Порекло презимена, Чока (Горњи Банат) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва насеља Чока, према истраживању Јована Ердељановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић Стари људи прич Порекло становништва насеља Чока, према истраживању Јована Ердељановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић Стари људи прич Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Порекло презимена, Чока (Горњи Банат)

Порекло презимена, Чока (Горњи Банат)

Порекло становништва насеља Чока, према истраживању Јована Ердељановића „Срби у Банату“. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

Стари људи причају да је најпре село било тамо где је садашња католичка црква, “над ритом“. Први су дошли Чокањски, затим Стојанчеви, Мијићи, Бандићи. Ниједан Мађар није био у селу. Зна се да је задуго била скела између места на коме је сад католичка црква и Сенте (све док није почело подизање насипа према Тиси) преко воде која се разливала по риту.

Прича се да су дошли са Чарнојевићем у Бачку и тражили место где ће се населити. Онда реше да пусте марву да иде и пасе и где се она заустави, ту да се настане. Марва преплива преко Тисе и заустави се на данашњем месту и они ту оснују село Чоку.

Чока је на великом “брегу“, те никад није била плављена, а ниже њега су “ричине“. Ископали су у њима човека, са оством, на два фата дубине.

По свим овим селима где живе Мађари, поред Срба, већину или велики део тих Мађара чине Словаци, делимично и Буњевци, који су помађарени. То се поуздано зна и по преањима и по презименима њиховим.

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (из најновијег домовника):

–        АРАЂАНСКИ (1), из Мокрина

–        АРСИКИН (1), поп из Ђале

–        БАБУШКОВИ (2) из Сентивана

–        БАЈИЋ (1) из Ђале, дошљак

–        БЕЛОШЕВИ (1) из Мокрина

–        ВУЈИЋ (1) из Сенте, дошли скоро

–        ВУКОСАВЉЕВИ (1) из Деске, дошли скоро

–        ДУКИНИ (5), стара фамилија из источног Баната

–        ЂУКАНОВИ (1) из Мокрина, дошли скоро

–        ЈАНКОВ (1) из Сирига

–        ЈАНЧИКИН (1) из Деске, дошли скоро

–        ЈОВАНОВИ (6), стара фамилија из источног Баната, дошли “пре шест колена“

–        ЈОЦИНИ (1) из Ђале, дошли пре рата (мој додатак – Први светски рат)

–        КЉАЈИЋ (1) из Сенмиклуша (дан. Остојићево)

–        КОЛЕДИН (1) из Ђале, дошли скоро

–        КОМЛУШАН (11), стара фамилија из Валкања

–        КРСТОПОГАЧИНИ (5) из Мокрина, дошли пре 50 година

–        КУЗМАНОВИ (1) из Сентивана, дошли скоро

–        ЛАЗИЋ (1), бележник, из Башаида

–        ЛУПШИЋ (1) из Батање, дошли скоро

–        МАРЈАНОВИЋ (1) из Славоније, дошли скоро

–        МИЈАТОВИ (1), отац дошао из Оросламоша (дан. Банатско Аранђелово); има их и у Шандору, у Бачкој (мој додатак – то су Мијатови–Чачини, данас Мијатови– Чачке; Ердељановићев Шандор је вероватно насеље у близини Сегедина у дан. Мађарској)

–        МИЈИЋИ (4) из Србије; у Београду, сад Милићеви; Попови су се раније “писали“ (по поповима)

–        НАДРЉАНСКИ (2) из Санада, где их има доста

–        НЕДЕЉКОВИ (4) из Сентивана

–        НИКОЛИНИ (1) из Санада, дошли недавно; деда “Чанадац“

–        НИЋИФОРОВИЋ (1) из Сентивана, дошли скоро

–        НОВКОВ (1) из Деске, дошли скоро

–        ПАВЛОВ (1) из Сентивана, дошли скоро

–        ПЕЈИН (1) из Сирига, дошли скоро

–        ПЕРИЋ (1) из Србије, дошли скоро

–        ПЕРКУЧИН (1) из Нове Кањиже (мој додатак – дан. Н. Кнежевац), дошли скоро

–        ПОПОВИ (1) из Мокрина

–        ПУТНИК (2) из Сентивана

–        РИКИНИ (3), звали се Пожарци и мислили су да су из Пожаревца; стара фамилија

