Лучани и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 5

Општина Лучани:

Бели Камен, Вича, Властељице, Вучковица, Горачићи, Горња Краварица, Горњи Дубац, Граб, Губеревци, Гуча (варошица), Гуча (село), Дљин, Доња Краварица, Доњи Дубац, Дучаловићи, Ђераћ, Живица, Зеоке, Каона, Котража, Кривача, Крстац, Лис, Лисице, Лучани (варошица) (до 1979. године део јединственог насеља Лучани, којем је 1955. године припојено насеље Колонија Лучани), Лучани (село) (до 1979. године део јединственог насеља Лучани), Марковица, Милатовићи, Негришори, Пухово, Пшаник, Рогача, Ртари, Рти, Тијање и Турица.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Порекло становништва села Лисицe (по књизи Лисица), општина Лучани – Моравички округ. Из књиге Јована Ердељановића „Доње Драгачево“.

    Положај села.

    -Готово цело село је у страни према бјеличком пољу, које се шири са десне стране реке Бјелице, и када се гледа из поља, види се велики део села. Остатак села, који се не види, заклоњен је високим брдом Висијевцем (505 метара).
    Село је у целини просечено дубоким јаругама потока: Потајника, Даутовца и Кленовца. Постајник се у лисицама зове Кукића Поток, због Кукића Воде, која у њега силази.
    Сеоске куће су већином по косама између ових потока и по вишим странама њихових долина, али их има доста и по брдима: Бјеговини, Иванову Брду и Бошњаковини, а распрострле су се на север све до друма Чачак – Пожега па и даље на запад дуж поменутог друма. А на западном се крају село завршава повисоким венцем брда Златне (402 метра).
    Испред села управо од Висијевца до Златне простире се лепа, пошира равница са обе стране реке Бјелице, дуга 2 километра а широка на најширем месту један километар.

    Воде.

    Више ове равнице састају се три највећа лисичка потока; најпре Даутовац са Кленовцем, затим Кленовац са Потајником (Кукића Потоком), те граде један кратак поток Каловитњак, који се улива у Бјелицу. Ни Бјелица ни поменути потоци не наносе штете сеским кућама, али услед њиховог надолажења поменуто лисичко поље поред Бјелице бива сваке године цело поплављено. Иначе, кад год падне јача киша, одмах поље око Бјелице страда од поплава, јер ту Бјелица има врло плитко корито и лако се разлива.
    У лисицама се пије поглавито изворска вода. Најглавнији извори су: Кукића Чесма, Крловића и Злојевића Чесма и Горња и Доња Водица (чесме). Има и три копана бунара.
    У Иванову брду, између Даутовца и Кленовца има једна минерална вода, коју зову Сланушом. То је бистра, изворска вода, која избија у стублини. Судећи по укусу биће да је сумпоровита, јер удара на барут, када се пије. Околни становвници већ су навикли на њу и употребљавају је за пиће и за остале потребе.

    Земље и шуме.

    -Док је сеоска земља у брду неплодна – бјелуша, дотле је она у равни поред Бјелице врло плодна. Она је сва пренатрпана наносом и на њеном песковитом земљишту изврсно рађа кукуруз. Због тога је ова равница готово цела засејана кукурузом. Јужни део овог поља, испод Висијевца до потока зове се Ракосављево или Горње Поље; средњи део, ниже Кленовца – Доње Поље. Но ни овде нису само њиве и ливаде лисичке, него има и јабанаца; Дучаловчана и Дљинаца, који и иначе имају земље по атару Лисица. Ван свога атара Лисичани немају земље осим три-четири винограда у Паковраћу.
    Испаше је уопште мало. Заједничких пашњака, утрине, имају у заједничкој „селској“ шуми, које има нешто мало у планини Сјекири а остало је одмах преко Бјелице у тзв. Носовима и Баташи, где је шума заједничка са селом Крстацем. Иначе, има забрана а највећи су: Јасиковац и Висијевац на истоименим брдима а припада становницима засеока Висијевца (некада заједничка).

    Тип села.

    -Лисице се деле на четири засеока: Златну, Бошњаковину, Иваново Брдо и Висијевац. Ови засеоци представљају делове села, који су један другог понајвише издвојени потоцима: Кленовцем, Даутовцем и Кукића Потоком. Самим положајем села засеоци су распарчани на џемате. Како су многи џемати већ знатно порасли, почињу се и они истицати као самостални делови села а подела села на засеоке већ се и овде губи.
    Од свих засеока најзбијеније кућа има Златна а највише има распореда у џемату Јеремића и Жујића, јер су им куће поред пута; првих покрај и према друму а других поред сеоског пута.
    -Златна (28 кућа) је најсевернији заселак. У њој су џемати: Николићи, Петронијевићи, Спасојевићи, Стевановићи (Жујићи) и Јеремићи, све од самих породица истог презимена.
    -Бошњаковина (23 куће) је растављена од Златне Кленовцем. Џемати су: Домановићи у коме је само та породица и једна кућа Чворовића и Давидовићи у коме је осим њих и једна кућа Домановића. Џемат Давидовића зове се и Равни Гај по своме месту.
    -Иваново Брдо (11 кућа) је одвојено од Бошњаковине потоком Даутовцем. У овом засеоку је цео џемат Кукића, због чега се данас св чешће име засеока замењује именом џемата. Осим Кукића ту су и две куће Стевановића.
    -Висијевац (20 кућа) је преко Кукића Потока. У овом су засеоку су породице: Јоковићи и Крловићи. Јоковића има 17 кућа у три групе од којих највећа чини џемат. У овом засеоку је и кућа Мила Бјелопољца.
    У селу има 82 кућа.

    Име села и заселака.

    -За име Лисице не зна нико како је постало а знају поуздано да је врло старо и да је постојало пре досељавања данашњих становништва. Тим именом се звало село са леве стране Бјелице, данашњи Крстац, који је некада са садашњим Лисицама чинио једно село.
    Старији људи из овог краја ово село називају Лисица што је записано и у дипломи Проте Гучанина.
    Засеоци и џемати зову се по брдима или породицама. За име Златна причају једни, да је постало услед тога, што су се „ту негде вадила златна руда“ док други веле, да је првим досељеницима било на њој особито родило жито, те су они, позивајући друге да се настане код њих, хвалили како им је „жито родило као злато“.
    Висијевац је добио име од брда, које се висином збиља толико истиче изнад околине, да заслужује тај назив.

    Старине у селу.

