Жабаљ и околна села

11. јун 2012.

коментара: 11

Општина Жабаљ:

Госпођинци, Ђурђево, Жабаљ и Чуруг.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (11)

Одговорите

11 коментара

  1. vojislav ananić

    ЖАБАЉ

    Општина Жабаљ се налази у југоисточном делу Бачке, у близини реке Тисе. Чине је следећа насељена места: Жабаљ, Чуруг, Ђурђево и Госпођинци. Обухвата 405 квадратних километара и налази се у географском центру Војводине.
    Налази се на раскрсници путева измедју Бачке и Баната. Са Зрењанином је повезана локалним путем Л7, са Темерином регионалним путем Р 104, а кроз општину пролази и регионални пут Р 122, Шајкаш – Бачко Градиште и магистрални пут М 7, Нови Сад – Зрењанин.
    Територија општине богата је воденим токовима и то реке Тисе, Мртве Тисе, Јегричке и разгранате каналске мреже, која чини систем канала Дунав – Тиса – Дунав. Општина Жабаљ има 25.777 становника по последњем попису.

  2. vojislav ananić

    Госпођинци
    Село данас на споредном колосеку

    Госпођинци су смештени на оном некада важном упоредничком путу који води од Жабља према Темерину и даље на запад. Они су и на железничкој прузи Нови Сад-Жабаљ-Бечеј и даље на север. Изградњом нових путних праваца, а посебно пута Нови Сад – Зрењанин поред Жабља, значај пута кроз Госпођинце је опао, па самим тим су се и Госпођинци нашли по страни. Госпођинци су изграђени на десној притоци Јегричке која се зове Мала бара. Избор места за село било је условљено интересом феудалног господара и његовим добром. Атар села се налази на јужној бачкој лесној тераси која је прекривена черноземом и ливадском црницом. Село се налази у близини два већа насеља, Жабља и Темерина, а сви заједно су у сенци Новога Сада који на њих делује као магнет. Неки извори говоре да је још 226. године н.е. на месту данашњег насеља постојало римско утврђење Санта Марија, што је врло вероватно, с обзиром да западно од данашњег села пролази вештачки ров, познат као “римски шанац”. Међутим, познато је да Римљани нису прелазили Дунав, али су могли имати истурене војне одбрамбене пунктове према варварима. На трагове о овом селу наилазимо током 14. и 15. века. Насеље се први пут спомиње 1341. као Болдогасоњафалва, а када се почетком 15. века овамо досељавају Срби назива се Богородичино село. У овом старом српском имену села и с обзиром да је сеоска слава Велика Госпојина (Госпоја, Госпођа) треба тражити везу са данашњим именом Госпођинци. Ово насеље се налазило на потезу званом Селиште. Од 1440 једно време је Ђурађ Бранковић држао поседе у Госпођинцима. У турско време село припада тителској нахији, а 1590. забележено је да има 34 куће и 1650. слови као српско насеље. Када су Турци напустили ове крајеве (1698) и Госпођинци су опустели.

    Данашњи Госпођинци су поново насељени 1715. а 1745. као коморско насеље укључени су у Потиску границу. Граница се укида 1750, али оснивањем Шајкашког батаљона Госпођинци се 1769. укључују у њега и остају до његовог распуштања 1873. године. За време Народног покрета 1848/9. село је попаљено, али је брзо обновљено и наставило је да живи. На крају Првог светског рата Госпођинци су у новој држави – Краљевини СХС.

    Госпођинци су типично војвођанско село са улицама које се секу под правим углом и ушореним кућама.

    Први дућан у Госпођинцима отворио је још 1789. Тодор Васиљев који је 1818. то “лично право” желео да преда сину попа Кешанског, али му није било дозвољено. Право на дућан после његове смрти пренето је на Јосима Каначког, сина чурушког трговца Петра Каначког, који је постао постао трећи трговац у Госпођинцима. У првој половини 19. века село је имало ћурчије, кројаче, коваче, коларе и друге неопходне занатлије. Осим крчме, Госпођинци су имали 1830. свратише (преноћиште) “Код црвеног крста”. Још 1885. су основали Српску читаоницу и имали су певачко друштво. Прва школа изграђена је 1763. године.
    На размеђу 19. и 20. века Госпођинци имају циглану и млин, а 1903. оснива се Српска земљорадничка задруга. Српска задруга за међусобно помагање и штедњу и Прва српска честичарска задруга оснивају се 1902. године. И између два светска рата постојала је Земљорадничка задруга (1929-1941).
    Литература: Шајкашка I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад, 1975.

    Бранислав Букуров, Општина Жабаљ, 1983.Јегричкја, ПЧЕСА, Нови Сад, 1996.

    Драган Колак
    25. Јан 2008.

  3. vojislav ananić

    Ђурђево
    Најлепша православна црква у граници

    Ђурђево је изграђено на меридијанском путу који пролази са десне стране Тисе. Источна страна села наслаwа се на алувијалну терасу. Село је подигнуто у складу са најбољом традицијом планске градње и прописима. Село је квадрат испресецан под правим углом правим и широким улицама. У средини Ђурђева је велики слободан простор са парком око којег су све значајније јавне зграде и приватне куће. За разлику од квадратне површине села, атар Ђурђева је неправилног облика и формиран је на феудалним поседима почетком 19. века, када је село припојено Шајкашком батаљону.

    Током 14. и 15. века остало је нешто трагова о Ђурђеву. За турске владавине припадало је тителској нахији у Сегединском санџаку. Око 1570. имало је четири куће, али је касније опустело. Обновљено је 1800. са 203 српске породице досељене из Темерина. Насеље је добило назив Ђурђево, вероватно, зато што је обновљено у пролеће на Ђурђевдан. Или, име је могло потећи од имена терена који се у старини звао Алмаш-Сенђерђ (Алмас-Сзентгyоргy), а можда и зато што је 1413. на том простору забележено село Ђерђи (Гyоргyи) које су Срби звали Ђорђевац. Тек, писмених доказа о крштењу села нема. После развојачења Шајкашког батаљона 1873. Ђурђево припада Бач-Бодрошкој жупанији.
    Током 19. века број становника значајно расте. Томе су нарочито допринели Русини који се у великом броју досељавају из других места. Крајем 19. века досељавају се Немци и Мађари. Становништво се углавном бави земљорадњом. Потреба за занатлијама било је и у овом месту. Као и код свих шајкашких насеља подаци о занатлијама се могу пратити од 1815. године. Те године се помиње неколико дућанских и сточних трговаца. Тодор Мушицки је један од дућанџија. Зато што није могао да зарађује за живот ћурчија Георгије Михајловић желео је да се 1816. исели , али му није одобрено, јер би ослабила његова кућна задруга. Исте године се иселио чизмар Михаил Јованов. Девет трговаца стоком се помињу 1833. године. Они откупљују 5-30 мршавих говеда дохране их и продају месарима. Ђурђево је 1900. имало своју земљорадничку задругу и 1904. Српску честичарску задругу (штедионицу). Између два светска рата има чак три земљорадничке задруге, од 1929. до 1940.године. У ове задруге били су учлањени и Русини. Имало је Ђурђево и Земљорадничку кредитну задругу (1929-1941). Од слабе индустрије имају млин и циглану. 0д 1913. је деловало Општинско привредно друштво Русина.
    Најлепша православна црква у целој бившој Славонској граници је црква Св. Спаса у Ђурђеву. Подигнута је убрзо по насељавању овог места. Грађена је од солидног материјала, дугачка 28 метара, широка 8 са торњем високим 22,7 метара.
    Српска школа у Ђурђеву настала је после насељавања села 1800. године. После четири године забележено је да је школска зграда нова и добра и да има 40 ђака. Средином 19. века била је у лошем стању и са две учионице.Први познати учитељ био је ђакон Ћипровац. Њега је 1816. заменио Александар Мушицки из села. Непосредно пред укидање Шајкашког батаљона Ђурђево је имало Павла Бокшана, учитеља за мушку децу и Илију Барбуловића за женску. Од 1919. у Ђурђеву је школа постала државна народна школа.
    Литература: Шајкашка, I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад, 1975.

