Пећинци и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Пећинци: Ашања, Брестач, Деч, Доњи Товарник, Карловчић, Купиново, Обреж, Огар, Пећинци, Попинци, Прхово, Сибач, Сремски Михаљевци (до 1950. године Михаљ Општина Пећинци: Ашања, Брестач, Деч, Доњи Товарник, Карловчић, Купиново, Обреж, Огар, Пећинци, Попинци, Прхово, Сибач, Сремски Михаљевци (до 1950. године Михаљ Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Пећинци и околна села

Пећинци и околна села

Општина Пећинци:

Ашања, Брестач, Деч, Доњи Товарник, Карловчић, Купиново, Обреж, Огар, Пећинци, Попинци, Прхово, Сибач, Сремски Михаљевци (до 1950. године Михаљевци), Суботиште и Шимановци.


Коментари (7)

  • vojislav ananić

    БРЕСТАЧ
    (општи историјат насеља)

    Брестач се у историјским списима први пут спомиње 1496. године, као прњавор српских калуђера, затим 1520, у документу којим се потврђује његова припадност скромном поседу српске деспотице Јелене Бранковић (у територијалном саставу мађарске краљевине). По турској окупацији Срема, записан је у пореском регистру из 1566. године. Век и по потом, 1702, у једној италијанској хроници, насеље се спомиње као опустело. Слично се понавља 1713. године, у аналима Београдске митрополије евидентиран. Три деценије доцније, 1743, кад Аустрија учвршћује своју власт на припојеним областима, он је ново, тек обновљено село са око двадесетак домова. Након државне и управе грофа Колореда, од 1745. па све до револуције 1848, насеље припада Сремској жупанији, а у оквиру ње Румском поседу племићке породице Пејачевић. У наредних више од пола века, Брестач је административно припадао трима целинама у оквиру Царства. Од 1849. до 1860. село је у Војводству Србија и Тамишки Банат, а након тога, до 1868, поново је под жупанијском управом; од 1868. до 1918, под јурисдикцијом је хрватске бановине у оквиру Троједне краљевине – Мађарске, Хрватске и Славоније. Током XX века насеље је у саставу краљевина СХС и Југославије (1918-1941), тзв. Независне државе Хрватске (1941-1944), социјалистичке Југославије (1945-1990), и, најзад, Србије, на размеђи два миленијума….