    -У овом селу су најстарији остаци старине – хумке. Има их три на Златној близу друма од којих је једна знатно већа од остале две, два на брду Бошњаковини и три на венцу Бјеганова Брда.
    -Друга старина је Грчко Гробље на једном брдашцу више места где поток Кленовац силази у бјеличко поље. Заузима повелик простор и прекривено је плочама од пешчара и кречњака, неке су положене по земљи, друге су усправљене или накривљене. Осим плоча има и камења различитих облика.
    Ово Грчко Гробље народ доводи у везу са живљењем неких Грка, које су Срби протерали. Прича се да су Грци имали цркву на месту Црквине, које је близу садашње негришорске механе.
    -Постоји још једно старо гробље на Иванову Брду на коме је камење мање, простије и без икаквих знакова.

    Постанак села и порекло становништва.

    -Хумке, грчко гробље и остали трагови из старина знаци су врло давнашњих људских насеља на месту овог села. Успомене и приче народне показују, да је овде било насељеника и пре постанка данашњег села и да се село и много раније звало овим именом.
    Тако се прича да су врло давно на брду Бошњаковини живели неки Бошњаци, на Бјеговини неки Бјегован а на Иванову Брду – Иван иза којих је остало трагова, где се изоравају погорелотине од греда њихових кућа, које су су, како се прича, Турци попалили што мора да је било давно јер су први досељеници овде затекли густу шуму.
    У дипломи Проте Гучанина из 1811. године помиње се село Лисица. У списку од 1818. године Лисице имају 35 домова са 93 ‘арачке лица. Пошто је Крстац тада био заселак Лисица – поменуте бројке се односе на оба села.
    Данашњи становници у Лисицама сви су пореклом досељеници. Најстарије породице су:
    -Домановићи су пореклом од Сјенице. Њихови преци су се по свој прилици доселили у Лисице пред крај 18. века. Предак име је имао шест сестара, од којих једну искаше са себе сеиз неког Турчина. Не хотећи је дати, а да би избегли неприлике са Турчином, Домановићи се најпре одселе у Лопаш а одатле у љубићски срез. Касније се једни врате у Лисице а други остану. И данас Домановића има у Прислоници и Соколићима, у срезу љубићском и знају да су пореклом из Лисица. Да има је заједниичко порекло доказује да им је иста слава, Св. Врачеви.
    -Јоковићи су потомци старога Јока, њихова чукундеда, који се у време Првог устанка доселио од Никшића у Црној Гори. Причају да су му четири сина била годину дана са Карађорђем у рату. Када је Јоко дошао затекао је Домановиће у Лисицама. Јоко се двапут женио и друга му је жена довела у кући из Трнаве једно мушко дете. Јоко посини тог доводца, та се и он назове Јоковић, али задржи своју славу Никољдан, док остали Јоковићи славе Лучиндан.
    -Кукићи су од Петра Куке, који се доселио у време Карађорђева похода на Сјеницу из села Косатице код Нове Вароши. Зна се да је био мајстор, зидар и дрводеља, славе Ђурђевдан.
    -Крловићи су досељени такође из Косатице од Нове Вароши у исто време. Ових Крловића има у драгачевским селима; Крстацу и Лопашу, одсељених иу Лисица, славе Ђурђевдан.
    -Давидовићи су од деда Давида, чији су синови били Андрија и Младен. Давид се одселио из Шиповика (или Косатице) код код Нове Вароши. Неки тврде да су Кукићи и Давидовићи једног порекла. Како су можда и Давидовићи из Косатице а пошто им је иста слава Ђурђевдан, ово тврђење може бити истинито.
    -Јеремићи су од Јеремије, који се доселио од Сјенице. У једну кућу Јеремића призетио се неки Стеван Петровић, чија је старина од Новог Пазара, али му се родбина населила у ужичком селу Кремнима – и данас је има тамо – та једна кућа Јеремића се презива Стевановићи.
    -Жујићи или Стевановићи зову се по деди Стевану Жуји, који се доселио пре 80 и више година од Сјенице.
    Доцније су се досељене породице:
    -Спасојевићи, чији је дед Павле Манојловић, доселио се из села Сирогојна, срез златиборски.
    -Петронијевићи и Николићи (старо презиме Јотилићи) Ове су породице од двојица браће Петронија и Николе, који су пре скоро 60 година прешли из суседног Крстаца у Лисице. Они су старином из Пријепоља на Лиму. Ове се породице и данас укопавају у крстачком гробљу, што је још један доказ да су дошли из Крстаца.
    -Чворовићи су скорашњи досељеници из Коморана близу Сјенице.
    -Бјелопољац Миле доселио се пре 30 година као мајстор из Бијелог Поља.
    Ови подаци о пореклу данашњих становника села Лисица и народна предња о ранијем становништву и о његовиој судбини дају довољно разлога веровању, да је село Лисица била исте судбине као и суседни Негришори. И оно је можда упочетку 18. века остало пусто, па се тек доцније почело насељавати. Предања о Ивану, Бјеговану и Бошњацима доказују, како су била настална насеља у овом крају, а што у садашњем селу имамо само једну породицу из 18. века, то је знак, да се врло позно на овом месту засновало стално насеље. То није ни чудно; овуда је пролазио један од најглавнијих турских друмова Чачак – Пожега – Ужице и као свуда, тако се и овде српско становништво склањало даље од друма.
    Лисице су дакле порасле тек у 19. веку и то више досељавањем у времену од почетка па до средине 19. века (8 сада великих породица) него прираштајем ос старијег становништва.
    Сесока заветина је Бели четвртак. Лисице имају два гробља.

    Напомена: За многе продице се на каже коју славу славе.

  2. Порекло становништва села Властељице, општина Лучани – Моравички округ. Из књиге Косте Јовановића „Горње Драгачево“.

    Положај села.

    -Већи део села је на страни планине Јелице а мањи се налази на једном делу косе, која је између Бјелице и Горушице док се само три куће налазе са десне стране Властељичке Реке. У Властељицама је земљиште оштријег нагиба, нарочито у оном делу села које лежи на страни планине Јелице, потоцима и јаругама јако је издељено и распарчано у многе купе; а долине су дубоке, уске и имају стрме стране.
    Куће се налазе по странама потока и између јаруга, као и венцу косе. Оне не могу бити плављене али у горњем делу села – на страни планине Јелице – потоци и поточићи јако руше своје стране и залеђа и томе јако огољавају земљишта на окућницама.

    Воде.

    -Извора има доста и у селу се пије само изворска вода. Од извора најглавнији су: Вукова Вода, Породинац, Извор у Ивановој Страни, Ива вода у Просеначи и др.

    Земље и шуме.

