Зрењанин и околна села

11. јун 2012.

коментара: 36

Град Зрењанин:

Арадац (до 1947. године Словачки Арадац-Андрејевац), Банатски Деспотовац, Бело Блато, Ботош, Елемир, Ечка, Зрењанин (обухвата и некадашње самостално насеље Мужљу од 1978. године; до 1947. званични назив је био Петровград, пре тога Велики Бечкерек), Јанков Мост, Клек, Книћанин, Лазарево, Лукино Село, Лукићево (до 1947. године Мартиница), Меленци, Михајлово, Орловат, Перлез, Стајићево, Тараш, Томашевац, Фаркаждин и Чента.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (36)

Одговорите

36 коментара

  1. Војислав Ананић

    ПЕТРОВГРАД (ВЕЛИКИ БЕЧКЕРЕК)

    Милекер наводи да је краљ Сигмунд око године 1404. предао деспоту Стефану Лазаревићу са осталим градовима и Бечкерек, и да је деспот постао наследни велики жупан Торонталске жупаније. Чедомиљ Мијатовић, пак, наводећи једну листину из године 1411, којом Сигмунд даје деспоту Стефану у баштину градове Сатмар и Немет, каже да ће оваких листина с временом још више наћи, јер, без сумње, највећи део баштина које ћемо мало позније видети да Ђурађ Бранковић у Угарској држи, још је Стефан Лазаревић у разним приликама од краља Сигмунда био добио. За време ратова Бечкерек је много патио, како од Турака, тако и од аустро–угарске војске. Као кључ за даља надирања, био је и мета свих оних који су ма у ком смеру надирали према Банату, а тешко земљи којом војска прође, јер она, па ма и пријатељска била, у рату пустоши. За време тих ратова, нарави људске су подивљале, хајдучије, крађе, убиства и сви злочини су се множили. Голи живот никада није био сигуран, а иметак још мање. То је био други разлог зашто су досељени Немци, који су избегли смрт од болести, и поред свих погодности које им је држава давала, бежали из ових крајева, те и тиме успоравали множење Немаца. О култури у Бечкереку, одмах после ослобођења од Турака, тешко је говорити, јер је тада у Бечкереку скоро није ни било. Срби су се бавили највише сточарством и трговином стоке. Бечкерек је, већ после ослобођења од Турака, постао среско место. 1745. године подигнута је једна пивара, осим тога било је већ тада више млинова. 1769. године Бечкерек је постао варошица и по дипломи од 6. јуна 1769. становници су му слободни грађани. Варошица може бирати сенат од 8 чланова, међу њима је један кнез. За сенаторе треба два члана предложити комесару. Од ових један треба да је православан а други католик, с обзиром да је мањи број становника католичке вере, три сенатора треба да су католици а остали православни. Кнез се бира сваке године, наизменично по верама. Сенатори са кнезом сваког понедељника и петка држе седнице. Варошица је прве четири године плаћала по 5222 фор. и 44 кр. годишње порезе. Бечкерек је уз наплату од годишњих 82 фор. био ослобођен кулука. Порез и општински прирез разрезује се по иметку. Порезе убира поглаварство и у одређено време предаје их државној благајни. Бечкеречани су дужни давати војсци стан у природи и побринути се за јефтину запрегу и пратиоце. Цена меса мора бити саображена цени у Темишвару, цене хлеба и брашна с времена на време одређује варошко поглаварство са државним комесаром. Осим недељног вашара, који се одржава суботом, могу бити још два годишња вашара, један о српском Ускрсу, други 1. октобра по старом календару. Код продаја кућа, варошица може убирати од сваке форинте пола крајцаре. Управа има свој печат, на коме је изображено вазнесење Богородице и у кругу написано: „Печат слободне вароши Бечкерека“. Варошка управа у мањим кривицама, по тужбама и полициским пријавама, решава у првоме степену, али је обавезна да жалбе подноси надлежној власти. У прве четири године плата кнезу је 100 фрт., сенатору 25, писару 100 и слуги 50 фрт. 1779. године на територији од Бечкерека северно до Мориша успостављена је Торонталска жупанија, па је Бечкерек постао њено седиште. 