Порекло становништва села Српски Крстур (Нови Кнежевац, Горњи Банат), према истраживању Јована Ердељановића “Срби у Банату”. Пириредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић
Стари људи тврде да је село засновано поред Тисе, на брегу, где су били аласи, али то није поуздана тврдња, јер се Tиса разлива свуд, па су, штавише, имали на том брегу и винограде у месту Подбарје. Затим је вода ”одузела” велики део те обале и нема више винограда, само је остало име Виноградска земља. И овде су стари најпре правили земунице, а после су се скупљали у једно село. Други старци (и Малбашан, од 82 године), потврђују да су Ловадинови, Башарагини и Тешини (после прозвани Јајагини) били први родови у Старом Крстуру, крај Тисе…
По предању се зна да се ово место одувек звало Крстур и да су најстарије фамилије на том брегу према Тиси ове могле бити: Ловадинови, за које веле да су први овде ”ударили колац”, затим Башаригини и још Јојићеви, која се ”искоренила”. Зна се да је само једна мађарска породица, Кардош, добила ”паор земље” пре мађарске буне, па и њен домаћин био је слуга и слиом су га натерали да прими земљу, а само још три мађарске породице биле су у селу од тог врмена – сви дошли као слуге код Срба, поглавито су садили дуван. Затим, кад се градила долма, велики број њих настанио се овуда. Пред крај 19. века било је у јеврејским рукама 1.800 ланаца земље у Крстуру, а од тада па до 1913.године сва је та земља поново прешла у српске руке. Сад су у Крстуру само три Јеврејина, који се баве ситном трговином. Године 1924.: 570 православних домова са 3.206 душа (мушких 1631, женских 1575), 5 домова ”суботара”, а Мађара око 200 душа. Са новим досељеницима и Мађарима укупно 680 домова.
ПОДАЦИ О ПОЈЕДИНИМ РОДОВИМА:
Већи родови: БЛАЖИЋИ (11) – ВУЈИЋИ (8) – ЖИВКОВИ (8) – ЈАНЧИЋИ (40) – ЈЕГДИЋИ (14) – МАЛБАШКИ (20) – ПОПОВИ (20) – ШЕЋЕРОВИ (68), мој додатак – слава Михољдан (12. октобар); према казивању Шећерових из Кикинде (досељених у Кикинду након Другог св. рата), Шећерове је у ове крајеве превела ”баба Клипара”. НАДЛАЧКИ, рачунају шест колена од претка који се доселио из Меленаца – ТЕШИЋИ (Св. Јован), после прозвани Јајагини, пореклом су из Црне Горе, одакле су дошли у Реску (мој додатак – Röszke у Мађарској), а оданде овамо.
ИЗВОР: Јован Ердељановић – ”СРБИ У БАНАТУ”
Порекло становништва села Српски Крсту, стање из 1908. године према књизи ДУШАНА Ј. ПОПОВИЋА „Срби у Банату“.
Писац је ставио ову примедбу: ”за које породице није означено откуда се доселила – а није зато јер се не зна – вероватно је да спадају у најстарије насељенике овог села.”
Број значи број ожењених брачних парова 1908. године. 1908. ГОДИНА:
АЈВАЗ из Реске (Сегедин) – 8, АНАСТАСИЈИН из Јозепова (дан. Нови Кнежевац) – 2, АРЂЕЛАН из Ходмезервашархеља – 3, АНАСТАСИЈЕВИЋ из Мокрина – 1,