    Бранислав Букуров, Општина Жабаљ, Нови Сад, 1983.

    Драган Колак
    19. Јан 2008.

  4. vojislav ananić

    Жабаљ
    Најлепше компанијско место

    Када се путем, што повезује потиска места, крене из Сегедина низ Тису и застане на раскрсници овог меридијанског пута са путем упоредничког правца који повезује Нови Сад са Зрењанином и даље води на исток према Темишвару, то значи да се стигло у Жабаљ. У седиште и средиште, раније среза данас, општине.
    Жабаљ је једно од 14 насеља Шајкашке и седиште истоимене општине у јужнобачком региону. Источну границу општине представља река Тиса. Од ње је Жабаљ удаљен 12 километара и због тога није могао да има своје пристаниште. Поред Жабља од 1899. пролази железничка пруга из Новога Сада према Суботици и Сегедину. Изградњом нових саобраћајница Жабаљ је постао ближи Новом Саду (22 км) и Зрењанину (29 км) и тако поправио свој географски положај.
    Повољнији положај Жабља, и општине, пружа природна средина што се огледа у еколошко-економским условима. Жабаљ је смештен на бачкој лесној тераси, која је позната по својој плодности и погодна је за гајење житарица и индустријског биља.
    Према археолошким налазиштима може се рећи да је Жабаљ веома старо насеље. Нађени археолошки материјал је из времена латенске и сарматске културе. Најстарији подаци о Жабљу су из 1514, када је био утврђење што га је Дожа Ђерђ преотео од сремског владике. Међутим, за Жабаљ се знало у време владавине угарског краља Владислава IV Куманца, који је у Жабљу издао две повеље док је боравио у крајевима око ушћа Тисе у Дунав. Тако би најранији помен Жабља могао бити 1272, а најкаснији 1290. године. Када су га заузели Турци припадао је тителској нахији у Сегединском санџаку. На једној карти забележен је 1566, а 1682. се бележи као насељено место. У то време је забележен као Заблија. По турским изворима из 1699. Саблија је село на обали Тисе. Стари Жабаљ био је на месту које је удаљено „сат хода на исток“ од данашњег места, тј. на Тиси. На старо место подсећа топоним „Селиште“. У време велике поплаве 1770. старо насеље је готово потпуно уништено. Тринаест година касније, 1783, цар је одобрио пресељење Жабља на садашњу локацију на лесној тераси, која је поштеђена од поплава. Да би се одужили цару за дозволу да преселе село мештани су предложили да се оно назове Јозефдорф (Јосифово село). Овај назив села остао је у службеној употреби за све време постојања Шајкашког батаљона.
    После аустријско-турских ратова и закључења мира у Сремским Карловцима (1699) Жабаљ улази у састав Потиске војне границе, а када је она укинута 1750. припада једно време Потиском дистрикту са седиштем у Бечеју. Оснивањем Шајкашког батаљона 1763. Жабаљ је био једно од првих шест провинцијалних места које се укључује у ову војну и административну формацију. После развојачења батаљона (1873) Жабаљ се укључује у жупанијску цивилну управу и место се изричито назива Жабаљ, или мађарски Zsablya.
    .
    Жабаљ је одувек имао јаку традицију као управни центар, иако је главни град Шајкашког батаљона био Тител. Жабаљски срез је од укидања батаљона обухватао пет насеља: Госпођинце, Ђурђево, Надаљ, Чуруг и Жабаљ. Приликом формирања општине у новије време Надаљ је припојен србобранској општини, а Жабаљ са остала три насеља чине јединствену географску, привредну и државно-управну територију. Жабаљ је седиште једино црквено-организационе заједнице СПЦ за 14 насеља шајкашке области, односно, седиште протојереја за Шајкашку.

    Кроз читав 19. век Жабаљ се развијао, али је број становника споро растао. Први податак је из 1766. када је Жабаљ имао 1073 житеља. Сто година касније, 1866, имао је 4.441 становника. Од 1910. до последњег пописа број становника се креће између осам и девет хиљада.
    Средином 19. века кроз Жабаљ је пролазио трговачки пут који је водио од Петроварадина и Новога Сада до насипа на Тиси (Стари Жабаљ) и даље за Банат. Ове примитивне путеве редовно су пратили величанствени дрвореди, најчешће, багремова. Засађивање дрвореда започело је 1808. на основу наредбе командујућег генерала Славоније и Шајкашког батаљона.

    У граници се сва привредна активност одвијала у кућним задругама, са земљорадњом као основним (поред војничког) занимањем. И поред другостепене улоге потребе за занатлијама и другим занимањима увек је било. Подаци о броју занатлија, како у Жабљу тако и у осталим граничарским местима, су оскудни и односе се на прву половину 19. века. Овде се најраније спомињу ћурчије Сима Табаковић, који се 1815. иселио у Велики Бечкерек и Јован Јанковић у неко провинцијално место. Исте године помиње се и закупац крчми Јозеф Дерфер који је у Карловцима купио 800 акова вина. Две деценије касније право на крчму имала је Ева Дерфер, Јозефова жена или ћерка. Исти Јозеф Дерфер је 1821. отворио и прво свратиште (гостионица са преноћиштем) у Жабљу „Код принца Лудвига“. Постоје подаци и о првом колару (Михаел Скала), столару (Парис), сарачу-седлару (Јован Одровина), кројачу (Петар Савић), абаџији (Петар Јовановић). Најбројнији мајстори међу занатлијама били су ковачи. У Жабљу се најраније помиње ковач Ђура Пастровечки, чији је син Јошка, као коларски калфа, 1816. добио пасош „ради вандровања“.