–        РУЖИН (1) из Сентивана, дошли скоро

–        ТОМИЋ (1) из Сентивана, дошли скоро

–        ТУЦАКОВИ (1) из Деске, дошли скоро

–        ЦИГУ (1) из Сирига, дошли скоро

–        ЧАНАДАЦ (1), види под Николин

–        ЧОКАЊСКИ (1); најстарија фамилија, а две куће су дошле из Сенте на имање Чокањских

–        ЧОНИЋИ (2), деда дошао из Црне Баре

–        ШАШИНИ (1) из Сенте, дошли скоро

–        ШОКЛОВАЧКИ (1) из Мокрина, дошли скоро

–        ШТРБАЦ (1) из Босне, дошли 1917. године

–        ШУСТРАНИ (8); стара фамилија, из источног Баната

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

–        АЋИМОВИ (8), стара земља, има их у Црној Бари, Сараволу и Куманима

–        БАНДИЋИ (14), од првих насељеника у Кикинди, Мокрину, Башаиду

–        БУГАРСКИ (6), стара земља; најпре Бугарин

–        ВАСИЉЕВИЋ (1), учитељ

–        ВИЈКОВИ (1), стара земља

–        ГЛИГОРИНИ (27), стара земља

–        ГЛИШИН (1), Чокањски, стара земља

–        ГОЈКОВИ (7)

–        ГОЛУБОВ (1)

–        ДАВИДОВИ (4)

–        ДЕМИНИ (5)

–        ЂАТКОВИ (3)

–        ЈАКОВЉЕВИ (7)

–        ЈАНКОВИ (6)

–        ЈОВИНИ (3)

–        КАБЉЕВИ (2)

–        ЛАЗАРОВИ (2)

–        ЛУКИНИ (27)

–        МАРКОВИ (27)

–        МАЧУГИНИ (1)

–        МИЈАЉЕВИ (18)

–        МИЛОШЕВИ (4)

–        НАУМОВИ (9)

–        НЕДЕЉКОВИ (3)

–        ОЊИНИ (5)

–        ПЕЧИЋИ (3), звали се ПЕЈИЧИЋИ

–        ПОПОВИ (27)

–        ПРЕДИНИ (1)

–        СТАМОРАН (1), право СТРАМОРАН

–        СТАНКОВ (1)

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

НИЋИФОРОВИЋ, стара земља (још у старом плану)

 

ЦИГАНИ:

ПЕТРОВИЋ (2)

 

СВЕЧАРИ У ЧОКИ:

СВ. АРХАНЂЕЛ МИХАИЛ: Дукини, Јаковљеви, Јованови, Јоцин, Комлушани, Лазаров, Лупшић, Милошеви, Николин, Оњин, Павлов, Пејин, Стаморан, Урошев, Чобанови (4), Шустрани (3)

СВ. ВАРТОЛОМЕЈ: Новаков

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА: Јанкови, Јанчикини, Кљајићи, Мијаљеви, Чонић (1)

ЂУРЂЕВДАН: Арсикин, Бандићи, Белошев, Вујић, Вукосављев, Кирић, Лукин, Надрљански, Путник, Ружин, Стојков, Чолић (1)

ЂУРЂИЦ: Бабушкови, Демини, Јанковић, Маркови, Недељкови, Нићифоровић, Печић, Тодоров, Чобић, Шокловачки, Шустрани

СВ. ЈОВАН: Аранђански, Вујков, Глишин, Гојкови, Крстопогачини, Лукачевић, Попови, Стојанчеви, Чокански

ЛАЗАРЕВА СУБОТА: Коледин

СВ. МАРКО: Аћимов

СВ. МАТЕЈА: Јовини

МИТРОВДАН: Рикини, Шашини

СВ. МРАТА: Мијићи, Станков

СВ. НИКОЛА: Давидови, Ђуканови, Глигорин, Кабљеви, Мијатов, Надрљански (1), Наумов, Недељкови, Перкучин, Свирчев, Пелеш, Терзини, Чобанов (1), Шустран (1), Туцаков

ПАРАСКЕВА: Бугарски, Глигорин, Ђаткови, Петровићи, Предини, Сујићи

ПРОЗВАНИ АНДРИЈА: Стојков (1)

СВ. СЕРГИЈЕ и ВАХ: Кузманов

СВ. СТЕФАН: Аћимови, Голубов, Перић, Томић, Цигу

 

