Порекло презимена, насеље Лучани

Порекло презимена варошице Лучани, општина Лучани – Моравички округ. Према књизи Јована Ердељановића „Доње Драгачево“ издате 1902. године, најновије издање едиција „Корени“ Службени гласник Београд. Припремио сарадник Порекла Милодан.

Положај насеља.

Лучани почињу одмах од друма Чачак–Пожега према негришорској механи и савијају се у виду великог лука око изворишта потока Кленовца и Врела до потока Топле. Затим се спуштају долином Топле, па у другом луку слазе поново на исти друм.

Куће су лучанске или по косама, које се од поменутог венца спуштају ка Бјелици, или су на странама брда, која се дижу на појединим од тих коса. Почев с источног краја села главнија су брда и косе: Вртаче, Педојнице, Ганчевац, Грдовац, Стијена, Црвена Земља, Поповица, Средњи Рт, Врајковице и Запис.

Воде.

Кроз Лучане протичу три потока, леве притоке Бјеличине. Сва три извиру у селу. Поток Кленовац добија највише воде од Рађеновића Извора и ниже прима с леве стране поточак Добрин. Поток Врело потиче од извора Врела Златића и док тече измећу кућа лучанских, зове се Врело, а више у пољу добија назив Ријека и под тим именом утиче у Бјелицу. Трећи је мањи поток Прилибовац.

У селу се није вода само с извора (већином чесама), којих има доста. Најзнатнији су поред поменутих још и Врба, Калдрма, Радојевића Вода и Мочила.

Земље и шуме.

Земља за обрађивање нешто je у селу и око сеоских потока а нешто ниже друма до Бјелице. Поједина места се зову: Грабовац (поред Ријеке), Трновита Њива, Савовац, Будишнице, Крушевље (код школе), Плоча (између Топле и Прилибовца), Бод Грма, Ханиште (код суднице), Белојнице и Ломнице.

Лучани имају земље и у Ртарима (ливаде), и у Паковраћу (винограде). Имања су ова покуповали њихови старији.

Шуме имају доста. „Селска“ шума и утрина сва је у близини села: у Дебелој Гори, Сјекири, Дубравама, Дубовцу, Липовцу, Рудинама и Ковљевачи (Ковиљевачи).  Остало су забрани опет сви око села: Бучје, Јанковина, на Средњем Рту и на Златној.

Тип насеља.

Куће су у Лучанима доста равномерно распоређене. Разлике у њиховим међусобним растојањима нису велике: најобичнији је размак између суседних кућа у појединим џематима 150 до 200 м. Наравно да се и овде изузимају понеке групе од сродничких кућа, у којима је тај размак много мањи.

Џемати су се одржали још непомешани, али има већ породица, које су се разишле и по другим џематима. Џемати се зову неки по месту неки по главној породици а за неке има и један и други назив.

Почев од друма изнад негришорске механе џемати су овако поређани:

Вртаче, где су сами Рендулићи (8 кућа); Рађеновићи (8 кућа), пола с леве пола с десне стране потока Кленовца;

Подојницe или Алемпијевићи (11 кућа), где су сами Алемпијевићи;

Врело или Златића Џемат (13 кућа) у коме су сами Златићи;

Тодосијевићи (3 куће) и Тодоровићи (са Благојевићима; 8 кућа) су џемати једне породице с тим презименима;

Стојадиновићи (21 к.) су велики џемат од једне разгранате породице са многим презименима, а осим тога су у овом џемату и три куће од Тодоровића (поједини мањи делови од џемата Стојадиновића имају и засебне називе према своме месту; то су Брајковице под истоименим брдом, Средњи Pт, Под Камењачама и Брдо);

Рендулићи (5 кућа), џемат од саме те породице;

Мандићи или џемат Под Записом (5 кућа).

Породица Андрића (8 кућа) растурена је по целом селу.

Најзад подалеко од села има једна кућа Томића код Дубовца.

У селу је дакле 91 кућа.

Називи у насељу и варошици.

Причају, да је име Лучани постало отуда, што су се ту некада „разлучиле војске.“ Ово су име, веле, затекли и преци данашњих најстаријих породица, кад су дошли овамо.

