Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Памћење на мушким прецима
У овом нараштају се већ затурило да су Гордијанићи и Белобрковићи сродници. То потврђује и заједничко крсно име – Св. Лука. Ова два рода, која се сматрају најстаријима у Гривцу, матично су смештена у засеоку Брду, што је остало из пређашњих, несигурних времена, када су се за станишта бирала склонитија места. До почетка овог века су се разгранали у осам огранака, сваки по четири: Гордијанићи, тако названи по баби Гордијани – у Лукиће, Живковиће, Павловиће и Игњатовиће, а Белобрковићи, тако названи по претку Јовану којему је један брк био црн, а други бео – у Петровиће, Милановиће, Јовановиће и Ђорђевиће.
Родоначелник Белобрковића, Петар Белобрк, презивао се Михаиловић, а рођен је 1755. године. У попису 1831. године Петар, коме су 74 године, у кући је са сином Урошем, чији ће потомци понети презиме по деди (Петровићи). Милановићи, Јовановићи и Ђорђевићи су млађи огранци Белобрковића.
Многи народи родословно памћење заснивају на мушким прецима, па тако и у Библији пише: „Аврам роди Исака, а Исак Јакова”, итд. И наше родословно памћење се заснива на мушким прецима, па у писаним споменицима није сачувано кад је живела баба Гордијана по којој су Гордијанићи прозвани, чувајући спомен на мајку која их је подигла. У прошлом веку (1863. године) ће се само њен потомак Јанко уписати као Гордијанић, и тако оживети спомен на њу. Стара презимена Гордијанића су Димитријевићи, Јовановићи и Ивановићи, те се може претпоставити да су Димитрије, Јован и Иван њени синови.
Потомци ће се писати по Димитрију, Јовану и Ивану. Од Димитрија су Игњатовићи. Димитрије је имао сина Симеуна (р. 1789), овај Димитрија (р. 1809) и Игњата (р. 1832), од кога је огранак Игњатовића. Јован је имао Павла (р.1799), од кога су Павловићи. А од Ивана су две гране – од сина Живка (р. 1797) су Живковићи, а од млађег сина Луке (р. 1808) су Лукићи.
Мачужићи, који су старији досељеници од Сјенице, подељени су на два рода – Николиће и Ранковиће, чије је старо презиме Ђорђевићи. Родоначелник Николића, Никола Ђорђевић (р. 1793) на једном је огњишту са млађим братом Ранком (р. 1805), од кога ће настати Ранковићи.
О постанку презимена (надимка) Мачужића, Михаило Драгић је записао: „Имао кнез Милош говеда на Златибору. Гонећи их једном одатле за Крагујевац, заноћи у Барама и ту му неко украде бика. Неки Михаило од ове фамилије би оптужен да је бика украо и кнез Милош нареди да се измачуга. Тукли су га батином док није од болова умро. Онда кнез Милош нареди да му се фамилија од сада зове Мачужићи. (Исто тако веле да све фамилије од којих је когод био ишибан зову се Шибалићи). Поред овога Михаила били су оптужени Витош и Урош (родоначелници Витошевића и Урошевића) из Бара за крађу истог бика. Али се за њих заузме владика Мелентије и брат Милошев Јован, те их нису осудили. Доцније је бик био нађен и Милош се кајао што је убио невина човека.” Мачужићи имају род у Годачици, Љубостињи и Гучи.
Мачужићи у Годачици другачије причају о свом презимену, Наиме, кад су живели у многољудној кућној задрузи, сваки старац је имао по мачугу, па су стога прозвани Мачужићима.
За књаза Милоша је везан и надимак Каровићи за Совијаниће или Софијаниће, чије је старо презиме Мијатовићи. Овај род се презива по баби Совији (Софији), а Каровићима их прозвао кнез Милош („каро, кажу, значи ваљан”). Као и Гордијанићи, разгранали су се и Совијанићи, којих је три рода – Тодоровићи, Јевтовићи и Каровићи. Совијанићи воде порекло од браће Милоша и Јована, који су, по свему судећи, синови Совије и Мијата, по којем им је старо презиме Мијатовићи. Од Милоша су Каровићи, а од Јована Тодоровићи и Јевтовићи. Јованов син Тодор (р. 1787) имао је синове Василија (р. 1807), Радосава (р. 1813), Милана (р. 1815), Милоја (р. 1817) и Јевту (р. 1843), а његови унуци, изузев Јевтиних потомака (Јевтовића), задржаће презиме по њему (Тодоровићи).
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 27. март 2001. године
Коментари (0)