Кула и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 5

Општина Кула:

Крушчић (до 1950. године Вепровац), Кула, Липар (до 1947. године Емушић, пре тога Соколац Кулски), Нова Црвенка, Руски Крстур, Сивац и Црвенка.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. vojislav ananić

    РУСКИ КРСТУР – РУСКИ КЕРЕСТУР

    ”Руски Крстур (русински: Руски Керестур) је село у општини Кула. По попису из 2011. године има 4579 становника, претежно припадника русинске националности. Руски Крстур је и културни центар ове националне мањине у Војводини…” (Википедија)

    ”Руски Крстур је најстарије русинско место. Раније се звао Бач Керестур. Место је, 1751. године званично признато када је у Крстуру живело око 80 русинских породица које су се ту доселиле још 1745/46. године са Хорњице (Закарпатје) на Косцељиско (то је пустара између Крстура и Куле). Велика већина их је дошла из околине Кошица, Ужгорода, Мишколца. У првом наврату се доселило 11 особа или породица како је записано у Аустроугарским архивима. Они су напустили своју постојбину у потрази за бољим животом. Кулске власти су Русинске досељенике примили и послали да обрађују пусту и мочварну земљу близу Куле, где су они основали своје насеље, данашњи Руски Крстур…” (Википедија)

    ”…Њихово насељавање је било повезано са општим приликама. Након окончања периода аустро-турских ратова 1739. године Хабсбуршка монархија је дошла у посед плодних, али готово пустих територија на тлу јужне Угарске. Тада је одлучено да се оне населе и привредно обнове. Међу народима који су пристигли и пустили корене на плодној војвођанској равници нашли су се и Русини. Они су досељени из североисточних жупанија ондашње Угарске, из области које се данас налазе у источној Словачкој, Закарпатској области Украјине и Мађарској. .. По одредби тих уговора колонисти су по националности морали бити Русини (Рутхен-и), по статусу слободни људи, по вероисповести гркокатолици (унијати)… (Сајт Националног савета русинске националне мањине)

    ”Русини на територији данашње Србије живе преко 260 година. У њиховој богатој традицији 17. јануар 1751. године остао је забележен као посебан датум. Тога дана је Франц Јозеф де Редл, саветник царице Марије Терезије и администратор Краљевско-државног Бачког дистрикта у Сомбору потписао први званични документ − Уговор о насељавању 200 русинских гркокатоличких породица на тадашњу пустару Велики Крстур. Био је то официјелни почетак данашњег Руског Крстура, најстаријег, највећег и најпознатијег насеља Русина у Војводини и Србији. Тај дан је већ више деценија прихваћен као дан званичног досељавања Русина на ове просторе…” (сајт Националног савета русинске националне мањине)

    ”По историјском пореклу Русини припадају Источним Словенима. У средњем веку Русинима су се звали сви житељи Кијевске Руси. Током столећа мењале су се границе и државе. У XIX веку овај етноним одређивао је све Источне Словене поданике Хабсбуршке монархије који су живели у Галицији и североисточној Угарској. Русини за себе кажу да су Руснаци, а свој језик зову руски. Русини пишу ћириличним писмом. Ко зна русински с лакоћом може разумети све словенске језике, а посебно језике Карпатског ареала… (сајт Националног савета русинске националне мањине)

    ”Данашњи распоред русинског живља показује да је Бачка остала центар њихове територијалне концентрације, а Руски Крстур, са нешто изнад 5000 становника најбројније место и културни центар заједнице у Србији. По броју становника следе Куцура (2.500), Нови Сад (2000), Врбас (1.800), Ђурђево (1.300), Кула (850), Шид, Сремска Митровица и околна насеља (1600), итд. Осим Руског Крстура, где чине већину становништва (око 90%) и Куцуре (са око 51%), у осталим местима су у изразитој мањини, изгубљени у већинском становништву… (Сајт Е-Руснак Инфо – Михајло Хорњак)

    Стара штампарска машина

    ”… Већ 1945. године, обнавља се рад Руских новинох (Русинских новина) под новим називом Руске слово (Русинска реч). Новинско-видавательна установа Руске слово (Новинско-издавачка установа Русинска реч) са седиштем у Новом Саду основана је када и истоимене новине. Она публикује више часописа и едиција.. (сајт Националног савета русинске националне мањине)

    ”…Русини у Србији више од једног столећа на свом народном језику објављују књиге. Језик Русина у Србији данас се сматра најмлађим књижевним словенским језиком. Томе Русини треба да захвале делу Хавријила Костељника који је рођен 1886. године у Руском Крстуру. Био је један од најобразованијих и најпознатијих војвођанских Русина − свештеник, доктор филозофије, универзитетски професор и писац. Иако је највећи део свог бурног живота провео у Лавову, пресудно је утицао на културно-национални развој војвођанских Русина. Још као гимназијалац, 1904. године млади Костељник је објавио Идилски венєц З мойого валала (Идилски венац Из мог села). Дело је написано на народном језику и представља темељ уметничке књижевности код Русина у Војводини. Он је 1923. године саставио и Граматику бачванско-рускей бешеди (Граматику бачванско-русинког говора) и на тај начин је кодификовао језик овдашње русинске заједнице у Србији. Костељник је писао на пет европских језика и објавио је више од двадесет књига. То што је написао на русинском језику постало је темељ културе и националног идентитета Русина у Војводини..” (сајт Националног савета русинске националне мањине)

    Хавријил Костељник

    ”Хавријил (Габор) Костељник – Хомзов (Гавриїл Костельник-Гомзов; 15. јун 1886, Бачкерестур (данас Руски Крстур), Аустроугарска — 20. септембар 1948, Љвов, СССР) био је русински филозоф, историчар, песник, прозаиста, драматург, лингвиста, универзитетски предавач и култрно-просветни пионир, гркокатолички и православни свештеник и теолог. Својим радом и залагањем је допринео оснивању Русинског народно-просветног друштва (РНПД) 1919. године, а његова вероватно најважнија заслуга је била оснивање посебне књижевности бачко-сремских Русина.