ПРЕЗИМЕНА У НАПИСАНИЈУ КРЕШЧАЕМИХ ЗА ГОДИНУ 1779.-1790.год.:

ГЕРАНСКИ (Герински), РАДИВОЈЕВ, ВЛА’, УРИЋ, ГАВРАНОВ, СИМЕНДРИН,  СЕМЕНДРИН, ОПРИН, ИЛИН, СТАРЧЕВ, ЕРДЕЉАН, ЛУДАЈИЋ, СЕНТЈОАНОВ, КОВИНЧИЋЕВ, САРАВОЛАНОВ, ЖУРКИН, УВАЛА, НИНИН, (Ј)АНАТОВ (?), ТОРЊАНСКИ, ПАНДУРОВ, СРДАНОВ, МАРИНКОВ, ГРБАНСКИ, СТЕФАНОВИЋ, ЧИКОШЕВИЋ, ЧИКОШЕВ, ЂУРЂЕВ, ПАШОЛ, КРШИН, СКАТИШ, АНДИМИРОВ, УСБРДОВ (Узбердов), ВУЈКОВ, РАЈКОВ……мој додатак – набројана презимена која претходно нису наведена.

ИЗВОР: Јован Ердељановић – “СРБИ У БАНАТУ“


Коментари (6)

  • Aleksandar

    Мој деда је пореклом из Чоке. Ја се презивам Михаљев а њему у крштеници пише да је Мијаљев иако се цео живот свуда водио као Михаљев. Иначе сам из Кикинде. Има ли некога ко може да разјасни шта се десило и како је дошло до прелаза Мијаљев-Михаљев.

    Одговори
    • Aleksandar I1

      Имењаче,
      нема ту велике тајне. До разлике је дошло због народног изговора и става црквених лица о томе како треба записивати презимена. Верујем да су ваши преци били Мијаљеви односно да су тако изговарали презиме. Ова могућност је већа уколико су вам преци из крајева где се не изговара глас “Х“. Међутим, у неком тренутку је извесни свештеник уписао МИХАЉЕВ јер му се тако чинило правилнијим. И тако остаде до данашњих дана.