    -Из показаног положаја села види се, да овде има мало погодне земље за обрађивање. Ораћа земља налази се око кућа и слабе је родности. Најбоље су њиве у доњем делу села а на највећој висини су оне које се на планини Јелици. Баште захватају мали део окућница али воде и утрина има доста. Ливаде су уопште добре и најбоље су у средини села – Росуље – где су потоцима добро натопљене.
    Шуме има довољно у овом селу. Заједничке – сеоске – шуме су: Средњак, Орлујак и Пауновица. Средњак је на Јелици и њима се обично служе породице које су у горњем делу села а Орлујак припада више породицама из доњег дела села. У овим шумама, као и на месту Арнаутов Гроб су сеоске утрине. У селу има и великих забрана који су својина појединаца. Све су шуме од листопадног дрвета.

    Тип села.
    -У Властељицама су куће без реда разбацане и знатно су удаљене једна од друге. Размаци између кућа изгледају већи пошто на двору и окућници има мало зграда. Највише кућа има на страни планине Јелице, између извора потока Вучице и Властељичке Реке а мање их је у доњем делу села; у средини сеоског атара нема ни једне куће.
    Село се дели на џемате. На страни планине Јелице џемати се ређају један до другога и размаци између њих и њихових кућа су готово подједнаки, те тако и не пада у очи издвојеност џемата док су у доњем делу села џемати више издојени.
    На страни планине Јелице су ови џемати:
    -Биорци је најсевернији џемат и у њему су: Биорци, Бежанићи, Велимировићи и Томићи.
    -Терзића џемат је до Биорског џемата у коме су: Терзићи, Јанковићи и Марковићи.
    -Станишића џемат се налази између Терзића џемата и потока Точкова.
    -Кнежевићи су најјужнији џемат и налази се између Точкова и Павловића Потока. Осим Кнежевића овде су настањени Радићевићи и Урош Оцокољић, свештеник.
    У доњем деслу села има четири џемата:
    -Сарића џемат је са десне стране Властељичке Реке.
    -Рудински џемат се налази према Сарићима и са леве стране Властељичке Реке, у њму су: Рудинци и Станишићи.
    -Лазовића џемат у коме су осим Лазовића живе и Драгићевићи.
    -Бабића џемат се налази поред пута Каона – Гуча.
    У Властељицама има 60 кућа.
    Задруге су мале, највећа је Алексе Терзића и којој има 19 укућана.

    Име селу.

    У народу постоји прича о постанку и имену села. Ево како је ту причу забележио М. Милићевић:
    Када је Сибињанин Јанко пропао са војском на Косову и отуда се вратио сам-самцит, преко планина и врлети, дође он у данашње село Властељицу једноме човеку на конак. То је било уочи Св. Врачева, кој падају 1. новембра (по старом календару). Домаћин је био свечар, Јанка он прими као путника како је најбоље могао не знајући ни ко је ни шта је. За вечером дође време и здравицама. Између многих других гости напију и за здравље војовди Сибињанин Јанку, где је да је – нека му Бог помогне да сатре силу Турску!
    То је Јанко слушао и гледао али се није хтео казати. Идућег дана крене да иде; домаћин га поведе, да га као човека који не познаје терен упути. На растанку Јанко се каже ко је и шта је било са његовом војском.
    -Него хвала на дочеку, рече он домаћину – и да Бог да ти се власт никад не укратила, него да си богат и властан до века.
    Тај се човек прозове после Властељица, али како су за Турака из те породице бивали кнезови, фамилија се доцније прозове Кнежевићи а име Властељице остане селу и до данас.

    Старине у селу.

    -Осим једне стене, коју зову Градина и о којој мештани ништа не знају у овом селу више нема ништа од старина.

    Постанак села и порекло становништва.

    У овом селу су најстарије породице:
    -Кнежевићи, Станишићи, Лазовићи, Терзићи и Марковићи, сви славе Св. Врачеве и:
    -Велимировићи, славе Ђурђевдан.
    Све су ове породице старе и не зна се када су и одакле досељене. Они су староседеоци и спадају у најстарије породице у Драгачеву. Сељаци веле, да су све породице, осим Велимировића, једног порекла о чему нас уверава и заједничка слава. Да ли су те породице раније имале исто презиме – о том нико не зна ништа да каже док се из приче о постанку имена села види како су Кнежевићи то (през)име добили. Старији људи причају да је је име Кнежевића прво постало а тек касније по именинима или занимању појединаца из те продице постала презимена осталих поменутих породица.
    -Бабићи су се доселили пред Карађорђев устанак, који су једна породица са Бабићима из Милатовића, чији се прадед доселио из Равне Горе у Старом Влаху, славе Никољдан.
    За време Карађорђа доселили су се:
    -Биорци, славе Јеремијевдан. Доселили су се из покрајине Бихора у Старој Србији.
    -Бежанићи су се такође доселили из Бихора, славе Ђурђевдан.
    После Карађорђа доселили су се:
    -Рудинци су се доселили из Рудина – Студенички срез пре 80 година, славе Аранђеловдан.
    -Сарићи су дошли из Горњег Дупца у Драгачеву пре 60 година, славе Никољдан.
    -Јанковићи, дед им дошао жени у кућу Терзића из Горњег Дупца пре 60 година, славе Митровдан.
    -Томић (Москов) је дошао из Милатовића пре 20 година, слави Никољдан.
    -Драгићевићи су се доселили из Горњег Дупца, славе Никољдан.
    -Радичевићи су се доселили из Каоне у Драгачеву, славе Ђурђевдан.
    -Оцокољић Урош, свештеник слави Св. Василија. Дошао пре 6 година на парохију из Петњице, срез трнавски. Он је од Оцокоља из Лисе у Драгачеву, а његови преци су се доселили из Херцеговине.
    За време пописа из 1818. године ово село је имало 15 домова а тај број се до данас повећао за четири пута. Ов увећање долази скоро искључиво на прираштај, јер на досељење породице после овог пописа долази једна четвртина од данашњих кућа.
    Како су куће старих породица налазе на страни планине Јелице, то је и јасно, да је тада само овај део села био насељен. Доњи део села се касније насељава, у њему су ново досељене породице или неке куће од старих породица, као Станишићи који су скоро сишли у поље.
    Велики број старих породица, за које се сигурно зна, да су за време пописа биле у селу показује да су Властељице морале и раније постојати. Ако је веровати причи, у којој је описан настанак имена селу, онда би се могло узети, да су Властељице, па и да су се другачије звале, постојале још у 15. веку. На ранији постанак села указује и његово име, које је постало од речи „властелин“ (властела) о које је некада у српском народу имало извесно значење, на крају на велику старост села указује и то, што се у њему не зна за какве остатке из старине.
    Према свему може се рећи да су Властељице старије село и спадају у најстарија села у овој области и није искључена могућност, да је и пре постанка данашњег села ту било насеље.
    Село има обетину-преславу-заветину, први дан Св. Тројице.