    ИЗВОР: Предраг Пузић, На бари село – Књига о Брестачу

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПОРОДИЦЕ И ЊИХОВО ПОРЕКЛО

    Први оснивачи Брестача у време српске деспотовине, на размеђи XV и XVI века, јесу Срби. Добијањем титула и поседа, српски прваци доводе и насељавају своје сународнике, претежно као војнике и сточаре. Турци су, почев од 1529, источни Срем насељавали становништвом из северне Србије и северо-источне Босне. Нови колонисти су претежно сељаци сточари, православне вере. На основу турског пореског регистра из 1566, знамо њихова имена, а понегде и занимање (поп, калуђер, колар, пастир). Брестачке породице из тог доба су искључиво српске: Дивић, Вујак, Радетић, Дабић, и тако редом. И све потоње фамилије, које су учествовале у обнављању села, средином XVIII столећа, такође су српске – Филиповићи, Сретковићи, Стефановићи и остали, а мањим делом и цинцарске – браћа Поповић и Живковић.
    Прве веће колонизације доњег Срема организоване су након коначног ослобођења од Турака, 1718. године, кад аустријски племићи насељавају своја тек добијена имања, села и пустаре, све у циљу економског оживљавања запустелих крајева. У том смислу поново је формиран Брестач половином XVIII века, у којем ће за мање од 40 година број становника достићи 1.200 душа, чиме се сврстао у једно од већих села сремске области. Године 1788. у њега пристижу 184 избеглице из Јагодине и околних насеља, након угушења буне у Кочиној крајини. Један део ових породица је наредне 1789. пресељен у Земун, у Горњу варош, па је због осетног демографског пада престала потреба за двојицом свештеника, „ибо многиј Брестачани у Земун иселилсја“. Лекар Радивој Симоновић пише да су се 1785, многи православни из Хрватске и млетачке Далмације доселили у Срем. После слома Карађорђевог устанка, велики број српских избеглица прелази овамо преко Саве и Дунава. Ујесен, током септембра и октобра 1813, пописано је 16 збегова са 64 хиљаде душа. Прва у помоћ притиче црква и њено свештенство, апелујући на локално становништво да учествује у збрињавању својих сународника. Нема сумње да је од толиког броја људи један део стигао и до Брестача, о чему сведоче браћа Вучета и Сава Лукић, те њихова синовица Ружа Гавриловић, у документу који потписује Брестачки парох Гаврило Стојановић.
    У Брестачу је годину и више дана боравила и породица Бранка Маринковића, родом из Узвећа код Богатића, који се у родни крај вратио крајем октобра 1815. године. У Шеварице у Мачви, вратио се из Брестача и избеглица Јевто Милошевић, са супругом Станом, сином Живаном и ћерком Смиљаном.
    Између два светска рата у Брестач се досељавају Срби из Лике, Далмације, Баније, Кордуна, БиХ и из унутрашњости Србије. После другог светског рата највише становника стиже у Брестач из околине Зворника. То су сељаци чија је имања поплавила вода акумулационог језера тамошње хидроцентрале.
    Етнолог Љиљана Радуловачки бележи 1973. године, на основу казивања мештана, да су међу најстаријим породицама у Брестачу ВЕЛИМИРОВИЋИ, ЂУРИЧИЋИ, ЈОВИЧИЋИ, КОВАЧЕВИЋИ, МАЛЕШЕВИЋИ, ПЕТРОВИЋИ, КРЊУЛЦИ, КРОМПИЋИ, РОМАНОВИЋИ и ЦВЕТКОВИЋИ. Овом списку, током наших истраживања везаних за период XVIII века, придодајемо ЖИВИЋЕ, СТАНОЈЕВИЋЕ, ЈЕРЕМИЋЕ СИМЕОНОВИЋЕ, МИЛУТИНОВИЋЕ, РАДОВАНОВИЋЕ, ВУЧЕТИЋЕ, ЈАКОВЉЕВИЋЕ, МИЛИЋЕ, ЖИВАНОВИЋЕ, ЈОВАНОВИЋЕ, ЂОРЂЕВИЋЕ, ДМИТРОВИЋЕ, МАКСИМОВИЋЕ, ПЕТРОВИЋЕ, ДРАГОСАВЉЕВИЋЕ, ИЛИЋЕ, ЈЕКИЋЕ, ГУДОВИЋЕ, ЖИВКОВИЋЕ, ЈАКШИЋЕ, ЛУКИЋЕ, МАНДИЋЕ, МИЛОШЕВИЋЕ, РАДИВОЈЕВИЋЕ, РАНИСАВЉЕВИЋЕ, СТАНКОВИЋЕ, СТОЈАНОВИЋЕ, СТОЈАКОВИЋЕ, СРЕТКОВИЋЕ, СТЕФАНОВИЋЕ и ФИЛИПОВИЋЕ, док у XIX столећу Брестач насељавају ДИКИЋИ, ЂУРИЋИ, ЂУРЧИЋИ, ЗОРИЋИ, ИГЊАТОВИЋИ, ЛАЗИЋИ, ПАЈИЋИ, РАЦКОВИЋИ, ТЕОДОРОВИЋИ и СТОЈКОВИЋИ. Отприлике, више од половина набројаних породица данас не живи у Брестачу.
    Срби су у прошлости били склони мењању својих презимена, тако да је данас врло тешко ући у траг бројним фамилијама, самим тим и прављењу родослова. Наши преци своја презимена узимају углавном по оцу. Понекад, најчешће из захвалности, преузимају туђа, док почесто од других добијају и временом и прихватају наметнуто презиме, углавном по месту или крају из којег потичу, понеки и по карактеристичном изгледу, надимку или занимању. Многи и данас једва да знају ко им је био чукундеда. Томе су свакако допринела некадашња честа сељакања, услед ратова, епидемија и економских прилика, али и небрига о сеским гробљима и матичним књигама. Такође, слаба писменост и недостатак писаних трагова учинили су своје. Презимена се у овом делу Срема устаљују након законске наредбе из 1780.
    За Крњулце се претпоставља да су родом из села Крнуле, питомом насељу смештеном између Шапца и Коцељеве. Спомињу се у Српском презименку. Браћа Лукићи, Јован (учитељ), Вучета и Сава (учесници Првог српског устанка) су, знамо поуздано, из Стублине код Ваљева, Филиповићи из села Врела, такође код Ваљева, Живковићи из Блаца у Егејској Македонији. Велимировићи су сачували породично предање по којем потичу из околине Рудника у Србији. Од њих су породице Веселиновић и Кокиновић, назване тако по двојици браће, Веселину и Кокану. Велимировићи су често презиме у Срба, а први је пут забележено у Новом Пазару 1542, док се Зорићи спомињу у дечанским хрисовуљама, 1330. Стефановићи су родом из Србије, како пише на надгробној плочи попа Игњатија у порти Брестачког храма, док су Радивојевићи из Шимановаца – према породичном предању, њихов родоначелник се својевремено „удао“ у Брестач. Богичевићи су из околине Шапца и у роду су са Антом Богићевићем, једним од Карађорђевих војвода, чија се ћерка Томанија удала за Јеврема, брата кнеза Милоша. Дакле, већина Брестачких фамилија потиче из Србије или из српских крајева у другим областима, а досељавали су се претежно из безбедносних и економских разлога. И увек код својих.
