Бачка Топола и околна села

11. јун 2012.

коментара: 9

Општина Бачка Топола:

Багремово (стари назив Бразилија), Бајша, Бачка Топола (обухвата и Кочићево, које је престало да постоји као самостално насеље 1978. године)), Бачки Соколац, Богараш (насеље је до 1978. године било део Гунароша), Горња Рогатица, Гунарош (до 1950. године Молски Гунарош), Зобнатица, Кавило (до 1978. године део Гунароша), Карађорђево (до 1950. Бачко Карађорђево), Криваја (насеље створено 1978. године од делова Бачког Сокоца, Горње Рогатице и Томиславаца), Мали Београд, Мићуново (до 1947. године Карактур), Ново Орахово (до 1948. године Орахово, пре тога назив је био Сенћански Гунарош), Његошево, Оборњача (до 1991. године део Гунароша, данас без становника), Томиславци (1947-2007. године назив је био Орешковић, пре тога Орешковићево), Панонија (до 1978. године део Бајше), Пачир, Победа (до 1978. године део Гунароша), Светићево, Средњи Салаш и Стара Моравица.

Коментари (9)

Одговорите

9 коментара

  1. vojislav ananić

    БАЧКИ СОКОЛАЦ

    ”Бачки Соколац, као мало војвођанско село, налази се у срцу Бачке, на раскрсници путева од Новог Сада ка Суботици, па на запад ка Сомбору. Припада општини Бачка Топола, а од самог места је удаљено девет километара. Земљиште Бачког Соколца географски припада Телечкој висоравни, па самим тим, није чисто равничарско село, јер га надморска висина од преко 100м издваја од већине села овог типа.

    Локалитет самог насеља са источне стране одваја пашњак, кроз који је некада протицао поток. Рубом пашњака се протеже пут од Бачке Тополе према Старој Моравици, Пачиру, Бајмоку, па до Суботице. Кроз северни део села пружа се пут који води ка Сомбору, а спајањем ова два правца, створена је погодност за мештане да иако су им животи локализовани у малом месту, имају прилику да буду повезани са већим градовима Војводине и да не буду изостављени од урбане културе и напретка у стандарду живота. Бачки Соколац, након последњег пописа становништва има 488 становника…” (Са сајта Бачког Соколца)

    Сликано са пута Бачка Топола – Бајмок

    Улица којо се стиже из Сомбора и Куле

    ”…Историја Бачког Соколца

    Године 1921. настао је Бачки Соколац, када су се доселиле прве породице из Лике. Током неколико година касније, долазиле су и породице и појединци из Плитвица, Оточца, Купреса, и осталих крајева где су живели Срби. Колонија Бачки Соколац оформљена је 1924. године. Колонисти су населили имања бивших велепоседника, а у деветнаестом веку, припадала су породици Фернбах. Многи Соколчани су као добровољци дошли из Русије и Америке и учествовали као борци на солунском фронту и Народноослободилачкој борби.

    У периоду од седамдесетих година двадесетог века, па на даље, српске породице из Босне и Херцеговине доселиле су се у Бачки Соколац и употпунили слику места где живе Срби који су се нашли на истом тлу, а дошли са различитих поднебља. Деведесетих година двадесетог века, Срби који су протерани из својих кућа са поднебља Хрватске, пронашли су свој дом међу Соколчанима. Тада је и изграђено Ново Насеље, део села где су се људи сместили. Током низа година мешовити бракови са људима који су друге националности обојили су етничку структуру овог места. Бачки Соколац је слика функционалног и толерантног стила живота међу мештанима, без обзира на националност или вероисповест.

    Упоредно гледано ситуацију и стандард живота у селу некада и сад, може се приметити велика количина труда, борбе и рада свих мештана да се што је више могуће унапреди и побољша сваки сегмент живота који нас окружује, па се самим тим кроз генерације људи у овом месту, преноси смисао живљења и постојања и колико се удруженим тимским радом може позитивно утицати на бољу будућност свих нас.

    Бачки Соколац је пољопривредно село. Осим сточарства, проиузводње млека, људи се баве и производњом ратарских култура, повртарством, воћарством, виноградарством, пчеларством, и осталим делатностима везаних за руралну средину. Људи углавном производе за личне потребе, јер иако веома успешно то раде, потребно је инвестирати у њихов таленат, знање и плодно земљиште, да би та производња порасла на неки виши ниво. Становници Бачког Соколца прослављају 22.5 сваке године црквену и сеоску славу…” (Са сајта Бачког Соколца)

    ”…Мештани села Бачки Соколац у општини Бачка Топола поставили су у дворишту локалне православне цркве спомен-плочу некадашњем велепоседнику Јаношу Фернбаху који је у Другом светском рату спречио погубљења Срба.

    Спомен-плоча постављена је у знак сећања на догађаје из априла 1941. године, када је велепоседник Јанош Фернбах, у униформи пуковника Аустроугарске монархије, спречио окупаторску фашистичку војску да убија мештане Бачког Соколца.

    Фернбах није успео да спречи њихову депортацију, па су одведени у Шарвар и друге логоре.

    Члан одбора за подизање спомен-плоче Милан Егић рекао је да Фернбахов гест будућим генерацијама представља позитиван пример да и људи различитих националности умеју узајамно да се штите…”

  2. vojislav ananić

    БАЧКА ТОПОЛА

    На међународном путу Београд – Нови Сад – Суботица – Мађарска, на падинама Телечких брежуљака, у долини реке Криваје, смештена је Бачка Топола на површини од 596 км2.
    На северу се граничи са општином Суботица, на североистоку са општином Сента, на истоку са општином Ада, на југоистоку је општина Бечеј, на југу се налази општина Мали Иђош, на југозападу је општина Кула, а на западу општина Сомбор.
    Према последњем попису 2011. године, општина Бачка Топола има укупно 33.268 становника.
    Од 1462. године ово подручје је феудално имање, а у XВИ веку веће насељено место које касније насељавају Срби, Мађари, Словаци, Хрвати, Русини, Црногорци и други. Од 1873. године, када је уведена железничка пруга Суботица – Нови Сад, Бачка Топола се економски брже развија.
    То је раскрсница за шест праваца у подручју средње и северне Бачке.
    У Бачкој Тополи су значајне грађевине с карактеристикама барокног стила, а католичка црква (1905) је у псеудоготском стилу (торањ висок 74 м). У Бачкој Тополи су развијени занатство и трговина, затим индустрија намештаја, металних производа и тестенине, млинарство и друго.
    На 13.5 км (преко Бајше) од Бачке Тополе је Пољопривредно-туристички комбинат “Панонија”, а 6 км у правцу Суботице пољопривредно добро “Зобнатица” с чувеном ергелом коња (основана 1750). У “Зобнатици” се гаје коњи енглеске полукрвне расе “бачки коњ”, победници многих националних и интернационалних такмичења.
    Општина Бачка Топола обухвата 23 насељена места, и то Пачир, Стара Моравица, Бачки Соколац, Томиславци (раније Орешковић), Карађорђево, Мали Београд, Зобнатица, Мићуново, Ново Орахово, Оборњача, Кавило, Светићево, Победа, Гунарош, Багремово, Богарош, Његошево, Бачка Топола, Бајша, Панонија, Средњи Салаш, Горња Рогатица, Криваја, Дубока.