    Рођен је у Бачкерестуру (данашњем Руском Крстуру, Србија) у земљорадничкој породици средњег имовинског статуса, од оца Федора и мајке Ане рођене Макај. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Винковцима и Загребу…

    У време Првог светског рата вратио се у своје родно село, Бачкерестур, где је 22. фебруара 1915. године био постављен на место другог капелана. У то време написао је и прву историју свог родног места. Од 1920. до 1929. године радио је као главни уредник часописа Нива, а између 1928. до 1931. године такође и као предавач на Богословској академији у Љвову…”

    Дом културе

    ”… У Руском Крстуру се одржава, и изван граница наше земље, познат међународни Фестивал рускей култури Червена ружа (Фестивал русинске културе Црвена ружа), затим Драмски мемориял Петра Ризнича Дядї (Драмски меморијал Петра Ризнича Ђађе), и Културна манифестация Костельникова єшень (Културна манифестација Костељникова јесен) чији се програм одвија у местима где живе Русини. Русинска друштва организују традиционалне културне манифестације ширег значаја…”(сајт Националног савета русинске националне мањине)

    Тршчара од набоја подигнута у време недуго после формирања села је под заштитом али не и у добром стању.

    ”Последњих педесет година број становника у Руском Крстуру опада. Млади се исељавају у веће градове а Русини се од деведесетих година у већем броју селе и у Канаду. Данас у, како га Русини зову, Руском Керестуру живи око 5.500 становника. Највише је Русина, али су ту и Срби, Мађари, Украјинци, Хрвати, Црногорци, Словаци и други…” (РТС)

    ”..Руски Крстур са више од 4000 Русина важи за престоницу тог народа у Војводини. Мало је познато да у том, већински русинском месту, постоји и црква која датира из периода кад су се и Русини доселили у Војводину. Грко-католичка катедрала Светог Николе из 18.века најстарија је у Апостолском егзархату Србије. Русини су тако дошли и до данас остали католици који поштују византијски обред…

    Русини се тако као гркокатолици заправо разликују и од римокатолика, и од православаца. Црквена служба је на старословенском а литургија на русинском језику. У цркви се служи бесквасни хлеб, свештеници могу да имају жену и децу али признају папу као врховног верског поглавара. У склопу црвкених обичаја, може се рећи да су Русини очували и своје народне елементе, па се и тиме разликују до осталих верника у Србији… (РТС)

    ”Катедрална гркокатоличка црква Светог Николаја

    Саграђена је 1784. у духу класицизма. Свој садашњи изглед добила је у обнови 1836, што се види из натписа изнад северног портала. Изведена је као једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом на истоку и високим звоником који се уздиже над западном фасадом, ослањајући се на четири ниска и масивна ступца међусобно повезана луцима.

    На месту уобичајеном за певничке апсиде пробијени су зидови да би се доградиле једноспратне сакристије правоугаоних основа, одвојене од простора наоса лучним отворима.

    Мирна и складна фасадна декорација потенцира репрезентативност здања. Главни портал је укомпонован у полукружно завршени трем, знатно нижи од висине брода. Богата резбарија иконостасне преграде рад је Аксентија Марковића из 1791. За сликану декорацију ангажован је три године касније Арсеније Теодоровић, који је такође аутор представа на певницама и архијерејском трону. Сликар изузетно великог опуса, нарочито када су у питању иконостасне целине, Теодоровић је овде остварио нека од својих најбољих дела, колористички свежа и портретски снажна. Зидну декорацију осликао је 1936. Миленко Ђурић. Између 1961–63. обављена је рестаурација иконостаса. Конзерваторски радови су изведени 1972. ”(Извор: Споменичко наслеђе Србије, Завод за заштиру споменика културе РС, 2007.) Црква је категорисана као споменик културе Србије од великог значаја.

    ”Обичаји који се сваке године могу видети у саборном храму али и у цркви у Водицама надомак Руског Крстура јединствени су у Србији. За Божић, деца обучена у народне ношње певају божићне песме, док за Ускрс, после благосиљања корпи с офарбаним јајима, дечаци и девојчице се благосиљају и поливају водом. Такви обичаји постоје код Русина у Војводини, али не и код свих гркокатолика.

    “То једна лепа традиција која не само да продуховљује човека него одржава и ону у људима русинску свест. То је један спољашњи начин који веже човека за одређену нацију и одређену веру, сматра члан црквеног одбора у Руском Крстуру Фејди Јулијан”…” (РТС)

    ”Русини припадају Источним Словенима. У средњем веку Русинима су се звали сви житељи Кијевске Русије. Током векова мењале су се границе и државе. У XIX веку овај етноним одређивао је све Источне Словене поданике Хабсбуршке монархије који су живели у Галицији и североисточној Угарској.

    Говоре русински језик и користе ћирилично писмо. Језик Русина у Србији се данас сматра најмлађим књижевним словенским језиком, а службено је кодификован 1923.године..