БАБИЋ из Мокрина – 1, БАНДИН из Мартоноша – 3, БАШАРАГИН из Башарага – 10, БАЈШАНСКИ из Мокрина – 1, БЕРАР из Великог Варадина – 3, БЕЧЕЈСКИ – 1, БИКИЋ из Јозепова – 1, БЛАЖИЋ из Мокрина – 13, БРЗАК из В. Чанада – 16, БУГАРСКИ из Вел. Семиклуша,
ВАСИЋ – 2, ВЕЛИЧКОВ из Мартоноша – 1, ВЛАДИСАВЉЕВ из Сирига – 1, ВУЈИЋ из Ердеља – 12, ГАВРИЛОВ из Бебе – 2, ГЕРИЋ – 5, ГОЛИЋ из Мокрина – 1,
ГЛИГОРИН из Кикинде – 1, ГРУЈИЧИН из Вел. Семиклуша – 4, ГЕОРГИЈЕВИЋ из Сегедина – 1,
ДАМЈАНОВ из Мокрина – 13, ДИЛИ из Сегедина – 1, ДОБРИЧКИ из Мартоноша, ДРАЖИЋ из Реске и Падеја – 4, ДУМИТРОВ из Црне Баре – 5,
ЖИВАНОВ из Нове Кањиже (дан. Нови Кнежевац) – 2, ЖИВИН – 9, ЖИВКОВ – 12, ЖИШКОВ – 7,
ЗАРИЋ из В. Чанада – 12, ЗОРИЋ из Ђале – 2, ЗОЗУК из Нове Кањиже – 2,
ИВАНОВ из Јозепова – 2, ИЛКИЋ – 12, ИРМИЋ (ИРИМИЈА) из Бебе – 1,
ЈАБЛАНОВ – 20, ЈАЈАГИН (ТЕШИЋ) из Реске (Сегедин) – 9, ЈАЊАТОВ из Реске (Сегедин) – 1, ЈАНКОВ (НЕЦКОВ) из Оросламоша (дан. Банатско Аранђелово) – 1, ЈАЊИН из Бачке – 2, ЈАНЧИЋ из Реске (Сегедин) – 47, ЈЕГДИЋ из Мартоноша – 19, ЈОВАЊУЦ из Мартоноша, ЈОВИЧИН из Новог Сентивана – 1, ЈОСИМОВ – 8 (мој додатак – постоји у Суботици породица Јосимов која је из Ресника (дан. Rőszke – Реске) прешла у Мартонош након Првог св. рата),
КИХОРАН из Старе Кањиже, КОЈИЋ – 4, КОЛЕДИН из Ђале – 2, КРИЖАН из Сирига – 1, КРСТИЋ – 7, КРСТОНОШКИ из М. Кањиже, КОСТАНЏИЈИН из Бешенова – 7,
ЛАГУНЏИЈИН – 7, ЛАЗАР из Ходмезервашархеља – 7, ЛОВАДИНОВ – 7, ЛАНЦОШ из Ђале – 1,
МАЛБАШКИ из Ђале и Мартоноша – 27, МАЛУЦКОВ из Ђале – 2, МАРЈАНОВ из Сегедина – 7, МАРКОВИЋ, МАРИЋ из Мартоноша – 1, МАТИЋ из В. Чанада – 2, МИЛАДИНОВ из Ђале – 1, МИРКОВ из Мокрина, Мартоноша и Јозепова – 5, МЕНДЕБАБА из Сирига – 1, МОЦИЋ из Сирига – 1, МОШ из Бебе – 1, МОМИРОВ из Црне Баре – 14, МУНЋАН – 2, МАРКОВ из Мокрина – 2,
НАДЛАЧКИ из Меленаца – 4, НАШИГАЋИН из Ђале – 3, НЕДЕЉКОВ из Ђале, НИКОЛИН из Мартоноша – 1, НИКОЛИЧИН из Мартоноша – 1, НИКОЛИЋ из Карлова – 1, НОВКОВ из Деске – 2,
ОТЛАКАН из Ђале – 1, ОЛУШКИ из Санада – 2,
ПАЈИН из Ђале, ПЕТРОВ из Ђале – 1, ПЕТРИЋ из Мартоноша – 1, ПЕРИШИН из Мокрина – 4, ПАКАШКИ из Реске – 8, ПЕЋАН из Сирига – 3, ПИВАР из Ђале – 1, ПОГАДАР (ТАНАЦКОВ), ПОПОВ из Мокрина – 28, ПРИБИШ из Мокрина – 3, ПРОДАНОВ – 9, ПАВЛОВ из Мокрина – 1,
РАДОЈЧИЋ из Деске – 2, РАЈИЋ из Мокрина – 1, РУПИЋ из Бачке – 4,
СТАЈИЋ из Нове Кањиже – 5, СТАНИН из Гроцке – 5, СТАНКОВ из Оросламоша – 1, СТОЈАДИНОВ – 3, СТОЈАНОВ из Чоке – 2, СТОЈАНЧЕВ из Чоке – 1, САВИН из Нове Кањиже, СУБИЋ из Новог Сентивана – 1, СУБОТИН – 5, СИМИЋ из Бачког Петровог Села – 1,
ТЕШИЋ из Мартоноша, ТЕОФАНОВ из Оросламоша, ТОПОНАРСКИ из Виљана, ТУНИЋ,
УВАЛИН из Мартоноша – 1,
ФИРИЋ – 2, ФРАНЦУЗ из Кикинде – 3,
ХОРВАТ из Оросламоша – 1,
ЦВЕЈАНОВ – 7,
ЂУРИЧИН из Санада – 1, ЂАКОВ из Нове Кањиже – 1,
ШЕЋЕРОВ из Мартоноша – 68, ШИБУЛ из Велике Кикинде – 1, ШОКЛОВАЧКИ из Мокрина – 1, ШУЋУРОВ из Мокрина – 1.