  3. Порекло становништва села Горњи и Доњи Дубац, општина Лучани – Моравички округ. Из књиге Косте Јовановић „Горње Драгачево“.

    Положај села.

    -И Горњи и Доњи Дубац су планинска села. Они су на косама, које од Борове Стране одвајају које висином надмашују све остале области. По косама се налазе многа брда и врхови, који имају највеће висине, од којих су највиши Бубањ – 792 м; Никшића Главица – 794; Караџића Брдо – 798; Лесна – 809; Чукара – 856; Завршје – 873; Мустачевац – 948; Дубока Превоја – 997; Стрмац – 1000 и Рудине – 1034.
    Између коса, као бочним долинама и дубодолинама теку реке и потоци. Највећа је Бјелица, али су знатне величине и Петковица, Бојеновац, Милића и Никши Боровњак и Стењевац.
    Куће су по теменима и странама брда и венцима коса, те не могу бити плављене рекама и потоцима.
    Доњи Дубац је по своме атару после Виче највеће а Горњи Дубац је средње село у овој области, али је до пре три године Горњи Дубац имао већи атар, и био је највеће село у целом Драгачеву, јер су њему припадали засеоци Пролупљеница и Толишница, који тада образоваше засебно село Толишницу. Данас се Горњи Дубац простире са обе стране највишег тока Бјелице, између пута који води на Чемерно и новог пута Ивањица – Краљево. Западно од њега Доњи Дубац, коме су између планина Стрмац, Брдо, Завршеје, поток Стењевац и река Бјелица.

    Воде.

    -У оба села се пије само изворска вода. У Горњем Дупцу најјачи извори су: Џаријева Вода, Студена Вода, Драгићевска Чесма, Вукељицна Вода, Тресова и Умноточи Чесма.
    У Доњем Дупцу су извори: Рудића Вода, Чесма у Валовљу, Извор у Врелој Страни, Чесма у Жарковини и Извор у Пољанама.

    Земље и шуме.

    -И поред тога што су атари у оба села велики, ипак у њима у њима има мало земље за обрађивање, чему је узрок високо положај села и слаба родност и неугодност земље за рад. Зато је у оба села мали део окућнице под њивом, на којој се налазе проређени и закржљали кукуруз или други усеви. Због тога је доста сељака купило земљу у Морави, у околини Краљева, а особито у селима Мрсаћу, Адранима и Мусиној Реци, са који се добија неопходно жито за исхрану.
    И баште захватају мали део окућнице. Док су њиве и шљиваци мали и слаби, пашњаци су бољи и захватају велике делове сеоског атара. Доста је зземљиште под пространим ливадама и утринама, где пасе знатан број сеоске стоке, која даје средства за живот становништву оба села.
    Шума има много у оба села. Стране долина и дубодолина као многа брда и планине су под добром и густом гором, у којима сељаци поред сече дрва за огрев и грађу напасају и стоку. Шуме су приватна и заједничка својина. Приватно су шуме мање, али има их које захватају велике просторе, као Самарина и Гај. Ипак су заједнице пространије и доста их има у оба села. Заједнице су: општинска, сеоска и џематска а у Горњем Дупцу и државна. Државне су заједнице Борова Страна и шума Мрчајевац а општинска шума Самарина (већи део). У Горњем Дупцу је сеоска шума у Боровој Страни а у Доњем су то Ров и Бранова Трпеза, које су пре 20 година биле заједнице џемата Милића. Џематске заједнице у Горњем Дупцу су: Речица, Мачји До, Стрмац (један део), Јељак, Код Барица и Зелени Вир.

    Тип села.

    -Оба села су разбијеног типа, али немају једнаку поделу. До се Доњи Дубац дели само у џемате, који су довољно издвојени и обично се састоје из једне породице, Горњи Дубац је подељен на засеоке, у којима су се породице јаче измешале. Засеоци се деле у џемате.
    У Горњем Дупцу су засеоци:
    -Ливаде је са обе стране реке Петковице са џематима Маринковићи, Лазовићи и Драгићевићи.
    -Круг Села се налази јужно од засеока Ливаде и простире са са обе стране Бјелице у коме су џемати Драгићевићи, Пантелићи, Сретеновићи и Милинковићи.
    И издвојени џемати су;
    -Стевановићи су више општинске суднице;
    -Гиловићи је под брдом Рудинама и;
    -Змајевац је јужно од Стрмца.
    У Белану је издвојена једна кућа Јовановића а под Самарином кућа Раденковића.
    У Горњем Дупцу има свега 78 кућа.
    У Доњем Дупцу су ови џемати:
    -Воиновића, који се налази између брда Веловља, Лесне и Јавора и реке Бјелице.
    -Тадићи (Јузовићи) су са обе стране доњег тока потока Боровњака.
    -Басаре су између Тадића и брда Бубња.
    -Караџићи су највећи џемат и они су око Караџића Брда.
    -Никшићи су испод Никшића главице.
    -Милићи су са обе стране доњег тока Милића Реке.
    -Велисављевићи се налазе на средини косе, која је између Бојенице и Милића Реке.
    -Котури су више Велисављевића.
    -Живковићи су око извора Милића Реке
    -Богићевићи су поред потока Боровњака.
    У Доњем Дупцу има 97 кућа.
    Задруга са већим бројем укућана има мало у оба села. У Горњем Дупцу највећа је задруга Добросава Стевановића са 21 чланом а у Доњем Дупцу је кућа Јовића Караџића са 20 чланова.

    Име села и џемата.

    -Зна се да су села Горњи и Доњи Дубац и Толишница чинили једно село – Дубац. Доцније се ово село поделило на Горњи и Доњи Дубац, које су називе добили према току реке и разлике висинског положаја; а од Горњег Дупца су се пре три године одвојили његови засеоци Толишница и Пролупљеница и образовали засебно село Толишницу. Име Дубац веле, да је постало по дубовом дрвету, којега је овде имало доста.
    Заселак Лиаде добио је име по ливадама које су некада постојале на овом месту.
    Име Круг Села дошло је по положају кућа, које су се прво саградиле.
    -Џемат Змајевац је добио име по потоку Змајевцу.

    Старине у селу.

    -У Горњем Дупцу између џемата Гиловића и Стевановића има место Селиште, за које сељаци не знају ништа рећи.
    -Код Стевановића кућа има Грчко Гробље. Ту има више великих плоча на којима нема никаквих натписа и резотина.
    -У Доњем Дупцу, где је данас капела од брвана и шашоваца налази се темељ старе цркве. Причају да је давно на том месту била црква од саме лучевине, која је изгорела непажњом сељака. Одмах поред капеле и данашњег гробља налази се растурено камење од турског гробља у које су некада, прича се, покопани цели турски сватови, који су изгинули од српских сватова, када су се овде сусрели и позавађали.