    ПОРОДИЦЕ КОЈИХ ВИШЕ НЕМА У БРЕСТАЧ
    На основу старих матичних књига и друге, бројне документације коју смо прегледали, у прилици смо да дамо азбучник породица којих нема после 1941. године у Брестачу: АЛАТИЋ, АНДРЕЈЕВИЋ, АНТОНИЈЕВИЋ, БАБИЋ, БАБУКИЋ (Каравласи), БАШИЋ, БОРШАН, БОШЊАЧКИ, БРАНКОВ, БРЕШТАНСКИ, БРКИЋ, БУГАРСКИ, БУНЧИЋ, ВАСИЉЕВИЋ, ВУЧЕТИЋ, ГЛИГОРИЋ, ГОГ, ГРИГОРИЈЕВИЋ, ГРУЈИЋ, ДАМЈАНОВИЋ, ДЕЛИЋ, ДЕМИЋ, ДИМИЋ, ДИМОВИЋ, ДМИТРОВИЋ, ДОМАЗЕТОВИЋ, ДРАГОСАВЉЕВ, ДУДАШ, ДУМИЋ, ЂОРЂЕВИЋ, ЂУРЂЕВИЋ, ЖИВИЋ, ЖИВКОВИЋ, ИВАНОВИЋ, ЈАБУЧАНСКИ, ЈАКОВЉЕВИЋ, ЈАНКОВ, ЈАНКОВИЋ, ЈАРЧАНИН, ЈАСНИЋ, ЈЕКИЋ, ЈЕЛЕСИЋ, ЈЕЛИСАВЉЕВИЋ, ЈОКСИЋ, ЈОСИФОВИЋ, ЈУГОВИЋ, КОНСТАНТИНОВИЋ, ЛОЈАНИЧАНИН, ЛУКИЋ, МАНДИЋ, МАРИЧИЋ, МИЛИЋ, МИЛУТИНОВИЋ, МИХАИЛОВИЋ, МИШКОВИЋ, МОЈСИЛОВ, НЕДЕЉКОВИЋ, НЕМЕВИЋ, НЕНАДОВИЋ, НИКОЛАЈЕВИЋ, ОБРАДОВИЋ, ПАВЛОВИЋ, ПАЈИЋ, ПЕКИЋ, ПЕТКОВИЋ, ПОПОВИЋ, ОСТОЈИН, РАДИМИРОВИЋ, РАДИЋ, РАДОВАНОВ, РАДОВАНОВИЋ, РАДОЈЧИЋ, РАДОНИЋ, РАНИСАВЉЕВ, РАТКОВИЋ, РИСТИЋ, РИФОР (Власи), САКУЛСКИ, СКОКИЋ, СИМЕОНОВИЋ, СТАНИМИРОВИЋ, СТАНОЈЕВИЋ, СТАКИЋ, СТОИЧЕВИЋ, ТЕОДОРОВИЋ, ТЕШИЋ, ТРИФУНОВИЋ, УГЉЕШИЋ, ФИЛИПОВИЋ, ХРИСТИФОРОВИЋ.
    СТАРА ИМЕНА, ШПИЦНАМЕТИ И НАДИМЦИ
    О именима мештана Брестача, с краја XV века, из доба деспота Бранковића, за сада немамо ни један траг. Претпостављамо да су својој деци давали имена која су носили њихови господари – Георгије, Јован, Ангелина, Јелена, као и имена светаца заштитника. Већ из турског доба слика је јаснија. У фискалном попису за 1566, записана су имена уобичајена за наш народ: Петко, Станко, Којин, Радул, Павле, и тако редом. Она скоро да немају ничег заједничког, осим што су српска, са именима становника Брестача из потоњих векова. Попис мештана из 1749, за аустријске доминације, доноси српска имена помало неуобичајена за Срем, заправо више шумадијска: Станоје, Стојан, Стојча, Гвозден, Радојица. То су, по свој прилици, људи и њихове породице који су се 1739. повукли у Срем заједно са српском милицијом оберкапетана Станише. У наредних сто педесет година, у Брестачу су родитељи својој деци, како мушкој тако и женској, давали библијска имена, што сведочи о приличном утицају цркве:
    Адам, Аврам, Аркадиј, Давид, Езекиљ, Емануил, Еустратиј, Леонтиј, Захарија, Илија, Исак, Исаило, Јаков, Јеремија, Јоаникиј, Матеј, Мојсеј, Симеон, Филимон – Агапиа, Ева, Сара, Параскева, Рахава, Рахила. Немали утицај имала је и неугасива љубав ка Русији, па су у Брестачу крштени: Георгиј, Кирил, Николај, Павел, Порфириј, Прокопије, Тимотеј – Елена, Евгенија, Екатерина, Пелагија. Из овог доба, као нарочито лепа и инспиративна, издвајају се следећа женска имена, која је народ сам смишљао – поједина су из нашег средњевековља и народних песама:
    Алексија, Бела, Божана, Будимка, Везиља, Вемиа, Витока, Гроздана, Дафина, Деспина, Добрија, Загорка, Иконија, Ивка, Илка, Јевросима, Јерина, Јефимија, Ковинка, Косана, Кумрија, Минка, Неранџа, Племенка, Скевија, Сенија, Сибинка, Симка, Сосана, Стефанија, Стојна, Текла, Теодосија, Угринка, Фемија.
    Код мушких то су: Богич, Вук, Десивој, Добрен, Ивко, Јанко, Кузман, Милен, Никодим, Софроније, Страхиња. У првој половини XX века долази до знатније промене код личних имена. Полако у заборав одлазе библијска, руска и поједина народна, и ‘рађају’ се нова, настала под разним утицајима. Код мушког света она су: Велимир, Гојко, Драгомир, Живан, Љубомир, Миленко, Момчило, Негован, Обрад, Светозар, Србобран. Крајем XVIII века, први међу мештанима који је добио име Вук је син Илије Јанића. Из лета 1833, имамо забележено име Ненад (Домазетовић). Први Брестачан који је понео име Слободан, у годинама иза првог светског рата, је син Живана Сретковића. Код женског дела популације овај пут имена нису тако маштовита као некад: Богданка, Бојана, Веселинка, Даница, Даринка, Драгиња, Дрена, Душанка, Златица, Зорица, Иванка, Лепосава, Милена, Мирослава, Савета, Савка, Славица. Јована, кћи Нестора и Смиљане Думић је прво женско дете с овим именом у месту, а реч је о 1831. години. За годину 1846, у породици Радић имамо записано женско име Филипа.
    Као и у другим деловима Срема, и у селу Брестач се одржао опште прихваћен начин ословљавања појединих породица, не по њиховом правом презимену већ по тзв. шпиц-намету (од немачког Schpitzname, што значи надимак). То је уствари „друго“ презиме које дуго прати једну породицу и њене чланове, и на неки начин их обележава. Овај обичај у нас постоји од давнина. Најчешће се корен и доба таквог именовања у родословном стаблу више и не памти. Шпиц-намет су другима додељивале власти, родбина или комшије, по разним основама и поводима: имену краја одакле су приспели, занимању, карактерној особини или изгледу неког од чланова, склоности, новостеченом надимку. Такође, када би се неки од мушких чланова одлучио да пређе у кућу код жене и њених родитеља, његово презиме је добијало шпиц-намет, односно додавало би му се надимак, име или презиме његовог таста. И приликом породичних деоба, када су браћа одлазила из заједничке куће и заснивали сопствена домаћинства, временом се добијало ново презиме. Има случајева кад неко купи туђу кућу, да онда за шпиц-намет добије презиме бившег домаћина.