30. августа 1807. године пожар је скоро уништио Бечкерек. Ватра се појавила на оповачкој страни, на обали Бегеја, код пиваре. Брзо је захватила дрвени мост на Бегеју, затим остале зграде. Изгорела је тада градска зграда, жупанија и све јавне зграде осим православне и католичке цркве. Тада су изгореле разне архиве, тако да o Бечкереку имамо података тек од 1807. године. Услед ветра ватра се истодобно појављивала на више страна, тако да је само мали број приватних зграда спашен. Изгорела су многа газдинства и, наводно, више деце и жена. Те године у више махова појављивала се ватра у разним крајевима Бечкерека. По тадањој процени, штета од пожара износила је око 5,000.000 фрт. Како је изгорела и жупаниска зграда, седиште жупаније било је привремено премештено из Бечкерека у Вел. Семиклуш и тек 1820. године враћено у Бечкерек, када је сазидана нова жупаниска зграда. Око 1830. године био је парцелисан и изидан већи део Америчке четврти. У мађарској буни, 1848–1849. године, Бечкерек је, као највеће место у Банату, играо важну улогу. Некадању своју стратегиску улогу изгубио је, јер више није било града, мочваре су биле углавном исушене, а како је сада оружје било модерније него за време Турака, то отворена варошица није могла давати велики отпор. Када српски изасланици, 8. априла 1848. године, нису могли да се споразумеју са Кошутом, који Србима није хтео да призна по привилегијама припадајућа права, него је рекао: „Сабља ће све решити“, побунили су се Срби свуда, па и у Бечкереку. Срби су ушли у цркве, поцепали протоколе, које су свештеници, по наредби мађарске владе, почели водити на мађарском језику. Навалили су на општинску зграду, да поцепају мађарску заставу, од чега су одустали само на молбу Лазара Хаџића, општинског кнеза, али су збацили стару општинску управу, те су Срби себи изабрали нову управу. Због ових побуна мађарска влада послала је у Бечкерек свога комесара Петра Чарнојевића и објавила опсадно стање. 23. јуна у Бечкерек је дошао коњички пуковник Ернест Киш са 2500 војника, да чува Бечкерек од српске војске, која је била сконцентрисана у околини Перлеза. 15. јула српска војска је напала бечкеречку мађарску војску, али Киша нису могли истерати из Бечкерека. Када, касније, Киш са својом војском није могао да покаже успеха против Срба, опозван је из Бечкерека и Бечкерек су 16. јануара 1849. заузели Срби. Мађари и Немци побегли су из Бечкерека, али Срби, који су рачунали да ће Бечкерек у будућој њиховој Војводини играти главну улогу, нису пустошили по Бечкереку. 29. априла 1849. године заузео је Бечкерек генерал Перцел Мор, али га је већ 14. августа морао предати бану Јелачићу, који је у њему боравио два дана. Исте године бавио се у Бечкереку и патријарх Рајачић, који је одавде хтео да утиче на Стратимировића и на вођење војних операција. 1850. године Бечкерек је добио покрајински суд, 1853. окружни суд, затим финансиску дирекцију и жандармерију. 1856. добио је Бечкерек телеграфску станицу. Од 22—25. августа 1868. године одржан је у Бечкереку знаменити збор уједињене омладине српске, на којем је донесен устав те организације. Уједињена омладина, иако се по својим статутима није бавила политиком, уствари је имала како тада, тако и у даљој будућности, у погледу политичком, просветном и привредном, у српском народу врло велики утицај. Иако статути забрањују политизирање, на седници од 24. августа рекао је Лаза Костић да има један случај када не само да не би зазирао од тога да задруга омладинска престане, него би се томе још и радовао и желео да до тога што скорије дође. Тај случај био би државно уједињење српскога народа. Цео рад уједињене омладине имао је пред очима добро целога српства. На томе збору претседавао је Антоније Хаџић, а тајник је био Глиша Геришић. На тој скупштини од Бечкеречана истакли су се: Јоца Крстић, Александар Трифунац, T. Димитријевић, др. Борђе Пејић, Пера Вуков и Александар Сандић. На скупштини су били и у међу Илија Вучетић, Змај Јован Јовановић, Лаза Костић, Илија Огњановић, Влајко Мајински, личности које су својим радом на одржању и унапређењу српства стекле великих заслуга. 1872. год. Бечкерек је постао варош са уређеним магистратом. 10. децембра 1872. године изабрано је прво чиновништво. Да поменемо главније: Михајло Штефулић, градоначелник, Петар Јовановић, вел. бележник, Јован Недић, капетан, Лудвиг Кулифаи и Јефтимије Никифоровић, сенатори, Елек Келер, одветник, др Силард Плехл, лекар, Ханиш, благајник, Јован Ристић, књиговођа, Никола Смедеревац, архивар. 1883. године добио је Бечкерек железницу. 1888. год. насељена је Горња Мужља са 400 мађарских породица, којима је из бечкеречког атара додељено 4000 а затим још 6795 кат. јутара ерарне земље. Мужља је насељена, да би при градским изборима, помоћу тамошњих гласова, Мађари увек надгласавали Србе, али Мађарима из Горње Мужље много је било да плаћају велике градске прирезе, па су се већ 1905. године отцепили од Бечкерека и основали засебну општину. Бечкереку је тада остало 22 893 кат. јутара земље, од чега преко 3500 јутара заузима сама варош. 