    Постанак села и порекло становништва.

    Сељаци веле да су у Горњем и Доњем Дупцу најстарије породице:
    -Ђуђе (Стевановићи, Гиловћи, Пантелићи, Сретеновићи, Сарићи, Мијајловићи и Лазовићи) су ово име добили по имену свог претка – Ђуђе и овде су још „од Косова“, славе Никољдан.
    -Караџићи су овде „од Косова“ и прича се да је неки њихов предак – поп Захарије – војевао са Маџарима против Турака, не каже се коју славу славе.
    -Породице за које се не зна порекло су:
    -Војиновићи и Марковићима, славе Никољдан.
    Старе породице су и:
    -Богићевићи, славе Ђурђиц.
    -Никшићи, славе Аранђеловдан.
    -Живковићи, славе Никољдан.
    -Тадићи (Јузовићи), славе Никољдан. За Тадиће се само прича да су постали од некаквог Турчина Јусува, који се покрстио и узео девојку од Војиновића, чију је славу примио.
    У 18. веку доселили су се.
    -Драгићевићи су се доселили из Рожаја у Старој Србији пре 200 година, славе Никољдан.
    -Милинковићи су се доселили из Рудина – студенички срез – пре 170 година, славе Аранђеловдан.
    -Дукићи су се доселили од Сјенице пре 130 година, славе Аранђеловдан.
    -Милићи су се доселили из Коритника у Старом Влаху пре 130 година, славе Алимпијевдан.
    -Велисављевићи су такође из Коритника одакле су дошли пре 130 година, славе Аранђеловдан.
    -Котури су из Брнића – срез студенички – доселили су се пре 120 година, славе Лазаревдан.
    -Басаре су се доселиле пре 120 година из Шљивића – моравички срез – славе Ђурђиц.
    -Радовићи су из Грахова у Црној Гори и доселили су се пре 120 година, славе Митровдан.
    -Маринковићи су досељени из Љепојевића – околина Нове Вароши – пре 120 година, славе Лучиндан.
    -Мисићи, прадед је дошао из Принчева Брда – моравички срез – славе Аранђеловдан.
    -Мутавџићи, прадед дошао из Маглича – жички срез – славе Лучиндан.
    За време Карађорђа доселили су се:
    -Јовановићи, дед се доселио из Вучака – моравички срез – славе Никољдан. Неколико кућа од ове породице има у суседном селу Толишници.
    -Раденковићи, прадед је дошао из Вучака, славе Никољдан.
    После Карађорђа дошли су:
    -Домановићи, отац дошао из Вучака пре 60 година, славе Ђурђиц.
    -Пантелић (у Доњем Дупцу) је од Пантелића у Горњем Дупцу и доселио се пре 30 година.
    -Саватић је дошао жени у кућу (припуз) из Виче (Драгачево) пре 10 година, слави Лучиндан.
    -Луковић је дошао из Бједине Вароши – моравички срез – пре 10 година, слави Никољдан.
    Напред поменуто, да су оба села чинили једно село – Дубац. Из статистике пописа становника у Србији види се, да су Горњи и Доњи Дубац постојали већ 1866. године и тада је Горњи Дубац имао 80 а Доњи Дубац 65 кућа.
    У списковима пописа 1818. и 1822. године не постоје села Горњи и Доњи Дубац, него само село Дубац који је у првом попису имао 50 а у другом 65 домова. Према овоме подела села Дубац на Горњи и Доњи извршена је између 1822. и 1866. године. Када је баш ова подела извршена на може се са сигурношћу рећи, јер за то нема никаквих писаних трагова. Село Дубац је и пре ових пописа постојало, јер на аустријској карти од 1737. године забележен је поред Каоне и Дубац (Duwaz) из чега се види, да је ово село постојало почетком 18. века а могуће је и у 17. веку. Ранијих писаних доказа о овом селу нема.
    На ранији постанак ових села указује и порекло њихових становника. Од 24 породице оба села, само се 5 доселило у 19. веку а остале у 18. веку а како је од ових породица њих 8 староседеоци, то се може закључити да су ова села била насељена у 17. а можда и ранијим вековима, а опште досељавање завршило се крајем 18. века и села су даље расла само прираштајем, јер поменутих 5 породица, које су досељене у 19. веку имају незнатан број кућа, свега 5, што чини 1/35 од укупног боја кућа уоба села.
    Најпосле, темељ старе цркве, предање о лучевој цркви и турском гробљу потврђују велику старост ових села, која су, могуће је, најстарија у овој области.
    Селиште и Грчко гробље, о којима не зна нико ништа да каже, указије да је и пре данашњег села овде било насеља, на чијем се месту заснивало село Дубац, од кога су постала данашња три села, Горњи Дубац, Доњи Дубац и Толишница.
    Обетина-преслава-заветина је у оба села Спасовдан.

  4. Порекло становништва Бели Камен (по књизи Бијели Камен), општина Лучани – Моравички округ. Према књизи Косте Јовановића „Горње Драгачево“.

    Положај села.

    Бели Камен се простире по завршном делу дугачке Чемернове косе, која одваја Бјелицу од Моравица и малом делу косе која се налази између Вучковичко-Котрашке Реке и Кривачице. Земљиште је у Белом Камену блаже но у Вучковици, мада нека брда и врхови имају знатну висину.
    Највиша места су „планина“ Кулаја (850 м), Крт (721), Клепетало (708), Матник (660) и Тисоња (606). Сеоске куће су по странама коса и брда а неколико их има у долини Вучковичко-Котрашке Реке, која је у овом делу села знатно проширена.

    Воде.

    Осим Вучковићко-Котрашке Реке кроз село протичу многи потоци, међу којима су највећи: Матнички са Шијачким и Бели Поток. Сви су потоци богати водом а некада јако и нагло надођу, те при својим ушћима наносе штете њивама и ливадама, које су у долини поред Вучковичко-Котрашке Реке.
    Изворске воде има доста у селу. Најјачи извори су: Студенац, Код Глога, Камена Чесма, Филиповића Врело и Николића Вода.

    Земље и шуме.