  3. vojislav ananić

    БАЧКА ТОПОЛА

    Град Бачка Топола налази се у јужном делу области између Дунава и Тисе, у централном делу некадашње Бач-бодрошке жупаније, односно у средишњем делу садашње Бачке. Захваљујући повољном географском положају, ова локација била је настањена још у праисторији. Археолози су у месној циглани, у слоју на дубини 6-7 метара, нашли угљенисане остатке дрвене праисторијске ловачке настамбе. Недалеко од града, у тзв. Пчеларској долини откривено је сарматско, аварско и мађарско гробље, као и остаци насеља. Мало даље налази се бржуљак Пустатемплом са остацима средњовековне католичке цркве. Први писани податак о граду потиче из 1462. године, када је краљ Матија Корвин својој мајци Јелисавети Силађи поклонио више насеља, међу њима и Фибаyцх, данашњу Бачку Тополу (ово гледиште је у новије време стављено под знак питања), мађарско село уништено приликом продора Турака. Касније је на данашњој локацији Бачке Тополе подигнуто мање насеље које се помиње у турским дефтерима из 1580, 1582. и 1590. године, као село са 21, односно 23 опорезоване куће. Назив Топола први пут се спомиње 1543. године у пореским списима надбискупије Калоча, затим 1655. и поново 1665. године. Многи га повезују са словенским називом за дрво тополу, које је својевремено било веома распрострањено на овом подручју. Аустријска војна команда је храну за војску у време бечког рата прибављала са поново освојених територија. Тако је војни порез за насеље Топола 1686. године износио 220 мера пшенице, 24 говеда и 1.200 форинти годишње. Судећи према висини разрезаног пореза, радило се о највећем насељу у околини. У време Ракоцијевог устанка, куруци су 1704. године опустошили и уништили цео овај крај, па тако и Тополу.
    Године 1731. она се помиње само као пустара која је до 1740. припадала петроварадинским војним шанчевима. Тополску пустару је председник бечке камаре Антал Грашалкович сврстао међу прве насељиве локације Бач-бодрошке жупаније, те је процес њеног насељавања започео 1750. године под вођством слободњака Ференца Чичовског (касније Чизовски). Из северних делова Мађарске доселило се 200 мађарских и словачких породица којима је, уместо дотадашњег кметског статуса, потврђен уговорни положај: били су ослобођени жупанијског пореза у трајању од 4 године, камарилског на 2 године и трајно од плаћања црквене десетине и пореза на баште. Камара им је уз то обезбедила и дрвену грађу за куће. Насељеницима је у почетку, ипак, било тешко. Пшеница, посејана семеном добијеним од државе, добро је понела, али ју је пре жетве 1753. изгазило и уништило велико крдо коња Адама Чупора. Оскудица жита потрајала је годинама, насеље се полако опорављало и коначно оснажило. Године 1772. Тополи се припаја суседна пустара Емушић, а 1792. године становници новцем успевају да откупе обавезни кулук. Истински процват насеља, међутим, започиње 1803. године, када цар Фрања И барону Палу Краију у знак признања за ратне заслуге (био је једини европски генерал којем је успело да порази наполеонове трупе) дарује Тополу. Баронов син Ференц Краи је 1806. године успео да за Тополу испослује ранг трговишта. Чланови породице Краи душом и телом подржавају развој града: у њему граде свој каштел, засађују касније надалеко чувени парк, узгајају расне коње и хртове цењене широм земље. Развој је нагло прекинут упадом српских јединица 1849. године, када је град опљачкан и опустошен.
    Лоза Краијевих остаје без мушког потомка и њихово место 1852. године заузима грофовска породица Зичи. Насеље се полако опоравља. Године 1888. обновљена је римокатоличка црква саграђена 1764. Без обзира на добро обављене радове, стару цркву је све више нагризао зуб времена, те су се челници града и римокатоличка заједница одлучили за изградњу нове. Тако је у граду саграђен и у јулу 1905. године посвећен један од највећих сакралних објеката тадашње Мађарске (у њега може да стане 5.000 људи). Назив Бачтопоља је у међувремену министарским указом 1904. године преиначен поново у Топоља. Већи део града бива уништен у огромном пожару 19. априла 1906. Ново поглавље у историји Бачке Тополе отвара се доласком српске војске 1918. године под патронатом француских снага и траје све до априла 1941. када су мађарске јединице у року од неколико дана поново заузеле целу Бачку. Период обновљене мађарске владавине потрајао је кратко, до 18. октобра 1944. године, када су град заузели партизани подржани совјетским јединицама. Од тада се Бачка Топола налази у Србији.
    У срцу Бачке, 44км од Мађарске границе, на обронцима Телечке висоравни налази се наш град, Бачка Топола. Овде се укрштавају аутопут и пруга Будимпешта-Београд, као и путеви који спајају Хрватску са Румунијом.
    Судећи по археолошким налазима, овај крај је захваљујући доброј локацији био насељен већ у праисторији: у околини града су нађени остаци праисторијских ловачких логора. Из каснијих доба потичу остатци насеља и гробова сармата, авара и мађара. Поред града су нађене и рушевине једне цркве из средњег века.
    Први писани подаци датирају из 1462. године, када је краљ Матиас Корвин даривао својој мајци претечу данашњег града, насеље Фyбаицх. Топола, као име насеља бележи се први пут 1543. године у документима надбискупије Калоча. У најезди турака, као и у време Ракоцијеве побуне насеље бива тотално уништено, али се увек поново изградило. 1750. године мађарске и словачке породице поново насељавају ово подручје, које је деценијама било опустошено после напада куруца. 1803. године барон Краи Пал (једини европски војсковођа који је забележио победу над Наполеоновом војском) добија ово насеље у знак признања од краља Ференца И. Под његовом управом насеље добија ранг трговишта, и почиње успон града, који се зауставља само 1849. године, када у град упадају сервианци. Било је потребно више година, па и деценија да се град опорави од тог напада. За то време место породице Краи заузима породица Зичи. Град се полако опоравља, 1888. године обнавља се стара црква, која убрзо постаје мала, те се 1904. приступа изградњи и 1906. се завршава градња нове католичке цркве, до дана данашњег најмаркантнијег симбола града Бачке Тополе.
    У новијој историји град бележи ново поглавље, када је 1918. године ушла српска војска. Од тада, изузев кратког периода од 1941-44. године, Бачка Топола припада Србији. 1940. године је изграђена српска православна црква. У другој половини XX века је дошло до значајне „урбанизације“ слике града, при том је нажалост уништено много значајних зграда, објеката… али је изграђена индустријска зона. У самом граду имамо две основне школе, гимназију (у чијој згради функционише и економска школа), средњу техничку школу, средњу и вишу пољопривредну школу. Културни живот је веома активан, као и цивилна сфера. Данас град има 16600, а општина броји 38 242 становника.
    Извор: Интернет