    ”Украјина службено Русине сматра делом свога народа, а назив Русин у Украјини сматрају старијим етнонимом који је задржао дела народа у расејању који није био повезан са својом матицом. ” (РТС)

    ”…У расправама (да ли су Украјинци или Русини) интензивираним од проглашења независне Украјине 1991. се не ради о етничком пореклу и националном идентитету, већ о заузимању позиција у друштвено-политичком животу и борби за руководећа места у русинским институцијама у функцији политичких интереса са којима овдашња русинска заједница нема директне везе, нити на њих може утицати…” (Сајт Е-Руснак Инфо – Михајло Хорњак)

    ” Русини – ко су, шта су Русини
    Русини су – историјски народ као и остали словенски народи. Своју прошлост деле са свим словенским народима. Историјско сећање, традиција, културно наследје и обичаји везују их за Карпатске области и старије словенско-руско наследје, што се тако очигледно потврдјује у етнониму Руснак/Руснаци, префиксима и квалификативима изведеним из имена »Рус», »Руски« (»ми руски људзе«, »наш руски јазик«, »нашо руски обичаји«, »руски писњи«, »руска школа«, »руска церква«, итд.). Одликују се високим степеном очуваности етничког идентитета (осећај заједничког порекла, језик, обичаји, вера, патроними), као и својом усредстредјеношћу на рад и живот са већинским и народима у мултинационалном и мултикултуралном друштву Војводине и Србије…” (Сајт Е-Руснак Инфо – Михајло Хорњак)

    ‘Замак’ – донедавна школа

    ”Руски Крстур је културни и просветни центар Русина Србије. Прва школа је почела са радом 1753. као тзв. Тривијална школа, где се учило читање, писање, рачунање и основе црквеног певања са веронауком. Школа је на крају 19. века постала државна. Данас у Руском Крстуру делује забавиште, основна школа на српском и русинском језику. Гимназија у селу је једина средња школа са русинским као наставним језиком у Европи. Од 2009. године, осим гимназије, отворен је и смер туристички техничар у истој школи…” (Википедија)

    ’’Убрзо после пресељења у Бачку, односно у Руски Крстур (1745.), Русини су, у тесној вези са црквеном општином, 1753. године основали своју школу, која је на почетку била тривијална, али су се у њој на русинском језику учили читање, писање, рачунање и веронаука. Ови подаци говоре да је основна школа у Руском Крстуру прошла у свом веку више раздобља: период конфесионалне школе од 1753. до 1888. године, затим комуналне од 1888. до 1899. и државне од 1899. до 1918. године. Између два светска рата школа је била државна. ..

    Након ослобођења 1945. године, основна школа у Руском Крстуру наставља рад и, својствено тадашњем времену, укључује се у наставу као Народна школа на русинском језику. У фебруару 1945. отворена је Државна реална гимназија – прва гимназија у историји Русина. Гимназија је радила до 1949. када је трансформисана у основну школу, а 1970. године гимназија поново наставља са радом и то прво као истурено одељење Гимназије „Вељко Влаховић” из Врбаса, а затим као самостална.’’(са сајта Гимназија)

    Споменик НОБ у центру

    Месна канцеларија

    ”Због изузетно плодне земље о Крстурском атару, становштво се од досељења, бави пољопривредом. Она је и окосница привреде села. Бројна су пољопривредна газдинства. У селу постоји погон за прераду и смрзавање хране. Руски Крстур је врло познат по производњи паприке. Одређени број становштва је запослен у кућним радионицама за производњу намештаја, које је врло развијено…” (Википедија)

    Из правца Оџака – Сомбора.

    ”Познато ходочасничко место код Руског Крстура је Водица. Ту се неколико пута у години окупљају ходочасници из Егзархата и Крижевачког владичества…” (Национални савета русинске националне мањине)

    ”Најстарији документ о Водици је писмо свештеника Јанка Копчаја Крижевском Владики из 1829. ’’На територији моје парохије, код главног пута који води до Крстура кроз села Брестовац и Стапар до слободног града Сомбора, на удаљености 15 минута од самог села, налази се мали бунар који је моја парохија пре пет година оградила за употребу ходочасника. Код тог бунара, негде у исто ово време, неколико овдашњих девојака док су ишле, виделе су несвакидашњу појаву, која је светлела тако јако, да су девојке уплашене од прејаког светла, побегле од бунара и скренуле на други пут али су и на већој удаљености видели светлост. Те девојке, кад су се вратиле кући, испричале су о тој појави својим најближим и људима у селу. Многи од њих, водени радозналошћу, кренули су према бунару да би се сами уверили да ли је то истина или не. И, уистину, неки од њих су са чудењем и побозним страхом видели звезде како излазе из воде и исијавају светло које блешти као ватра а исто тако и нешто налик малом детету које плива у води. То се понављало и нестајало. Те необичне појаве, које су често видели многи људи у различитом времену, изазвале су велику радозналост да данас не само моји верници већ и припадници народа који нас окружују долазе код горе наведеног бунара и побожно се моле и певају духовне песме’’. (Сајт Водице)

    ”За појаву која се десила 1822. године прочуло се по целој околини и изазвало велико интересовање за бунар. 6.6.1822. године у једанаест сати пре подне две девојке Јелисавета Рамач и Јелена Виславски видели су чудесну Девицу прелепо обучену. Појаве су биле веома честе двадесетих година деветнаестог века. Прва комисија за случај Водице је додељена 1830. године с обзиром на бројне појаве, оздрављења и чудесна указања. Медутим, она није извршила своју улогу. Друге две комисије формиране су 1856/58 године кад се почело озбиљно размишљати о изградњи Водице. По жељи крстурског пароха Јанка Гвожџака да би се дала дозвола за изградњу церкве у Водици, Владика Крижевски 29.3.1857. моли за ширу информацију вицеархидјакона Бачког Шовша а он 30.7. враћа и даје свој позитиван суд о случају. После тога Владика даје дозволу за изградњу капеле у Водици…
    Једна од највећих процесија које су су спонтано настале у Водици је Заветни дан. То је почело 1853. године кад је град уништио летину. Та велика несрећа је окренула народ према Мајци Марији. Иако се трећи дан Духова није славио, наши преци су тај радни дан изабрали да би га посветили Пресветој Девици Марији са молбом да чува усеве од града и других несрећа. 1922. године успостављена је Недеља Водице. То је недеља на почетку месеца маја и свих седам дана се служи Служба.” (Сајт Водице)

  2. vojislav ananić

    КУЛА

    Дуж Канала Сомбор – Бечеј, железничког и друмског пута који пресецају средњи део Бачке, формирана су у општини Кула насељена места: Црвенка, Руски Крстур, Сивац, Крушчић и Липар.
    У овом крају многонационално становништво чине Срби, Црногорци, Хрвати, Русини, Мађари, Словаци, Немци, Словенци, Македонци и други. Од Куле 10 км је и највеће насеље Русина у Србији – Руски Крстур.
    Крајем XVII века први пут се помиње Кула, као гранично место према Турској с војном посадом. Место се развија у XVIII веку, када га интензивније насељавају разни народи.
    У Кули се одржавају традиционалне манифестације аматерске позоришне уметности, а у Руском Крстуру је традиционална “Црвена ружа”, смотра културног и уметничког стваралаштва Русина.