1896. године подигнута је електрична централа. Откада је Бечкерек постао, у њему су у главном становали Словени; откада су ти Словени примили хришћанство, они су Срби православне вере. Дуже времена у Бечкереку других становника није било, него само православних Срба. Према томе није било ни других богомоља. Прва православна богомоља била је манастир y Граднулици, на месту данашње граднуличке православне цркве. Историја помиње калуђера Рафаила, који је ту живео крај шуме и коме су се православни Срби обраћали при духовним потребама. Ту је била у почетку црквица плетера, поред ње капелица, која се и данас поред цркве налази. Средња варошка црква сазидана је 1744. г. Данашња граднуличка црква сазидана је 1770. године, за време Турака. Турци су имали своје џамије. Католика у Бечкереку пре Турака било је с времена на време, и то помало, тако да су у црквеном погледу потпадали често под стране парохије и ретко имали свога душебрижника. 1723. године католици Немци су добили самосталног свештеника, а 1762/3. год. сазидана им је црква. Католици су у почетку били само Немци досељени из Немачке и тек касније, доласком Мађара, и Мађари су потпали под ту цркву. Отуда је за католичку цркву у Бечкереку, до данашњих дана одржан назив швапска црква. Остале вероисповести су се касније пејавиле у Бечкереку, па су им и богомоље касније зидане. Као што су православни Срби први имали у Бечкереку своју богомољу, тако су исто они имали и први своје српске школе. Прве српске школе нису биле као данашње школе. Као свуда, тако и у Бечкереку, у почетку су школе биче приватне; њихово похађање није било обавезно. У школама децу су поучавали калуђери, свештеници и поједини писменији људи Већ за времена Марије Терезије, која је владала од 1740—1780. године, установљене су у Бечкереку, као и у целој Војводини, редовне школе. Срби су у то доба добили за главне школске управитеље Тодора Јанковића Миријевског и, касније, Уроша Несторовића, који су много допринели развијању школа код нас. Већ 1808. год. имају Срби у Бечкереку три школске зграде, и то једну поред средње варошке цркве, једну у близини граднуличке српске цркве и једну, једноразредну, у данашњој Милетићевој улици. Учитељи у овим школама сада нису били само писменији људи, него људи, иако не стручно спремни, али високе интелигенције, који су касније у животу често дотерали до највиших звања међу Србима. Некоји од ових учитеља касније су постали владике, као Јефтимије Јовановић и Емилијан Кенђелац; други су постали професори, као Давид Рајић, а неки, као свршени правници, касније су постали високи чиновници. Срби ни на позив угарске владе нису хтели своје школе предати општини нити држави, него су их задржали и све до ослобођења сами издржавали. Мађари, Немци и Словаци нису имали својих вероисповедних школа, него је за њих школе издржавала општина, тако да су то биле општинске школе. Тек од 1836. године имамо података о тим општинским школама. Тада је постојала немачка општинска школа у немачкој четврти, код касарне, у згради гимназије, и женска школа на месту где је данашња католичка епархија. Словачка школа је била иза њихове цркве на земљишту порте, а мађарска, са само једним одељењем, поред данашње реформатске цркве. У словачкој школи наставни језик био је словачки, а у немачким немачки. Тек после 1870. године, дакле, 44 године пре светског рата, почели су у тим школама учити 2 часа недељно мађарски језик, и то као и друге предмете. Немачка, словачка и мађарска школа, по решењу општинске управе од 24. марта 1870. године, званично су постале општинске школе. 1882. године град је сазидео за општинску школу зграду преко пута од данашње пореске управе. 21. априла 1902. године општинске школе постале су државне. Откако су школе постале званично општинске, почело се у њима мађаризирати, а када су постале државне, постале су потпуно мађарске, без обзира какве су народности деца која су их похађала. Отуда оно нагло мађаризирање Немаца и Словака, који више нису имали својих народносних школа. Поред наведених основних школа, и Јевреји су имали јеврејску школу, која се помиње још 1822. год. Они су одржали своју школу до 1902, када су је предали држави, али је у њој већ од осамдесетих година неставни језик био мађарски. У свим школама најбоље су били наплаћени јеврејски учитељи, затим општински, а најмање вероисповедни српски. Међутим, судећи по резултатима, најбољи су били српски учитељи, јер су тако васпитавали своје питомце, да су ови, и поред огромних материјалних жртава, одржали српске вероисповедне школе и спасли Србе од мађаризације.