СПИСАК ПОРОДИЦА КОЈЕ СУ НЕКАДА ЖИВЕЛЕ У КРСТУРУ, А ДАНАС ИХ НЕМА:
АЛЕКСИЋ – БЕЛАНОВ – БИБЕРОВ- БОГДАНОВ – БОГОСАВЉЕВ – БОЖИЋ – БОКОШ (ПАЈИН) – БРАЈТАРОВ (ВУЈИН) – БРАНКОВ – БУНГИН – БУЊЕВАЦ – БАКАЛИЋ – ВИДАКОВ – ВУЧКОВИЋ – ВЛАШИЋ – ВРШАЧКИ – ГАЛЕШЕВ – ГРУЈИЋ – ДАНИЋ – ЂУКОШИНСКИ (ДАМЈАНОВ) – ЂУРАНОВ – ЂУРИЧИЋ – ЖИКИЋ (ЖИВИН) – ИБЕРАЈТЕРОВ – ЈАРЧИЋ (ПАКАШКИ) – ЈЕГРИШ – ЈОЈИЋ – ЈОСИФОВИЋ – ЈОН – КОТОЉАР – КРАЈЦАРИЋ (ЖИВКОВ) – КРАЈЧУН (НИКОЛИН) – КНЕЖЕВИЋ – КУЗМАНОВ – ЛАЗАРОВ (ЈОСИМОВ) – ЛАЗИЋ – ЛАСЛО – ЛАЦКОВ – ЛОТИЋ – МАРИНКОВ – МЕНДЕБАБА – МЕНДРАГИШЕВ – МИЛОВАНОВ (ЗАРИЋ) – МИШАН – НЕДЕЉКОВ – НИКОЧЕВ – НОНИЋ (ПРОДАНОВ) – ОБРАДОВСКИ – ОПШЧИТАР (ПЕТРОВ) – ПАВЛОВИЋ – ПЕВАЛИЦА – ПЕТРОВАЧКИ – ПАКАШКИ – ПОП-ТАСИН – РАЈЧЕВ – РУЖИЧИЋ – РУС – САВИЋ – СВИРЧЕВ (ПОПОВ) – СЕРВИЈАНАЦ – СОКОЛОВ – СТАНИШИЋ – СТЕФАНОВИЋ – СТОКАНОВИЋ – ТЕОДОРОВ – ТРАВАЊ – ТРОЛИЋ – ЋОШКОВ – УВЕРИЋ – ФОЉА – ФИСАТ – ФРАНЦУСКИ – ЧАВИЋ – ЧАЏИН (РУЖИЋ) – ЧВОРАК – ЧУЛИН (МАРЈАНОВ) – ЧАКОТИН – ШАРГИН – ШАНДОРОВ – ШТЕВАНЧЕВ (ИЛКИЋ). (Д. Николић, Православна парохија у Српском Крстуру крајем 1908. Турска Кањижа 1909. IV + 122).
ИЗВОР: Душан Ј. Поповић – “СРБИ У БАНАТУ“. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић
17. јул 2012. у 10:39
mil
Poznato prezime u Srpskom Krsturu je i LAGUNDZIN, zna li se nesto o poreklu te familije.
22. јул 2012. у 20:49
Александар Маринковић
Презиме Лагунџин забележено је у селу Иђош, између Чоке и Кикинде. Славе Ђурђевдан.
29. јул 2012. у 13:02
milan
По записима Јована Ардељановића, Лагунџини су једна од првих фамилија која се населила у Иђошу,других података нема, замолио бих вас ако бисте ми могли помоћи ,упутити, где бих могао сазнати нешто више, да ли је српског порекла, из којих крајева…, унапред хвала.
19. октобар 2012. у 21:10
Александар Маринковић
Хаплогрупа Шећерових E1b1b.
8. јануар 2013. у 19:20
Lichtenthal Elizabeta
Trazimo podatke o rodjaku Lichtentha Ferenc ziveo je u Srpskom Krsturu oko 1848 godine. Imao je kovacku radionicu. Ako neko zna gde se mogu naci dokumenti iz ovog perioda, molim da mi javi.
Unapred se zahvaljujem
9. јануар 2013. у 19:43
Александар Маринковић
Госпођо Лихтентал, надам се да ћу за неколико дана добити одговор или макар неку информацију.