  3. vojislav ananić

    ЦРВЕНКА

    ИСТОРИЈА ЦРВЕНКЕ

    У далекој прошлости у праисторијско доба земљиште на коме се данас налази Црвенка било је под дубоком водом. Област измедју Дунава и висоравни Телечка била је тада велико, широко језеро које су стари римски историчари назвали “Слатко море”. У то доба могло се путовати ладјом од Телечке све до Фрушке Горе и Срема. Телечка је тада била покривена густом шумом у којој је живела многобројна и разноврсна дивљач. И данас наилазимо у околини Црвенке на многобројне увале и удубљења која нам говоре о изворима и потоцима којима је Телечка тада обиловала. У “Купиновој долини” код мале железницке станице, која се налази на прузи према Суботици надјени су остаци преисторијских животиња као нпр. мамута. Историјски подаци датирају од доба доласка Келта у ове крајеве углавном са хришћанским рачунањем времена. Из поменутог доба има историјских споменика материјалне културе. Тако је у близини Куле надјен разни археолошки материјал из келтског и римског доба као нпр. дјердани, урне и разна грнчарија, поред тога надјен је и новац који је припадао Келтима, Римљанима (Константин Велики), Млетачкој републици и угарски новац који је кован за време краља Андрије ИИ. Сви ови подаци нам говоре да је Црвенка и њена околина била већ прилично рано насељена, можда и неколико стотина година пре наше ере. Почевши од V и VI века спуштају се у ове крајеве јужнословенска племена, а крајем IX века долазе у Панонску низију Мађари. Доласком Турака на Балкан почело је померање јужнословенских племена из области Македоније и Косова крајем XIV века према северу и северозападу. После битке на Марици (1371) и Косову пољу (1389) почело је масовно пресељавање Срба преко Саве и Дунава у Јужну Угарску. Прво организовано насељавање Срба у Јужну Угарску извршио је угарски краљ Леополд I средином XVII veka. Намера му је била да осигура јужну границу од надирања Турака и врло честих упада у ове крајеве. Крајем XVII века почело је масовно пресељавање Срба из области Косова и Метохије а врхунац је била Велика сеоба од 1690 г.
    У ово доба насељене су у Јужну Угарску бројне српске породице које су читавом крају дале словенско обележје.
    Српски колонисти живели су у то доба под тешким условима јер царска влада није испунила своја ранија обећања.
    Они су се бавили примитивном земљорадњом и напасали своју стоку по пространим пашњацима и ливадама.
    Колонизација Немаца у ове крајеве почела је такодје за време Леополда I у XVII веку, а наставила се под владавином Јосифа И, Карла ВИ, Марије Терезије и завршила се владавином Јосифа II када је достигла врхунац.
    Марија Терезија је била прва која је почела у већој мери да насељава Немце у Војводину, а посебно у Бачку.
    У оно време област данашње Бачке била је често пустошена у сталним ратовима са Турцима, па је било много напуштених и недовољно насељених феудалних имања. Стога је Јосиф II одлучио да те опустошене крајеве насели Немцима и то таквим елементом који ће бити одан царској власти и његовом апсолутизму, а који ће у исто време као вешти земљорадници култивирати новонасељене крајеве.
    Насељавање Немаца у Војводину било је у складу са царском политиком понемцавања. Јосиф II је нашао да је за колонизацију јужних делова Угарске најпогодније становништво из области Горње Рајне и то из Витемберга, Елзаса и Лотерингије, Бадена, Хесена и Пфалца које је у већини сељаштво.
    Царски проглас о колонизацији који је био објављен 21. септембра 1882. г. наишао је на повољан пријем код рајнских Немаца.
    У овом прогласу цар обећава свакој породици кућу са баштом, земљорадницима земљу, стоку и потребне алатке, а занатлијама сав алат и још 50 форинта у готовом. Интересантно је напоменити да је за надничаре предвидјен само најпотребнији прибор за рад без помоћи у новцу.
    Поред овога свакој породици је обезбедјен путни трошак до новог пребивалишта и загарантовано ослободјење од државних и спахијских пореза, дажбина и терета за идућих 10 година.
    И поред тога сто су владари појединих државица у Немачкој спречавали исељавање ипак су велике групе Немаца, примамљене обећањима и надом у лепши живот, кренуле у рано пролеће 1783.г. у Угарску.
    Прво сабирно место био је град Рогенсбург до кога су колонисти дошли колима. Овде су добили нове пасоше или су им потврдјени стари па су затим кренли бродом до Беча.
    Путовање до Беча је трајало 10 дана. У Бечу је свака породица по члану добила две форинте и насељенички пасош на коме је било назначено место у које се упућује. Колонисти који су били одредјени за жупанију Бачку упућени су одмах у Сомбор где су се имали јавити такозваној “Насељеничкој канцеларији”.
    Овде је свака породица по члану добила по једну форинту и на сваку главу преко десет година старости два крајцера и једну мерицу брашна, мало дрва, сламе, сирћета. Овакву помоћ добијале су све породице сваког месеца док им није подигнута кућа.
    Тако су из Сомбора упућени први колонисти у Црвенку 1783. године у јуну месецу.
    Пре досељавања Немаца Црвенка је била феудално имање које се налазило на Телечкој, Јужно од Бајше а источно од Сивца.
    Јужно од Црвенке налазила се пустара Салашиц која се простирала све до вепровачког атара (данасњи Крушчић).
    Године 1655. Црвенка је прешла у посед Веселењи Адама. Када је почела колонизација Црвенке 1783.г. тада је настао и црвеначки атар, спајањем пустара Салашиц, Белог Брда и Брестовсица.
    Бело Брдо налазило се према Кули, Салашиц и Брестовсиц од крстурског пута према Сивцу односно Кули.
    Временом су имена ових пустара потпуно исчезла.
    По нацрту који је радјен приликом колонизације, Црвенка се налази испред Телечке насред друма Сивац – Кула. То је уствари њен данашњи положај. Тада је пројектован и нацрт насеља са правим улицама.
    После премеравања установљено је да Црвенка заузима 6859 к.ј. а са спољним салашима 15.694 к.ј.