      Одговори
  • vojislav ananić

    Чока

    Чока је старо насеље. То потврђују остаци материјалне културе који датирају из времена пре нове ере. Из тог времена у непосредној околини Чоке постоји неколико локалитета од којих је најпознатији »Кремењак«. Како се археолошки материјал из »Кремењака« одликује одређеним специфичностима, у археологији је уведен појам »Чоканска култура«.
    Стари назив места је Чака, који је по Боровском (др. Боровски Шандор члан Мађарске краљевске академије наука и секретар Мађарског историјског друштва) лично име и тек касније је претворено у Чока. Место је регистровано као дедовина племена Чанад. У писаним документима први пут се спомиње 1247. године, припадала је палатину Понграцз, сину Келеменеш бана, а добили су је од краља 1256. године. Чоку заједно са рибњацима наследили су потомци Келеменеш. Још 1280. године била је у поседу Тамаша сина палатина Понграцза када су је кунски разбојници спалили, после чега је годинама била пуста.
    Краљ Роберт, је на почетку свог владања, Чоку одузео од племена Чанад и тек 1321. године поново вратио, посредовањем чанадског „препост“-а (бискупа). Приликом сеобе 1337. године део имања који лежи према ливади припао је породици Телекди а део према Тиси припао је породици Макофалви. Ове две породице су у том времену Чоку поново насељавали. 1469. године, бележени су као власници удова Деака Шевењхази Алберта, удова Телекди Леринца и Серењи Орос Ласло. 22. маја 1508. године издејствовао је за себе Телекди Иштван за овај посед ново даровно писмо.
    Још прве половине XВИ. века Чока се убраја у већа насеља па је чак и Олах Миклош у свом делу написаном 1536. године сматрао нужним да је спомене. Одмах по паду Темишвара започело је пропадање и овог насеља, властела и кметови беже а на њихова места насељава се неколико српских пастира. По турском запису 1557-1558 нађено је свега 13 житеља. 1561. године је палатин (државни ишпан) Надасди Иштван одузео Чоку од Телекди Михаља који је отказао послушност и поклонио је Карачоњи Ласлу, док је последњи потомак породице Мако свој део поседа оставио својом опоруком из 1563. године, својој сестри Илони и сину Цоколи Ђерђу. 1564. године краљевски порески пописивач је забележио овде 5.5 порте (поседа) али по паду Ђуле припада турцима и скоро сасвим пропада, тако да су 1580. године овде живела свега 4 српска пастира. После пораза турака код Сенте на место старог насеља дошло је још 36 српских пастира. 1753. године Чока је означена као српско насеље и имала је 192 дома. Приликом свог пропутовања јужног дела Угарске 1768. године дошао је цар Јосиф ИИ. из Кикинде у Чоку а одавде је отишао да обиђе поприште битке код Сенте. 1773. године основана је српска школа и подигнута православна црква. 1779. године Чока је прикључена Торонталској жупанији.
    Када је у Бечу решена продаја државних добара, Чоку је на јавној дражби 1782. године купио Марцибањи Леринц који је овамо одмах довео мађаре – раднике. 1785. године основана је римокатоличка капеланије под управом темишварског бискупа, а 1808. године претворена је у плебанију. 1797. године Чока је издејствовала себи назив варошица са тржишним привилегијама. 1800. године дошло је из преко Дунавских крајева више мађарских породица, а 1806. године словачких. Чока је добила право на одржавање годишњих вашара 19.09.1801. године.
    Римокатоличка црква је подигнута издашном помоћи породице Марцибањи у периоду од 1803-1809. године. Марцибањи Леринц снабдео је цркву са пуно скупоцених црквених слика које је накуповао приликом затварања католичких манастира у време владавине Јосифа ИИ. Нажалост већи део од ових слика 1849. године је упропашћен.
    Године 1830., 1836. и 1849. пустошила је колера и страдало је 141 особа.
    Последњи властелин Чоке био је Марцибањи Леринц, који је започео зидање каштиља, након његовог самоубиства имање је 1868. године прешло у руке Барбер Агоштона и Класеманн пиварима из Кобање. Затим је имање постало власништво Шваб Кароља који је довршио зидање »Каштиља«. Последњи власници овог велепоседа били су Карољ и Артур Ледерер који су уједно били патронати католичке цркве. За време старе Југославије Чока је била претежно пољопривредни крај и имала је привреду у зачетку.
    За време окупације Ледерерово имање је преузето од стране немаца и уврштено је у конзорцијум »Херманн Геринг Wерке«. 1944. године ове крајеве од окупатора ослобађају партизанске јединице и делови ИИИ. Украјинског фронта Црвене армије. 04. августа борци Северобанатског партизанског одреда ослободили су логор политичких затвореника »Мацахумка« код Чоке. Од 1945. године па надаље Чока се нагло развија, формира се државно пољопривредно добро Чока од бившег имања Ледерера, Чока постаје седиште општине коме припадају насељена места Санад, Остојићево, Падеј, Јазово, Црна Бара, Врбица и Банатски Моноштор.
    Број становника је у сталном порасту. Број просветних и културних установа расте, привреда односно пољопривреда и индустрија се веома брзо развијају. Чока постаје важан економски, политички и културни центар Северног Баната. Развој Чоке је ишао узлазном линијом све до почетка последње деценије 20. века када због ситуације настале у земљи почиње стагнирање и пропадање привреде а са њом и друштвено-економског живота становника.
    Културни живот Чоке своди се на културни аматеризам започет у другој половини XИX. века формирањем КД »Четрдесетосми круг« које је деловало до 1918 године. Данас у Чоки постоје Културно друштво »Мора Ференц« чији чланови негују мађарски, и КУД »Свети Сава« који негује српски фолклор. Поред ових друштава у Чоки делује Камерна сцена »Талија« и АПД »Орпхеус тхеатар« Чока. Честе су изложбе радова ликовних уметника који стварају у Чоки као и јавне приредбе чији су организатори наведена друштва. У Чоки делује и матична библиотека са завидним фондом књига.
    Од свих спортских клубова и друштава једино је Стонотениски клуб »Чока« успео да сачува реноме и углед врхунског спортског клуба у земљи. Поред њега у Чоки делују Фудбалски клуб »Чока«, Шаховски клуб »Пролетер«, Спортски клуб за боди билдинг и рекреацију и Карате клуб. Постоје и секције бившег кошаркашког клуба и рукометног клуба. Од удружења грађана најбројнији је удружење спортских риболоваца »Златица«, месна организација Црвеног крста и Еколошко удружење »Чока«.
    Знаменитости Чоке свакако су »Каштиљ« са парком који је сврстан у значајне споменике културе и стављен под заштиту. Чувени чокански вински подрум јединствен у земљи капацитета 10.000 вагона вина где се климатски услови и влажност ваздуха регулишу на природан начин (песком) без примене савремене технологије, што винима даје посебан квалитет.
    Чокански атар је познат као богато ловиште разне дивљачи и као резерват највеће европске птице – дропље. Близина реке Тисе, Златице и велики број језера у мртвајама насталим пресецањем меандара која су незагађена и богата рибом представљају прави рај за риболовце.