    Како се Жабаљ налазио на трговачком путу, 1826. је добио три годишња вашара (15. априла, 20. јуна и 29. септембра). Трговина ја била прилично развијена, најстарији податак о дућанском трговцу је из 1790. године. Био је то Илија Лета, који је после скоро три деценије (1818) осиромашио и скоро пропао. Ћерка трговца Илије Чавића се 1797. удала у Нови Сад и однела је у мираз Антонију Вучетићу 450 форинти. У Жабљу се од 1815. помињу трговци са презименом Михајловић, Антоније-Аца (1815), Јован (1819) и Теодор (1826). Вероватно су били браћа или бар рођаци. Иако трговац Антоније Михајловић је 1816 на Тиси код свог села поставио две воденице за млевење жита. У вези са градњом српске цркве у Жабљу помињу се 1832. као значајнији трговци Тимотије Сарајлић и Теодор Сарајлија. Очигледно је да су се доселили из Сарајева или, бар, њихови преци.

    После распадања кућних задруга граничари-земљорадници се удружују и оснивају земљорадничке задруге. Непосредно пред укидање Шајкашког батаљона основана је 1868. Тителска земљоделска задруга која је имала своје филијале у свим шајкашким селима, па тако и у Жабљу, где је требало отворити и пољопривредну школу. Жабаљ је имао задругу 1903. и чак две од 1930 до 1940. године.

    Стварање нових, капиталистичких односа пратио је и развој банкарских институција – новчаних завода. Још 1875. отворена је Прва задруга Срба Шајкаша, задруга за међусобно помагање и штедњу, па Српска кредитна задруга 1905, Прва шајкашка штедионица д.д. 1908. и на крају Српска жабаљска штедионица.

    Зачетке индустрије у Жабљу представљају оснивање три млина и две циглане од 1920. до 1940. и конопљаре 1935. године. Парни млин Игнаца Вајса, који је запошљавао 10 радника био је први млин у Шајкашкој. Нагли развој свиларства наметнуо је потребу преласка са мануфактурне на индустријску производњу. У ту сврху Жабаљ је 1888. добио откупну станицу за чауре свилене бубе, а почетком 20. века подигнута је и свилара. Жабаљски срез је имао укупно 296 занатлија у ова четири села.

    Здање православне цркве у Старом Жабљу порушено је као и све остале јавне зграде приликом пресељења села на нову локацију. Није познато када је стара црква подигнута а још се и данас разазнаје место на коме је била подигнута и обележава се венцем. Ни новоподигнута црква није задовољавала потребе општине, па је 1832. одобрена градња садашње црквене зграде која је довршена 1835. и освештао ју је бачки владика Георгије Хранислав у мају исте године. Посвећена је преносу моштију Св. Николе.

    Иако је надвојвода Лудвиг у свом извештају из 1808. нагласио потребу градње римокатоличке цркве у Жабљу, она је саграђена тек 1824. у славу Девице Марије. Ову цркву освештао је калочки каноник Михајло Чупор 1826. године. У време буне 1849. ова црква је изгорела, али је после обновљена. Први свештеник у њој био је Франц Шрамко (1824-1841).
    Најстарији податак о српској школи потиче из 1735. године. Први познати учитељ био је поп Никола, а после њега поп Георгије. Извори бележе да је 1772. школу похађало 48 ђака а према подацима из 1785. школа је саграђена од черпића и зграда је добро изгледала, деца нису редовно ишла на наставу, општина је слабо снабдевала школу огревом а успех је био врло слаб. Први учитељ који се помиње у 19. веку био је Петар Јовановић, који је од 1815. до 1819. служио у Жабљу. У целој Шајкашкој, па и у Жабљу, стање српских школа било је рђаво. Међутим, ни после укидања батаљона, када су школе прешле у државне руке стање се у њима није битније променило. У Жабљу је комунална (општинска) школа имала посебна одељења за мушку и женску децу. Тек уочи светског рата стање у општинским школама се поправља. Током 1919. у Жабљу је отворена државна народна школа.

    Српска читаоница и касина отворене су 1882. године. Имао је Жабаљ и певачко друштво „Шајкаш“.

    Својевремено је Жабаљ био најлепше компанијско место у целој Граници.
    Литература: Шајкашка I и II, историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад,1975.

    Бранислав Букуров, Општина Жабаљ, Нови Сад, 1983.

    Драган Колак
    28. Јан 2008.

  5. vojislav ananić

    Чуруг
    Село које највише личи на град

    Чуруг је највеће насеље у Шајкашкој. Данас то више није.