    Извор: ПЕТРОВГРАД (ВЕЛИКИ БЕЧКЕРЕК), уредио АЛЕКСАНДАР М. СТАНОЈЛОВИћ, секретар петровградске трговинско-индустриске коморе у пензији, 1 9 3 8.

  2. Војислав Ананић

    Промена имена Велики Бечкерек у Петровград

    На седници градског већа града Великог Бечкерека, на дан 29. септембра 1934. године, народни посланик и већник градског већа др Тоша Рајић, поднео је предлог о промени имена града Великог Бечкерека. У свом врло опширном предлогу изнео је исцрпан историјат града Великог Бечкерека и његовог имена те је изложио чињенице које су нас вековима спречавале да то име отстранимо. У вези овога рекао је: „1918. године наш крај је ослобођен и уједињен у националну државу, под вођством националне династије Карађорђевића. Хоћемо и желимо, као и до сада, да останемо борбена северна страна, снажан бедем и хоћемо својом борбеношћу и упорношћу, марљивошћу и радиношћу, својим родољубљем и домољубљем да најактивније и најконструктивније учествујемо у нашем националном и државном животу. Наш град, који је кроз векове и уз огромне жртве водио борбу да очува национално обележје ових крајева, био је увек веран изражај наших националних тежњи и стремљења. Ту своју борбу за националну и државну слободу водио је часно, али под именом које је наметнуто нашем народу и које му је било увек страно и туђе. То име могло се разумети и толерисати у једној држави у којој смо ми, силом историских околности, морали живети, а која је била најизразитији противник наших националних и државних идеала. У 1918. години, када смо се ослободили и када смо створили једну јединствену националну државу, ми смо дужни да нашем граду дамо име нашег Владаоца Ослободиоца и име наде нашег народа, будућег Владара Краљевине Југославије: Петровград, као символ наше велике националне будућности и нашег активног националног живота у овим крајевима. Уверен сам да ће ова промена имена нашега града бити један поступак више за наш активан и конструктиван национални живот.“ Предлог др Тоше Рајића усвојило је градско веће акламацијом, једногласно, уз бурно клицање „Живео Краљ!“, а претседнику општине Милошу Стефановићу ставило је у дужност да o овој одлуци извести надлежног министра и да га умоли да код Његовог Величанства Краља Александра l исходи одобрење да град може носити име Великог Ослободиоца Краља Петра |. После кратког времена известио је министар унутрашњих послова Градско поглаварство да је одлука Градског већа одобрена. Тако град Велики Бечкерек од 18. фебруара 1935. године носи име Петровград.