    О пореклу имена Црвенка нема поузданих објашњења него постоји неколико претпоставки.
    Тако једна од њих говори да је име Црвенка настало од црвенкасте земље које је било у изобиљу на Телечкој, а друга да то има везе са многобројним црвеним маковим цветом (булка) кога је много било у црвеначкој долини. Прихватљива је и претпоставка да су бајшани, који су били Словени, дали име Црвенка, јер су често напасали стоку на широким црвеначким ливадама и на Телечкој где је било доста црвенкасте земље.
    Ова претпоставка наводи на закључак да је овај крај пре колонизације Немаца био насељен Словенима и да је име Црвенка словенског порекла.
    У прилог овој тврњи иде и претпоставка да је ово бугарска реч је на бугарском језику значи црвена зграда или у преносном значењу тврдјава, сто се мозе повезати са шанчевима у сомборском атару.
    И у самој Црвенки мештани су звали једну од улица Ратц Гассе (Српска
    улица), све до најновијег времена, а усмено предање то потврдјује јер говори се да су немачки досељеници затекли у Црвенки неколико српских породица које су временом исчезле.
    Најзад неки претпостављају да име Црвенка потиче од речи цер и венац, јер је раније било на Телечкој мањих церових шумица које су се веначно пружале.
    И ова претпоставка као и наведене потврдјују словенско порекло имена насеља.
    Место и име Црвенка први пут се спомиње 1543. године у урбарској књизи калочке бискупије док у турским споменицима тога доба нема помена њеног имена.
    Године 1785. Црвенка је као село била вец подигнута и имала је 500 кућа.
    Један део колониста био је размештен по српским и мадјарским кућама у оближња села као нпр. Сивцу, јер све куће јос нису биле довршене.
    Када су до јесени 1785. године све куће довршене Црвенка је имала пет попречних улица. Свака кућа била је од набоја, а имала је једну собу, кухињу и оставу и стају, а била је покривена трском.
    При усељавању у кућу сваки колониста добио је краву, кревет, сламарицу, тепих, шест врећа, начве, секиру, брадву, ашов, вретено, сито, валов, лопату за хлеб и музарицу.
    Поред овога земљорадници су добијали 10-20 јутара земље и ливаду, 2-4 коња или 22 форинте за прибор, плуг и неокована кола а ораница је била засејана пшеницом и кукурузом.
    Сваки занатлија је добио кућу, башту и 50 форинти за алат.
    У Црвенку су одмах дошли учитељ, поп и бележник.
    Учитељ и бележник су добили по 20 јутара земље и кућу а поп 40 јутара. Била је подигнута и болница на горњем крају пете улице ради пружања помоћи онима који су се разболели услед промене климе.
    До краја 1785. г. у Црвенки је било насељено 2.500 колониста у 500 кућа.
    Лето и јесен исте године и зиму 1785/86. колонисти су провеле већ у новом пребивалишту. Пролеће 1786 и 1787 г. било је веома кишовито тако да су улице биле пуне воде, а куће су се од влаге рушиле или биле пред падом.
    Слично је било и са осталим насељима у околини.
    Опасност од подземних вода и нових поплава изискивала је одводњавање, па је 1786. г. прокопан јарак у ширини од једног метра од Куле до старог Врбаса. Како је ово било сасвим недовољно 1787. г. продужен је канал до Сивца.
    После овога приступило се прокопавању канала ДУНАВ-ТИСА по коме ће моћи саобраћати мањи бродови.
    Рад на прокопавању данашњег Великог Бачког Канала почео је 1792. г. а завршен је 1802. г. Укупни трошкови износили су 300.000 форинти. Канал добија воду из Дунава код Бездана а улива се у Тису код Старог Бечеја и својим током пресеца Црвенку на два дела. Тако је прокопавањем канала извршено одводњавање сувишне воде а Црвенка која је била нарочито угрожена обезбедјена је од поплава.
    Већи део црвеначких колониста били су евангелисти који су већ 1785.г. основали своју црквену општину а 1812.г. подигли и своју цркву. Мањи део је припадао реформатима који су своју црквену општину основали 1786.г. а цркву подигли такодје 1812.г. Најмање је било католика. Они су црквену општину основали тек 1896.г. а њихова црква је подигнута 1892.г.
    Одмах при досељавању за евангелике је отворена народна школа у једној изнајмљеној просторији на којој се радило све до 1803.г. када је подигнута прва школа са учитељским станом. Друга евангелистичка школа прорадила је 1820.г. Ово су биле школе за децу до 12 година а продужене школе за децу од 12 до 15 година није било. Обе ове школе држала је евангелистичка црквена општина, а тек крајем XIX века основана је и прва општинска народна школа којом је управљала месна власт.