    Смештен је на високој лесној тераси на десној обали Тисе. Тиса је, правећи свој највећи меандар код Чуруга, подлокавала лесну терасу и створила је стрме одсеке. Место се тако нашло на самој обали реке.Корито реке је исправљено 1858. и меандар је постао велика мртваја. Пре прокопавања новог тока Тиса је имала велики значај за Чуруг и околна села, јер је он био пристаниште и трговачко место. Сада је он то престао да буде.
    Кроз Чуруг пролази важна саобраћајница у правцу север-југ, којом је место повезано са свим потиским насељима од Сегедина до Титела. Истим правцем иде кроз Чуруг и железничка пруга од Новог Сада до Суботице и према Мађарској.
    Иако је Чуруг пољопривредни крај, рационално газдовање у чурушком атару почело је тек после комасације из 1894. године. Од тада се на удаљенијим имањима интензивно граде салаши где су се обављали сви пољопривредни послови.
    Чуруг је врло старо насеље. О томе говоре и археолошки налази на локалитету “Јарак” код Чуруга. Стручњаци сматрају да се ради о времену на прелазу из халштатске у латенску културу средином 4. века пре нове ере. Своје насеобине градили су Келти, Јазиги, Дачани, Хуни, Авари, Протобугари, Франци све до доласка Словена и Мађара.У бачкој жупанији за време Арпадоваца била су четири насеља са именом Чуруг. Једно од њих је претходило овом Чуругу на Тиси. Први помен имена места је у повељама краља Беле ИВ из 1238. под именом Чурлак (Цхурлак). Од 1254. Чуруг се спомиње као посед који често мења своје господаре. Неко време је био посед Ђурђа Бранковића. Доласком Турака (1526) у ове крајеве Чуруг припада тителској нахији у сегедунском санџаку. Према попису из 1554. имао је свега шест домова а у 17. веку се води као насељено место. Са Арсенијем Чарнојевићем, 1690, у Чуруг се досељава већи број породица. После Карловачког мира (1699) Чуруг улази у састав Потиске границе и седиште је капетана (Јован Лазаревић). Укидањем границе 1750. укључује се у Потиски диштрикт са седиштем у Бечеју. Када је основан Шајкашки батаљон (1763) Чуруг је једно од првих шест провинцијских места која 1769. улазе у састав Батаљона, најпре са Госпођинцима чини једну компанију,а 1809. се издваја у посебну.
    Током 19. века Чуруг је задесило пет великих несрећа: куга хара 1830/31; у Српском народном покрету 1848/9. село је попаљено, живаљ побијен, што је преостало избегло је; колера коси Чуруг 1866. и две поплаве, 1888. и 1895. године.
    После развојачења Батаљона (1873) Чуруг припада новоформираном жабаљском срезу у оквиру бачко-бодрошке жупаније. Уједињењем Војводине са Краљевином Србијом, после Првог светског рата постаје део државе Срба, Хрвата и Словенаца.
    Прва православна црква у Чуругу подигнута је 1742. од плетара. Међутим, како се живаљ увећавао било је потребе да се изгради нова црква, већа и од бољег материјала. Црква је саграђена 1773. на истом месту као и стара а уз благослов бачког владике Арсенија (Радивојевића) посвећена је на Спасовдан исте године. Према тврдњама парохијалног администратора Васиља Теофановића (1891) она је трајала све до 1849. када је заједно са селом спаљена. Обнављање спаљене цркве на истом месту није било препоручљиво због близине Тисе (28 м) и опасности од подлокавања. Градња нове цркве у средишту села започела је 1857, посвећење у славу Спасова обавио је жабаљски протојереј Максим Папић 1861. а благословио бачки владика Платон (Атанацковић) 1862. године.
    Чурушка школа је била међу најстаријима у Шајкашкој. Најранији писани податак је из 1785. када је оцењено да је стара и трошна. Са градњом нове и лепше се одуговлачило, чак се сматра да је и 1802/3, када је имала 60 ђака, била у истом стању као и раније. Забележено је да је 1835. саграђена једна зграда а друга је подигнута 1851/2. о трошку општине. Тек од 1815. били су познати чурушки учитељи, а дотле је наставу изводио Игњат Савић. Од 1919. радила је државна народна школа.
    Српска читаоница отворена је 1869. на предлог учитеља Стевана Јанковића. Његовим залагањем основано је и Српско црквено певачко друштво 1868. године. Културно-просветно друштво “Коло” основано је 1902. а чурушка омладина основала је 1907. друштво “Српски Соко”. У Чуругу је поред ових друштава постојала и радила Женска добротворна задруга у Шајкашкој. Поред српских радила је и Мађарска читаоница, Мађарско певачко друштво, затим Јеврејско укопно друштво и слично.
    Пописом из 1720. у Чуругу је забележено 18 рибара, лађар, дунђер, месар, кочијаш, ћурчија, два абаџије и један осредњи трговац. Чуруг је онда имао и једну сувачу и, наравно, сувачаре. Подаци о првим самосталним занатлијама су из 1815. и касније. Колар Јозеф Фукс је још 1810. плаћао таксу, али се тек 1815. стално населио у Чуругу. Првих година 19. века Чуруг је највеће насеље у Шајкашкој, па се самим тим сматрао и трговачким местом, с обзиром да су се у јесен житарицама товариле лађе за Хрватску и саверну Мађарску и у друге крајеве у Монархији. Тако је 1803. било осам трговаца. Трговци житарицама били су Теодор, Петар и Јован Петровић а стоком су трговали чланови породице Тапавица. Михаил Тапавица држао је крчму коју му је пренео рођак Матијас Лоренц, док је сам купио још три. Прво свратиште (гостионица са преноћиштем) „Код два бела голуба“ отворио је још 1809. трговац Петар Каначки, који ће касније до 1815. закупљивати и крчме. На Тиси код Чуруга 1825. било је девет воденица. Почетком 1914. расписан је конкурс за увођење електричног светла у домове и по улицама.
    Између два светска рата постојала су два млина, циглана и млекара. Затим две земљорадничке задруге које су основане још 1901. и радиле су до 1941. године.
    Од финансијских институција треба споменути најранију Задругу за међусобно помагање и штедњу из 1880/82. године. Од 1902. до 1909. отворене су још три сличне новчане задруге.
    Чуруг није могао да постане центар упркос томе што је највеће насеље у Шајкашкој. Разлози су у нешто неповољнијем географском положају. Зато је упућен на Жабаљ, седиште, некада среза, данас општине и Нови Сад, центар региона. Чуруг је плански грађен, са ушореним кућама и унакрсно просеченим улицама. Од свих шајкашких насеља он има изглед који највише личи на градски. Његов центар је уређен по угледу на највеће градске центре, са прозним простором и парком, чије су главне улице добиле асфалт још пре Првог светског рата.

    Литература: Општина Жабаљ, Бранислав Букуров, Нови Сад, 1983; Шајкашка I и II, Историја, МС и Војвођански музеј, Нови Сад, 1975;

    Чуруг кроз историју, МЗ Чуруг и Прометеј, 2002.

  6. vojislav ananić

    Госпођинци

    Кратак историjски преглед

    На тлу на ком се данас налази село са својим атаром, живели су у старом веку народни скитничких племена: Хуни, Авари, Келти, Јазиги, Дачани и други, затим Римљани, Византијци и турци да би га у 5. веку пре Нове ере населили Словени. На месту данашњег насеља постојала је римска утврда Санта Марија и то 266. па је тако овај простор ушао списак најраније насељених у Војводини. Први пут у историји Госпођинци се помињу 1341. године под именом Болдогасоњфална да би насељавањем Срба у 15. веку насеље добило име Богородичино село. Име је добило по Богородичиној цркви саграђеној на десној обали Јегричке у првом насељу удаљеном километар од данашњег. Госпођинци као насеље које се помиње 1410. године, удаљено од првог око 2,5 км на делу атара који се данас назива селиште, имало је 22 породице.Ново насеље на домаку Јегричке и мале баре било је дужег века а последњих деценија на том терену налазе се предмети који датирау из 15. века. Интересантни су налази посуђа, оруђа, кованог новца и посуда од печене глине. Између осталог пронађено је и гробље, приликом обрађивања земље и утврђено је да су људи сахрањивани у седећем положају. Станови у овом насељу у многоме су се разликовали од оних у првобитном насељу, замуницеу којима су живеле породице су замењене грађеним кућама. Куће су биле ниске, са тршчаним крововима, без зидова. И занимање људи се донекле променилио поред примитивне земљорадње људи су на мочварном замљишту почели да гаје шалитру. Године 1440. насеље је постало посед Деспота Ђурђа Бранковића. Ово и још неколико насеља даровао му је Угарски краљ Алберт. Насеље је век касније припало Тителској нахији. Године 1590. имало је 34 породице, 1650. забележено је као чисто спрско насеље. У састав Шајкашког батаљона улази 1769. године и насељавају га”Шијаци” из Босне и Далмације и добијају данашње име – Госпођинци. Мађари 1849. спаљују село али је 1853. године обновљено.
    Привреда
    У погледу привреде Госпођинци су углавном оријентисани на пољопривреду. Од укупних 5.206 ха на ораничне површине отпада 4.624 ха или 88, 8% а преосталих 11, 2% чине воћњаци, виногради, ливаде и неплодно земљиште. У вишегодишњем просеку водећа култура су житарице а у оквиру њих највише је заступљен кукуруз. Од индустријских култура гаје се шећерна репа, соја, сунцокрет и идустријска паприка. Сточарство је у Госпођинцима односу на ратарство слабије развијено и њиме се искључиво бави приватни сектор. Од стоке се највише гаје свиње, затим говеда, овце, козе и живина.