    Извор: ПЕТРОВГРАД (ВЕЛИКИ БЕЧКЕРЕК), уредио АЛЕКСАНДАР М. СТАНОЈЛОВИћ, секретар петровградске трговинско-индустриске коморе у пензији, 1 9 3 8.

    • Воја

      СТАЈИЋЕВО

      Стајићево „Одлучивши да колонизирам своје сељаке, ја сам тражио погодан велепосјед, и тражећи га, дошао сам до закључка: у 18. вијеку колонизација несрпског елемента у Горњем Банату, потез Мориш – Ечка, обављена је на штету Срба старосједилаца и њиме је потиско српство етнички одјељено од побегејског; сама је колонизација, пак, oнемогућила привредни развитак нашег народа, тако да су нам села, иначе богата, услијед пренасељености, постала биједна огњишта; ако би се сада вршила колонизација домаћег српског елемента на имању грофа Чеконића (35.000 к.ј.) и Алтруистичке банке (9.000 к.ј.), дакле на потезу Џомбољ–Ечка, не само да би подигли национални дух сада већ комунистичко-бољшевички расположене сиротиње, већ би измијенили карту Горњег Баната у нашу корист”, навео је 1925. године елемирски свештеник С. Стајић образлажући у Летопису Матице српске у раду Колонизација Ечке разлоге стварања колоније у политичкој општини Ечка код Великог Бечкерека која је по њему добила име.

      ПРВИ УСЛОВ – ЗДРАВИ И ПОРОДИЧНИ ЉУДИ

      Елемирски свештеник С. Стајић за свој пројекат колонизације добио је подршку др. Д. Гргина, народног посланика и начелника у Министарству за аграрну реформу, а технички надзорник Жупанијског аграрног уреда у Великом Бечкереку П. Пин урадио је техничке припреме за колонизацију. Драматику одласка колониста из Елемира у недалеку колонију, 10 км. јужно од Великог Бечкерека, описао је свештеник С. Стајић. „На писмену нашу молбу изаслата је комисија да преслуша молиоце и испита оправданост њихове молбе. Комисија је три дана радила, јер су се молиоци дању уписивали, а ноћу брисали. Сиротињи је тешко пао растанак са селом, сродницима и сусједима у њему, и тако је од 150 молилаца једва остало 33. Пошто ми је тај број био мален позвао сам сиротињу из Српског Арадца и Тараша и када се из ових села одазвало њих 87 замолио сам Жупанијски аграрни уред да отпочне рад на терену. При одабирању колониста пазио сам да прворедно буду примљени здрави и породични људи, а нарочито они који су као бивши наполичари били спремни земљу одмах обрађивати.” Дана 1. октобра 1920. године колонисти су примили парцеле у закуп на имању Алтруистичке банке у Ечкој. Економске 1920/1921. године они су обрађивали добијену земљу из својих насеља и сав род носили у њих. Пошто је „род био добар то је покренуло” по мишљењу С. Стајића „колонизацију, нарочито у Меленцима, Куманима и Врањеву чији су се сиромашни житељи колонизирали у колонији Александрово, на имање А. Чеконића”. Током 1921–1923. године колонизирано је у колонији Ечка, 1,5 км. удаљеном од насеља Ечка, на каменитом друму Велики Бечкерек– Панчево, поред бегејског канала, 231 колонистичка породица из 8 банатских насеља, са 1.270 чланова породице. Из Српског Арадца колонизиране су 62 породице, из Елемира и Фаркаждина по 42, из Ечке 26 породица, из Тараша 25 породица, из Орловата 12 породица, из Кумана 9 породица, из Ботоша 8 породица, из Србије 3 породице, из Босне и Словеније по 1 породица. Укупна величина добијеног земљишта износила је 2.785 к.ј. У јесен 1921. године, ради лакше обраде земље колонисти су градили колибе које су користили приликом пољских радова.

