који су дошли 1894. године у Ресник.

Данас, или век касније, с обзиром на све што се у тек завршеном рату у Босни збивало око Сребрнице и у Осату, као и на чувено страдање наших сународника у Братунцу, могућ је нови талас избеглих Осаћана у Шумадију, што ће најновија истраживања показати.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 27. мај 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.