9. јануар 2013. у 22:38
Александар Маринковић
Госпођо Лихтентал, за тражене податке можете се господину Јофефу Сабоу из Новог Кнежевца. Кућни број телефона је доступан у телефонском именику. Сматрају га правим завичајним историчарем и поседује богату архивску грађу. Посебна страст су му властелинске породице. Надам се да ћете наћи одговоре. Свако добро!
10. октобар 2016. у 12:14
biljana
Devojačko prezime moje majke je Dumitrov, njen otac je bio iz Mokrina.Interesuje me poreklo tog prezimena.Slava je Đurđevdan
31. октобар 2016. у 19:18
vojislav ananić
КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКОГ КРСТУРА
На крајњем северу Баната, са леве стране реке Тисе налази се општина Нови Кнежевац у чијем је саставу село Српски Крстур. Најстарији писани документ о Крстуру се налази у делу др. С. Боровског из 1715. године, где се он помиње за време феудализма у току четрнаестог века под именом Керезтур, а касније Папок – Керезтур, Папкерезтур, Кистур, Кересзтес итд..По легенди име је добио по крсту који је подигнут у првом насељу где живе хришћани вероватно верници Оросламошког манастира са грчким калуђерима који се после пада Чанада селе и подижу манастир у овим крајевима и тајно шире своју веру и одржавају хришћанство. По једном другом народном веровању ово место је име добило за време владавине Турака, пошто су његови становници пружали сталан отпор и одбијали да дају обавезе, Турци поред осталих облика мучења тукли су крстом па је и настало име Крстур. Због повољног географскoг положаja ово место је имало своје становнике још у периоду неолита. Као доказ су ископине у непосредној близини Крстура, на Баиру као што су оруђа за рад, посуда и накит пронађени после другог светског рата, када су и извршена ископавања. Први становници Крстура су живели у земуницама и бавили се риболовом. То потврђује и пронађени рибарски тег израђен од иловаче и има карактер веома ретког оруђа које потиче из тог периода. Житне земунице и стари гробови такође сведоче и животу првих становника. На овом месту је једна таква земуница откривена је у дворишту Шећеров Светозара приликом подизања нове стамбене зграде шездесетих година XX века. Локација гробова је на доста великом пространству а пронађене фигурице од костију наводе на веровање да се већ тада живи неким обликом верског живота. Ископине из неолитског насеља на Баиру налазе се у Народном музеју у Кикинди, Народном музеју у Београду и Збирци Основне школе “Јован Јовановић Змај” у Крстуру. У периоду антике Крстура поуздано се зна да се он налази под влашћу Дачке државе. Касније су Крстуром овладали чувени јахачи Сармати, номадско племе који због свог номадског начина живота нису оставили много археолошких трагова. У другој половини четвртог века из Азије долазе Хуни тако да су и Крстур са околином подчинили под своју власт. Своју највећу моћ доживели су под Атилом од 434. до 453. године чија је престоница по предању била негде у овим крајевима у близини Сегедина. Половином шестог века појавили су се Авари па Крстур остаје под њима до 796. године када је Франачки владар Карло Велики уништио Аварску државу. Половином X века Угари су покорили Моравску државу, а у даљим борбама против Византије и Бугарске успели су да изађу као победници и тако оснују своју државу. За време Угарског краља Беле III срушена је српска племенска орагнизација у Банату а учвршећена је жупанијска власт са успостављањем нових феудалних и друштвених односа. Банат је у то време познат као «Међутамишје», «Тамишка покрајина» и «Тамишки дисктрит». Његов највећи део а са њим и Крстур налазио се у Чанадској жупанији. Због надирања Турака са југа 1404. године Деспот Стефан Лазаревић склапа савез са Угарским краљем Жигмундом Луксембуржанином који му доживотно дарује Београд, Голубац, целу Мачву као и многе поседе у данашњој Војводини. Средином 1411. године Деспот Стефан добија на дар и друга места у Банату па и Крстур који је у то време био познат као Керестур. Од септембра 1411. године до 19. јуна 1427. године до смрти Деспота Стефана Лазаревића, Крстур се налази у Деспотовини. У то време српски живаљ се сели у северне крајеве. Њихов пут је начешће водио ка сливу реке Тисе и Мориша а самим тим вероватно и у Крстур. Деспот Стефан Лазаревић је у мају 1426. године у Тати у Коморанској жупањи склопио уговор са краљем Албертом Хазбуршким, по коме после његове смрти треба да га наследи Деспот Ђурђ Бранковић. Тако је Крстур од 1427. постао посед Деспота Ђурђа Бранковића. Под притиском Хуњадија са једне стране а Турске са друге, Крстур потпада под потпуну власт Краља Матије Хуњадија. Доласком Срба из Рашке у долину Мориша, у ове крајеве Баната долазе и браћа Стефан и Дмитар Јакшић са 1200 ратника који доводе са собом и породице. Угарски краљ им је даровао велике поседе у долини Мориша у жељи да придобије Србе и ојача одбрамбену снагу земље на граници према Турској. Већ 1467. Јакшићи добијају нове поседе у Чанадској жупанији којој припада и Крстур. Из тога периода интезивног насељавања Баната из сливника Велике Мораве остали су многу називи не само села већ и поља, бара, шума, и слично који су остали и до дан данас.