      УЛОГА СВЕШТЕНИКА СТАЈИЋА

      Услијед интервенције свештеника С. Стајића код Жупанијског аграрног уреда у Великом Бечкереку 26. јула 1922. године колонисти су добили поткућнице чиме је почела градња новог насеља. У Летопису Српске православне црквене општине Ечка 1923. године остављен је запис о оснивању колоније у близини села: „Насеобина Стајићево основана је 1923. године. Пошто су овдашње породице, осим 5–6 кућа, добиле тамо земљу, морале су се преселити тамо.” На подручју Великог Бечкерека и Велике Кикинде 1918–1921. године трајало је интезивно социјално врење под утицајем комунистичких идеја пренесених од стране повратника из Русије бивших аустроугарских војника ратних заробљеника. У сеоским насељима у периоду 1918–1921. године дошло је до стихијског покрета сеоског становништва у циљу прерасподјеле земље по угледу на бољшевичку револуцију у Русији. Носиоци немира у овим банатским селима били су и бивиши добровољци добруџани који су током дисидентског покрета у Добровољачком корпусу Срба, Хрвата и Словенаца у прољеће–љето 1917. године напустили добровољачке јединице и послије рата нису добили статус добровољца као добровољци са Солунског фронта. Ускраћени за статус добровољца добруџани који су били бројни у овим банатским насељима били су значајан извор непрекидног врења. Ј. Богданов, велики жупан и владин комесар Торонталско-тамишке жупаније, оцијенио је 1920. године стање на простору Баната, поготово у околини Великог Бечкерека: „Тако се исти буне против овог покрета и честити наши добровољци са Солунског фронта… Изасланици добровољаца изјавише ми да уколико надлежна власт не направи реда направиће га они сами својеручно. Бојати се да ће добровољци из Добруџе, који су овдје и у околини у великом броју (знатно већем но они са Солунског фронта) приступити комунистичкој организацији, јер се добруџанима не дају оне повластице којима се награђују солунци… Комунистички покрет постоји у центруму Баната и то у сеоским општинама у којима нема фабричких радника, па се комунисти регрутују из редова српских раденика као нпр. у општинама Меленци, Елемир, Кумане, Башаид, Ковачица, Опово, Баваниште, Старчево.” „ У нашем великобечкеречком срезу су најнемирније општине Перлез и Српски Елемир, па би добро било када би се и у овим двjема општинама, Елемиру и Перлезу, показао један вод редовне војске тих дана око 1. маја што би изгледа било довољно, да се незадовољни елементи задрже од својих напада и јавних немира и демонстрација”, истакао је 24. априла 1920. године жупан Торонталско-тамишке жупаније др Ј. Богданов. Пошто је у Елемиру било становништво узбуркано аграрним врењем и услијед немогућности да се са довољно квалитетне земље надјеле сељаци из Елемира (360 породица) током 1919–1920. године елемирски свештеник С. Стајић „одлучио је да колонизира своје сељане”. Елемирским сељацима 1919. године надјељено је 2.500 к.ј. земље (5,5 к.ј. по породици). Међутим, 1920. године спроведена је дјелимична ревизија у корист стварања максимума за четири велепосједника па су становници села остали само на 1.000 к.ј. надјељеног земљишта.