  4. vojislav ananić

    БАЧКИ СОКОЛАЦ – КО СУ ДОСЕЉЕНИЦИ

    Прво насељавање на експроприсани посед Антала Фернбаха почело је у пролеће 1921. године. Личани су најпре почели долазити. У првој групи били су Личани из Крбавског поља код Удбине из села Јошана; око двадесет породица. Браћа Цвијановићи: Илија, Петар и Милан са оцем Којаном и мајком Јеком. Беванда Дане са породицом и мајком Станом. Миле и Раде Бјелобрк са оцем Дмитром и мајком Станом. Никола Бањанин са породицом и мајком Милом, Јово и Рајко Бањанин са породицама. Раде и Ђуро Диклић са породицама Манојло Егић са породицом. Петар и Дане Радаковић привремено су се сместили на Ружин салаш. Следеће 1922. године у јесен дошли су Јошанци: Гавро Диклић са породицом и таштом Јованком, Илија Диклић са породицом. Цвијановић Милош са породицом, Јово, Мане и Илија Радаковић са породицама, Миле Лончар са породицом и свасгиком Вукосавом. Из крбавског села Толића код Удбине дошао је и Стојан Веиновић без породице. Из крбавског села Висућа су се доселили Стево Мрђа са породицом и оцем Вајом, Миле Кораћ са породицом, оцем и мајком, Никола Кораћ са породицом, Јаков Орлић са сином Илијом. Те године у лето дошао је Димитрије Ковачевић, Висућанин, младић без породице, трговац по професији. Миле Цветићанин се са породицом привремено сместио на Ружин салаш. Идуће године у пролеће стигао је из Висућа Миле Ковачевић, звани Црња са породицом. Из околних удбинских села Андића и Крчана дошли су са породицама: Никола Узелац, Дмитар, Марко и Илија Допођа и Миле Радочај са породицом. Неки од њих били су смештени у Старој Моравици још 1921. године. Те године доселили су се из околине Коренице из личког Петровог села Ђука Ковачевић са породицом и Миле Ковачевић звани барон са породицом. 1921. године из околине Лапца доселио се са породицом Гавро Рашета Исте године из околине Плоче доселили су Мићо Петковић и Никола Жегарац са породицама. Те године из околине Госпића из села Почитеља доселили су Милан Љубојевић са братом Душаном и мајком Јеленом, Петар и Стево Љубојевић са породицама, Дмитар Иванчевић са породицом. Почетком 1923. године из Почитеља су се доселили: Илија Иванчевић са породицом и оцем, Дане Иванчевић са породицом, Миле Иванчевић са унуком Миланом чији је отац као добровољац погинуо на Добруџи. Године 1925. у састав Милетове породице приспео је и његов млађи син Никола са породицом из Сједињених Америчких Држава. Из Орница код Госпића 1922. године доселио се самац, обућар, добровољац Јанко Поткорњак. У току 1922. и 1923. године се из села Магорића код Госпића доселили су Дане Ђаковић са породицом, Никола, Јово, Благоје и Лука Корица са породицама, Јанко Корица, младић, самац, обућар, Дане и Божо Вурдеља са породицама, Божо Радаковић са таштом, свастиком и породицом, Божо Вркић, Ђуро Борковић и Тома Милојевић са породицама. Ови Магорићани сместили су се на Кишосоњкин салаш. Тих година из Метка код Госпића приспео је самац, пекар и добровољац Јово Травица. Тада су такође стигли из околине Госпића из села Косиња, Илија Муњес и Илија Кокотовић са породицама. Од 1921. до 1923. године из околине Перушића из Студенаца доселили су се Никола Петрић са оцем Наумом и мајком Милијом, Исо Петрић са породицом, Петар Петрић са женом Маром, Петар Петрић са женом Аном, Мојсије и Вајо Петрић са породицом. Са Плитвица је из Бабиног Потока дошао Илија Чудић са породицом. Од 1921. до 1923. године испод капелске долине Плашки доселили су се Мане Петровић, Мане Мишљеновић, Урош Медаковић са породицама, Перо Пешут са мајком и браћом Мојсијем и Миланом, Руфајло Шушњар са породицом, Самојло Косановић са породицом. Дане Грба, добровољац, тада председник опшгине у Плашком, није се населио, али је својој кћери Марији дао парцелу и окућницу. Она се удала за Данета Радаковића, самца, столара. Плашчани су у почетку били стационирани у Старој Моравици. Од 1921. до 1923. године из околине Оточца доселили су се: Вајо Кангрга са породицом, Стево Иванчевић – Чурчић са сином Перицом, Стојан Јовић са породицом. Стојан и Стево направили су куће од набоја недалеко од насеља на њивама, али су доцније прешли у насеље. Исто је учинио и Миле Иванчевић, док је Никола Кораћ остао на салашу до краја живота. Из околине Оточца из села Шкара 1921. године доселио се Милан Секулић са породицом и сместио на фарми Пилосановића – Пипака. Из села Понора доселио се Јово Иванчевић са породицом. Из Врховина је дошао Ђуро Станковић са породицом и свастиком Милицом, од Врховина из села Турјански Тома Скенџић са породицом и оцем Тривуном. Из Дабра код Оточца доселио се Тома Бобић са породицом. Из Широке Куле од Госпића доселили су се: Јово и Ђукан Репац са породицама, Дане Жигић и Илија Јелић са породицама Из села Врепца дошли су Симо Сунајко, Миле Зораја са таштом Аницом и породицом, Мићан Драгосавац са породицом, Јово Дагосавац са породицом и ташггом Јањом. Из околине Бриња доселили су се Игњац Врањеш са братом Гојком и оцем, сестром Душанком, Илија Буквић са породицом и братом Петром, Миле Орлић и Мане Божанић са породицама, Лука Гостовић са поћерком Милицом. Из околине Книна доселили су се: Ђуро Бокун и Ђуро Чоловић. Из Кордуна су се доселили: Стојан Мрђеновић, Раде Војводић, Драго Вишњић, Перо Миљевић са породицама Из околине Бихаћа доселио се Раде Бркљач са оцем Милетом, мајком Симеуном, братом Пепом и сестрама Бојаном и Јеленом. Исте године доселио се са породицом из села Врањске код Крупе Лука Граховац. Дошли су и други крајишници: Јово Цветићанин, Милан Агбаба, Петар Ковачевић, звани Жућо, Петар Цветићанин са породицама. Из Босанске Крајине доселила су се и браћа: Стојан, Томо и Ристо Челебић са породицама. Из околине Купреса са стрицем Пером и породицом доселио се Крастан Перис из села Равног. Из те околине дошао ј е као самац Коста Средић и Благоја Драгојловић са породицом и Крсто Лугоња са породицом. При крају те године доселили су се са породицама: Симо Љубоја од Босанског Грахова и Јово Влајисављевић из Оточца. 1922. године из околине Невесиња доселио се Јанко Анђелић са породицом и братом Новаком. Из околине Билећа доселили су се браћа Братићи Видак и Глигор са мајком. Из околине Стоца доселио се Дмитар Андрић са породицом. У пролеће 1924. године доселио се Винко Прегељ са породицом и таштом. Рођен у Љубљани, али је породицу засновао у опћини поред Трста одакле је и приспео у колонију. 1926. године стигао је и Милан Кангрга са породицом. Он је претходно живео у Земуну. Последњи са потпуном породицом стигао је у колонију 1927. године Стево Чотурило из села Дабра код Оточца. Исте године је дошла и Ката Наранџић са два малолетна сина Стевом и Николом, као и Марија Борковић са сином Јовом. Оне су имале право на колонизацију као добровољачке супруге. Катин муж Буде погинуо је по свршетку рата као тесарски радник. Маријин муж Сава вратио се у Чикаго на старо радно место и тамо остао до краја живота. Марија се после десетак година одселила у суседну колонију Горњу Рогатицу због окућнице и њиве коју је тамо поседовала. У то време из колоније је отишао и Јово Влајисављевић замењујући окућницу и њиву са Јанком Орељом Крајишником, добровољцем. Након десет година удова Стојана Челебића заменила је земљу са Стевом Грбићем. Било је колониста који су нове куће после краћег времена продали, као: Никола Његован, Никола Јовић, Милан Шушњар, Ристо Баћо, Перо Крстеканић. Нови власници су постали: Миле Кораћ, Милан Пешут, Стево Мрђа, Видак Братић и Крсто Лугоња. Процес заснивања колоније добио је свој дефинитиван облик 1924. године. Тада су трасиране улице и окућнице. Пре тога, направљено је петнаестак дрвених кућа од грађе донете из старог завичаја. Неке од њих су и после другог светског рата служиле за становање. Већином су куће прављене од набоја. Приликом размеравања окућница спорно је било коме ће припасти постојеће зграде старог салаша Антала Фернбаха. Донета је одлука да се измерени плацеви нумеришу, уз сваку бројку означено је на парчету хартије шта терен окућнице садржи: какав објекат или само земљиште. Срећни добитници ове игре ипак ће морати исплатити вредност објекга затеченог на окућници у корист касе Аграрне заједнице. Наравно, вредност сваког објекта није била иста, па је дошло до свађе и морала је интервенисати жандармерија. Раде Војводић, Кордунаш, бранио је своју имовину са револвером у руци од насртаја ратних другова. Жандарми му нису одузели пиштољ јер је имао дозволу за оружје, а то је било још већа увреда за нестрљивог присвајача. Догађај је у колонији брзо заборављен, Раде је остао у сећању као срчан и храбар. Те врлине су цењене код динараца. Колонисти су још увек пристизапи из старог завичаја или ближе околине где су били привремено стационирани. Али, већ се знало да је сто шест породица из Лике земљу примило, деветнаест из Босанске крајине, пет из Херцеговине, четири са Кордуна, две из Далмације и једна из Словеније.