Почетaк XVI века представља период снажног продора Турака и један од најтежих у историји Крстура. У борбама против Турака у долини Тисе учествују многи Срби. Крстур се у том тренутку налазио на подручју ових битака. Банат од 27. јула 1552. године пада под потпуну власт Турског Царства. Крстур се у то време звао Пап – Кересзтур. Из Турског дефтера од 23. октобра 1557. год. до 12. октобра 1558. год. где су набројана сва српска села у Турским пограничним нахијама у Крстуру живи десет породица. На основу пописа становништва из 1561. год. види се да је Крстур у Сегединском санџаку а у њему има седам домова. У попису наводе старешине домова: Никола Вујић, Радак Бранић, Вук Радак, Милош Вук, Бене Ђурић, Никола Драго и Никола Радошев тако да је у Крстуру било свега неколико десетина становника. Због начина градње кућа и насеља за време Турака она нису представљала неку посебну вредност, нити захтевала напор за њихово одржавање у подизање. Становници су могли без великог колебања у случају опасности да напусте село и касније саграде ново па чак да се у населе у другом крају. По предању село се под Турцима половином XVII века раселило тако да се 1647. године назива пустим поседом. Међутим ово се предање не мора узети за тачно јер у Крстуру према попису из 1690. године има 60. кућа што значи најмање 200 становника. Турска се никако није одрицала продирања на север, нарочито је била заинтересована за освајање Беча. Кара Мустафа је стигао до Беча 1638. године. Опсада је трајала два месеца. Турци су претрпели страховит пораз па настаје период повлачења. Будим напуштају 2. септембра 1686. год. Аустријска војска се већ приближава Банату. Бечки двор прихвата помоћ Срба из Баната и за заповедника српске војске именује генерала Стефана Чакија. Падом Сегедина убрзо су ослобођена сва места у овој нахији као и Крстур. Турци се повлаче али убрзо крећу у снажан напад и поново надиру ка Дунаву и Сави. Српски народ бежи пред Турцима тако да долази до нове сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем III. За време ове сеобе Срби стижу вероватно и до Крстура. Ако не одмах онда преко потомака. После Карловачког мира од 26. јануара 1699. Крстур са целим Банатом остаје под Турском влашћу. Крстур је и у то време спадао у мала села са неколико кућа, али има своју месну власт на чијем је месту стајао кнез Биров. Он се брине о насељавању раје прикупљању пореза па је имао извесне повластице. Половином друге деценије XVIII века Крстур ће се ослободити турског зулума и улази у састав феудално – апсолутистичке Аустрије. Управа над Банатом па и над Крстуром поверена је Дворској комори у Бечу која управља преко «Земаљске Администрације Тамишког Баната» на чијем се челу налазе војна лица све до 1751. године. Територија Баната подељена је на седам диштрикта а Крстур се налази под управом Чанадског диштрикта. За историју Крстура пресудну улогу је имала 1751. година. То је била пресудна година када се одлучивало да ли ће пасти власт племства у жупанијама, или ће остати царски војници ослобођени феудалних обавеза. Тако настаје шанац Крстур. Пошто је укидањем Потиско поморишке границе по наредби од 2. октобра 1751. године извршено провинцијализовање Војне границе, то је 28. октобра 1753. извршена нова организација а овај део Баната подељен је у 6. компанија једна је Мокрин, Крстур и Јозефово под командом Саве Раидевида. У овој компанији било је 540 војника граничара са војничким кућама и у Крстуру. Граничари удаљени од Турске постају све мање значајни због чега Марија Терезија 1764. године наређује да се војници ставе у стање службе на кордону према Дунаву. Значајан податак за Крстур тих година је и то да ја он већ и току 1754. године имао своју цркву. Тај вредан податак пронађен је на малом еванђељу штампаном 1751. године које је из Москве донео и поклонио цркви 23. априла 1754. године Зека Дабић, Барјактар, један од граничара који се тих година сеобе нашао у Русији а касније вратио. Црква се није налазила на данашњој локацији већ нешто даље на западној страни села на Баиру.