      КОЛОНИСТИ ИЗ ОКОЛИНЕ ВЕЛИКОГ БЕЧКЕРЕКА

      Ново насеље Стајићево, чије су колонисте чинили насељеници из пет банатских насеља из околине Великог Бечкерека, саграђено је 1,5 км. од старог насеља Ечке, на каменитом друму Велики Бечкерек–Перлез, поред Бегеја, на коме се код треће уставе налазило паробродско пристаниште. Облик села био је квадрат са једном уздужном и четири попречне улице. Улице су биле 30 м. ширине и 80 м. дужине. На средини новог насеља остављен је плац од 4 к.ј. за парк и градњу јавних зграда. Под утицајем свештеника С. Стајића из Елемира градња кућа била је организована па се 26. јула 1922. године приступило издавању градилишта. Колонисти су градили куће у насељу у периоду 1922–1925. године, али и 1930. године за градњу помоћних зграда у колонију је стигла грађа за 29 насељеника. Насељеници у Стајићеву набављали су циглу и цријеп у „цигљани и грађевинском предузећу д.д. у Великом Бечкереку, а грађу за куће у Пилани д.д у Тителу”. За изградњу кућа колонисти су потрошили 200.000 динара (10.000 динара по кући) и доста су се задужили. Да би дошли до средстава за градњу кућа колонисти у Стајићеву 1923. године, када је била у јеку градња новог насеља, распродавали су стоку. Тако је у односу на 1922. годину број крава смањен за 21 грло, број оваца за 1.767 комада, а свиња за 53 комада. Насеље је релативно брзо изграђено јер је организацију градње насеља водио свештеник С. Стајић који је организовао колонију и која је по њему и добила име. Колонија Стајићево код Великог Бечкерека била је примјер добро изведене колонизације и показивана је странцима. Тако је „једног Енглеза кроз колонију пратио Сава Стајић, парох елемирски, а он се чудио како сиромашни људи могу такав усјев произвести”, писао је 1924. године М. Јакшић. Градња кућа и насељавање у колонији Стајићево у четвртој деценији 20. вијека имали су спорадичан карактер, јер је село добило своју структуру у првим годинама колонизације. Тако је досељеник из Црне Горе М. Мартиновић 14. фебруара 1941. године тражио од општинских власти да му одобри плац за кућу. Добра организација колонизације у Стајићеву и ауторитет свештеника Стајића утицали су на развитак насеља. Године 1923. почела је градња нове школске зграде, а нова школска зграда са једном учионицом и школском двораном освештана је 5. октобра 1924. године када је 84 дјеце у селу било дорасло за школу. „Велика је тежња за градњом цркве на самој колонији”, записао је свештеник С. Стајић у свом дјелу Колонизација Ечке из 1925. године о жељи колониста у Стајићеву да изграде храм. Темељи цркве у Стајићеву освећени су 1. децембра 1934. године, а Црква Успења Богородице у колонији свечано је освећена у јесен 1935. године. Колонија Стајићево, настала је у политичкој општини Ечка насељеној румунским и њемачким становништвом. Организованост колонизације, која је насељавана под вођством елемирског свештеника С. Стајића, утицала је на брз развитак колоније и жељу да се издвоји у засебну политичку општину. У општини Ечка колонија Стајићево имала је функцију поткнеза што је требало да обезбиједи интересе колониста. Тако је 2. октобра 1929. године Т. Арацки из Стајићева поднио оставку на мјесто поткнеза у општини Ечка, а 14. јуна 1930. године на његово мјесто постављен је Ж. Давидовац „с обзиром на осјетљивост и расположење народа у колонији” како је навело општинско поглаварство Ечка што је вјероватно било рефлексија становништва које је насељено да би било пацификовано од комунистичких утицаја. Међутим, колонисти су на непосредан начин осјећали захтјеве општине Ечка и сматрали су да би њихова општина на другачији начин поступала са њима. Тако је општина Ечка 31. маја 1931. године издала наредбу да се за порез од 249 пореских обвезника колоније Стајићево заплијени 20 метара жита и однесе у општинске магацине. Мјесец дана касније, 30. јуна 1931. године, у извјештају аграрне заједнице из села Савезу аграрних заједница за Банат написано је да „мјештани нису хтјели да врше жито, јер би им извршни органи општине однијели жито за дуг.” Колонија Стајићево 1935. године постала је самостална политичка општина и 18. децембра 1935. године имала је своју општинску зграду. Општински одбор општине Стајићево састојао се од 18 одборника. Без обзира на добру организацију колонизације у насељу Стајићево колонисти су били у тешкој материјалној ситуацији. „Колонија Стаји- » Храм Успења Пресвете Богородице у Стајићеву и оснивач колоније свештеник Сава Стајић, Стајићево врло је сиромашна”, наведено је у извјештају великобечкеречког среза Обласном одбору Дунавске бановине од 15. маја 1929. године. „Ништа не ради у ово вријеме. Времена су тешка”, написао је М. Марков предсједник Свињогојске задруге Стајићево 22. фебруара 1933. године у допису Управи Дунавске бановине. „Господо жито није родило, кукуруз однијели за порез, а сељак остао без игдје ичега. Како ће овај народ зиму привести крају. Не знамо како ћемо љето дочекати, брашно скупо, жита немамо, а ми сиромашна колонија… Ја са 20 ланаца усјева сам отишао у Панчево два мјесеца и радио и зарадио да купим сјеме и мало леба.”