О постанку имена Pyja (брдо) причају ово: на Руји је била некада варош и град Дубрава, па кад је једном нападну непријатељи, буде постављена стража на месту, које се и сад по томе зове Стража; на друго место даље одатле пошљу „стражу потајницу,“ и оно се после по томе прозове Потајник. А кад стража јави, да се непријатељ приближио, народ се јако „узруја,“ те се услед тога цело брдо прозове Руја.

Старине у насељу.

На брду Запису, које се диже одмах до друма, има два узвишења, која јако личе на веће хумке, само су доста изгубила од свога правилног облика.

Зна се, да је у долини реке Бјелице близу сеоске судницебио некад турски хан на месту, које се и сад зове Ханиште. Тај је хан био крај старога аута Босна – Ужице — Чачак. Ишао је преко Дљина, па је изнад извора Врбе прелазио у лучански атар, пролазио кроз данашњи џемат Урошевића до Средњег Рта; затим је ишао више садашњег села испод брда Сухе Чесме и преко Рује силазио у Марковицу (даље види у опису Марковице). Тај је пут служио све док није начињен садашњи велики друм. Још се у Лучанима нађе по где—где калдрма од тога старог пута.

Готово у средини села зна се и сад место, где је био чардак лучанскога спахије.

Постанак насеља и порекло становништва.

Спомени о негдашњој вароши на Руји, близина хумки (на Руји) н трагови од грађевина у Дубовцу сведоче, да је у атару или близу овог села морало бити и каквих већих насеља.

А данашње село Лучани није старо: његово је становништво све од познијих досељеника.. Да је ипак пред крај 18-ог века било прилично насељено. доказ је успомена о спахијском чардаку а осим тога и очувано предање, да се најстарија породица, Златићи, населила баш на „расељу“ старог села, које су Турци раселили.

У дипломи Проте Гучанина ово је село записано погрешно: Чучаник. Да се ту мислило на Лучане. доказ је то, што се помиње управо између Дљина (Дрена) н Негришора и Лисица. У списку од 1818. године Лучани имају 23 дома са 47 арачких лица.

Најстарија је породица:

-Златића, која је пре 110 година дошла из Подунавља (можда из Хомоља). Сад се презивају:

-Златићи, Вујадиновићи и Милошевићи (сви славе Никољдан).

Други су по старини:

-Остојићи или Стојадиновићи, пореклом „из Заграђе од Призрена“. Њихов је предак, Стојадин Остојић, убивши тамо Турчина, побегао у Црну Гору у Тушнну, а одатле је са своја три сина дошао у Вране више Ариља. После многог сељакања пређу у време првог устанка у Лучане. Сад се презивају:

-Урошевићи, Милинковићи, Радојевићи, Јевђовићи и Бакаровићи (Миловановићи). Сви славе Арханђеловдан.

У време првог устанка су се доселили:

-Андрићи из Васојевића (славе Лучиндан), који се сад презивају:

-Танасковићи, Маркићевићи, Вучићевићи и Радивојевићи;

-Рендулићи су од Сјенице;

-Рађеновићи су из Криве Ријеке у срезу златиборском.

Нешто су доцније дошли:

-Алемпијевићи, Тодоровићи, Благоjeвићи, Теодосијевићи и Мандићи. Прва је породица пореклом од Пљеваља и живела је најпре под Јавором, па јој се дед доселио у Лучане а друге су три заједничког порекла од једне породице, досељене из Пријепоља (сл. Арханђеловдан). Мандићи су из Сјенице.

Последњи се доселио:

-Томић из Криве Ријеке у срезу златиборском.

Остали подаци о селу.

Лучани по свом становништву спадају међу најмлађа села у Доњем Драгачеву. Једина његова старија породица тек се крајем 18–ог века у њему настанила. И од ње има до сад само 13 кућа, а на 7 поредица досељених у 19-ом веку долази свих осталих 68 кућа. Ипак је у овом селу досељавање рано завршено, још у почетку 19–ог века, тако да је село после расло само прираштајем.

Интересантно је, што Лучани имају и једну породицу из Подунавља, јер таких досељеника нема више ни једно село у Доњем Драгачеву.

Сеоска је слава Бела Субота по Тројици.

ИЗВОР: Према књизи Јована Ердељановића „Доње Драгачево“ издате 1902. године, најновије издање едиција „Корени“ Службени гласник Београд. Припремио сарадник Порекла Милодан.