Великокикиндски крунски диштрикт Марија Терезија је српске граничаре који су пружали снажан отопр против потпадања под спахијску власт награђивала различитим повластицама и привилегијама тако да 12. новембра 1774. год. доноси привилегију којом се на територији шест компанија образује Великокикиндски крунски диштрикт у којем се налази и Крстур а администиративно управни центар се налази у Великој Кикинди. Грађани диштрикта и Крстура ослобођени су свих бесплатних послова и кулука како на државним тако и на феудалним поседима. Општине су добиле право да у присуству сенатора и комесара диштрикта сами бирају бирова као и друге привилегије. Овакав положај Крстура представља корак напред у односу на стање у којем се налазио до тада. Све општине имају своје грбове који симболизују борбу против Турака. Грб Крстура садржи Светог Ђорђа који јашући на коњу белцу пробада копљем митолошку аждају, што симболизује сталну борбу и уништавање непријатеља.1777. године у Крстуру је било 100. кућа са 273. мушких и 252. женских становника. То значи да се број становника повећао. Долази и до насељавања становника из Румуније као и првих Рома којих има и данас у Крстуру. Овакво стање није трајало дуго и 1779. год. долази до крупних Административо политичких промена у Темишварском Банату. Цео горњи део Баната изузет је из власти Дворске коморе у Бечу па је припојен Угарској. Од припајања Угарској, Крстур ће дуго година остати под називом Серб Керестур. Од тада настаје стална борба Диштрикта да задржи привилегије Марије Терезије али он долази у све завиднији положај од жупаније. Од 1792. год. у Крстуру је био кнез Јефта Хајваз, а већ 1794. год. Максим Хајваз . То су најстарији подаци о првим кнезовима за време Диштрикта. Тих година у Крстуру је први пут пренет дуд који се сади због гајења свилене бубе и развоја индустријске свиле у Новом Кнежевцу. Гајење свилене бубе представља нов облик занимања и извор нових прихода. Становници Диштрикта преузимају мере за подизање насипа и прокопавање мреже канала за одводњавање велике површине плавних терена, ритова. Изградња Цркве Почетком XIX века наставља се борба диштрикта за обнављање привилегија и у њој активно учестују и представници Крстура. Крстур је постао како због величине тако и због географског положаја значајна тачка на путу крстарења Сегедин – Велика Кикинда – Бечкерек. 1803. године има већ 140. кућа. Зато се указала потреба за грађење смештајног простора за путнике и њихову запрегу. 1818. године започето је и зидање нове цркве коју је пројектовао и сазидао Матија Шварц. Изградња је трајала око 2. године за време епископа Стевана Авакумовића и аустријског Цара Фрање I. Црква је сазидана од чврстог материјала а са висином од 19,63 метара представљавала је највећу грађевину у околини. Објекат представља архитектонско здање које данас има историјску вредност. Дугачка је 24,35 метара а широка је 8,8 метара. Звоно је пренето из старе цркве из 1777. године. Изградња Школе Већ 1830. започета је изградња прве школске зграде, одмах поред цркве јер су деца од оснивања Диштрикта учила у приватним зградама узиманим у најам. 1840. почињу радови на изградњи импозантне грађевине преко пута цркве за потребе Општинске куће. Њено грађење трајало је неколико година тако да је коначно сазидана 1848. год. У облику ћириличног слова Г. Главни акценат занимљивости и лепоте даје трем на главној фасади који носе јонски стубови на стилобату. Одозго се шири архитров који носи троугаони забат са тампоном. При темену троугаоног поља налази се свевидеће око са благодатним зрацима. Због историјске вредности и значаја овог објекта Покрајнски завод за заштиту споменика културе од 4. априла 1972. год. прогласио га је за споменик културе. Интезивна градња резултат је свакако и наглог пораста становника. Према подацима из 1820. год. у овом месту има 174 домова са 1004. становника, женских 485, а мушких 519. Од припадника других народа у месту живи само 21. Румун и нешто Рома. За четврт века од 1771. број становика се повећао четири пута и то више захваљујући наталитету него новим насељавањем. У овим годинама у Крстур долазе и и прве породице мађарске националности и две јеврејске породице. Учитељ је у то време био Орестија Хајваз са платом од 70. Форинти Други светски рат После проглашња независне државе Срба, Хрвата и Словенаца проглашно је и оцепљење Војводине и Угарске. У периоду између два рата о Крстуру нема пуно података. После напада на Југославију 6. априла 1941. године за само шест дана у Крстуру су биле непријатељске снаге. Одведен је велики број младих људи у немачко