    У првој етапи досељавања, у пролеће 1921. године, на имање Антала Фернбаха сместили су се први досељеници. Већина их се познавала из старог завичаја, као ратни другови или радници по радилиштима Европе и Америке. На сугестију из Министарства основана је Аграрна заједница. Председник је био Раде Бркљач крајишник, добровољац са Добруце, учесник октобарске револуције. За показану храброст добио је чин поручника Буђонијеве Црвене коњице. После три године ратовања у Русији вратио се у родни крај. Аграрна заједница била је једина друштвена организација за решавање појединачних и општих проблема којих је било веома много. Зборови заједнице сазивани су звоњавом. Звоно је било у центру насеља на плацу намењеном за цркву, а доцније је пренето пред велики бивши Фернбахов магацин за бела жита који је после адаптиран за школу и друге јавне потребе. Звоно које је у спахилуку објављивало почетак и свршетак пољских радова, колонистима је служило за сазивање зборова, прослава и као школско звоно. Већ на првим зборовима постављено је питање назива будуће колоније. Од више предлога прихваћено је да се будућа колонија назове Бачки Соколац. Предлагач Милан Љубојевић образложио је име по Македонском Соколцу где су српске добровољачке јединице после пробоја Солунског фронта потукле бугарску војску до ногу. Сем тога име Соколац је и по јуначкој птици соколу, толико опеваној у нашим народним песмама. Тако је на првим зборовима заједнице 1921. године одређено име насеља. Тих првих година сваке седмице је досељавала се по једна поједна породица Многе су биле привремено смештене заједно са староседеоцима. Соколац је брзо растао. Пет хектара плодне бачке земље била је велика површина у односу на мале, уске вртове од бреча и шљунка у тесним увалама динарских планина. Било је то право и велико богатство, упоредно са оним што је остало у старом крају. Али, нови начин обраде земљишта, колонистима који су били пастири, није био познат, нити су имали оруђа за рад. Морали су се обраћати староседеоцима. Своје добровољачке парцеле издавали су под закуп или напола, у већини случајева. Наполичар је био обавезан да половину плодова са њиве донесе власнику земље. Десетак запрежних кола кукуруза, више метарских центи пшенице, кромпира и других плодова била је велика колична хране коју те горштачке жене никад у животу нису виделе. Кукуруз је у старом крају био цењен као нарочита укусна и калорична храна. Ретка су била мала поља међу планинама где је могло да расте само неколико стотина струкова са мајушним ситним клипом. Зрно је стизало из Посавске низије код трговаца у мале планинске градиће као посластица. Укусну кашу од кукуруза херцеговачки колонисти називали су качамак, Босанци пура, Личани, Далматинци и Кордунаши палента. Нови државни апарат почиње да се уходава. Многе инстигуције још нису обликоване на правно – економском плану, а материјална добра су уништена и исцрпљена. Новоприпојени крајеви вековима су таворили под влашћу двојне монархије или Турака. Те владавине оставиле су своја вредновања која је принудом требало мењати. Различиту психологију и менталитет истог народа требало је ускладити. У таквој ситуацији колонисти су стигли у тек основани Бачки Соколац који је у то време био исувише мали посед за толике породице. Ко није нашао у околини привремени стан, пронашао је кров над главом на спахилуку. Од пролећа до јесени могло се спавати у рупама испод великих камара сламе. Стамбени смештај био је за колонисте највећи проблем. Бирократски апарат аграрних уреда одуговлачио је расподелу окућница. Неки су такво стање користили и у тој неизвесности издавали парцеле у закуп које им нису припадале. Закупац је унапред исплаћивао закупнину, али се после кратког времена показало да је преварен. Међутим, варали су и наполичари, староседеоци, приликом расподеле плодова после бербе. Превара је било на обе стране. Само су колонисткиње биле задовољне гомилом хране коју су наполичари довезли. – Зар можемо више тражити од коша пуног кукуруза, – говориле су старице које су дошле са породицама. Наравио да је онај који је први пут видео велику гомилу жутих клипова, од којих се правила деликатесна кукурузна слатка каша, био задовољан. Каша је могла да се једе у равници као и у брдима, али је уз њу требало имати слатког, киселог млека, сира. У колонији није било оваца, коза, крава. Мало је било оних који су имали малу планинску краву „бушу“ или оних који су на вашарима купили какву шкартирану стару краву. Колонији је припадало више од тридесетак катастарских јутара пашњака између насеља и цесте. Поток је раздвајао пашњак и у своме току иза моста у глибовиту велику мочвару, богату необично високим, густим, сочним барским љуљем, ливадарком, трском и шеваром. Тај део пашњака могао се користити за зимску исхрану стоке, све док се на њивама није почела производити сточна храна по узору на староседеоце. Показало се да је наполица био далеко бољи вид коришћења замљишта, но издавање под закуп. Староседеоци су хтели да што дуже обрађују колонистичке парцеле. Они су користили земљу не старајући се да јој обнове родност. Тесне, мемљиве и влажне куће затрпавали су дебели снежни покривачи у жестоким бачким зимама. Кошава је звиждала равницом, а јаки мразеви стварали леденице по крововима. Ватра је била свакодневна насушна потреба, нарочито у дугим зимама и јесени. Колонисти нису били вични да за гориво користе пољопривредне отпатке по обичају равнице, али су као горштаци били веома веште дрвосече. Некако је морало почети Раде Бркљач као председник заједнице, први грађанин новооснованог Бачког Соколца, нежења али са великом породицом: оцем, мајком, братом и две сестре живео је у бившој вртларској кућици чије танке зидове расхлађују мразни језици кошаве. Да би спасао породицу он својом широком босанском секиром обара највеће дрво у ораховој шумици. Поручник Црвене коњице испољио је своју бунтовност на властелинској шуми не знајући да су многа та стабла на терену његове будуће окућнице. Видеше то остали колонисти, те повадише склоњене тестере и секире донете из старог краја. Тако су свакодневно одјекивале секире, а кад је нестало дрвеће, прешло се на пањеве и живе ограде, на све што је могло да се ложи. То је било првих година док се још није знало где ће бити чија окућница. Оба гаја, дрвореди на рубу улице и остало растиње припадало је свима. Било је свачије. Говорило се у колоннји: што је свачије то је ничије! Навали, сеци, носи, вуци, ложи кад треба и кад не треба! Многе дрвосече су тање и дебље гране палили у велике ватре, уместо да их користе у домаћинству. Кад је нестало дрва дошао је ред на мање објекте: кокошињце, оборе, ограде, торове, кровне конструкције и чардаке. Дедови који су дошли да остатак живота проведу у равници говорили су: Са овим добром које нам је свима дато на уживање поступамо као да је туђинско. Понашамо се као јато гладних врана, кад с пролећа слети на њиву и почне да тамани све што је никло. Разлика између нас и црних птица је у томе што се оне могу отерати чегртаљком, плашилом, праском из пушке, а наши синови се не боје ни пушака ни власти. Турска или аустријска власт брзо би направила реда, али ова за коју су се они борили не води бригу о њима, нити је они уважавају. Жандармеријски наредници и срески начелници су њихови ратни другови, заједно пију, певају и картају се по кафанама. То је распуштена држава која неће дуго опстати. Тако су се јадали старци у новоствореном Бачком Соколцу. Време је одмицало и нови насељеници са породицама су долазили. Расла су пријатељства и познанства. У шуми око насеља нестајали су храстови, багремови, ораси, јеле и борови. Од кошаве и северца више нису штитиле крошње дрвећа, нити се у спарна лета осећала шумска свежина. Маса зеленог лишћа, произвођача ваздуха није више постојала И птичији свет се преселио из уништене шуме у суседне спахијске гајеве. Остало је само понеко дрво и веће зграде старог салаша на брисаном простору. Тако су досељеници већ првих дана уништили природну заштиту околине где су засновали живот. Појединци који су располагали новчаним средствима улагали су их у куповину дрвених кућа које су о државном трошку преносили у насеље. Кад је извршена локализација окућница, почела је изградња кућа од набоја. Преко Савеза аграрних заједница подељено је нешто грађе за кровне конструкције. И јеврејски трговци су давали грађу на кредит. Неколицина је направила куће на њивама као салаше, али су се доцније преселили у насеље, осим Николе Кораћа који је из одмазде убијен на прагу приликом уласка мађарских трупа у Југославију, у пролеће 1941. године. Није тешко описати стварање колоније, али је у пракси заиста био тежак процес адаптације на нове услове живота, другу климу, занимање, обичаје и друге факторе. Тек стаорена држава није могла лонудити унапред припремљена насеља својим заслужним ратницима, као што је то учинила Чехословачка. Држава је могла дати само пет хектара земље, ослобођене од дажбина и пореза, бесплатан превоз пртљага железницом и неке мање повластице као давање грађе за куће по ниским ценама. Касније, у стаарању јавних установа, држава узима учешће. Општинска бирократија настојала је да добровољци плаћају бар општински порез, али у том није успела. Стога су општинска бирократија и староседеоци колонисте сматрали привилегованом категоријом људи. Кад су стигли у широку војвођанску равницу, колонисти су били фасцинирани бескрајем на који нису навикли, посебно женски свет који никад није видео равнице. Чиме ту започети кад није било ни стада, ни великих планинских пашњака. Радити земљу без вучне снаге и оруђа за обраду није било могуће. Али ту је био и други, непознат начин обраде. Плантаже кукуруза и густе високе пшенице није било у планинама. Овде су и запрежна кола друкчија, коњи јачи, већи, плугови, дрљаче, бране, ваљци, машине за сетву све је било сасвим друго, непознато. И мотике нису биле тешке, коване, већ танке и лаке са којима је неподесно радити. Кад наполичар по уговору донесе пола жетве власнику њиве, овај те плодове мора сместити. Тако су провизорно прављене разне оставе, трапови, за кукуруз, кромпир и друго поврће. А требало је хранити и свиње за зимницу, имати мало живине, козу, пар оваца, краву, за то су недостајали помоћни објекти. То је био посао мушкараца. Жене су водиле бригу о исхрани и о деци. Међу колонистима било је мало оних који су знали столарски, тесарски и зидарски посао. То су били занати које је требало изучавати код приватних мајстора. Колонисти су тражили од староседелаца да им то ураде за неколико метарских центи кукуруза или пшенице, јер нису имали новца. Обично су мајсторе проналазили на пијачним данима у среском или опшгинском месту. Ту несналажљивост и неумешност користио је аграрни пролетеријат чији су се припадници колонистима представљали као мајстори свих профила. Они су дизали нове куће у колонији много јефтиније од званичних мајстора са фирмом и обртницом. Зараду су примали у натури кад није било новца, што је погодовало колонистима. Аграрна сиротиња из околине у колонији је усавршавала занате правећи куће набијаче, помоћне објекте од ваљака и старе опеке, хлебне пећи од блатних сламених виклова, копали трапове и бунаре, вршили свињокољ уз прављење разноврсних бачких кобасица. Колонисти нису закидали на сиротињи. За њих је била срамота да неко ко ради за њих не једе за њиховом трпезом. Ако је исплата била у натури, онда је такав радник обично добио више од погодбе. Тако су полако, али темељно, отпочели контакти колониста са староседелачком околином.