    Данашње насеље Госпођинци почело се подизати крајем 18. и почеком 19. века на десној притоци реке Јегричке. Непосредно на малој бари ницале су прве куће. Од 1769. године Госпођинци постају граничарско место у саставу Шајкашког батаљона до 1873. године. Из тих времена остао је шанац (јарак) који се пружа у правцу север-југ као граница Аустрије и Турске. Данашње насеље Госпођинци почело се подизати крајем 18. и почетком 19. века. Изграђено је на десној притоци реке Јегричке. Вихор Другог светског рата 1914. и 1941. године захватио је и Госпођинце. Из тог времена и данас се чува у српској православној цркви барјак са 98 плочица – имена добровољаца из I светског рата. Борба против фашистичког терора однела је 71. жртву овог малог бачког села.
    Извор: Интернет

  7. vojislav ananić

    ЖАБАЉ

    Жабаљ: Простор Жабља је био насељен још у праисторијско доба. У Жабљу су из тог периода откривени остаци густо збијених зграда које формирају насеље, у науци познато као „Нова Земља“. На основу „резултата рекогносцирања и мањих заштитних истраживања на овом насељу, очигледно се ради о највећем насељу овог доба у Шајкашкој.“1 Истраживањем поменутог локалитета, откривен је слој старије вичанске културе „изнад кога се формирао слој млађе потиске групе.“2 И „управо на овом локалитету, бележи се јужна граница потиске групе.“3 Теорија претпоставља, на основу аналогије, да на локалитету „Нова Земља“ постоји присуство културног слоја који припада културним групама Тисзаполгàр и Бодрогкересзтúр , међутим, „материјални остаци су оштећени великом ерозијом насеља обрадом земље и атмосфералијама.“4 Истраживања су вршена на највише угроженим деловима насеља, где је нестао већи део културног слоја.“5Присуство још једне културне групе откривено је на основу насеобинског материјала и оставе у Жабљу 6, а то је присуство тзв. Баденске културне групе.
    Остаци из бронзаног доба на локалиту Жабља не постоје и, само се претпоставља да су на овој територији живели припадници Белегишке културне групе.7
    Што се тиче гвозденог доба, истраживања нам откривају да су до продирања Римљана „у јужној Бачкој живела слободна келтско-дачка племена.“8 Келтска присутност у Бачкој се везује за ИИ век старе ере. Археолошка налазишта потврђују да „југоисточно од данашњег Жабља постоје три брежуљка, остаци некадашњег земљаног утврђења, а у атару према Мошорину још 14 оваквих брежуљака – остатака утврђења непознатог порекла.“9 На простору општина Жабаљ и Тител, постоји неколико археолошких локалитета који указују на присуство келтске и дачке културе, али такође и на присуство Сармата и Римљана. Археолошка истраживања из шездесетих година прошлог века, пружају нам драгоцене податке о присутности ових култура: „Врло интезивно је у периоду латена била насељена територија данашњег Жабља. У потесу „Врачара“, јужно од села, а близу канала односно старог Тисиног рукавца „Девењ“, видљиви су интезивни трагови већег насеља.“10 Овде је пронађен веома обилан керамички материјал, три савијена копља „која сигурно потичу из гробова спаљених покојника, па се може претпоставити да је уз насеље овде постојала и некропола.“11 Трагови насеља, али веома нејасни, уочени су и дуж Јегричке баре на локалитету „Нова земља“ и на локалитету „Вашариште“, „са слојем који индицира присуство дачког материјала, а код уставе Јегричке нашло се приликом земљаних радова на културни слој с латенским кућама.“12 Такође, материјал пронађен на локалитету „Нова земља“ који се пружа „у потесу „Мартинци, северно и источно од села“13, открива постојање сарматског насеља са бројним остацима керамике и животињских костију, како сарматског, тако и римског порекла. Међутим, на територији „Шајкашке не поседујемо до сада ни један налаз који би се могао приписати Хунима или Готима.“14 Док у осталим деловима Бачке постоје такви докази, нпр. на локалитету Каравуково (датиран на В в.н.е.) или Змајево. О аварском присуству на подручју Шајкашке сведочи неколико археолошких налазишта откривених код Титела, Ковиља и Каћа. Поједини римски ратни извештаји из 6. в.н.е. и 7. в.н.е. обавештавају нас и о присуству Словена у панонској низији, који су се кретали заједно са Аварима.15
    Доласком угарских племена у панонску низију у 9. веку, и истовременим протеривањем Бугара са ове територије, Жабаљ, као и цела Шајкашка улази у састав, касније формиране угарске државе. Историографија бележи да је „знатно пре оснивања садашњег Жабља постојало насеље Зебље (латински Себле).“16 Тако је на овом месту краљ Ладислав 4. Куманац (1272 – 1290.), за време свог боравка близу ушћа у Тису издао две повеље. Даље, Жабаљ се (мађарски Зсаблyа)17 помиње и 1514. године, у вези са великим сељачким устанком Дожа Ђерђа. За време мађарске владавине Жабаљ је био у саставу бачке жупаније. Касније, турским освајањем панонске низије, од 1526. до 1688. године, Жабаљ (турски Саблиа)18 улази у део тителске нахије и помиње се у два документа – на једној карти из турског периода (1566), и у путописном документу Евлије Челебије из 1682. године, у којем се наводи да је Жабаљ насељено место.19 Доминантна привредна грана и у време турске власти је пољопривреда: обрађује се земља, гаје свиње и овце, али и пчеле, изловљава се риба из оближњих река и рибњака. У време аустро-турског рата (1683-1699.), Жабаљ је често мењао свог господара, већ према ратном исходу. По окончању рата и успоставе Карловачког мира (26. јануара 1699.), у Жабљу је боравио и знаменити аустријски војсковођа Еуген Савојски, када је „одавде по закључењу мира распустио своју војску.“20 Одлуком карловачког мира, морало је бити порушено и утврђење у Жабљу које је принц Еуген изградио као меру обезбеђења од притиска турских снага. Након ових догађаја Жабаљ и „цело подручје касније Шајкашка поново је припојено бачкој жупанији, којој је припадало и пре турских освајања.“21
    Од 1701. до 1751. године, формирањем Потиске војне границе, Жабаљ постаје утврђени шанац са посадом од 250 људи, а након тога, од 1763. до 1873. године, оснивањем Шајкашког батаљона био је седиште компаније. Шајкашки батаљон је у етничком смислу био састављен, у највећем броју, од Срба-граничара (Шајкаша) и учествовао је „у скоро свим ратовима које је Аустрија водила за време постојања ове војне формације.“22 Међутим, Батаљон је „у свом пуном обиму употребљен само за време аустријско-турског рата од 1788. до 1791. године.“23 Треба истаћи да су Срби-граничари доведени на Тису и Дунав из тзв. Горње Земље, са подручја северне Угарске. Након укидања дунавских шајкашких станица у Ђуру, Коморану и Острогону, „када су се шајкаши морали са својим породицама преселити у јужну Бачку, која тада по њима названа Шајкашка.