    -Земља за обрађивање је једва добра и највише је има око кућа. Доста њива има на брду Клашници, али је има доста у пољу-долини поред Вучковичко-Котрашке Реке, као и на местима: Голубовој Ливади, Лугу, Странама, Барама, Матнику и др. На највећој су висини њиве које су на Братуњском Брду и Горунцу и на њима се сеје овас. И у овом селу има сељака који имају њиве поред Мораве.
    Воћарство је добро заступљено и баште заузимају веће просторе.
    Ливаде и утрине заузимају доста простора сеоског атара те се може држати и гајити доста стоке.
    Шуме у селу а нарочито око села има доста. Мање су шуме приватна својина а заједничка – општинска и сеоска – јесте велика шума Кулаја.

    Тип села.

    Бели Камне је село разбијеног типа и куће су растурене скоро по целом сеоском атару. Између кућа исте породице је размак од 50 до 300 метара а џемати, на које је село подељено, међусобно су удаљени од 0,5 до 2 км.
    Са леве стране Вучковичко-Котрашке реке су џемати:
    -Пауновићи, који се налази између Матничког Потока и брда Матника.
    -Николића џемат је са леве стране Матничког и Шијачког Потока.
    -Велики џемат Пртењаци се налази западно од џемата Николића.
    -Плазине су између Бијелог и Трлинског Потока.
    -Милетићи су испод Плазине и ближе Вучковичко-Котрашкој реци.
    -Вујичићи су са леве стране Матничког Потока и испод Николића.
    Са десне стране Вучковичко-Котрашке Реке су џемати:
    -Дмитрићи се налазе према ушћу Матничког Потока.
    -Пузе су испод брда Горунца.
    У поменутим џематиме живе по неколико фамилија различитих презимена.
    Најпосле су у атару овог села 5-6 кућа Мијатовићи, Печеровићи као и механа Алексе Милисављевића, које се налазе поред или у близини пута Ивањица-Чачак а са десне стране потока Добрица и која је са Котрашком црквом, школом, судницом, механом и неким кућама чине зачетак друмског насеља или „варошице“.
    У селу има 100 кућа.
    Задруга у Белом Камену има мало и са малим бројем укућана.

    Име селу и џематима.

    Прича се да је село добило ме по једној белој, кречњачкој стени, која се налази на коси што дели Котрашко-Вучковичку Реку од Моравице а иначе је земљиште на овој страни од аргилошиста и других филитних стена, које су црње-тамније боје.
    Џемат Пртењаци су добили име по главној породици, која не названа по томе што су име се деца пртила, да носе велике терете.
    Пузе су добиле име по неком претку који је био припуз. По некој другој причи џемат је добио име по томе што се неки сељак успузао уз високо дрво да би спахији дохватио нешто.

    Старине у селу.

    -У џемату Пртењацима има место Црквина и, прича се, да је ту некада била црква. Веле да је у близини тога било и Маџарско Гробље, али од њега нема никаквих остатака.

    Постанак села и порекло становништва.

    У Белом Камену су најстарије породице:
    -Марковићи, славе Јовањдан. Они су староседеоци и не зна се одакле су и када досељени.
    -Филиповићи, Николићи, Лазаревићи, Дмитрићи и Доловићи (зову их Пузе) су истог порекла и прича се да им је предак дошао из Требиња пре 300 и више година. Такође се прича са овом породицом једног порекла и:
    -Вујичићи, Пауновићи, Петронијевићи, Ристивојевићи, Велисављевићи, Живанићи, Јешићи, Радивојевићи и Маринковићи. Све поменуте породице славе Ђурђиц.
    У 18. веку доселили су се:
    -Лукићи (Гуливране), славе Аранђеловдан. Они су се доселили од Сјенице пре 200 година.
    -Плазине су пореклом из Старе Србије а у Бели Камен су дошли из Губеревца, где је данас ова породица једна од најјачих у овој области, славе Никољдан.
    За време Карађорђа доселили су се:
    -Радосављевићи, славе Јовањдан.
    -Сеничани славе Ђурђиц.
    -Пртењаци (Бојовићи, Мијајловићи и др), славе Ђурђевдан. Све су ове породице досељене од Сјенице.
    -Бујоши, славе Никољдан. Они су старином из Трудова код Јавора а у Бели Камен су дошли из Рашчића код Ивањице где имају своје рођаке. Прича се да Бујоша има у Бресници (љубићки срез), који се тамо зову Сокићи*.
    *Сокићи (Милићи) су дошли из Рашчића код Ивањице, славе Никољдан (Радомир Илић „О љубићским селима“).
    После Карађорђа доселили су се:
    -Милетићи су из Тисовице код Сјенице 1820. године, славе Ђурђиц.
    -Нешовићи су дошли од Сјенице 1840. године, славе Јовањдан.
    -Јовичићи су се доселили из Тисовице пре 1840. године, славе Савиндан.
    -Басарићи су се доселили из Тисовице пре 35 година, славе Ђурђиц.
    -Стијовићи су дошли „од Голије“ пре 30 година, славе Александријевдан (30. августа по старом календару).
    -Милисављевић (Алекса) је дошао из Мрсаћа код Краљева после српско-турског рата и до пре две године је држао механу у Котражи а данас поседује кафану и дућан у атару села Белог Камена.
    -Милетићи су од Милетића из Вучковице.
    У општем делу је показано да је Бели Камен постао после 1827. године а до тада је био заселак Котраже** и Вучковице.
    Када је Бели Камен заснован није могуће тачно утврдити, али гледајући на порекло његових становника, може се закључити, да је постојао у 18. и 17. веку а могуће је и раније. На старији постанак указују и старине: Црквина и Маџарско Гробље, које су остаци ранијих времена а могуће из из доба када данашњих породица није било у овом селу.
    **Да је Бели Камен, и док је био заселак Котраже, имао исто име указује и име Вуја Белокаменица, који је у свом селу Котражи потукао неке турке 1815. године, пише М. Милићевић у „Кнежевини Србији“.
    Сеоска обетина-преслава-заветина је Недеља Слепога, пета недеља после Васкрса.

  5. Порекло становништва села Вича, општина Лучани – Моравички округ. Према књизи Косте Јовановића „Горње Драгачево“.

    Положај села.

    -Вича је највеће село у Горњем Драгачеву. Земљиште овога села је избраздано дубоким и широким долинама Бјелице и њезиних притока, између којих се налазе плећате и нешто заравњене косе, које су такође многим потоцима издељене у мање косе и косанице; а по косама се уздижу брда и врхови, од којих су највећи: Крстац (571 м), Рељевац (606), Округлица (641), Главоњско Брдо (670), Отавно Брдо (711) и Вис (789).

    Воде.