    ДЕМОГРАФИЈА
    У насељу Чока живи 4720 становника. Просечна старост становништва износи 40.4 година (38.6 код мушкараца и 42.1 код жена). У насељу има 1802 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2.61.
    Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

    Одабрао: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    ЧОКА
    Андраш Барат
    1247 Chaka, 1854 Csóka, 1922 Чока
    Најранији назив места је Chaka (Чака); по Боровском вероватно да је презиме. Насеље је припадало Чанадовом роду. У првом писаном документу, под називом Chaka помиње се 1247. године, а припадала је сину бана Келеменеша, краљевском намеснику Понграцу, са свим рибњацима, ораницама и ритовима. Приликом деобе 17. фебруара 1256. године, имање су поново добили синови бана Келеменеша. Када су Кумани 1280. године похарали место, имање је било у власништву Понграцовог сина Тамаша. Тамаш је доказао краљу да је село Чока његово имање, али је оно већ било порушено и дуго времена није насељавано. У списковима папске десетине 1333-1335. године место се не помиње. На почетку своје владавине, краљ Карло Роберт је одузео Чанадовом роду Чоку због неверства, и тек им је 1321. године, на посредовање чанадског бискупа, вратио право власништва над овим имањем. Године 1337, приликом нове деобе, део имања према пашњаку припао је породици Телегди, а део према Тиси породици Макофалви. Обе породице су настојале да повећају број становника. Кад је 1334. године део Телегдијевих имања знатно увећан, син Гергеља Макофалвија је свој део, у замену за друга имања, препустио сестрићима и чанадском бискупу. Године 1360. и Телегдијеви су поделили имање: Миклошеви синови Ђерђ и Миклош добили су Чоку рибњацима и мочвару Сула, а рођаци су све даље распарчавали. Године 1469. као власници били су уписани: удовица Алберта Деака, удовица Леринца Телегдија и Ласло Шерењи Орос. Године 1508. Иштван Телегди је испословао себи даровно писмо. У првој половини XVI века Чока спада међу значајнија места; 1536. године Миклош Олах је убраја у позната насеља са југа државе.
    После пада Темишвара почиње пропадање насеља: напуштају га племићи и кметови. У турским записима 1557-1558. године спомињу се само 13 становника. Палатин Тамаш Надажди је 12. јула 1561. године, због неверства, одузео Михаљу Телегдију део имања у Чоки и поклонио га Ласлу Керечењију. Последњи наследник породице Мако оставља тестаментом 1563. године свој део имања сестри Илони и њеном сину Ђерђу Цоколију. Године 1580. овде живе само 4 српска пастира. Надаље сто година нема помена о насељу; вероватно да је порушено. Не спомиње се Чока ни у опису Сенћанске битке, мада је непобитно да се турски логор налазио на подручју места. Након пораза Турака, на место бившег насеља стигло је још 36 српских пастира. У попису из 1717. године у месту је забележено 40 српских породица, па се претпоставља да је насеље имало око 200 становника. Године 1753. Чоку спомињу као српско насеље са 192 домаћинства. Током 1768. године Јосиф II, син Марије Терезије, приликом обиласка Јужне Угарске, допутовао је из Кикинде у Чоку, да би затим посетио место Сенћанске битке.
    Када је Бечки двор донео одлуку о продаји државних добара 1782. године, Чоку је на лицитацији купио Леринц Марцибањи за 95.500 форинти и населио ту 500 мађарских породица из околине Сегедина, који су се углавном бавили гајењем дувана. Године 1784. је Марцибањи у свом дворишту и о свом трошку подигао римокатоличку богомољу, која је могла да прими око 300 верника. Она је освећена 22. фебруара 1785. године. По наредби чанадског бискупа у месту је 1785. засновано римокатоличко капеланство, и оно је 1808. године претворено у жупу. Око 1800. године из Барање и Толне су досељене мађарске породице, а умањем броју и Словаци из Горње Угарске. Током 1801. године Чоки је потврђен ранг варошице и дата јој је дозвола за одржавање годишњег вашара. Уз велику помоћ породице Марцибањи у раздобљу 1803-1809. Године подигнута је католичка црква, коју је Леринц Марцибањи украсио бројним црквеним сликама, купљеним приликом затварања католичких манастира. Током ратних сукоба 1848-1849. део црквених предмета је уништен.