“24 Становништво се, у овој новоформираној области, поред професионалне војне службе бавило ратарством, сточарством и изловом речне рибе.25 Граничари су били само уживаоци земље која се сматрала војном леном, односно феудом. Лена се делила на породично добро и иберланд (слободну земљу). Породично добро се није могло отуђити и оно је било државно, док се иберланд могао слободно продати, али уз посебне услове, јер је поседовање земље у Шајкашкој било строго скопчано са граничарском службом и војном организацијом.26 Међутим, било је у доброј мери развијено занатство и то пре свега за војне потребе, а затим и за свакодневни живот Граничара и њихових породица. Интересантно је приметити националну обојеност која је карактерисала бављење једним занатом. Кројачи, обућари, сарачи, ужари и чизмари, махом су били Срби. Ковачким занатом су се у великој мери бавили Немци и Роми, мада је у Жабљу било и Срба који су се бавили овим послом. Столарским, тесарским, коларским и циглерским занатима искључиво су се бавили Немци и Чеси. Они су, такође, чинили и већину зидара. Дућанџије (трговци) били су махом Срби. А почетком 19. века радиле су под закупом и две крчме.27 Све ове занатлије су у Жабаљ, као и на цео простор Шајкашке, насељаване посебним војним одобрењима. Због поплава 1770. године, у којима је Жабаљ тешко страдао, на молбу његових житеља 1783. године, аустријски цар је одобрио премештај места. Становници су Жабаљ напустили 1784. године, да би на погоднијем и узвишенијем месту основали Нови Жабаљ. Куриозитет је, да је средства за зидање нове православне цркве у Жабљу, због лојалности Шајкаша аустријској држави, свој лични прилог дао и аустријски цар Јосиф ИИ. Општина је тада донела одлуку да се у знак захвалности према цару, Жабаљ званично преименује у Јозефово или немачки Јосепсдорф 28. Међутим, код Срба је у свакодневној употреби задржано старо име Жабаљ. Школство се у Жабљу развија од 1735. године када се оснива прва српска школа, тзв. „општинска народна школа“.29 1780. године по наредби цара Јосифа ИИ, Жабаљ заједно са Тителом и Ковиљом, добија тзв. немачку тривијалну школу. Вредно је помена да се у том периоду у „Жабљу налазило седиште православног протојереја за општине Батаљона.“30 Такође је у Жабљу било седиште самосталне католичке парохије (од 1804. године) у чијем саставу су биле општине Жабаљ, Госпођинци, Надаљ, Чуруг, Ђурђево, Сентиван (данас Шајкаш) и Каћ. Револуционарне 1848/49. године, Срби су, због заштите својих националнх права, дошли у директан сукоб са политичким и територијлним тежњама Мађара у формирању унитарне и једнонационалне мађарске државе. Овај сукоб се рефлектовао и на Жабаљ када га задесила мађарска одмазда 1848. године у којој је страдао велики број Жабаљаца, како у самом месту, тако и у збеговима. Поред опљачкане или уништене приватне својине, запаљена је и оскрнављена зграда српске-православне цркве у центру места.31 Жабаљцима је требало више од деценије да се материјално, економски и демографски опораве од ових ратних догађања.
    На несрећу, политичке прилике поново не иду на руку Србима, тако је аустријско-мађарском нагодбом (1876) формирана нова Аустро-Угарска држава, а том акту је претходило развојачење Границе 1873. године. Овим чином је укинут и Шајкашки батаљон који је „у административно-политичком погледу уклопљен у састав бачко-бодрошке жупаније.“32 Расформирањем Батаљона настају два среза: тителски и жабаљски. Под жабаљски срез потпадају општине: Жабаљ, Ђурђево, Госпођинци, Чуруг и Надаљ. Укидањем Батаљона започиње и економско пропадање становништва које је било приморано да са војничко-пољопривредног режима живота и управљеног привређивања, пређе на режим искључиве аграрне производње, што је довело до тешких економских последица, за нове, тржишне услове, неспремно становништво Шајкашке, па и за становништво у самом Жабљу. Као мера самопомоћи у Жабљу се оснива Прва шајкашка штедионица – задруга од 1884. до 1908.33 Овакви облици помоћи су развијани на целој територији Војводине, међутим, нису донели значајније резултате, већ су напротив, довели до још већих економских невоља претерано задуженом становништву. Све ове околности су условиле и промену националног састава становништва у Жабљу, те се након развојачења границе у њему насељава већи број Немаца и Мађара, међутим, српско становништво је и даље по бројности најдоминантније. Према попису из 1890. године, Срба је било 4.690, Мађара 1.017, Немаца 884, Русина 17, Румуна 6, Хрвата 2 и осталих 81.34
    Завршетком И светског рата, 25. новембра 1919. године, уједињењем Војводине са Краљевином Србијом и Жабаљ улази у састав новоформиране државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У новој држави Жабаљ задржава позицију центра среза као део Дунавске бановине. Економски гледано у њему се поред највише заступљене пољопривреде, снажно развија занатство, а слабије индустријска производња. Од индустријских постројења у Жабљу раде три млина, две циглане и кудељара. Задругарство је добро развијено како у целој Шајкашкој тако и у Жабљу, те се оснивају две српске и једна немачка земљорадничка задруга. У овом раздобљу буја богат политички и друштвени живот. Од културиних институција у Жабљу је „постојала српска, немачка и читаоница младих Русина.“35 Жабаљ тог времена је лепо уређено место са јавном баштом у центру, јавним купатилом и отвореним базеном. Саобраћајно, Жабаљ је био друмски спојен са Новим Садом. Железнички саобраћај у овом месту почео је да се развија изградњом пруге Нови Сад – Жабаљ – Бечеј – Сента.36 У том периоду је за потребе промета људи и роба, изграђена велика железничка станица, која постоји и данас. Други светски рат за Жабаљ значи нове невоље. Када је Мађарска извршила окупацију Бачке и увела 11. априла 1941. године Војну управу 37, Жабаљ се нашао у саставу Мађарске државе у „поново освојеном ‘Јужном крају’“. У децембру 1941. године, Мађарска је „ту окупацију озваничила у парламент као ‘враћање области матици држави.’“38 Са оваквом ситуацијом се већина становника није слагао, те је као и у целој јужној Бачкој започело прегруписавање снага отпора. У јулу месецу 1941. године у жабаљском атару су „вршене и контролисане од стране МК КП“39 раширене и веома успешне акције паљења жита и уништавања пољопривредне механизације. Због све већег притиска окупационих снага „средином децембра 1941. године месни одреди жабаљског среза, измичући притиску непријатеља, нашли су се на салашу Гавре Пустајића у жабаљском риту. Тада је штаб партизанског одреда преузео непосредно руковођење овим одредима.“40 Тим чином је формиран Шајкашки партизански одред. Због слабе бројности у људству и опремљености, Одред није био значајније активан на терену, међутим, непријатељском офанзивом, илегална мрежа је откривена и тада долази до оружаног сукоба чији је исход био фаталан за партизански покрет. Кулминација сукоба се десила 4. јануара 1942. године, када је отпочела офанзива мађарских фашиста и жандарма.41 У овом сукобу није било значајних војних губитака, међутим, окупационе снаге су целу ову ситуацију искористиле као оправдање да 5. јануара, са јаким војним и жандармеријским снагама отпочну велику одмазду над цивилним становништвом у Шајкашкој и Новом Саду, па и у самом Жабљу.42 У историји и у народу, овај догађај се памти као „Злогласна рација“. Тих дана је „највећи број ухапшених убијен је на насипу Јегричке, у непосредној близини њене утоке у Тису“43, испред малог моста који носи име „Црна ћуприја“. Након погубљења, тела жртава су бацана у воду Тисе и Јегричке (у погрому је убијено 653 становника Жабља)44. Рација је плановима мађарске владе искоришћена за етничко чишћење српског живља са простора Шајкашке.