      БРОЈНЕ СПЕЦИФИЧНОСТИ

      Ново насеље Стајићево настало је на посједу Алтруистичке банке из Будимпеште, у већинској њемачко-румунској општини Ечка, на 7 км. удаљено од Великог Бечкерека, на обласном путу Велики Бечкерек–Перлез–Београд. Насељавање колониста из околних банатских насеља организовао је елемирски свештеник С. Стајић и насеље је настало и развијало се под његовим вођством и ауторитетом. Неспорни ауторитет свештеника Стајића, као и чињеница да су насеље основали искључиво банатски колонисти, доприносили су развитку и обликовању колоније тако да је колонија представљана, чак и странцима, као огледни модел развитка колонија и примјер да је процес колонизације у Банату у потпуности успио. Близина града Великог Бечкерека (Петровграда) и добре везе са њим такође су доприносили развоју колоније. Насељеници у колонији Банаћани чији је менталитет био различит у нијансама од села до села која су основала колонију нису имали проблеме међусобног сучељавања завичајних група, а такође нису пролазили процес акултурације као динарски колонисти што је омогућавало колонистима да изграде своје насеље без оптерећења која су имала насеља састављена од динарских колониста или мјешавине равничарских и динарских насељеника. Свој идентитет колонија Стајићево градила је у односу на политичку општину Ечка којој су припадали и осамостаљење колоније 1935. године било је резултат већ оформљеног идентитета насеља. Релативна бројност колоније која је 1931. године имала 1.098 становника, а 1939. године 1.297 такође је била чинилац који је омогућавао колонији знатан напредак (градња двије школске зграде, цркве, развитак задругарства у насељу итд.) Ипак, колонија је физички била изолована од других средњебанатских колонија; њено становништво је било искључиво банатског завичајног поријекла и као таква, иако добар примјер колонизације, није могла да утиче на развитак других колонија јер са њима није имала знатнијег додира.

      Извор: КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)
      „СРПСКО КОЛО“, број 72, јануар 2022.
      Пише: др Милан Мицић