    Као и данас тако и од настанка Црвенке од привредних грана је доминирала пољопривреда, а нарочито земљорадња, сточарство и виноградарство.
    Симболика старог црвеначког печата то потврдјује јер се на њему налазе брежуљци са класјем, раоником, виновом лозом и подрумима. Занатлије су у почетку у мањм броју заступљене али се занатство доста брзо развијало тако да је већ 1882. године основано неколико еснафа: коларски, кројачки, ковачко, обрачунски и ткачки.
    Средином XIX века сви потребни занати постојали су у Црвенки и било је вештих мајстора који су у читавој околини били познати. У ово време еснафи су се распали а основано је удружење занатлија које је отворило прву школу за шегрте.
    Предузимљиви црвеначки колонисти непрестано су усавршавали начин обрадјивања земље примењујући све техничке новитете тога доба. Убрзо су се издвојили и крупнији земљорадници тако да је већ 60-тих година XIX века у Црвенки било 32 парне вршалице.
    Поред земљорадње која је на првом месту виноградарство је имало далеко мањи значај.
    Од 1840-1900.г. Црвенка је била трговачки центар Средње Бачке за трговину житарицама а нарочито пшеницом и кукурузом. Сељаци су довозили колима жито у Црвенку са даљине 80-100км. где су га преузимали трговци-препродавци и упућивали колима до Дунава па затим даље до Будимпеште, Беча и Регенсбурга.
    У ово доба канал је био животна артерија за трговину Средње Бачке, јер су путеви били тако рђави да су у јесен и пролеће представљали дубока блатишта по којима није био могућ никакав саобраћај. Рдјаво стање саобраћаја ометало је брзи привредни развој, а када је 1885. г. изградјена пруга Будимпешта-Земун преко Врбаса а затим пруге Сомбор-Бечеј и Суботица-Богојево, Црвенка је као трговиште почела да опада јер су сва места на овим пругама, заинтересована за Црвенку, имала могућност за транспорт железницом.
    Почетком XX. века Црвенка је као трговачки центар Средње Бачке изгубила сваки значај. Од тога времене Црвенка извози само кукуруз, јер се пшеница прерађивала у локалним млиновима.
    Кроз читав XИX. век број становника у Црвенки је нормално растао тако да је 1825.г. било 3.875 становника а 1850.г. број се повећао на 6.308.
    У два маха 1836 и 1879. године харала је у Црвенки епидемија колере која је јако проредила становништво.
    Званичан попис 1900. г. утврђује да је Црвенка имала 7.563 становника у 1166 кућа и то: 6.911 Немаца, 499 Мађара, 60 Срба, 49 Хрвата, 38 Словака, 67 Јевреја, 1 русина и 4 осталих. Године 1909. Црвенка је имала пошту, телеграф, железничку станицу, читаоницу, касино, четири мање фабрике машина, четири циглане, два млина, једну кречану и мању фабрику масла и сира.
    Развој индустрије кулминирао је 1912.г. када је подигнута фабрика сећера са англо-мађарским капиталом у висини од 16.000.000 динара. Подизање ове фабрике било је од великог привредног значаја за Црвенку и околину.
    Пред други светски рат фабрика је прешла у власништво англо-ческе банке. Када је прорадила њен капацитет је био 140 вагона сећерне репе за 24 сата, а од 1926.г. прерађивала је 250 вагона.
    Поред фабрике сећера прорадила је 1923.г. и фабрика шпиритуса која од меласе производи чисти алкохол.
    Од 1928.г. сопствена електрична централа даје енергију поред Црвенке
    Крстуру и Лалићу а од 1944. године и Крушчићу.
    За време “кампање” у фабрици је било запослено 1.600 радника а у преосталим месецима око 200.
    У периоду између два рата производња шећера била је неравномерна тако да је 1929/30.г. за деведесет ипо дана произведено 170.000, а 1934/35.г. целокупна кампања је трајала свега 40 дана.
    У овом времену у Црвенки су се гајиле житарице, али је гајење уљарица и шећерне репе знатно порасло.
    Занати у овом периоду тако су се развили да је 1935.г. било укупно 199 занатских радњи.
    Пред други светски рат по незваничној процени Црвенка је имала 11.000 становника, што значи да се од последњег пописа 1931.г. када је било 9.023 ст., увећао број за приближно 2.000. На оволики број становника долазиле су 4 мануфактурне радње, 2 гвожђаре и још 25 мањих трговачких радњи поред две јувелирске и филијале “Бата”.
    У лето 1944.г. када је Црвена армија упала у Банат и када су војвођански партизански одреди појачали активност Немци су почели да се спремају за исељавање у Аустрију и Немачку по директиви из Немачке. Када су јединице НОВ и ПОЈ почеле да ослобађају Бачку уз садејство Црвене армије почелео је убрзано исељавање Црвенке. Немци су напустили Црвенку у времену од 3. до 14. октобра 1944.г. тако да је од око 11.000 становника остало свега 500.