    Након рације, у Жабљу се веома тешко живело. Становништво је било у сталном страху од нове одмазде. Уведена је мађаризација личних имена грађана српске националности и свих натписа на фирмама. Поред тога: „Вршен је притисак за прелазак из православне у католичку веру, а на име трошкова војне акције у рацији, становници српске народности су морали приложити новчана средства на име његовог покрића.“45 Многи становници су моблисани у радне јединице тзв. „мункаше“46, а млади Срби су морали ићи на предвојничку обуку (тзв. левента) која се одвијала искључиво на мађарском језику. Због десеткованог становништва, али малог броја бораца на терену, до краја рата у Жабљу није било већих акција, те се део бораца из жабаљског среза уклопио и ратовао најчешће у Срему, у новоформираном Бачкобарањском одреду. Пред крај рата снажним продирањем снага Црвене армије, потпомогнутим јединицама југословенских партизана из правца Баната, започело је ослобађање Шајкашке. Уласком 3. чете Шајкашког партизанског одреда, становништво Жабаља коначно је дочекало ослобођење свог места 22. октобра 1944. године. Послератне године за Жабаљ значе време друштвене, привредне и културне обнове. Тада наступа период дубоких друштвених, привредних и демографских промена. На нивоу локалне управе, Жабаљ задржава своје централно место среза на територији, у то време, Аутономне Покрајине Војводине. У заносу социјалистичке обнове који је захватио нову Југославију, педесетих година прошлог века, обнављају се школе, гради се нова зграда садашње општине и дома здравља, формира Народни универзитет у Жабљу. Као основни носиоц културног развоја самог места, али и Ђурђева, Госпођинаца и Чуруга, ова институција покреће рад месних биоскопа, јавног разгласа, оснива библиотеку и огранке у сва четири места среза. Народни универзитет 1964. године формира Завичајни музеј са Спомен збирком на Тиси. Осамдесетих година иде се корак даље, општина Жабаљ и Универзитет у Жабљу оснивају Спомен подручје које обухвата низ важнијих археолошких локалитета, стару црпну станицу, поменуту Спомен збирку, две зграде шајкашких граничара, сплет каналске мреже и рибњак. Привредно, Жабаљ се наслања на традицију пољопривредне производње, те су у њему након рата основане пољопривредне задруге „Јединство“ и „Шајкашка“. У овим годинама са успехом ради паприкара и свилара. На традицији предратне производње, паралелно се развија и млинарска индустрија. Изловљава се риба из рибњака, а седамдесетих година прошлог века, развија се туризам који у ово бачко место доводи, у највећем броју, ловце из Италије. На богатим ловиштима у Жабаљском атару претежно се лови фазан, дивља свиња, зец и срндаћ. У Жабљу се развијала и кланична индустрија, а осамдесетих година, креће са радом једна од највећих и, у то време најмодернијих шећерана – „Шајкашка“. У Жабљу је са значајним успехом радио и производни погон новосадске фабрике „Југодент“. Индустријски развој Жабља обухвата рад још једног важног привредног субјекта, а то је фабрика за производњу вентилације, вентилационих система, опреме за сточарство, електричних грејача и пећи на гас – „ВОС“, која је основана 1976. године.47 На спортском плану у Жабљу се након другог светског рата негује, и то са запаженим резултатима, рукомет, бокс, фудбал, и коњички спорт. Круна развоја спортског живота у Жабљу, чини изградња нове спортске хале. У близини Жабља, на обали Тисе, 2003. године, отворен је и Голф центар – голф терен „ са свим пратећим објектима“.48
    Административно, Жабаљ је и данас централно место. У њему се налази општинска управа, скупштина општине, суд, катастар, геодетски заводи, дом здравља, служба хитне медицинске помоћи, предшколска установа, основна и средња школа ученика у привреди и ватрогасна станица. У Жабљу ради велики број трговачких и занатских радњи, отворени су бројни угоститељски објекти и банке. Жабаљ је гасификован још средином осамдесетих година прошлог века. Сви ови показатељи говоре да је Жабаљ израстао у удобно место за живот, не само због развијене инфраструктуре, већ и због саобраћајних веза. Смештен на магистралном путу Нови Сад – Зрењанин, између два јака привредна и културна центра, ова бачка варош има све предуслове за свој, још снажнији свеукупни развој.
    Географски положај, саобраћајне везе, климатски услови, карактеристике земљишта
    Жабаљ је удаљен од реке Тисе 12 километара. Међутим, „Жабаље је ограничен двема речицама. На северу је „доста изражен меандер Јегричке, а на западу мања десна притока Јегричке.“49 Водени токови су обликовали и његов данашњи изглед: „Ове речице су чак утицале да се Жабаљ топографски неправилно развија.“50, мишљења је Бранислав Букуров. Даље, Жабаљ је изграђен на раскрсници путева, „који се унакрсно секу у центру града.“51 Друмски, Жабаљ је повезан старим асфалтним путем (тзв. потиски пут) који се простире правцем север-југ. За време Аустро-угарске монархије ово је била важна саобраћајница која је повезивала Жабаљ преко Титела, Бечеја и Сенте са Сегедином. Други асфалтни пут, који се простире правцем запад-исток, повезује Жабаљ преко Зрењанина са Темишваром. Трећи, модеран асфалтни пут изграђен почетком осамдесетих година прошлог века „повезује Жабаљ с Новим Садом најкраћом – дијагоналном – везом а Нови Сад преко Жабља са Зрењанином.“52Железнички саобраћај функционише од 1899. године кад је поред Жабља изграђена пруга Нови Сад – Жабаљ – Бечеј – Сента Хоргош – Сегедин, односно Суботица.53 Добар географски положај у односу на околна места и два велика града, Жабљу је обезбедио статус административног центра, како данас, тако и раније у његовој историји.
    Др Здравко Рајчетић
    1 [Хрсг]: Феудвар И, Дас Платеау вон Тител унд дие Шајкашлка Тителски плато и Шајкашка, Оеткер-Вогес, Киел, 1998, стр. 144.
    2 Нав. дело: стр. 144.
    3 Исто.
    4 Нав. дело: стр. 145.
    5 Исто.
    6 Исто.
    7 Нав. дело: стр. 152.
    8 Гавриловић, Славко(урединик): Шајкашка историја И, Матица српска/Војвођански музеј, Нови Сад, 1975, стр.7
    9 Малетић, Михајло (уредник) : Војводина: знаменитости и лепоте, Новинско-издавачко предузеће Књижевне новине, Београд, 1968,стр. 524.
    10 Нав. дело: стр. 21.
    11 Исто.
    12 Нав. дело: стр. 22.
    13 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја И, стр. 55.
    14 Нав. дело: стр. 72.
    15 Нав. дело: стр. 75.
    16 Малетић, Михајло (уредник): Војводина: знаменитости и лепоте, Новинско-издавачко предузеће Књижевне новине, Београд, 1968, стр. 524.
    17 Поповић, Д. Ј. (уредник): Војводина И, Прометеј, Нови Сад, 2008, стр. 123.
    18 Поповић, Душан: Срби у Бачкој до краја XВИИИ века, САНУ, Београд, 1952.
    19 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја И, стр. 114.
    20 Нав. дело, стр. 525.
    21 Нав. дело 119.
    22 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја И, стр. 5.
    23 Нав. дело, стр. 5.
    24 Давидов, Динко: Горња Земља, Завод за уџбенике, Београд, 2008, стр. 144.
    25 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја И, стр. 30.
    26 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја ИИ, Матица српска/Војвођански музеј, Нови Сад, 1975, стр. 211.
    27 Исто, стр. 301.
    28 Група аутора: Војводина: знаменитости и лепоте, стр. 525.
    29 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја ИИ стр. 329.
    30 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја И стр. 307.
    31 Поповић, Ј. Душан: Срби у Војводини: књига трећа, Матица српска, 1990, стр. 298.
    32 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја ИИ, , стр. 341.
    33 Раденић, Андрија: Из историје Србије и Војводине, Матица српска/Историјски институт, Нови Сад/Београд, стр.307
    34 Гавриловић, Славко (уредник): Шајкашка историја ИИ, стр. 377.
    35 Нав. дело, стр. 497.
    36 Букуров, Бранислав: Општина Жабаљ, Природно-математички факултет у Новом Саду – Институт за географију, Нови Сад, 1983, стр. 31.
    37 Васић, Ђорђе: Хроника о ослободилачком рату у јужној Бачкој, Савез удружења бораца НОР СР Србије за Војводину, Нови Сад, 1969, стр. 29.
    38 Нав. дело: стр. 29.
    39 Ћурчин-Филип, Милорад И.: Путевима слободе у равници, Савез удружења бораца НОР општине Жабаљ/Издавачки одбор хронике општине Жабаљ и Редакциони одбор, Жабаљ, 1974, стр. 170.
    40 Нав. дело: стр. 141.
    41 Ћурчин-Филип, Милорад И.: Путевима слободе у равници, стр. 218.
    42 Нав. дело: стр. 234.
    43 Голубовић, Звонимир: Рација у Јужној Бачкој 1942., Историјски музеј Војводине, Нови Сад, стр. 72.
    44 Нав. дело: стр. 253.
    45 Нав. дело: стр. 278.
    46 Васић, Ђорђе: Хроника о ослободилачком рату у јужној Бачкој, стр. 327.
    47 Аноним: Општина Жабаљ – Чуруг, Ђурђево, Госпођинци, СО Жабаљ, Жабаљ 2003, стр. 30.
    48 Нав дело: стр. 2.
    49 Букуров, Бранислав: Општина Жабаљ, стр. 84.
    50 Нав. дело, стр. 84.
    51 Исто.
    52 Исто, стр. 10.
    53 Исто, стр. 84.
    Извор: Интернет

