Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Очување духовног јединства
Већина лепеничких родова стара је два века
Од становништва које се у Лепеници настанило приликом две сеобе (од Велике сеобе 1690. и закључно са сеобом 1736. године) Радивојевић је нашао 70 родова (фамилија). А од оних који су се доселили до Кочине крајине (1788) још 150 родова. Дакле, укупно 231 род, што значи да је 90 одсто лепеничких родова настањено касније, или да су овде тек седам до осам колена, односно око два века.
Слично је и у Гружи, где су старинци још малобројнији. По Драгићевом испитивању (1921), једва да је свака седма фамилија (род) на том подручју обитавала пре Кочине крајине. Таквих родова је 58 (или 6,4 одсто), што значи да је 93,6 одсто Гружана овде настањено или уочи Првог српског устанка или за Карађорђевог времена.
У пределу Јасенице, која обухвата 58 насеља, по испитивању Боривоја Дробњаковића (1923), од 2110 родова свега 131 род (или 6,21 одсто) су старинци, у које је Дробњаковић уврстио и оне родове чије је порекло непознато, тј. заборављено кад и одакле су дошли. То су Ерићи, Ремићи и Павловићи у Љубичевцу, Никетићи (Гајићи) и Аџићи (у оквиру којих су Ташићи, Милановићи, Илићи, Филиповићи, Живановићи, Јовановићи, Пантићи и Микићи) у Влакчи, Ђурићи (Радојевићи) у Маслошеву, Јоковићи (Милановићи, Митровићи) у Котражи, Савковићи, Живковићи и Банџићи у Божурњи, Лазићи (Видићи), Живановићи (Стевановићи, Арсенијевићи) и Вујићи у Винчи, Игњатијевићи, Вајовићи (Николићи) и Ризнићи у Бањи, Марковићи у Брезовцу, Марковићи (звани Татомирци, Обрадовићи и Васиљевићи), Војиновићи и Конџуловићи у Гарашима, Неговановићи и Николићи у Горњој Шаторњи, Исаковићи (Прокићи, Дедићи, Томићи, Гавриловићи, Јеремићи, Јевтићи, Јоковићи, Васићи, Миловановићи и Тришићи) и Ракићи у Доњој Шаторњи, Војиновићи (Кузмановићи) у Копљару, Ђукаши (Милојевићи, Живановићи, Милутиновићи, Пантићи, Станковићи, Марковићи и Никићи) и Велимировићи у Горовичу, Недељковићи (Јанковићи, Чолићи, Марковићи, Јовичићи, Весићи, Урошевићи, Миловановићи, Бркићи, Радојевићи, Симићи, Степановићи, Ђурђевићи, Милошевићи, Вујичићи, Радојковићи, Вуловићи и Станићи) и Радошевићи (Радишићи, Прокићи, Панићи, Јовановићи, Вићентијевићи, Сремчевићи, Алексићи, Павловићи, Јаковљевићи и Ђорђевићи) у Жабарима, Пантићи у Загорици, Милисављевићи (Тодоровићи, Јовановићи и Танасијевићи) у Јеленцу, Александрићи (Мијаиловићи) у Јагњилу, Миловановићи у Рабровцу, Вуковићи (Добровојевићи, Ђурићи) и Марковићи (Радојевићи, Мишулићи) у Ратарима, Ђиласовићи у Церовцу, Кабадајићи, Арџићи, Калејићи и Шишковићи у Паланци, Богдановићи, Обренски, Дугићи и Ивошевићи у Саранову…
Премда је удео стариначког становништва у укупној маси Шумадинаца релативно мали, улога овог становништва је посебно значајна ради тога што је омогућен континуитет у насељености и предавању многих назива тла, као и очувању духовног јединства у стапању са каснијим досељеницима. Стариначко становништво, под којим се углавном подразумева онај слој који је ту био и пре Велике сеобе под Чарнојевићем (1690. године), у Шумадији је малобројно. По селима је најчешће сведено на породицу-две, и, немајући никакве преваге у друштвеном животу, оно је заслужно само као преносник и спона између пређашњег и садашњег становништва.
Но, у гружанском селу Гривцу, стариначко становништво није маргинализовано. Стопљено, и орођено, са придошлицама, које су ту претежно хрупиле за време Карађорђа, оно има углед и поштовање. То се закључује на основу доброг гласа какав у овом селу и околини имају родови Гордијанићи, Белобрковићи, Мачужићи и Совијанићи.
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 26. март 2001. године
Коментари (0)