заробљеништво. Главни задатак немачке полиције био је да Банат држе у покорности као веома значајну житницу за снадбевање војске на свим фронтовима. Омладина Крстура прихвата идеје комунистичке партије и формира организацију СКОЈ-а. Тако се припремају и прве акције које изводе ударне групе. Немци су у Банату имали све у својим рукама, од власти па до моћне полиције и осетили су да би им непрегледна равница и голо поље били најбољи савезник у борби против устанка. Циљ им је био да се униште сви наоружани борци све партије и СКОЈ–евске организације. Док се одвијају акције здруженог Севернобанатског партизанског одреда и планира одлазак у Србију, у Банату почиње систематско и планско разбијање устанка и масовно хапшење. На трећи дан Божића 9. јануара 1942. стрељани су борци партизанског одреда, припадници КПЈ и СКОЈ-а. Међу њима је било и њих 11 из Крстура. Од почетка па до краја окупације Крстур је морао да даје окупаторским снагама огромне количине жита, стоке и својих производа као и саму радну снагу. Ограничена је и количина хлеба по члану домаћинства. Ипак Банат не посустаје. Севернобанатски одред је и 4. октобра 1944. год. ослободио 140 заробљеника из логора Мацахумка. Организује се и акција за акцијом. Црвена Армија се налази на вратима Баната. Ослобођа се место за местом. Немци се повлаче у Бачку и Сегедин а већ 10. октобра цео Банат је био ослобођен. Крстур је ослобођен 9. октобра 1944. године. Почиње нов живот у домовини која је претрпела страшна разарања, паљења и уништвања привреде, почиње период изградње. Крстур почиње да се обнавља и изграђује. 1950. године сазидан је Задружни дом, а 1953. год. свечано је предат на коришћење Земљорадничкој задрузи. У њему су смештене и продавнице и позоришна сала од 400 места. У сељачку радну задругу учлањује се 107 домаћинстава. Набављају се први трактори и прикључне машине. Стварају се нова материјална богатства, јача економска моћ чланова а самим тим и целог места. Од 1957. год. Крстур припада општини Нови Кнежавац са срезом у Зрењанину. Извршене су обимне припреме за изградњу нове школске зграде. Изградња школе је започела 18. јуна 1964. год. а завршена је 4. јула 1966. године. Школа носи име нашег великог српског писца Јована Јовановића – Змаја. Поред редовних одељења организује се рад и за децу са посбеним потребама. Отвара се и забавиште школске 1952/53. год. Народ овог места је волео народне песме и гусле, музику на тамбури и хармоници. Одмах у првим данима ослобођења основано је културно уметничко друштво «Бранислав Нушић» које постоји и данас под другим називом КУД Милан Ајваз. Име је променило после смрти Милана Ајваза, првог великог крстурског глумца Народног позоришта у Новом Саду. Седамдесетих година у Крстуру живи 2200 становника од чега је 1742 Срба, 382 Мађара, 88 Рома и 8 становника друге националности. Међутим, бољи стандард и већа могућност школовања младих, у веће градове доводе до миграције становништва. Млади после завршетка школовања, настављају живот у градовима и тамо заснивају своје породице. Село остаје без младих нараштаја и током осамдесетих година. Ратних деведесетих Комесаријат за избегла и прогнана лица гради насеље у Крстуру са 68 станова у које је смештено 240 избеглих лица из Босне и Хрватске, у току 1994. и 1995. године. По попису из 2002. године Крстур има 1658 становника а по последњој евиденцији од децембра 2005. године у селу је 1396 становника са 458 домаћинстава. Празних кућа је 75. а руинираних је и склоних паду 16. Број становника у несељу је сада 1207. Што се тиче националне структуре, Срба је 887, Мађара 144, Рома 346 и 29 осталих националности. Број старачких домаћинстава са лицима преко 65 година је 131 у којима живи 173 лица. Укупно запослених је 165 а незапослених до 45. године 245. Регистрованих пољопривредних домаћинстава је 145. Укупан број пензионера је 208, а од тога 42 пољопривредна пензионера. Број корисника разних видова помоћи се попео на 139. Укупан број ђака и студената је 284. Од тога основну школу похађа 197 ђака, средњу 58 и 29 студената. Морталитет становника од 2001. до 2005. износи 109, а наталитет у истом периоду свега 67. Сви ови подаци говоре да село, Српски Крстур полако одумире.
Аутор: Миладинов Љубица
Одабрао и приредио: Војислав Ананић
1. август 2017. у 12:46
vojislav ananić
СРПСКИ КРСТУР
Већ је речено да je ово село 1771 имало 54 дома, а 1777 године 525 становника; 1825 имало је оно 219 домова и 1662 становника, од којих 30 несрба; године 1863 имало је оно 2119 ставовника, а 1910 само Срба 2659, а несрба299. Године 1921 домаћинстава је било 689, а становника 2994.