  8. Војислав Ананић

    ЧУРУГ, место у Бачкој, поред Тисе. Има 10.184 становника (1910), од којих Срба 7.211, Мађара 2.730, Јевреја 203; православних 7.226, католика 2.601. Први пут се Ч. спомпње 1238. Око 1440. био је у поседу деспота Ћурђа Бранковића. За турског господства припадао је Ч. тителској нахији. 1554. имао је један, а 1590. 12 пореских домова. После ослобођења од Турака при образовању Војне Границе уређен је као шанац. У то доба Ч. је био српско насеље и имао је 103 пописата дома (1720). После развојачења потиске границе припао је Ч. Камералном врховном, округу. У Ч. је највећа и једна од најлепших српских цркава.

    Л и т е р а т у р а: В. Теофановић, Православна српска парохија у Чуругу 1908, г. (1909). ,Д. П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

  9. Војислав Ананић

    Чуруг

    У Бачкој жупанији налазила су се два Чуруга, један Чуруг, који је забележи 1325, и други Тот–Чуруг, који је забележен 1498. Око 1440—1. држао је данашњи Чуруг у поседу деспот Ђурађ Бранковић. За време Турака забележен је у тителској нахији. 1554. имао је 1 дом, који је плаћао, и 5 домова који нису плаћали порезу. Око 1570. имао је 2, а 1590. 12 домова. И у 17. веку забележен је као насељен. 1699. припао је Војној граници. 1702–3. одређено је да има да држи 80 граничара. 1720. имао је Чуруг 99 српских и 4 мађарска дома. 1769. налазила су се y Чуругу три српска свештеника. Од 1769. до 1873. био је у саставу Шајкашког батаљона. 1769. имао је 201, 1773. имао је 234, 1786. 278 српских домова.
    1781 населили су се у Чуруг „Шијаци” из Далмације.
    Потеси: Бороњ, Детелиште, Градиште, Кукурузиште, Ливаде, Мартинце, Слатине, Средње њиве, Шевина хумка.
    Делови насеља: Бозеј, Богош, Детелинара, Црвенка.
    У Чуругу су се родили: Тодор Илић Чешљар, сликаp (1745 – Петрово Село, 1793); Милош Цветић, глумац и (1845 – Београд, 1905); др Лаза Пачу, државник (1865 — Врњци, 1915).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  10. Војислав Ананић

    ЧУРУГ

    1. Арсен Ђулинац
    2. Мина Лазаровић
    3. Атанасие Пајазатовић
    4. Живко Поповић
    5. Јован Каначки
    6. Гаја Сударски
    7. Госен Поповић

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61