    Извор: ДАНИЛО Г. ДИКЛИЋ, БАЧКИ СОКОЛАЦ, и Соколчани, Слово, Краљево, 1990..

  5. Војислав Ананић

    Топола

    Први пут је забележена у суботичкој нахији као Мала Бајша или Топола. 1580. имала је 21, а 1590. 23 дома.
    Касније је, изгледа, опустела и као таква забележена и 1731. 1740. припадала је Варадинском шанцу. 1750. почело је са насељавањем ове пустаре. Те године населио је Гражалковић 200 мађарских „или“ словачких католичких породица које су добиле нарочите повластице. 1792. имала је 411 кућних старешина и 105 ожењених укућана. 1805 имала је 650 домова са 4.000 душа. На Тополу као присно насеље сећа презиме Топољанин и Тополац. Ово презиме сретамо 1715. у Моховској Ади и Парагама; 1.720 у Алпару, Кањижи и Темерину; 1725/6. у Варадинском Шанцу и Мошорину.
    Потеси: Богараш, Емушић, Јеленско поље, Каркатур и Велико и Мало косиште.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  6. Војислав Ананић

    Бајша

    Налазила се у Чонградској жупанији. Забележена је 1485. За време Турака забележена је у сомборској нахији као Велика Бајша. 1590. имала је 27 домова. 1580-2. забележене су Велика и Мала Бајша или Топола у суботичкој нахији. Велика Бајша имала је 26, а Мала Бајша 21 дом. 1590–1. имала је Мала Бајшa, 23 дома. Једна Бајша забележена је и у крушевском поменику. Око 1650. и 1679. забележена је једна Бајша као насељена. Данашња Бајша је насељена око 1750. 1769. имала је 53, а 1773. 39, 1786 35, а 1792. 11 српских домова са 68 душа. 1802. били су Срби становници Бајше; Аћим Каћански, Теофан Каћански, Тоша Враннов, Игњат Матејашев, Глиша Живков, Петар Попов, Мишко Вулетин, Мишко Бранков, Максим Павлов, Јаков Живков, Стојан Шијачки, Јеца Каћански, Тома Милошев, Стеван Миланков, Васа Матејашев, Ђука Живков. На ово насеље као српско сећа и презиме Бајшански.
    Потеси: Гумништа, Дубока, Емушмћ, Макан–долина, Négyes, Роглатица, Доња Роглатица.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

    • Miloš Miodanić

      Zdravo, Da li znate nešto više o porodici Brankov iz Bajše? Moja čukunbaba je rođena u ovom mjestu i nosila je to prezime. Zvala se Aleksandra i živjela je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog vijeka. Nažalost ništa više ne znam o njoj pa bih bio vrlo zahvalan kad bi mi odgovorili u slučaju da nešto više znate. Hvala unaprijed.

      • Воја

        ТОМИСЛАВЦИ

        У политичкој општини Бајша, код Бачке Тополе, насељене мађарским становништвом формирана је колонија Томиславци. „Крајем 1920. и почетком 1921 год. додијелила нам је држава земљу”, 22. фебруара 1930. године извјештавало је Министарство пољопривреде руководство аграрне заједнице у Бајши: Стеван Агбаба, Исо М. Жигић, Васо Лабус, Стево Ступар и Анте Арас. Тачно 1. фебруара 1921. године формирана је аграрна заједница у Бајши, која је 1928. године премјештена у колонију Томиславци, а која је у том тренутку бројала око 50 чланова. Насељеници из Лике, а потом и из Босне, од маја 1921. године почели су да насељавају салаш барона Стипана Војнића па се и колонија до 1929. године звала Барунов салаш, али и на околне салаше (мајуре – Гајеров, Коларов, Русаков, Мајоров, Ружа, Жигин, Меглекац) насељавајући се у привремен и неуслован смјештај. Аграрна заједница Томиславци и инж. Лав Штрах, геометар из Суботице, 21 . августа 1932. године склопили су уговор за премјер 2.387 к.ј. атара колоније Томиславци који је био састављен од земљишта аграрне реформе са дијелова велепосједа Стипана, Андрије и Јакова Војнића, Хенриха Гајера, Адама Лелбаха и Владислава и Матилде Семзе на потезима Велика долина, Дубока, Лешна долина, Мала Роглатица, Четверо.

        У ПРВОМ ТАЛАСУ СТИГЛО 325 КОЛОНИСТА

        У првом колонизационом таласу 1921. године на мајуре у околини Бајше населило се 325 лица од чега из Лике 254 и из Босне 71. Према подацима аграрне заједнице из Бајше од 19. јула 1925. године 66 колониста су изградили куће, 4 су започели, у току је била градња 2 куће, а њих 38 жељело је да праве куће, док је један колониста хтио да се исели што значи да је у колонији Барунов салаш у љето 1925. године боравило 111 колониста. Градња кућа није ишла без проблема. Филип Пејовић ревизор Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем 2. марта 1926. године наводио је да „двије струје постоје на тај начин што су на земљишту гдје су дијељени кућни плацеви њих неколицина (око 20) добили су или још станују у тим кућама. Ови други који су добили голе плацеве, али и грађу и цријеп и зајам у новцу у огромној су већини и у већини су надигли куће. Ова већина ради да се куће које постоје руше и дијели цигла по цигла свакоме. Ови заинтересовани нису борбени јер им је тешко већ очекују помоћ савеза у виду заштите или савјета.” По подацима ревизора Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем Ф. Пејовића од 28. маја 1931. године „колонија има 125 кућа, а 5 су у изградњи”. Куће колониста током друге деценије насељавања дограђиване су, а колонисти су градили помоћне зграде формирајући сеоска домаћинства. Тако су 40 колониста из Босне и 3 из Херцеговине 14. фебруара 1933. године тражили „бесплатну јелову грађу за подизање кућа и узгредних зграда.” Према подацима из јануара 1930. године на колонији Барунов салаш насељено је 194 породице што је вјероватно пројектован број породица за насељавање на овој колонији. Према Прегледу насељеника на колонијама од 6. децембра 1933. године у колонији Томиславци насељено је 155 породица од чега 116 из Лике, 33 из Босне и 6 из Далмације, а према Дмитру Иванчевићу у колонију је насељено 136 породица и то 95 из Лике, 31 из Босне, 8 из Далмације, по 1 из Црне Горе и Херцеговине што је скоро истовјетно са бројем изграђених кућа до маја 1931. године према подацима Ф. Пејовића. Према извјештају аграрне заједница из села колонија Томиславци 1938. године имала је 900 становника. Колонисти из Лике били су из околине Грачаца, Госпића, Оточца и Огулина а они из Босне из околине Санског Моста, Босанског Грахова, Купреса и Босанске Крупе.

        СТАЛНЕ СЕОБЕ

        Неки од колониста нису се населили у првом таласу насељавања 1921–1923. године него касније. Никола Богдановић из Црне власти код Оточца изградио је кућу 1928. године, али се доселио тек 1935. године. Колониста Јован Контић рођен је 1893. године у околини Госпића, али се као дијете са родитељима преселио у село Кљевци код Санског Моста што је био чест правац сеоба из Босне у Лику послије аустроугарске окупације Босне 1878. године, и маја 1921. године дошао је са женом и сином у општину Бајша. Обрад Бајић из Ресановаца код Босанског Грахова 28. маја 1921. године доселио се на велепосјед Ладислава Баћањија код Банатског Аранђелова и због лоше и подводне земље преселио се 28. маја 1924. године у колонију Барунов салаш. Неки од колониста враћали су се у завичај јер нису могли да издрже лоше услове колонизације. Дане Божичковић из Црне власти код Оточца маја 1921. године доселио се са женом и сином у општину Бајша, али се разболио и вратио се у Лику гдје је преминуо 1927. године.