    У епидемијама колере 1830. и 1836. године умрло је у месту 131 лице. Из времена мађарске револуције 1848-1849. године остало је записано: Католички свештеник је пратио своје вернике, који су бежали испред српских трупа, у Сегедин. У свитање 24. јануара 1849. године журба је била толика, да су се сељачка кола сударала на крају улице. Направљена је велика штета у матичној евиденцији. Срби су ушли у Чоку 2. фебруара 1849. године. Мађарска војска се у место вратила тек 27. априла исте године. Повратници су затекли велико разарање.
    Породица Марцибањи заслужује сваку пажњу и поштовање потомства. Везана за више места историјског Баната, она је поклањала посебну пажњу и испољавала особиту бригу према Чоки. Чувена месна римокатоличка црква, од зидова до звона и вредносних црквених утвари, представља велелепан пример великодушности ове породице. Својим тестаментом, Лајош Марцибањи је завештао знатне своте новца месној школи и месној сиротињи, предајући их на управу разним задужбинама. Парохијски дом, изграђен уз помоћ Марцибањијевих, порушен је под крај ХХ века. На том месту је недавно постављена биста великога писца и археолога Мора Ференца, који је пре стотинак година, на позив месног пароха, боравио, радио и стварао овде скоро десет година; од њега су остали подаци о преисторији места.
    Године 1850. умро је Ливиус Марцибањи без наследника. Према породичном уговору, патронат над Чоком је припао Леринцу Марцибањију и његовим потомцима. Наредне године Леринц Марцибањи (син) обновио је руинирану цркву и жупу. У пролеће 1855. године Тиса је пробила насип, начинивши велику штету у околини. До тада узорно имање Марцибањијевих налазило се на рубу пропасти. Леринц Марцибањи је покушао да спасе што се спасти могло. Хтео је преко свог повереника да подигне 10.000 форинти зајма у Пешти, али је овај био неспособан, и нико му није дао ни форинту. Крајем 1857. године Леринц Марцибањи отпустио је свог повереника, али је већ било касно; крах се није могао избећи.
    Чоканско имање су тада купили Агошт Барбер и Карол Клуземан, власници Пиваре из Кебање за 855.000 форинти, затим је прешло у власништво Кароља Шваба. Није потрајало дуго, и имање купују браћа Ледерер, који га унапређују у узорно, надалеко чувено пољопривредно добро: подигли су ниво ратарске производње, развили коњарство. У производњи семенске робе, као и семена цвећа, били су далеко недостижни. Имали су чувен виноград и вински подрум. Подигли су четири фабрике алкохола: на Аренда-мајуру, Мацахалми, Ритском мајуру и Секе-мајуру.
    У јесен 1918. године Чока постаје део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У то време она носи првенствено пољопривредне одлике, са доста слабом привредом. У административном смислу и даље је припадала Торонталској жупанији, Турско-кањишком срезу, а након укидања жупанија прикључена је Дунавској бановини.
    Чока је данас седиште општине, према попису из 2002. Године има 4.707 становника, а припадају јој следећа насеља: Врбица, Црна Бара, Банатски Моноштор, Падеј, Санад, Остојићево и Јазово.
    Знаменитости места су римокатоличка црква Светог Тројства и православна црква Светих Арханђела.

    ИЗВОР: ХРОНОЛОГИЈА ГРАДОВА Анина, Бокша, Бузјаш, Велики Семиклуш, Гатаја, Дета, Жомбољ, Нова Молдава, Оравица, Оцелу Рошу, Рекаш, Фаџет, Херкулска Бања, Чаково – Румунија и Алибунар, Бела Црква, Житиште, Ковачица, Ковин, Нова Црња, Нови Бечеј, Нови Кнежевац, Сечањ, Чока – Србија

    Координатор пројекта: БАРНА БОДО, Темишвар, 2009.