    -Текући средином села, Бјелица прима са десне стране реку Горушицу, у коју се пак са десне стране уливају: Нешовића, Ранковића, Бешевића и Вујичића Поток као и погранична Вујиновића Река. Са леве стране у Бјелицу утичу: Стењевачки Поток, Мала (Вичка и Главоњска) Река. Кроз југозападни део села тече река Кривачица као и њезине саставнице Булијска и Бријештанска Река. Осим ових има још много потока и поточића, који утичу у Бјелицу и њезине притоке али су оне незнатне величине и немају посебних имена.
    Бјелица и Горушица често нагло надођу, те плаве поље поред себе. Сеоскии кућама не наносе никакве штете, јер осим школе, суднице, механе и ковачнице у пољу нема других кућа.
    Извора има много, међу којима су најглавнији: Добра Вода, Грабовац, Варјасевац, Мирковића Вода, Слана Вода, Слана Бара, Водица, Вело, Извор и Студенац.

    Земље и шуме.

    -Земље за орање има много око кућа, али је доста боља у пољу поред река: Бјелице, Горушице и Мале Реке. Поједина места на којима су њиве називају се: Глигоруша, Спахина Њива, Добраја, Врело, Шопот, Врбет, Грабовац, Дуга Њива, Салаштина, Рановина, Смудинога, Кључ, Баре и Топлик. На овим местима се обично сеје кукуруз и нешто пшенице, а на њивама које су на великој висини – Отавно Брдо – сеје се овас. У селу има много сељака који имају њива (и винограда) у околини Чачка.
    Воћарство је добро заступљено и баште захватају велики део окућнице, где поред шљива има доста ораха и јабука.
    Добрих ливада и пашњака има много у овом селу, те сељаци држе доста стоке.
    Вича је богата шумом. По целом селу су шуме од којих неке захватају велике просторе. Шума је заједничка и приватна својина. Заједничке шуме су: општинска, сеоска и неке припадају појединим џематима. Општинска шума је Стењевац, која захвата преко 100 хектара. Поред општинске налази се сеоска шума. Џематске шуме су: Велико и Мало Осоје, које припадају Главоњском и Рељевачком џемату а шума Мали Клик припада Гајима, Андрића и Ракића џематима. Шума је од листопадног дрвета.

    Тип села.

    -Вича је село разбијеног типа, јер се куће налазе по целом селу. Село је подељено у џемате или засеоке, јер се називи засеок и џемат јако мешају; а уза село има прави велики заселак Бријест. Џемата има шест:
    -Главоњски је са леве стране и са обе стране Мале Вичке или Главоњске Реке;
    -Гаји су јужно од Андрића џемата са обе стране Бјелице или између Бјелице и Горушице;
    -Ракићи су са десне стране Бјелице, Горушице и Нешовића потока који се са севера граничи са селом Живицом. У овом џемату су школа и ковачница, које су у пољу поред Бјелице и Горушице.
    -Андрићи се налазе између Горушице, Нешовића Потока, Вујичића Потока и џемата Равногорца.
    -Равногорци је најсевернији џемат.
    -Рељевац је са леве стране Бјелице и Мале Реке.
    -Бријест, заселак, захвата југозападни крај сеоског атара. Он је од села одвојен брдима: Рељевцем, Округлицом, Главоњским Брдом и Висом, која се налазе на коси између Кривачице и Мале Реке. Бријест се дели на два дела:
    -Горњи Бријест, које је са обе стране горњег тока Бријештанске Реке и;
    -Доњи Бријест је са обе стране Кривачице, Булијске Реке и Бријештанске Реке.
    Сви џемати као и Горњи и Доњи Бријест захватају велике просторе и обично су раздвојени рекама, косама и брдима. Они се састоје од више породица, које су доста измешане а неке растурене у два или више џемата. Куће су у џематима различито размакнуте и имају велике окућнице, али су у џемату Гајима куће веома близу једна другој, барем у овом његовом делу који је између Бјелице и Горушице, те доста кућа од окућнице имају само двор.
    У сели има око 200 кућа.
    Задруга у Вичи има доста. Велика су задруге Велимира Бабића и Вељка Главоње у којима има по 27 укућана. Највећа задруга је Јеврема Стојковића у којој има 38 укућана.

    Колибе.

    -У Вичи има 3-4 колибе код којих се лети држи стока. Оне се налазе у Горушици и другим местима сеоског атара.

    Име селу и засеоцима-џематима.

    -У селу нема приче којом би се објаснило његово име а које је свакојако и није српског порекла.
    Заселак Бријест и џемати Гаји и Равногорци су добили називе по дрвету бресту, гају и гори. Рељевац је добио име по брду на коме се налази а Главоњски џемат по презимену породице Главоње. Џемати Андрића и Ракића су добили имена по именима предака ових породица.

    Старине у селу.

    -У Вичи има доста остатака из старине више него у другим селима Горњег Драгачева.
    -У Доњем Бријесту, са десне стране Бријештанске Реке постоји велики кречњачки крш, који зову Градина. На овоме кршу се виде остаци од старих зидина и прича се да је ту био град, који је зидала Проклета Јерина.
    -На брду Рељевцу био је, веле, град чувеног српског јунака Реље од Пазара.
    -У џемату Гајима више суднице и механе постоји Маџарско Гробље а у џематима Ракића и Гајима, као и Доњем Бријесту постоји по једно старо гробље. На овим гробљима се налазе високе плоче или комади споменика али на њима нема никаквих знакова или натписа.
    -Међу Главоњским кућама има место Црквиштина. Прича се да је ту некада некада била црква и осим великог камена од Часне Трпезе нема других остатака.

    Постанак села и порекло становништва.