    Из турског времена шпиц-намет је понео сеоски кнез Никола, такође без евидентираног презимена, којем је додато ново – Келемен, односно Главаш (на мађарском), јер је био прва и најодговорнија глава у селу пред властима. У попису из 1749, имамо презиме Остојин и Михалова (по блиском сроднику), што је класичан шпиц-намет. И у овом случају није забележено првобитно презиме. Присутан је и додатак имену уместо презимена: субаша, ешкут и ковач (по занимању) и презиме Јарчанин (по географском пореклу). Уписане су и две жене, Милица и Ружица, којима је уместо презимена додата реч, односно ознака, „удовица“.
    У временима која су уследила, имамо неколико занимљивих шпиц-намета. Презиме Крњулац је типично, добијено по месту порекла, селу Крнуле код Шапца, док им старо презиме није упамћено. У црквеним белешкама пишу се и као Крњулски, Крнулски и Крњулчевић; затим, Сакулски – по селу Сакуле у Банату, а могуће и по истоименом насељу које је некад постојало између Угриноваца и Добановаца. Један огранак ове породице данас живи у Новом Саду; Јабучански, по насељу Јабука код Панчева; Брештански, по селу Брешће код Загреба. У изводу протокла венчаних из 1817, свештеник Петар Стојановић је дописао да је женику Григорију из Брестача његово презиме Прокин уствари шпиц-намет, односно да је првобитно презиме Николић. Шпиц-намет је и презиме Срећков, чији је родоначелник Јован Сретковић, некадашњи Брестачки свештеник из друге половине XVIII века – његово су презиме и световне и црквене власти скраћивале. Обе фамилије славе Ђурђиц. Веселиновићима и Кокиновићима је старо презиме Велимировић, а шпиц-намет им је настао по браћи која су се оделила. Из 1849. имамо и породицу која се звала Будимчић-Лазић.
    У Брестачу постоји и недоумица око трију презимена, за која се претпоставља да су настала након деоба породичних задруга (у два случаја). Прво је презиме Ђурчић, за које се мисли да је шпиц-намет од староседелачког презимена Ђуричић. Први пут се спомиње у Матичним књигама преминулих за годину 1848. Ђурчића је 1907. било у Суботишту и славили су св. Георгија. Данас углавном преовладава презиме Ђуричић, чије породице славе св. Георгија и св. Симеона; ту су и презимена Јовичић (у црквеним актима се бележе од 1816) и Јовчић (спомињу се у Матичним књигама од 1850). Данас се сви називају Јовичић и славе св. Јована; имамо и Стојаковиће и Стојковиће. Први се у месту спомињу од 1803, а други од 1822. Првима је крсна слава св. Трифун, а другима св. Георгије. У селу су и данас присутна оба презимена. У старим црквеним списима бележи се још неколико сличних презимена којих више нема у Брестачу: Радојчин и Радојчић, Лојаничанин и Лојанички, Јелисављевић и Јелисавчић, Сакулски и Секулски, као и Сакулац и Секулац. Могуће је да је у сваком од ових примера реч о једном презимену, а да су их црквене и месне власти понекад погрешно уписивале. Симиџић или Симичић је презиме изведено од турске речи симит – симит је врста источњачког колача прављеног од брашна, меда и сусама, који су некад припремали занатлије симиџије. Наша народна песма XVIII века је Цинцаре погрдно називала симиџијама. Попис крсних слава из 1906. нам открива и неколико класичних шпицнамета: Јелисављевић-Секулац, Јовичић-Иванов, Јовичић-Новаков, Јовичић-Радовановић, Јоксић-Поповић, Ковачевић-Малешевић, Филиповић-Радић и Петковић-Војновић (1846. године Аксентије Војновић и Живана Петковић добијају сина Стефана, и биће да се од тада ова два презимена спомињу заједно).
    Надимци су по свом пореклу слични шпиц-наметима. И они су изведени из карактерних особина или изгледа појединаца, занимања, порекла и слично. Могу бити и скраћене изведенице личних имена. Таквих примера у Брестачу у прошлости као и данас има много (Прокопије-Прока, Спиридон-Спира, Негован-Нега, Анастазија-Стаза-Станка-Стана-Наста, Неранџа-Нера, Ватима-Вата, Роксанда-Рокса). Понекад се надимак добије тепањем најближих сродника. Из 1876. године имамо пример Дамјана Крњулца, који је својој супрузи Пелагији, познатој у комшилуку по надимку Пела, сам наденуо нови надимак, Дада. Ђорђе Игњатовић је носио надимак ‘Салаука’. Салаука је временска непогода с кишом и јаким ветром, кад човеку не помаже ни кишобран. У сленгу се салаука користи као опис особе која је исто тако нагла, надире ненадано из свих праваца. Живан Крњулац је свој надимак ‘Рода’ наследио од оца, којег су тако називали између два рата. Повод надимку је било гнездо с родама на њиховом оџаку. Живан Игњатовић је имао надимак „Лаждроња“, који је добио још као ученик. Веле да је волео да слаже не само своје другове, већ и учитеља. Било је, да тако кажемо, и програмских давања надимака за време Другог светског рата, када су комунисти једни другима додељивали нова, конспиративна имена, односно надимке. Чак су поједини мештани морали да промене своје старе у нове надимке. Пример за то је Павле Јовичић, који је свој стари надимак Ситар променио у нови, Кузман.