    Необрађена насеља у општини Чока
    ВРБИЦА
    Врбица се налази поред старе трасе пруге Беч–Истамбул на јужном делу троугла трију река Тиса-Мори-Златица на равничарском терену, средња надморска висина села је 85м. Са севера се граничи са Банатско Аранђеловом, јужно са Мокрином, источно са Валкањ и западно са Чоком. Поднебље континенталног типа са много ветрова, претежно са југо источног правца. По неким расположивим подацима утврђено је да село под именом EgyházasKér први пут се помиње у документу коју је издала Арадски –Чанадски Владичански двор од 09. фебруара 1247. године. По овом документу назив села се састоји из два дела. Први део представља Egyhaz (што представља цркву) док други део је име племена Кéр које је насељавао ову територију. Насеље је уништено 1282 године, а поново насељено од стране племенске заједнице 1337. год. Релативно миран период у историји села било је до доласка турских освајача 1526. године када је село поново разорено. На основу других располоижвих података село је формирано након повлачења турака са територије Баната. Настала је 1785. године, када је из околине Сегедина колонизовано неколико мађарских породица. Ову територију на лицитацији купио је Барон Марцибањи и почео поновно насељавање. На једној карти од 1885. године коју је израдио за Торонталски округ Genczy Pal (Gőnczyi Pál) село је означено као Verbicza, као и у матичним књигама из тог периода. По попису из 1900. год. у селу је било 138 кућа и 927 житеља. Након Тринатонске конференције и одлуке од 04. јуна 1920. године село је припало тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Од тада је промењено име села са дотадашњег Egyházaskér у Врбицу највероватније због великог броја постојећих врбових дрвећа која су се налазила на овој територији. У насељу Врбица постоји католичка црква која је изграђена 1938. год. уз помоћ породице Ледерер. Мештани су углавном сви католичке вероисповести изузев неколико породица православне и реформатске вере. По задњем попису из 2002. године, у насељу Врбица живи 404 становника. Просечна старост становништва износи 45,9 година (43,5 код мушкараца и 48,0 код жена). У насељу има 173 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,34. Почетком 1953. године, Врбица је имала највише становника по тадашњем попису 1363. Данас у селу има 280 становника и 135 домаћинстава, око 60 празних и 35 рушених кућа. Социјални састав становништва је: 102 пензионера и њихови брачни другови, 17 остарелих земљорадника, 45 предшколске и школске деце до 18 године старости, 60 незапослених лица 18 радника и 38 пољопривредника. Ово насеље је у великим делом насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
    http://www.coka.rs/sr/oselima/vrbica.php

    Јазово
    Јазово (Hódegyháza) је насеље у општини Чока у Северно-банатском округу. Према попису из 2002. било је 978 становника (према попису из 1991. било је 1118 становника). Близу села протиче река Златица. Просечна старост становништва износи 43,7 година (41,3 код мушкараца и 46,1 код жена). У насељу има 391 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,50. Ово насеље је у углавном насељено Мађарима (према попису из 2002. године).
    http://www.coka.rs/sr/oselima/jazovo.php

    Банатски Моноштор
    Банатски Моноштор (Kanizsamonostor) је насеље у општини Чока у Северно-банатском округу. Према попису из 2002. било је 135 становника (према попису из 1991. било је 152 становника). Просечна старост становништва износи 47,4 година (43,2 код мушкараца и 52,1 код жена). У насељу има 59 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,29. Ово насеље је у великим делом насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
    http://www.coka.rs/sr/oselima/bmonostor.php

    ¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬¬
    Црна Бара
    Црна Бара (Feketetó) је насеље у општини Чока у Северно-банатском округу. Према попису из 2002. било је 568 становника (према попису из 1991. било је 595 становника). Просечна старост становништва износи 41,4 година (39,6 код мушкараца и 43,4 код жена). У насељу има 225 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,52. Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
    http://www.coka.rs/sr/oselima/crnabara.php