        БОРБА ЗА ОПСТАНАК

        На почетку досељавања колонисти су се суочавали са небригом државне администрације, лошим условима живота и смјештаја, и честим болестима. Срески одбор Савеза добровољаца Босне и Херцеговине из Санског Моста обратио се 19. фебруара 1921. године Министарству аграрне реформе објашњавајући да су њени чланови надијељени земљом у политичкој општини Бајша али се од њих тражи да плате по 11.000 круна „а има нас сасвим сиромашних те нисмо у стању платити док не добијемо плод са земље.” Према извјештају Тодора Пешута из аграрне заједнице у Бајши од 30. јануара 1922. године Симо Шевић „био је по берби кукуруза и подигао приносе. Прича се да је продао кућу у Босни, покретно и непокретно имање. Није било других станова него привремени смјештај у штале и магацине, али није био задовољан и повратио се у Босну а послије се није јављао.” Тјескобан, неуслован и нехигијенски смјештај доводио је до масовних обољења и честих умирања колониста. Предсједнику аграрне заједнице Тодору Пешуту 1924. године боловали су жена и дијете током године и обоје на крају године су преминули. Богдан Прњајић 28. јануара 1930. године приликом посјете колонији навео је: „Нема куће која нема 4 па и 8 дјеце. Нема опет исто тако куће гдје није било 2–3 смртна случаја. Ријетка је кућа коју болест није посјетила.” Ф. Пејовић 28. маја 1931. године навео је у извјештају да „дјеца сада не умиру много, љекар излази сваког уторника.”

        ПРИВРЕМЕНИ СМЈЕШТАЈ

        Привремени смјештај на салашима за неке од колониста такође је могао бити несталан, односно питање несигурног крова над главом изазивало је узнемиреност код колониста. Пет породица из Босне и Далмације (Симо Љубоја, Бане Лугоња, Јово Красић, Јово Катић и Ђуро Бокун) 10. марта 1923. године уселили су се у привремен смјештај, уз одобрење власти, у зграде на Жигином салашу. Двије године касније, 4. јула 1925. године, породице су доживјеле да буду избачене из привременог и неусловног смјештаја. „Пријеподне, када смо били на пољу, на косидби жита дошли су у наше станове наредник жандармерије са два жандара из Тополе са два одборника из општине Бајша који су поставили стражу да се нама не јави”, жалили су се колонисти, „они су избацили све наше ствари слике, покућство, као и ручак који се спремао за нас изнијели су напоље, жене наше са дјецама истјерали су напоље (дјеце 8 испод 5 година), једна се баба прокрала кријући и јавила нама нашта смо ми дошли и затекли њих када су све извршили и седали у кола, ми смо тражили наређење којим су то извршили, они су нам одговорили да су по наређењу урадили, али ми смо им тражили писмено, да су нам оне ствари избацивали и да нам даду кључеве, што нам нису хтјели дати. Пошто ми нисмо знали куда да идемо и шта да радимо са фамилијом и нејаком дјецом то смо ријешили да отворимо прозор те се један увукао и отворио врата и унијели смо ствари и ми смо отишли напоље да радимо у пољу. По изјави наших фамилија око 4 сата послије подне дошли су 3 жандара и наредник полиције из Бајше и казали фамилијама да уђу унутра. Напоменути нам је још и то да је Јеремија Лендваји изјавио пред Паном Лугоњом, Божицом Лугоњом и пред Катом Красића да је потрошио 8.000 динара док је добио земљу те да ће потрошити још девету да нас избаци напоље. Поново је дошао г. поднаредник на лице мјеста и наредио да се до сутра има иселити.”

        ЖИВЈЕЛИ КАО ЖРТВЕ КОМПРОМИСА ДРЖАВЕ И ВЕЛЕПОСЈЕДНИКА

        Дезорганизована аграрна реформа и колонизација, процеси препуни компромиса између државе и велепосједника и различитих интереса, доводили су колонисте у ситуације драматичног сукобљавања са велепосједницима, односно заступницима њихових имања, као и дијеловима аграрне администрације која није била наклоњена колонистима. Срески одбор Савеза добровољаца Босне и Херцеговине из Санског Моста 16. децембра 1920. године писао је Министарству аграрне реформе да је Јово Дроњак из Јелашиноваца код Санског Моста добио ове јесени земљу и не може да се нагоди са газдом који ју је посијао. Добровољци Милош Вујновић, Јован Бјеговић и Илија Пјевач 3. новембра 1921. године изјавили су да је на посједу Јакова Војнића надјељено 38 добровољаца насељено 25, а да је ревизор аграрног уреда парцеле вратио власнику. Илија Бркљач 25. маја 1924. године јавио је Савезу аграних заједница за Банат, Бачку и Срем „да на посједу Матилде Семзе 28 парцела добровољаца обухватају цио пашњак на којег добровољци пуштају стоку. Матилда Семзе живи у Мађарској, а њен зет Јаника Лелбах опуномоћен је да управља остатком имања. Он је довео жандаре који спречавају добровољцима да пуштају стоку на пашњак. Из дана у дан гледамо када ће се десити русвај између добровољаца и велепосједникових присташа”, закључио је Бркљач тражећи да комисија издијели пашњак на два равна дијела. Хронично сиромаштво, тешки услови живота, несигурност посједа и становања у првим годинама колонизације, болести, непријатељски став велепосједника и социјалног окружења доводио је колонисте у осјећање да су нежељени на простору на који су дошли и повећавало степен њихове агресивности према окружењу. Према извјештају команданта жандармеријске станице у Бачкој Тополи Фрање Урбаса од 16. октобра 1922. године „у Тополи у гостиони Ержебет Балаш два добровољца Дане Шијан (32), ожењен, 4 дјеце, из Дебелог Брда код Коренице, станује на салашу Стипана Војнића и Илија Инић из Дебелог Брда (24) ожењен, 1 дијете, са салаша Стипана Војнића поразбијали су стакла у гостионици. Жандарм Живојин Барбуловић изашао је али су га они напали и он се вратио с водником. Добровољци су псовали мајку жандарску и говорили да жандари нису за њих ништа. У десном џепу од капута Шијан је имао велики џепни нож.” Ипак, дио локалних власти подржавао је насељенике. Мјесна организација добровољаца 23. августа 1929. године тражила је од жупана Бачке области Милорада Јовановића да се за општинског подбиљежника у Чантавиру постави Лука Лончаревић „који познаје прилике на колонији а становници колоније вазда су потраживали савјете и упутства што би била једна велика корист за наш малобројни национални елемент”. До 1929. године колонија се звала Барунов салаш и тада су колонисти ријешили да промијене име насеља.

        ВЕЛИКЕ ПОДЈЕЛЕ ДОВЕЛЕ И ДО СУКОБА ОКО НАЗИВА СЕЛА

        Насељеници из Лике захтијевали су да се колонија назове Личко Поље или Добро Поље, а они из Босне Принципово или Мркоњићево. Пошто нису успјели да се договоре, колонисти су се посвађали око назива села, делегација из колоније упутила се до министра у југословенској Влади Томе Максимовића који је предложио да се колонија назове по сину Краља Александра Карађорђевића Томиславу – Томиславци што је прихваћено.

        ЧИТАОНИЦА НИКОЛА ТЕСЛА ИЗ 1929. ГОД.

        У листу Југословенски дневник од 6. дјецембра 1929. године у тексту Колонија Томиславци – Барунов салаш новинар је обишао колонију у којој је истакао да колонисти посебан значај дају културно просветном раду. Млади учитељ у колонији Драгоставић формирао је почетком 1929. године читаоницу Никола Тесла са књижницом и „дилетантском секцијом која приређује лакше позоришне комаде.“ У колонији је функционисало Соколско друштво а новембра 1929. године у Томиславцима Винко Арас начелник Соколског друштва у Бачкој Тополи одржао је једномесечни соколски течај. У јесен 1930. године предвиђена је била изградња телефонске линије из општинског средишта Бајше ка колонији Томиславци у дужини од 4. 500 метара ради „брзе сарадње са општином и другим државним надлештвима, па се на тај начин избегавају многа путовања и новчани издаци на штету колониста, а уједно у многоме се допринело брзој помоћи за јавну безбедност и заштиту наше земље“. Судар колониста на завичајној основи (Личани–Босанци) био је изражен у колонији, а пратио је и политичке подјеле јер су колонисти из Босне били присталице Народне радикалне странке, а колонисти из Лике Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића. Обрад Бајић колониста из околине Босанског Грахова 14. септембра 1928. године упутио је писмо Савезу аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем у којем је навео: „У име нас чланова Босанаца, Далматинаца, Херцеговаца и Славонаца који смо у досадашњој заједници били презирани од стране Самосталаца Личана који су нас сматрали да смо ми нико и ништа, а да су они све и свак. Наше жалбе неће да спроведу кроз аграрну заједницу за Жупанијски аграрни уред ради тражења земље или кућишта а својим Личанима од стране заједнице дају увјерења да су насељени иако не знају ни гдје је Бајша”. Лазо Лабус колониста из Лике, а предсједник аграрне заједнице у селу 27. септембра 1928. године одговорио је на оптужбе Обрада Бајића тврдећи да „покрајинска и партијска мржња завладала је на овој колонији и у овој заједници код Обрада Бајића а да потписати чланови Босанци се не одазивају на своје обавезе од 1921. г. а кад добију опомену псују онога који је донио опомену. Личани презиру Босанце то није истина него живе као браћа.”