    ИЗВОР: Предраг Пузић, На бари село – Књига о Брестачу

    Одговори
  • vojislav ananić

    НЕКАДАШЊА СЕЛА У БРЕСТАЧКОМ АТАРУ

    Како су показала археолошка ископавања, Брестачки атар је такорећи од искони био насељен. На то нам указују налази са више локалитета: Криваја, За цигљаном и Турска бара. Првобитна станишта су полуземунице и плетаре, облепљене блатом и покривене трском, које датирају из доба пре нове ере. Грађена су на узвишењима које вода није плавила. Поједина од ових насеља, попут оног са потеса За цигљаном, дугачко је око 1 км. Име народа који је живео на тим просторима јесте Скордисци. Има мишљења да је реч о прадавним Србима.
    Током средњег века наш се народ много кретао, што би се рекло – није га држало место, понегде не успевајући да дуже опстане на истом подручју. Поводи миграција били су различите природе: испрва, ратни сукоби Византије и Мађарске, затим окршаји с Турцима на граници према реци Сави (доцније и двовековно ропство под османлијама), онда високи новчани и натурални порези, слаби приходи од земље и сточарства, неслога, разбојнички препади, заразне болести, пожари и бројне друге недаће. По смиривању прилика, некадашњи становници, али и нови колонисти, би, уз дозволу актуелних власти, поново насељавали запустела места. Села или селишта, мезре како су их називали Турци, односно оно што би преостало од њих, тако су обнављана, задржавајући најчешће свој некадашњи назив који је остао у географским и пореским записима и народном памћењу.
    Доступна историјска архива нам говори о пет насеља која су, у раздобљу од шест векова, постојала на тлу данашњег Брестача. То су Денчинци, Дрса, Грдановци, Барадинци и Ђурђевци. Села нису била велика, отприлике 10 до 20 неједнако распоређених убогих кућа, односно полуземуница и колиба, бројећи највише до 100 становника, који су живели углавном од сточарства и пољопривреде. Оно што је посебно занимљиво јесте да су насеља Брестач, Г рдановци, Барадинци, Дрса и Ђурђевци, једно поред другог, постојала у исто време у првој половини XVI века, о чему сведочи једна мапа и турски порески попис из 1566 године, које наводимо у доњем тексту. Након ослобођења од Турака, аустријске власти, услед економских разлога и дугова насталих у минулом рату, као и због потреба формирања Војне границе, расељавају поједине насеобине у Срему, становнике придодају оближњим селима, или формирају нова и већа насеља на бившим селиштима, углавном на местима која су била привредно, географски и саобраћајно погодна за даљу егзистенцију.
    Споменимо још да има назнака да је у троуглу између Брестача, Никинаца и Доњег Товарника постојалоло место Живац, да је пустара Кувало била настањена и да се претпоставља да је и данашњи потес Иљин пласт (Ellyesovcz, Illyesovcz), северно од Брестача, такође некад био насељено место (1416).

    ДЕНЧИНЦИ

    Село се налазило у непосредној близини данашњег Брестача, југо- источно према Суботишту. Изгледа да је реч о најстаријем насељу с овог подручја, јер се први пут спомиње крајем XIII столећа, 1296. године, затим 1491, као посед деспота Јована Бранковића. У фискалном регистру из 1566. масеље није забележено. Село је дуго одолевало свим историјским превирањима. Поуздано је утврђено да је постојало пред крај турске владавине, односно у прве две деценије XVIII века (17 1 3). У то време насеље потпада под духовну надлежност Београдске митрополије, која је периодично прикупљала порез и прилоге у селима источног Срема, и један од свештеника уписује га под именом Девчинци. Након турске владавине и аустријског формирања војне и цивилне границе, његови малобројни становници исељени су у Суботиште и Сибач. Имена пресељених нису сачувана.

    ДРСА

    Историјски извори спомињу ово насеље под више сличних назива (Dersyncz, Ders, Drasinfalva, Dyrsy, Dersy), власништво мађарских племића Реваи, без прецизније локације.Село је уцртано на карти Насеља у Срему у 15. и почетком 16. века, западно од Брестача, према Никицима. Приликом аустријског описа села Барадинци, 1722. године, као његова источна граница заведени су Брестач и салаш Derstojevaz, који се отприлике налазио у близини данашњег салаша Јапић. Иначе, познато је да су Римљани, током III и IV столећа, овде имали једно своје пољопривредно добро (према Никинцима). Могуће је да је насеље настало након њиховог одласка. И данас се на том локалитету могу пронаћи остаци опеке и керамике.

    ГРДАНОВЦИ

    Према расположивим историјским хроникама, чини се да су Г рдановци друго насеље по старини које је постојало у Брестачком крају. Село се први пут спомиње почетком XV века, 1404. године, доцније као наследство Тордаијевих, затим у једној парници вођеној 1498. између српских и мађарских феудалаца Јакшића и Гереби. Припадало је Falčkosszombatu, односно данашњем Суботишту. На Карти насеља у Сремуу 15. и почетком 16. века, село је лоцирано северо-западно од Брестача. Мађарски историчар Чанки, у ово раздобље, без ближих података, убраја место Gerdevh (Gerdevcz), што асоцира на Г рдановце.За доба турске владавинее, село је унето у порески тефтер из 1566. године, где се убраја у Купиничку нахију. Имало је 18 кућа и једног примићура (чиновника), који је представљао власт. Из пописа се види да су становници узгајали пшеницу, јечам, раж, зоб, просо, лан и конопљу, затим држали овце, свиње и кошнице. Значајан податак је и да је место имало цркву, на коју се плаћао порез од 25 акчи.

    Становници Грдановаца, 1566. године

    Грдановци се као насељено место спомиње и у списку села која су 1702. остала у неослобођеном, односно турском делу Срема. Насеље под овим именом (Kertanofcy) налазимо и у податку из 1722. године, у аустријском опису села Суботиште, у којем се наводи да Грдановци леже с његове источне стране и да су пустара, што говори да се није одржало под Турцима. Године 1724, оно се поново води као пустара у склопу Митровачког властелинства грофа Колореда. Најзад, имамо Грдановце 1739. године, сада већ као насељено место, у власништву чувеног српског официра, оберкапетана Станише Марковића. Пошто су уз дозволу власти заузели његов посед, Колоредо је од државе захтевао накнаду у новцу. Нови колонисти приспели су из Пријепоља, Сјенице и Нове Вароши. У периоду од шест година предвиђено је да буду ослобођени свих дажбина (пореза, подвоза, кулука и уконачења царске војске). Након што је 1741. Марковић преминуо, Грдановци су расељени. Не знамо поуздано куда су малобројни становници отишли, међутим, како је у то време поново обновљен Брестач, претпостављамо да су мигранти кренули пут нашег места. Данас се Грдановцима називају један потес – Грдановци, бара – Грданичка и канал – Грдановачки у западном делу Брестачког атара.