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Ч О К А

    ЧОКА (5.244 ст.), градско насеље (по правном критеријуму) и центар истоимене општине (321 км2, 8 насеља и 15.271 ст.) панонског типа, на контакту лесне терасе (84 м) и алувијалне равни Тисе (966 км), у зони раскрснице магистралног пута и железничке пруге Суботица-Сента-Кикинда-Зрењанин и регионалног друма Сента-Банатски Моноштор-Уа1саш (Румунија), 35 км СЗ од Кикинде, 145 км СИ од Новог Сада и 165 км СЗ од Београда. Географске координате су 45°56’ с.г.ш. и 20°9’ и.г.д. Површина урбане територије, по актуелном ГУП-у из 1982, износи 354 ћа, а катастарска територија 4.949 ћа. Спада у плански обликована и структурирана насеља са основом у облику петоугла (пет дужих упоредничких улица – 1,6 км, пресеца неколико краћих, попречних). Убраја се у стара насеља. Помиње се 1247. у саставу Чанадске жупаније. Кумани су је спалили 1280. год. Обновљена је у XIV в. По турским изворима из 1557/58. је мало, а већ 1753. веће српско насеље. Мађари се насељавају 1782, 1796. и 1800, а Словаци 1806. год. Ст. је мађарско (61%) и српско (30%), има и осталих националности. Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,7 (1991). Римокатоличка црква Пресветог Тројства подигнута је 1808. (културно добро од 1972), а српска православна Св. архангела Михаила и Гаврила са иконостасом из друге половине XVIII в. 1870. (културно добро од 1971). Електрично осветљење добија 1920, када је изграђена јавна електрана (власништво браће Ледерер), савремени водовод 1972, канализациону мрежу 1980, а гасовод 1990. год. Носиоци и иницијатори економског развоја су многобројна привредна предузећа, од којих већи значај имају: ПК ”Чока”, Индустрија меса ”Чока”, дуванска индустрија ”Чока”, Земљорадничка задруга ”Чока”, Пољопривредно газдинство ”Рит”, сточарска фарма ”Овчарник” (раније овчарска, а сада фарма коза – почетком 2002. имала је 350 коза, у саставу Акционарског друштва ”Европа ’92 интернационал из Суботице”), Ливница ”Чока”, Грађевинско предузеће ”Рад”, ТП ”Јединство”, Угоститељско предузеће ”8. октобар”, неколико приватних предузећа – ”Маргит” (месара), ”Арок” (пекара), ”Маквал” (лековито биље), ”Маф” (трговина), ”Пуротхерм” (производња опреме за ливнице), циглана и др. Пољопривредном производњом као основном делатношћу бави се 11% укупне градске популације. Има предшколску установу „Радост”, осморазредну ОШ ”Јован Поповић”, средњу хемиј- скопрехрамбену школу, Градску библиотеку ”Чока”, Дом културе ”Чока”, спомен-парк (споменик вртне архитектуре), археолошки локалитет Кремењак из средњовековног доба (по коме је у археологији уведен појам чоканска култура), три КУД-а – ”Јединство”, ”Мора Ференц” и ”Талија”, Дом здравља ”Чока”, апотеку, ветеринарску станицу, пољопривредну апотеку, пошту, банку, пијацу (пазарни дани – четвртак и недеља), више удружења грађана (ловаца ”Дропља”, риболоваца „Златица” и сл.) и др.

    Мр Драган Обрадовић
    Извор:
    ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ
    ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
    IV
    с-ш
    Енциклопедија (књига I, II, III и IV) штампана финансијском подршком Савезног секретаријата за развој и науку Југославије у Београду Издавачи
    ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Студентски трг З/Ш, БЕОГРАД
    АГЕНА, Војводе Бране 20, БЕОГРАД
    СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД Штампа СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД, 2002. Тираж 2000 примерака
    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори
  • vojislav ananić

    Чока

    Припадала је Чанадској жупанији. Забележена je 1247. За време Турака налазила се у Чанадској нахији. 1557—8 била je мешовито насеље српско и мађарско. 1582 имала је 4 српске сточарске породице. 1717 имала је 40, а 1727 29 домова. 1753 означена је као српско насеље. 1773 имала је 192 дома. 1781 купио ју је Леринц Марцибањи за 95.500 ф. и одмах почео да насељава Мађаре из Задунавља, и Словака из Липтовске, Гемерске и Тренчинске жупаније.
    Потеси: Дечина земља, Кућерине, Маца хумка, Талађ.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top