    У Вичи су најстарије породице:
    -Маричићи, славе Петровдан.
    -Пајићи, славе Никољдан.
    -Стевановићи (Зипаре), славе Никољдан.
    -Јаћимовићи, славе Томиндан.
    -Марковићи, славе Аранђеловдан.
    -Шишковићи (Јовановићи), славе Никољдан.
    -Лазовићи, славе Ђурђевдан.
    -Вуксановићи, славе Ђурђевдан.
    Све ове породице су староседеоци, јер се не зна да су досељене. За Маричића и Пајиће веле да спадају у најстарије породице Горњег Драгачева. Један од предака Јаћимовића је био Карађорђев буљубаша. Од Пајића има одсељеника у Врдилима (жички срез) и у неком селу код Београда а од Стевановића у Кукићима – трнавски срез.
    Од досељених породица најстарије су:
    -Кијевци (Нешовићи, Ранковићи, Милетићи, Милинковићи, Обрадовићи, Ковачевићи, Милекићи, Луковићи, Грујићи, Бабићи и Пантовићи), славе Св. Василија – Нова Година. Ова породица се доселила из Којаваца у Старој Србији пре 200 и више година. Доселила се четири брата, од којих се један некуд одселио, други није имао порода а од остале двојице, Андрије и Раке, постале су горе побројане породице, које чине једну од највећих породица у Горњем Драгачеву. Предак Ранковића, неки Бего, војевао је код Карађорђа. Од ових породица има одсељеника у околним и даљим селима као Ковачевићи у Горачићима (Драгачево) и Бањици (трнавски срез), Милинковићи у Губеревцима (Драгачево) и Нешовићи у Заблаћу (трнавски срез),
    У 18. веку доселили су се.
    -Главоње, Милисављевићи и Јеремићи, славе Никољдан. Они су једна породица и досељени су из Старе Србије. Доселило се шест браће Баковића и пошто су тамо убили спахију, те да им се не би ушло у траг, променили су презиме у Главоње. Презимена Милисављевићи и Јеремићи су постали касније по именима предака из те породице. Када су се доселили у Вичу, прво су се населили на месту Слано Поље, са десне стране Горушице, па су доцније прешли на место Кућиште, где и данас станују. Од ове породице име одсељених у Водњу, смедеревски округ.
    -Мирковићи не знају одакле су се доселили, славе Ђурђевдан.
    -Ћировићи не знају одакле су се доселили, славе Никољдан.
    -Гуговићи (Илићи) је дед, човек од 70 година је дошао из Сјенице, славе Томиндан.
    За Карађорђа су се доселили:
    -Сретеновићи, славе Јовањдан. Они су једна породица се Сретеновићима из Ртију, одакле су се доселили. Од ове породице има одсељеника у Јежевици, трнавски срез.
    -Герзићи су једна породица са Ђекићима у Ртију, одакле су се овде доселили, славе Лучиндан.
    -Којовићи су се доселили од Сјенице, славе Никољдан.
    -Пупавице (Радовановићи, Рановићи, Мијатовићи и Столовићи), славе Петровдан. Доселили су се из Старе Србије.
    -Ђокановићи су се доселили из Старе Србије, славе Ђурђевдан.
    -Зарићи и Стојковићи су једна породица и доселили су се из Рокаца, моравички срез, славе Никољдан.
    -Ивановићи и Трифуновићи су такође једна породица и досељени су из Старе Србије, славе Стевањдан.
    -Радоњићи и Радовићи су једна породица и доселили су се од Сјенице, славе Ђурђевдан.
    -Констатиновићи су се доселили из Лопижа код Сјенице. Доселио их старац поп Лазо са сином попом Василијем. Василијев син је био поп Илија, његов син поп Василије а од овога поп Чедо, који је умро 1904. године. Славе Св. Василије. Пре 50 година један од ове породице одселио се у Рогачу (Драгачево). Брат и син попа Чеде су учитељи у Чачку и Гучи.
    -Раковићи су досељени од Сјенице, славе Никољдан.
    -Сладовнице су такође досељени од Сјенице, славе Ђурђевдан.
    -Гавриловићи (Шијаковићи) слави Аранђеловдан и не знају одакле су се доселили.
    После Карађорђа доселили су се:
    -Пејовићи су дошли од Сјенице, славе Аранђеловдан.
    -Булији се дед доселио из Пшаника у Драгачеву пре 70 година, слави Аранђеловдан.
    -Ђорђевићи (Смукарићи) су се доселили пре 50 година из Радаљева – моравички срез, славе Никољдан.
    -Михаиловићи, отац се доселио из Криваче у Драгачеву, славе Јовањдан.
    -Бешевићи су се доселили пре 50 година из Бједине Вароши, моравички срез, славе Аранђеловдан.
    -Лончаревићи су дошли из Горачића пре 40 година, славе Ђурђиц.
    -Парезановићи су дошли однекуда из моравичког среза пре 35 година, славе Митровдан.
    -Петровић је дошао као припуз из Радаљева пре 30 година, слави Никољдан.
    -Радовић (Вукашин) је дошао као припуз из Каоне у Драгачеву, после српско-турског рата. Он прича да му је био дед Карађорђев војвода Милић Радовић, слави Св. Врачеве.
    -Розгић је дошао однекуд из моравичког среза, слави Лучиндан.
    -Шљивић је дошао као припуз из Шљивића у моравичком срезу, не каже се који славу слави.
    -Борисављевић је припуз из неког студеничког села, слави Стевањдан.
    -Тодоровић је од Булија из Пшчаника, славе Аранђеловдан.
    -Јанковић је припуз из Котраже, слави Ђурђиц.
    -Павловић је припуз из живице, слави Никољдан.
    По данашњим именом ово село је први пут забележено у списковима 1818. године када је имало 50 домова. Ипак ово село је морало и раније постојати. Пространа и доста питома долина Бјеличина у овом селу није остала запажена од Турака. Село је морало имато свога спахију, што показује иместо Спахина Њива, као што то и народ потврђује у својим причама.
    Велики број старијих породица, за које се вели, да су досељени у 18. а једни, најразгранатија у 17. веку, као и неколико за које се говори, да су староседеоци, довољно показује,да је Вича давно постојала. А како у селу има доста остатака из старине, који су свакако из времена, када данашње село није постојало, пошто становници о њима не знају ништа да причају, онда се може закључити, да је Вича заснована на месту једног или неколико ранијих насеља и да свакако спада у врло старо, или најстарије село у Горњем Драгачеву.
    Карактеристично је да имена два џемата у селу – Рељевац и Гаји – указују, да је овде било насеље још у средњем веку.
    Зе Рељевац је већ речено, да сељаци причају, да су на њему биле зидине од дворова Реље од Пазара те да је под његовом управом било тадашње насеље.
    У повељи Стевана Првовенчаног се говори, да је он поред осталог подарио манастиру Жичи и Гаје са засељима, која су још са неким селима спадала у област Затоње. У Вујићевим Путешствејима по Сербији 1826. године Ј. Ердељановић у примедби вели:
    -Затоње је такође велика жупа, која је морала бити у близини Жиче, јер то показују села Замчање и Дубово, која и сада постоје у жичком срезу. Од осталих имена постоје Гаји као заселак у драгачевском срезу.
    Кад се узму у обзир многи остаци из старине, предања о Рељевцу и остало што указује на старину садашњег села и ранијих насеља, која су несумњиво овде постојала, онда се може претпоставити, да се Гаји из повеље могу односити на насеље, које је овде било, и од тога се вероватно и име задржало.
    Могуће је да је данашњи назив добило село по неком од засеља, а име ондашњег села задржало се само за његов џемат или засеок. Ако би ова поставка била вероватна онда би се могло казати, да је овде било насеље још у 13. веку и знало се као данашњи део села – џемат Гаји.
    Обетина је у Вичи први дан Св. Тројица а сабор је у Малој Реци и Андрића џемату на Cв. Илију.