    Значајно је да у овом периоду у селу постоји православни храм, који годишње за порез издваја 25 акчи, и чији је старешина поп по имену Вечерин. Следећи помен Барадинаца је из 1636. године, у списку насеља која су и даље под турском управом, са годишњим приходом од 4.000 акчи. Имамо и један запис о Барадинцима с почетка XVIII столећа, 1713. године, када су уведени у пореском регистру Београдске митрополије. Додуше, овде се спомињу као ненастањени, што ће рећи пустара, а налазили су се између Платичева и Огара. Овај податак, дакле, не спомиње Брестач, што не значи да народно памћење није поуздано, тим пре што се граница поменутих двају села једним делом наслања на Брестачку међу, а те су међе током векова мењане, као што су се, уосталом, мењали и господари. Барадинце налазимо и 1720, сада већ као насељено место у склопу Коморског Срема. У овом документу, који је рађен налогом са царског двора као обавезни попис становништва, Барадинци су уписани заједно са Платичевом. Регистар је, уз неке изузетке, скоро детаљан, са именима кућедомаћина и величином њихове покретне и непокретне имовине:
    Лука кнез, Милован судија, Драгутин Туњеровић, Милета Костић, Стојко Станковић, Станисав Марковић, Недиљко Лушић, Елесиа Петровић, Веселин Мачванин, Петар Јовић и Бабко Бачванин. У њиховим домаћинствима живело је још 13 мушких чланова. Целокупна имовина им је више него скромна: 9 коња, 5 волова, 10 крава, 7 телади, 10 оваца, 28 свиња, 48 кошница, 17 јутара земље и 7 коса ливада. Као додатак, за насеље је дат краћи опис: „Село је са свих страна окружено шумом. Обрадива земља налази се на око пола сата хода. Немају текућу воду у близини, осим када се река Сава излије. На северу се налази стара пустара Шапина.“
    Причи није крај. Барадинце налазимо и 1724. и 1727. године, као насељено место у непромењеном статусу, у саставу Митровачког газдинства и Петроварадинског војног округа. На помало несигурној Смичикласовој карти Срема из 1730. (Буђановци и Добринци уцртани западно од Купинова), Барадинци су смештени далеко испод Суботишта. Према једном другом, поузданијем истраживању, утврђена је њихова прецизна локација: јужно од Брестача, испод Ђурђеваца. Како се на нашој карти види, насеље је било северно од Грабоваца, залазећи у Брестачки атар са југо-западне стране. Његови су становници доцније исељени у Буђановце. Овај премештај догодио се пре 1736, кад Барадинци припадају Митровачком властелинству грофа Јохана Колореда. На пут креће десетак фамилија. Сачувана су имена њихових домаћина: Лука Прекосавац, Јовица Марковић, Милета Костић, Петар Недељковић, Атанацко Весић, Јован Станковић, Марко Димитријевић, Мишко Петровић, Јован Драгутиновић и Лалета Живковић. Као нови власник пустаре Барадинци, од 1739, наводи се извесни арбанашки, то јест климентски, капетан Деда.425 О Барадинцима имамо и један мађарски запис из 1749, у којем је констатовано да су на његовој некадашњој локацији шуме и шикаре. И у овом случају, Колоредо је од државе захтевао накнаду у новцу. На карти из 1894, Барадинци су крајње јужно од Брестача, испод Ђурђеваца. Источно од њих су Товарник и Огар. На месту где су некад дтајали Барадинци, данас се налази истоимена шума и стрелиште који припадају Никинцима.