Колико је мала била ова општина под крај XVIII столећа може се судити и по овим чињеницама: 1 августа 1795 не може она да намири свог бившег бележника, Ђорђа Миловановића, јер у благајни нема готовине; а 3 децембра исте године понудио је судац општине, Макса Хајвас, закуп за касапницу 2 фор. годишње.
Те године, 1795, бивши благајник Сима Блажић доведен. је у тамницу Диштрикта у оковима, зато што је ћушио бележника; пуштен je због тешке болести, али, чим оздрави, има се опет окован допратити,
Године 1797—8 као пређашњи судци општине спомињу се: Михајло Малбашки, Максим Ајвас и Ђура Башарагић; а као тадањи Филип Урошев. Плата судца је 25 фор. Као пређашњи заклетници: Силвестар Малбашки, Јосим Ловадинов, Атанасије Живков и Стеван Зарић; као тадањи, Јеремија Марјанов, са годишњом платом од 15 фор, Бележник је био Ђорђе Милован, годишње 115 фор. Учитељ, Јован Вујић, 70 фор.
Од 1 новембра 1834 до 31 октобра 1835 овако је изгледала општина у Крстуру:
Али, учитељ је имао и депутат: 3 хвата сламе по 20 фор., 2 хвата дрва по 12 фор., дебело свинче 60 фор., 50 фунти соли у вредности 9 фор, Бележник пак исто толико сламе и дрва и 6 фунти свећа.
У ово време, 1832—33, рачуни општине Крстура су овако изгледали:
25. октобра 1836 судац Крстура је био Арсен Блажић, а заклетници: Марко Марјанов и Миша Матић. Кметови, општинари су били: Глиша Хајваз, Филип Јанчић, Гаја Јосимов, Милић Проданов, Сима Малбашки, Јефта Ловалинов, Андрија Јаблавов, Гавра Шећеров, Глиша Илкин, Пера Шећеров, Мата Јосимов, Јова Павлов, Ранко Урошев, Јова Надлачки, Сава Јосимов, Пера Илкин, Никола Јанчић, Мојсило Малбашки, Јака Јанчић, Таца Ланцошев, Наум Урошев и Вук Јегдић.
Имамо још две белешке о издацима ове општине у години 1835. 26 јануара те године платила је општина „за сербски пфениг магазин 5 фор.“, а 12 јула „за прање патоса у варошкој кући дато је Ђули Циганки 50 кр.”
ИЗВОР: Васа Стајић – Великокикиндски диштрикт 1776 – 1876, Нови Сад, 1950.
4. јун 2018. у 05:51
Војислав Ананић
СРПСКИ КРСТУР, село у Банату, на Тиси. Има 3.053 становника (1910), од којих је било Срба 2.511. Први пут се спомиље у 14. веку. Постојао је и за време Турака. Касније је опустео. Поново је насељен Србима, потиским и поморишкпм граничарима (1752). Од 1774. припадао је кикиндском окруту, а од 1876. припада торонталској жупанији. Становништво се бави ратарством. С. К. је крајње место до кога плове наши бродови на Тиси.
Д. 3.
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.
5. април 2019. у 08:03
Војислав Ананић
Крстур
Забележен је у Бачкој жупанији 1410. За време тyрскe владавине налазила су се само у бачкој нахији три насеља са овим именом. 1554. имао је један Kpcтyp (данашњи) 4 дома., од којих је само 1 дом плаћао порезу, а остали нису. 1561. имао је 7 домова (Radaka Branit, Vuics Nikola, Bene Gyurik, Vuk Radeka, Nikula Drago, Milos Vuk, Radosev Nikola). Око 1570. имао је овај Крстур 7, а 1590. 10 домова. 1654—63. забележен је као српско насеље. 1715. имао је 11, а 1720. 14 домова. 1763. насељен je Русинима унијатима. — Други се звао Горњи Крстур. 1590. имао je 21 дом. – У 17 веку забележен је и један Велики Крстур као српско насеље.
Треба их све тражити: на простору данашњег Крстура. На Крстур као српско насеље сећа презиме Крстурац. 1715. забележено је у Крстуру 2 породичне старешине са овим презименом, а у Купусини, Футогу и Штррпцу по 1; 1720. у Руменци.
Подеси: Јараш, Костелиско, Кулска поља, Међани, Секи, Ceлиште.
Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
БЕОГРАД, 1952.