        ГРЦАЛИ У ДУГОВИМА

        Као и у другим колонијама материјална и социјална позиција колониста и у колонији Томиславци била је изузетно тешка. „Када смо се доселили нисмо имали никакве материјалне подлоге већ смо били искључиво упућени на овдашње трговце Јевреје и Мађаре који су нам дали могућност да дођемо до куће и кућних потреба, радне стоке и пољопривредних справа и алата, што уз посве зеленашку камату. Временом смо се успјели ослободити тих дугова у неколико, али смо ипак и данас зависни од њиховог економског гледишта. Неродне године и елементарне непогоде 1924. и 1925. године допринијели су, да и даље грцамо под теретом тих дугова. Да би постали самостални господари у економском погледу ослобађајући се зеленаша за које данас искључиво радимо, жељели би именовану позајмицу да би могли својим обавезама на вријеме одговорити, те молимо да зајам буде дугорочан” тражили су од Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем кредитни представници аграрне заједнице у Томиславцима 22. фебруара 1930. године.” „Нема куће колонисте којој није угинула крава, коњ, а од живине 100–200 комада само у години 1929. Прошао сам колонију скроз и видио да већ данас чланови немају у чардацима мало или баш нимало кукуруза а дознао сам да већ сада продају жито „ у зелен” Чивутима по дин. 100 од једне мтрц. Шта ће бити на прољеће и љето како ће се породице прехранити и дочекати нову жетву. Порез нису платили од када су дошли у колонију и сад се тражи од свакога 4.500 динара на име општинског пореза и приреза. Траже да им се овај порез опрости али сумњам да ће општинско представништво на то пристати јер би требало отписати 600.000– 700.000 динара дуга”, писао је Богдан Прњајић ревизор Савеза аграрних заједница за Банат, Бачку и Срем 28. јануара 1930. године. Филип Пејовић ревизор Савеза 28. маја 1931. године написао је да су се „чланови заједнице истрошили много око дизања кућа, куповине стоке и алата и најпотребнијих ствари за живот.”

        ЈЕДИНСТВЕНИ ВАН СВОЈЕ СРЕДИНЕ

        Услијед тешких услова колонизације и нежељености у средини у коју су дошли колонисти су показивали велико заједништво у наступу ван своје средине, уз велики труд да ново насеље формирају по свим модерним принципима који омогућавају нормалан живот његовом становништву. Извјештај предсједника аграрне заједнице из Томиславаца Богдана Опалића од 3. новембра 1938. године Министарству пољопривреде показао је напоре колониста да изграде ново насеље. „Изградили смо 1931. год. нову школу, 1934. г. Народни дом Принц Томислав и аретски бунар поред дома, 1929–1937. г. одржали смо домаћичке течајеве за домаћице. Ове године поставили смо 5 км. тротоара кроз село, избушили активни артески бунар, оправили стари бунар и изградили задружну школу са станом за чувара и свињац за приплодна грла. Имамо у програму за идућу годину као најважније питање по интересе ове средине изградњу каменог пута од Томиславаца до каменог пута Б. Топола–Ст. Моравица у дужини 2.300 метара па вас најучтивије молимо да нас у овом потхвату помогнете у границама могућности.” Према истом извјештају колонија је имала школу са 3 одјељења и 3 наставника са 111 ученика, али је недостајао стан за трећег наставника. У колонији су били извршени асанациони радови, нивелација улица и био је регулисан поток. На колонији је било потребно изградити амбуланту. У примједби у поменутом извјештају наведено је да је нарочито важно да Државни хигијенски завод продужи са просвећивањем народа путем филма и поучних предавања, да Банска управа форсира домаћичке течајеве „који су показали благородно дејство”, а „нарочито је важно да се насељеници од општинских представника не третирају као пасторчад – дошљаци.”

        Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 67, август 2021, КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)
        др Милан Мицић 27.

        • Војислав

          ЊЕГОШЕВО

          На мајуру Велики Јарош, удаљеном 32 км. од општине Мол, на земљишту поменуте општине, 1924. године надјељени су земљом и кућним плацевима добровољци из Херцеговине, Црне Горе, Босне, Лике и српски оптанти из Мађарске. Према извјештају колониста из 1938. године колонија је имала 900 становника. Извјештај из 1939. године навео је да је у колонији Његошево, која је добила име по владици и пјеснику Петру Петровићу Његошу, било изграђено 142 куће и 197 помоћних зграда у којима је живјела 151 породица са 659 лица од чега 56 породица добровољаца, 37 породица аутоколониста и 39 породица оптаната из Мађарске. Међу насељеним добровољцима било је и оних са највишим одликовањима српске војске стеченим у рату попут Лазара Грбића из Бравског код Босанског Петровца, борца Прве српске добровољачке дивизије који је одликован Карађорђевом звијездом са златним мачевима, златном Медаљом за храброст Милош Обилић и руским одликовањем Георгијевским крстом 2. степена. Колонисти на мајуру Велики Јарош приспјели су на њега током 1925–1926. године, а претходно су се већ налазили у процесу колонизације. Највећи дио преселио се из Славоније „а неки из Баната” што је утицало на узнемиреност колониста и њихову несигурност у власти и друштвено окружење. Искуство рата, ратна разарања, интернација породица добровољаца у логоре широм Аустроугарске стварали су трауме код насељених добровољаца и трошили животну снагу добровољачке популације. „Приликом демобилизације долазимо својима кућама и налазимо рушевине, а за велики дио своје породице до данас не знамо ни трага ни гласа”, 17. маја 1931. године описивала је посљедице рата за добровољце и њихове породице мјесна организација Савеза добровољаца Краљевине Југославије из Његошева.

          СУКОБИ СА ОПШТИНОМ МОЛ

          Матична општина Мол била је удаљена 32 км. од колоније и то је био највећи проблем насељеника у колонији Његошево, а надјељивање земљишта колонистима које је припадало општини Мол заоштравало је односе са општином и локалним становништвом. „Населили смо земљу удаљену 30 км. од своје општине… Немамо ни цркве, ни школе, ни тврдог пута”, писала је мјесна организација Савеза добровољаца Краљевине Југославије 17. маја 1931. године Краљевској банској управи у Новом Саду (КБУ). Иста организација 29. марта 1932. године упутила је на исту адресу допис у којем је стајало: „Удаљени смо од своје општине 32 км. блатног и меканог пута, тј. остављени смо са својом ситном породицом на милост и немилост ведрог неба и Божје судбине тако да за ових осам година нашег насељења није господин општински представник ни најмање мрднуо да се потруди да нам причини ма какву удобност. Тако немамо цркву, општинског љекара, каменог пута, артеског бунара, приплодне стоке, па ни школе као што би требало. Треба прегазити 64 км. каљавог пута, то је два дана пјешачења нарочито зими. Немамо своје парохије у својој општини него смо из непознатих разлога одбачени црквеној парохији у другој општини која је удаљенија. Само два пута годишње имамо свештеника те дјеца многа чекају некрштена по 6–8 мјесеци. Немамо општинског љекара те морамо ићи у оближње стране општине, но како господа љекари неће да путују обичним колима већ аутом уцјењују тако да један љекарски преглед плаћамо 400–500 динара, а остали грађани наше општине код општинског љекара плате 30–40 динара. Путеви су одвише мекани и каљави, а нарочито зими тако да за неколико мјесеци не могу ни празна кола уватити, а камоли можемо вући храну на пијацу. Артерски бунар немамо. Тек прошле године добили смо привремену школу у приватној кући. Простор је шест пута седам, а дјеце похађа 60. Тражи се од КБУ ослобођење од општинских пореза или прикључење општини Бачка Топола која је удаљена 10 км.” Допис Мјесне организације Савеза добровољаца Краљевине Југославије из 1932. године свједочио је о више појава и стања у којима су се налазили колонисти насељени у колонији Његошево. Колонисти су имали осјећај усамљености, изолованости и небриге мјесних, па и црквених власти. Дистанца према колонистима поготово удаљеним од општинског мјеста стварала је осјећање нежељености колонистичког живља и рађала је конфликтан однос између колониста и локалних власти јер у колонији нису постојали основни услови за живот. Сам почетак процеса колонизације оставио је код колониста лош утисак. „Приморани смо били обратити се овдашњим трговцима хране који нас заробише зеленашким дуговима”, писали су колонисти 17. маја 1931. године сјећајући се првих година живота у њима непознатом простору. Године 1930. колонисти су откупљивали факултативно кућне плацеве за градњу кућа, јер градња кућа је већ била почела и тада је колонија бројала 89 саграђених кућа, са минималном цијеном од једног динара по кв. метру са образложењем да је „свеопште познато сиромашно стање аграрних насељеника који су веома задужени приликом набавке грађевинског материјала.”