    ЂУРЂЕВЦИ

    Први запис о постојању овог насеља датира с краја XIV века, тачније из 1391. године, у доба мађарске средњевековне државе, као поклон краља племићима Маротијевима. Сто година касније, 1491, село је у поседу српског деспота Јована Бранковића. На Карти насеља у Славонији око 1500. године, Ђурђевци су евидентирани западно од данашњег Брестача, док су на Карти насеља у Срему у 15. и почетком 16. века, померени југо- западно. На мапи Насеља у дунавском међуречју око 1630. их нема, што нам говори да је место једно време било расељено, делећи тако судбину многих села под османском управом. На његовој плодној земљи, коју није имао ко да обрађује, временом је израсла шума.
    За агаренске владавине насеље се спомиње двапут, у два фискална регистра, турском и српском. Први је из 1566, који смо више пута цитирали у претходним казивањима, и у којем мештани плаћају намет на пшеницу, јечам, раж, зоб, просо, лан и конопљу, затим на овце, свиње и кошнице, док црква измирује 40 акчи тапијске таксе.431 Село располаже пустаром Горобац. Осим духовних власти, у виду два свештеника Бошка и Павла, насеље у име световних власти предводи кнез Вујица Вук.
    Други порески попис је онај Београдске митрополије из године 1713, у којем је уписано да се Ђурђевци налазе између Брестача и Платичева, где их лоцира и историчар Пауковић. У овом спису је уписано и њихов други назив -Ђурковци. Детаљнију хронику о Ђурђевцима имамо за годину 1720. Реч је о аустријском званичном попису становништва и његове имовине. Припадају Коморском Срему, односно Митровачком властелинству грофа Колоредо. Становници су се претежно бавили сточарством. У овом су периоду записују као Jurtiefce, Juriefcze, Jurjevci.
    Бошњаковић кнез, Берисав судија, Негован Војновић, Сима Бачванин, Милан Војновић, Вукосав Црногорац, Станоје Ђуричић, Продан Гојковић, Живан Грујић, Јанко Петковић, Милош Ковинчић, Илија Комљеновић, Атанацко Калић, Лука Црногорац, Божо Живковић, Ранисав Јовановић, Веселин Вујановић, Нешко Кертић и Тодор Суботић. Осим ових житеља, у њиховим домаћинствима пописано је још 14 мушких глава, и од имовине: коња 10, волова и крава по 18, телади 16, оваца 8, свиња 51, кошница 71, јутара обрадиве земље 36 и 15 коса ливада.
    И као у примеру Барадинаца, вредни пописивачи су и за Ђурђевце дали сажет опис: „Ово село лежи фронтом према северу, на једној равници. Сеоски терен се у правцу истока пружа на пола часа, према југу четврт часа, према западу пола часа и према северу три четврт часа. Сеоске анте су: Бољевац на истоку, Обеда на југу, бара Врањ на западу и бара Криваја на северу. Село нема текућу воду. У залеђу се налази шума и нешто ораница и ливада, док су на другим странама ливаде и оранице. Поред поменутих анти, од давнина, ту су и опустели Брестач, Кекинци и Севци.“
    Године 1722, Ђурђевци се и даље воде као село у саставу Митровачког газдинства. У наведеној години изгледа да је дошло до миграције становника – насеље је више него преполовљено. Овај пут у њему је затечено осам душа. Живели су од 30 јутара обрадиве земље, бавећи се углавном сточарством. Аустријски порески чиновник у свој спис, писан на латинском језику, уноси и њихова имена: Аница, Лепава, Стана, Јока, Петруша и Живана. Презиме им је нечитко, упућује на презиме Христић или Кристић, и на могућност да су у међусобном блиском сродству. Са њима су и два мушка житеља, Ранко Михаиловић и Јован Ковач. Недуго затим, број становника се увећао за петнаест фамилија, чија су имена такође сачувана. У датом регистру препознајемо поједине фамилије из претходног пописа из 1720. Како су сељаци били плодоуживаоци земље, а не и њени власници, јасно је да је ова миграција резултат властелинских економских потреба.
    У новом попису из 1727, записано је да ђурђевачки становници потичу из околине Скадра, и да, према њиховим обичајима, имају мале куће ограђене живом оградом. Располажу земљом и шумом, коју користе за градњу, огрев и жировину. Вредно је прибележити да је село имало дрвену цркву коју је опслуживао поп Петар из Мишковаца. Ова малена насеобина, настала крајем XIV столећа, нестаће заувек са географске карте Срема десетак година касније, када су њени становници исељени у Суботиште и Сибач. У једном архивском спису од 23. јануара 1733. године, Димитрије Руварац проналази запис у коме се каже да у селу Ђурђевцима, које „не постоји одавно“ и чији су житељи били „непокорни и лажљиви“, још увек стоје остаци некадашње цркве: „црква стара, покривена трском, свода нема, готово пала“.Њена дрвена грађа доцније је искоришћена за обнову цркве у Сибачу. Године 1739 (то је година када се у Срему, у току само једног дана, у среду 24. јануара, шест пута затресла земља, а 24. јула, у пет сати после подне било је помрачење сунца.), Ђурђевце налазимо као пустару у власништву климентског војводе Вата, док су 1744. у поседу барона Марка Пејачевића. Колоредо је и за њих тражио материјалну одшету од Царства. На карти из 1894, ђурђевачки атар уцртан је југо-источно од Брестача, под називом Ђурђевачка њива. Успомена на Ђурђевце сачувана је данас само у имену Ђурђевских њива у Брестачком атару.
    Кућедомаћини Ђурђеваца исељени у Суботиште: Атанацко Калић, Нешко Вукосављевић, Милош Малешевић, Ђурађ Вукојевић, Продан Гојковић, Божа Живковић, Срета Неговановић, Стојко Петковић, Нешко Чола и Милош Ковинчић.
    Кућедомаћини Ђурђеваца исељени у Сибач: Станко Мијатовић, Живко Белић, Тодор Прокић, Стојадин Ивковић и Тодор Кушипара, ешкут.
    ***
    Није само ових пет села заувек нестало са географске карте Доњег Срема. Споменућемо овде, успомене ради, још 16 насеља ове области којих више нема, као и давнашња српска мушка и женска имена:
    Јелинци – између Шатринаца и Руме; Милешевци и Крстац – између Ашање и Огара; Сакуле – између Угриноваца и Добановаца; Грушевци и Толинци – код Прогара; Дреновац и Обеда – код Ашање; Црквенац – између Руме и Радинаца; Микуле – између Ашање и Обрежа; Турија – код Карловчића; Тврдењево – код Угриноваца; Добродол – између Шатринаца и Радинаца; Тидија и Патка, код Крчедина; Шелевренац – код Шатринаца.
    Мушка имена: Атанацко, Аранит, Арон, Бајчета, Белоје, Бродан, Вечерин, Витан, Витко, Врањеш, Вулета, Дабижив, Доја, Краин, Јаин, Јосим,Јуриша, Каран, Комлен, Малеш, Малуш, Марчета, Медак, Милак, Милин, Милуј, Никета, Никашин, Нинко, Петак, Петран, Павко, Плавша, Продан, Радак, Радоба, Раниша, Санко, Селак, Смолан, Срдан, Стаја, Стојак и Субота.
    Женска имена: Анока, Белица, Беља, Будимка, Везиља, Витока, Грлица, Грунка, Дворија, Дивана, Достава, Добрија, Ђинђа, Зрна, Ибрана, Јаглина, Јанка, Јевдија, Канђа, Којана, Кошута, Куда, Куманија, Кумрија, Купина, Милача, Мома, Пила, Племенка, Ракита, Стејана, Стојсава, Танкоса, Убавка, Угринка, Утва и Чава.