    Колонизација Црвенке(1945/46)
    После исељавања Немаца у октобру 1944.г. у Црвенки је било око 1.000 напуштених кућа.
    По закону о аграрној реформи и колонизацији у напуштене куће, у првом реду, сиромашне и заслужне породице из устаничких крајева долазе у Црвенку.
    За Црвенку су одређени углавном колонисти земљорадници из Црне Горе и то из даниловградског среза.
    Први колонисти почели су да стижу у Црвенку крајем новембра 1945.г. посебним железничким композицијама.
    Одмах по доласку нарочити одбор је прихватао колонисте и смештао их у куће. Како су колонисти дошли са најнужнијим стварима, то им је одмах пружана помоћ у храни па је свако домаћинство добијало одговарајућу количину брашна, кукуруза, сланине и меса према броју чланова породице.
    Сваки колониста земљорадник добио је 7-12 јутара земље такође према броју чланова породице, кућу са баштом и виноградом, затим за 516 домаћинстава додељена је по једна крава и један пар коња са целокупном опремом и пољопривредним алатом.
    Осим овога свако домаћинство је добило намештај, постељину и посуђе и све то бесплатно.
    Колонизација је завршена у пролеће 1946.г. Како се није пријавио довољан број колониста из даниловградског среза тај број је допуњен са неколико породица из никшићког среза а затим из Босне, Херцеговине, Хрватске (Далмација и Лике).
    Данас Црвенка броји 8.547 становника разних националности: Срба, Црногораца, Хрвата, Мађара, Немаца, Русина, Словака,Чеха и Македонаца.
    Већ 1946. г. основана је прва Сељачка радна задруга и то “Пролетер” и “Јединство”.
    Тако је уствари одмах после рата почео социјалистички преображај села. 1950.г. све три задруге су се спојиле и тако је настала данашња СЗР “Маршал Тито” која броји 986 домаћинстава са укупном површином обрадиве земље од 6.450 јутара и 108 јутара пашњака.
    Свако домаћинство поседује и окућницу према броју чланова породице а читава окућница у месту износи око 1.100 јутара.
    Данас задруга ради по привредном рачуну.
    Поред сељачке радне задруге у Црвенки постоји и државно добро “7.јули” које на савремен начин обрађује око 6.000 јутара оранице.
    Занатство се постепено опоравља и данас раде у Црвенки 43 занатске радње приватног сектора.Трговачких радњи има 6 од којих 3 припадају Земљорадничкој задрузи а друге 3 су државне.
    Поред ових привредних грана и индустрија има своју улогу.
    Фабрика шећера је и данас једна од највећих у држави и даје високи проценат целокупне производње сећера у нашој земљи.
    За време кампање шећерана утростручава број својих радника који привремено мењају физиономију Црвенке.
    Уз Фабрику шећера постоји и Савезни завод за селекцију и производњу шећерне репе који је основан 1945.г. а данас у њему раде два инжењера и јос 12 службеника.
    Задатак завода је да пронађе најбољу врсту семена шећерне репе која ће на овом земљишту давати најбољи квалитет уз најбољи могући приход.
    Поред Фабрике шећера у Црвенки ради и једна циглана и један млин.
    Број школа и школске деце у односу на предратно доба много је порастао.
    Тако данас раде основна школа, Стручна
    школа ученика у индустрији и занатству и непотпуна гимназија. Основну школу похађа 560 ученика које обучава 14 учитеља. У непотпуној гимназији има 650 ученика у 16 оделења. У гимназија ради 17 наставника.

    САВО АТАНАЦКОВИћ 1952. ГОДИНА

  4. vojislav ananić

    КУЛА

    Општина Кула се налази у Бачкој, на плодној војвођанској равници. Позиционирана је централно, на раскрсници између Новог Сада, Сомбора и Суботице тј. на саобраћајној линији која везује Подунавље са Потисјем. Претпоставља се да је ту на почетку 16. века, постојао „град од земље“ с турском војном посадом која је била смештена у великој осматрачници тачније – кули. Неки чврсти докази за ову тврдњу једноставно не постоје нити су се у вези са њима вршила нека озбиљнија истраживања. Но, зна се да је у наредним вековима ова територија често била мета освајача, а да је тек после Првог светског рата припојена Србији.

  5. Војислав Ананић

    Бајић, Исидор, композитор, диригент, мелограф (Кула, Бачка, 16. VIII 1878 — Нови Сад, 16. IX 1915)