          КОЛОНИСТИ ТРАЖИЛИ ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ПОРЕЗА

          Питање плаћања општинских пореза сукобљавало је хронично сиромашне колонисте са општином у Молу на коју су колонисти због тешких услова живота били огорчени. Досељеници у Његошеву 23. марта 1931. године затражили су опроштај од петогодишњег општинског пореза којег због сиромаштва нису били у стању да плате позивајући се да је општина Бачка Топола ослободила плаћања општинског пореза на десет година десет колонија које су биле у њеном опсегу. Мјесни савез добровољаца из Његошева 24. априла 1931. године жалио се КБУ да су „егзекутивне наплате почеле код добровољаца који заостају са исплаћивањем пореза 6–7 година”. Општина Мол одбила је молбу добровољаца и колониста из Његошева за петогодишњим опростом од пореза са образложењем да је „у тешком материјалном стању и не смије се правити разлика између добровољаца колониста и добровољаца мјештана”. КБУ 13. јула 1931. године упутила је допис Среском начелству у Сенти да се бар донекле изађе у сусрет досељеницима „јер се није узело у обзир њихово тешко материјално стање.” Општина Мол 17. марта 1932. године са 24 гласа ЗА и 10 гласова ПРОТИВ одбила је молбу колониста из Његошева за опрост од петогодишњег пореза. Илустрацију напетог односа општине Мол и њеног чиновништа показао је инцидент од 1. јуна 1935. године када је према пријави колонисте Трипуна Вујовића подбиљежник општине Дамјан Јакшић у кафани са ниподаштавањем говорио о Србији, а Трипо Вујовић навео је у пријави да је „дрским ријечима вријеђао оно што је насељеницима као националним борцима најсветије, а за непуне двије године његовог службовања искрсавају његове погрдне ријечи против насељеника.” Други забиљежни инцидент у којем је учествовао исти подбиљежник Дамјан Јакшић догодио се 19. октобра 1939. године у којем су у корист Дамјана Јакшића свједочили чиновници у молској општини и власник молске крчме Иван Радонић а у корист Илије Илића из колоније Његошево колониста Блажо Гргуровић становник колоније Светићево у општини Ада. Подбиљежник Јакшић и колониста Илић међусобно су се тужили за псовање. Сукоб је избио јер се Илија Илић обратио подбиљежнику Јакшићу да му напише тужбу против ветеринара у Бачкој Тополи који му је продао серум од којег су му угинуле свиње.

          ПРЕСКУПА ЗДРАВСТВЕНА ЗАШТИТА

          За градњу школе општина Мол 1930. године у буџету је одредила 180.000 динара. Према извјештају о уређењу колоније Његошево до 11. априла 1930. године општина Мол ради боље комуникације општинског средишта и удаљене колоније одредила је 30.000 динара за успостављање телефонске линије између Његошева и Мола и 25 к.ј. оранице претворила у пашњак за потребе колониста под условом да се „плаћа закупнина према броју грла”, а ветеринар је добио обавезу да „сриједом обилази колонију”. Помоћ општине Мол према колонији Његошево, ипак је без обзира на жалбе колониста, постојала али је била дјелимична, парцијална и почела је да стиже ка колонији пет–шест година од формирања колоније када је већ неоповољан утисак о односу општине Мол ка колонији Његошево код колониста већ био формиран. Кључни проблем колониста била је здравствена заштита коју због удаљености колоније и сиромаштва суштински нису ни имали јер прескупи су били љекарски прегледи у мјестима ближим од општине Мол јер је тада плаћан приватни, а не општински љекар. У извjештају о уређењу колоније Његошево од 11. априла 1930. године констатовано је да је „колонија добила приватног љекара”. О сиромаштву досељеника, њиховом начину живота свједочи детаљ из писма из 1932. године о пјешачењу колониста до средишта општине („два дана пјешачења”). Недостатак школе у насељу и свештеника остављали су колонисте ван могућности образовања и његовања вјерског и духовног живота. Биљежник општине Мол Владимир Рибаров 14. фебруара 1930. године тврдио је да су „услијед рођења, вјенчања и умирања насељеници приморани одлазити по 10, 20 км. ради удовољења законима и вјерским дужностима. 14. фебруара 1930. године аграрна заједница са колоније упутила је општини Мол захтјев за градњу цркве у колонији тако да је општина за те потребе у буџету опредијелила 30.000 динара. Колонисти су претходне године међу собом прикупили извјесну суму новца за градњу цркве, а Министарство аграрне реформе додијелило је 1 к.ј. земље за градњу цркве у колонији. У свом обраћању општини Мол аграрна заједница из колоније надала се да може очекивати већу суму него што је то одобрено католичкој цркви у Молу, али нема података колика је сума новца те године одобрена молској католичкој цркви. Општина Мол 1. септембра 1930. године у свом допису Просвјетном одјељењу КБУ потврдила је да је колонија Његошево основана 1926. године и има око 60 дјеце и од тренутка досељевања они не похађају школу. Тај допис потврђен је новим дописом од 30. септембра 1930. године у којем се наводи да је „61 дијете дорасло за школовање која услијед немања школе сједе на салашу и вријеме проводе у чекању за школу.” По подацима из септембра 1930. године предрачун за градњу школе у селу износио је 245.000 динара. Да би се омогућило школовање дјеце општина Мол пред почетак школске 1930/31. године 27. августа 1930. године закупила је зграду у власништву Стевана Лудајића за школу. 19. септембра 1930. године општина Мол обавијестила је КБУ Дунавске бановине о најму зграде у власништву Стевана Лудајића за школу. Мјесечни најам износио је 800 динара мјесечно. Кућа Лудајића била је биртија „сува, патосирана, са великим прозорима, имала је стан за учитеља, те клозет са три одјељења”. За привремену школу закупљен је дио куће и у њему је била „учионица, соба и кујна за учитеља, ходник са шупом и шпајзом и клозет са три одјељења.” Док се у документу од 14. фебруара 1930. године говорило о колонији са именом Велики Јарош у документу од 19. септембра 1930. колонија је већ носила ново име Његошево.

          ПРОСВЈЕТНИ ДОМ

          До обезбјеђења основних услова за школовање и вјерски живот у колонији Његошево дошло је 1934–1935. године. У колонији 21. септембра 1934. године освештан је Просвјетни дом који су мјештани подигли из својих средстава. У њему је било предвиђено да привремено буде смјештена школа и простор за вјерске обреде. Освештање Просвјетног дома извршио је молски свештеник Стеван Поповић. Чину отварања Просвјетног дома у колонији присуствовало је „неколико стотина душа послије чега је било народно весеље.” Извјештај аграрне заједнице колоније Његошево 1938. године осликавао је стање у колонији у завршној фази колонизације. Те године у колонији је било 118 ученика који су похађали школу и 40 који „су за похађање”. Школа је имала два одјељења и једног учитеља и из аграрне заједнице тражили су још једног учитеља за потребе школе и доградњу школе за још једно одјељење. Насеље је било од љекара удаљено 12 км. што је податак за удаљеност насеља од Бачке Тополе, а пошто је сједиште општине било у Молу и питању је и 1938. године био приватни лекар скуп за материјално стање колониста. У колонији нису вршени асанациони радови, а те 1938. године колонија је имала два бунара подигнута о трошку Дунавске бановине која су се често кварила ( „ријетко раде”). Потребе колоније биле су за још два артеска бунара, а колонисти су у свом извјештају навели да је „од Б. Тополе до колоније потребно пут спровести.” У сjеверним крајевима (Банат, Бачка, Срем, Барања, Славонија) у колонизационом процесу 1920-1941. године формирана је 201 колонија у којимa је уочи Другог свjетског рата живjело око 100.000 људи. Основну колонистичку масу чинили су српски ратни ветерани – добровољци из динарских крајева Краљевине Југославије, српски оптанти из Мађарске и дjелимично Срби из Баната – безземљаши. Колоније су настајале као сасвим нова насеља, обично око мајура бивших велепосjеда или на ободима старосjеделачких насеља. Колоније су могле бити изразито велике попут Александрова и Банатског Карађорђева које су уочи Другог свјетског рата имале 4.500–5.000 становника, или сасвим мале попут колоније Мали Жам код Вршца која се састојала од осам кућа.

          Извор: СРПСКО КОЛО, мај-јун 2022. КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941), пише: др Милан Мицић