    ИЗВОР: Предраг Пузић, На бари село – Књига о Брестачу

    Одговори
  • vojislav ananić

    УВОД ИЛИ КРАТКА ХРОНОЛОГИЈА
    СЕЛА БРЕСТАЧ И ЊЕГОВЕ ЦРКВЕ

    Први историјски писани спомен о Брестачу, који се у нас сматра веродостојним, налази се у једној повељи манастира Крушедола, из 1520. године, у којој стоји да је насеље Брестач у власништву деспотице Јелене Бранковић, као саставни део њеног иришког добра. Према Ђури Даничићу, Брестач у то доба припада манастиру Крушедолу. Међутим, читав низ других аутора овај датум помера за четврт столећа у назад, у 1496. годину: Вук Караџић 1845. у Сербском летопису, Франц Миклошич 1858. у делу Monumenta Serbica, Фрањо Рачки 1865. у листу Књижевник, Емил Пико у двотомној књизи Срби у Угарској, публикованој у нас 1883. Ми ћемо се овде позвати на Миклошича и Пикоа. Обојица указују на исти извор, документ који је Јован Бранковић сачинио 4. маја 1496. у Беркасову. У спису се набрајају села која Јован додељује за потребе крушедолске цркве и манастира који је у оснивању. Текст је на црквенословенском и Миклошич га даје у оригиналу. Прво је Купиново, а затим следе „мјесто Карловце и блато Кувалово и пријевози водни, и село Крушедол, и село Марадик, и село Чортановце, и село Грабовце, и село Кречедин, и село Пазуха, и село Инђија, и село Љуково, и село Доброди, и село Нерадин, и село Пећунце, и село Брестачие, и село Шашинце и село Микула, да будет сиа на крму с монастиру.“ Емил Пико, као и други писци из XIX века, констатује да су Брестач и његови житељи под влашћу српског племства и српске цркве: „Ђорђе Бранковић, 1496. даде својим калуђерима поклон, којега се изворан слог још налази у књижници манастирској, а поклоњена добра беху ова: Купиново, Карловци, Крушедол, Марадик, Чортановци, Грабовци, Крчедин, Пазова, Инђија, Љуково, Добродол, Нерадин, Пећинци, Брестач, Шатринци и Микола.“ Није искључено да је наше село старије и од овог датума. Пико само потврђује његово постојање с краја XV века. Како је Ђурађ Бранковић део сремске области добио од Угарске око 1430, могуће је да се на списку његових нових добара нашао и Брестач.
    Након турске окупације Срема, Брестач је записан у фискалном регистру из 1566. године. Скоро два века потом, све до 1713, када је у аналима Београдске митрополије евидентиран као пустара, историјски извори не спомињу Брестач. Место је, по свој прилици, током већег дела агарјанске владавине било расељено. Три деценије доцније, 1743, кад Аустрија учвршћује своју власт на припојеним територијама, он је ново, тек обновљено село са око двадесетак домова. Након коморске (државне) и управе грофа Колореда, од 1745. па све до револуције 1848, насеље припада Сремској жупанији, и у оквиру ње Румском поседу племићке породице Пејачевић. У наредних више од пола века, Брестач је припадао трима административним целинама у склопу Царства. Од 1849. до 1860. село је у Војводству Србија и Тамишки Банат, а након тога, до 1868, поново је под жупанијском управом; од 1868. до 1918, под јурисдикцијом је хрватске бановине у оквиру Троједне краљевине. После распада Аустро-Угарске, насеље је у саставу краљевина СХС и Југославије (1918-1941), тзв. Независне државе Хрватске (1941-1944), социјалистичке Југославије (1945-1990), и, најзад, Србије, на размеђи два миленијума. Данас је Брестач село које припада општини Пећинци, односно Сремском округу. Према последњем попису из 2002, има 1.066 становника који се претежно баве пољопривредом.

    ИЗВОР: Предраг Пузић – НЕБЕСКИХ ВИСИНА ЗЛАТНИ КРСТ, ЦРКВА СВЕТИХ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА И ГАВРИЛА У БРЕСТАЧУ (1566-2016),Пећинци, 2015.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ПЕЋИНЦИ

    Општина Пећинци се налази у југоисточном Срему. Општина је настала 1960. године са периферних делова бивших срезова: Рума, Стара Пазова и Земун. Обухвата површину од 483,65 км2 и има 19.675 становника. Чине је 15 насељених места (Ашања, Брестач, Деч, ДоњиТоварник, Карловчић, Купиново, Обреж, Огар, Пећинци, Попинци, Прхово, Сибач, Сремски Михаљевци, Суботиште и Шимановци), а седиште је у насељу Пећинци. Окружују је градски центри: Београд, Нови Сад, Рума, Стара Пазова, Сремска Митровица, Шабац и Земун, чији се економски, образовни и културни утицаји осећају и на целом подручју Општине.
    Најјужнија периферија, односно крајњи јужни део општинског подручја лежи на алувијалној равни Саве, тако да река Сава чини њену јужну природну границу. На територији Општине је и специјални резерват природе Обедска бара, који заједно са 11000 ха шума чини њен посебан природни ресурс. Посебно богатство представља појављивање термоминералних извора у њеном јужном делу.
    Смештена је на европском коридору Е10 на 24. километру аутопута од Београда ка Загребу, и десет километара од међународног аеродрома “Никола Тесла”.
    Општина има повољан географски и саобраћајни положај који је од битног значаја за њен развој.

    Одговори
  • tomislav

    poštovanje g puziću javi nam se potreban je 1 kompet knjiga crkve u brestaču veliki pozdrav prota tomislav kojić brestač.0643666143

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Пећинци

    Забележени су 1416. Забележени су у крушедолском поменику као Пејкинци и у фалсификованој повељи ман. Крушедола. 1702. и 1714. забележени су као насељени. 1733. имали су Пећинци заједно са Сибачем „60 глава доста добрих“. 1734. имали су 21 дом. 1736. имали су 23 породичне старешине са 20 ожењеннх, и два неожењена одрасла брата или сина. 1756. имали су 40, 1766. 52, а 1774. 72 дома. 1791. имали су 70 домова са 537 душа. Од 1774. до 1810. две су породице изумрле, а једна се отселила у Лединце. Од 1791. до 1810. населиле су се три породице из западних крајева. 1810. имали су 80 домова, а 1808. 772 душе.

    Потеси: Барице, Бостан, Проба, Алиција, Лопар, Будимлија, Камариште, Рупетине, Кнежевина, Орачко поље, Старо село, Дубоки вртлог, Просине, Зовинци.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top