    Рођен је од немузикалних родитеља Владимира Бајића, државног чиновника, који је много полагао на васпитање и образовање деце, и Марије, рођене Јовановић. Као десетогодишњак постао је ученик Велике српске православне гимназије у Новом Саду. Ту добија и музичко образовање, учи виолину и клавир, а као ученик шестог разреда већ наступа као композитор на Светосавској беседи (песма за глас и клавир, Укор на текст Б. Радичевића, 1895). Две године касније на гимназијској беседи први пут наступа и као диригент (мешовит хор Путник на уранку). Студије права уписује на Универзитету у Будимпешти (1897). Током боравка у Будимпешти диригује свим тамошњим српским певачким друштвима на концертима и православним богослужењима (помен поводом преноса посмртних остатака Вука Караџића у Београд, 1897). Привремено напушта права и уписује Музичку академију (1899—1901), где учи хармонију и композицију код Ханса Кеслера. Пише пригодне хорске композиције, песме за глас и клавир, клавирске минијатуре. Посебно се интересује за музичку педагогију. У Колу младих Срба говори о певању као педагошком средству. Прикупља биографије српских композитора за мађарски музички лексикон (Altalanos zeneszeti lexicon) који уређује Јожеф Шаг. На првом Конгресу угарских свирача, композитора и учитеља музике (1901) говори на тему Српска црквена, народна и играчка музика (Szerb nep — ugyhari es tanezzen allapotarol). Исте године враћа се у Нови Сад, где у гимназији као учитељ појања и певања до краја живота развија широку делатност: диригује хоровима (Гимназијски хор, Новосадско занатлијско друштво „Невен”, Хор учитељског конвикта у Новом Саду, Певачко друштво новосадске трговачке омладине) и тамбурашким зборовима (оркестрима), припрема музичке програме за Светосавске беседе у гимназији; пише музику за сценска дела (Мена, Горски вијенац, Чучук Стана, Ракија, Сваком своје, Пркос, Шаран, Сан деспота Ђурђа у Хебу), комаде с певањем (Сеоска лола, Дивљуша, Ускочкиња, као и Седам гладних година, на мађарском), оперу (Кнез Иво од Семберије, премијерно изведену у Београду, Опера на Булевару, 19. I 1911), комаде за виолину, клавир (Албум песама за гласовир са потписаним текстом, 1908), песме за глас и клавир сабране у албуме, као и хорске црквене композиције (Литургија св. Јована Златоустог, за мешовити хор по традиционалним напевима, 1906) и световне за мушки, женски и мешовити хор (оригиналне композиције Гусларева смрт, Морнарска песма; композиције по узору на народне Сељанчице, као и обраде народних и грађанских песама), пише свите народних песама, не само српских, већ и песама других народа за тамбурашки оркестар, а аутор је и једне симфоније (1911).
    У жељи да певачким друштвима олакша набавку нотног материјала покреће издавање серије нотних издања домаћих аутора, под називом Српска музичка библиотека (1902). Следеће године издаје Српски музички лист (јануар—-јул 1903, још седам свезака 1914), тада једини српски музички часопис. Због неуспелог оснивања Савеза певачких друштава предлаже оснивање Српског музичког сената (1903), али у томе не успева. Увек брижан за музичко просвећивање оснива музичку школу (1909), која и данас успешно ради под његовим именом. Пише музичке уџбенике (Клавир и учење клавира, 1901; Теорија правилног нотног певања, 1904), а и преводи са мађарског (Г. Молнар, Наука о музичким облицима, 1913). Аутор је око 45 објављених и рукописних текстова о различитим проблемима музичког живота, школства и музичког просвећивања, о певачким друштвима, црквеном појању (Пројекат за промену учења појања и музике у Српској великој гимназији у Новом Саду, 1912), гостовањима и концертима певачких друштава, о раду својих савременика (В. Ђорђевића и Ст. Биничког). Бави се мелографским радом, записујући традиционално народно и црквено појање. Аутографи његових записа налазе се у деловима заоставштине смештеним у Музиколошком институту и Архиву САНУ у Београду, у Библиотеци и Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду.
    Као композитор не припада врховима српског музичког стваралаштва, али као музичар и културни посленик урадио је изузетно много у потпуно различитим областима музичког живота и музичке културе. Романтичар, окренут народном стваралаштву, учинио је много на афирмацији народне, грађанске, па и црквене песме. Његова једина опера Кнез Иво од Семберије садржи елементе романтичне и веристичке опере, док су његове клавирске композиције писане у духу виртуозних композиција Шумана и Листа. Народном духу нај ближи је у комадима с певањем, песмама за глас и клавир и у хоровима. Многе његове песме досегле су популарност и распрострањеност народних творевина (Српкиња, Јесен стиже дуњо моја, Зрачак вири). Оваквим својим делима допринео је подизању на одређен ниво музике као забаве. Велику енергију уложио је у просветни рад, посебно када је у питању настава музике у општем (гимназија) и музичком образовању (музичка школа). У домен просвећивања спада и његово залагање за музичко издаваштво, рад са певачким друштвима и покретање музичког часописа.
    Иако ј е имао породицу (два пута жењен), већ у тридесет седмој години живота престаје са радом, болестан и заборављен лута градом, да би 1915. у новосадској варошкој болници склопио очи. У пратњи свештеника и стотинак људи сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.
    ДЕЛА: оркестарска: Симфонија; Магла пала; Рондо; Гавот; Ђаволан, игра; УвертираМена; Бачки напеви, 12 народних песама разних европских народа за тамбурашки оркестар; камерна: Романса за виолину и клавир; Ђаволан, за виолину и клавир; Елегија, за виолину и клавир; клавирска: Албум песама у духу српских народних песама; Српска рапсодија; Албум песама из позоришних комада; Укор; Српско цвеће за млада срца; Српске народне песме из Мокрањчевих руковети; Божићне песме, за клавир с потписаним текстом; Змајевка, марш у славу педесетогодишњице књижевног рада Ј. Јовановића Змаја; Мајски цвет, брза полка; Милетићев марш (Омладинац); За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу, марш; На извору, etude mignonne; Игра за гласовир; Мазурка; Резигнација; музичко-сценска: опера Кнез Иво од Семберије; Комади с певањем: Сеоска лола; Дивљуша; Ускочкиња; Седам гладних година; музика за позоришне комаде: Мена; Горски вијенац; Чучук Стана; Ракија; Сваком своје; Пркос; Шаран; Сан деспота Ђурђа у Хебу; вокална: Хорови (духовна), за мешовити хор — Божанствена литургија по српском народном напеву; Опело и парастос по црквеном појању, литогр.; Тебе Бога хвалим; Светосавска химна; Многаја љета, као српска химна; за дечији хор — Божићна песма; Свјатиј Боже;
    Хорови (световна), за мешовити хор — Путник на уранку, постоји вар. за мушки хор, тенор соло и гудачки оркестар; Песма о песми; Невестин опроштај; Поклич на сложан рад; Сељанчице (збирка); Песма српских комита; Соколи; Еј ко ти купи; Магла пала; Народна молитва; Гусларева смрт, балада; Где је Призрен; Из српске градине – I руковет; Зора; Песма у славу стогодишњице Српске велике гимназије у Новом Саду; Жетелачка песма; Косовска елегија; Мојој Фрушкој гори; Молитва
    Црногорчева; Нове песме; за мушки хор — Винска песма; Заклетва Југовића; Морнарска песма; Песма српских соколова; Ловачки збор; Песме из Маћедоније; за женски хор — Кад ме твоје плаве очи; Песмо моја; за дечији хор — Божићна песма; Ево бербе; Песма коледа; Песма о материцама; Песма српска из села; ‘Ајде друже; Босанчице; Соло песме: Постојница; Једна цура мала; Кад се шетам овом стазом; Циклус Песме љубави; Позоришне песме у духу српских народних песама ; Пастир (уз пратњу хармонијума); Аој зоро, аој рујна, за глас, виолончело и гласовир; списи: Клавир и учење клавира, Нови
    Сад 1901; Српска црквена, народна и играчка музика, БК, 8, 1902, 239—243; Како треба учити музику у препарандији и богословији, СМЛ, Нови Сад, 1903, бр. 2; Теорија правилног нотног певања, Нови Сад 1904; Наше црквено појање, Сремски Карловци 1906; О реформи црквеног појања, рукопис, М. 3726, РОМС; Пројекат за промену учења појања и музике у Српској великој гимназији у Новом Саду, рукопис,
    Архив САНУ, 14389/15; — Записи појања: Српска православна црквена појанка — Песме за Литургију св. Јована Златоустог, св. 1; Воскресни тропари, кондаци и прокимени, св. 2; Празнични тропари и кондаци, св. 3, s.a., s. l.

    Даница Петровић