Шид и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Шид: Адашевци, Батровци, Бачинци, Беркасово, Бикић До (до 1975. године део Привине Главе), Бингула, Вашица (стари назив Мала Вашица), Вишњићево (стари н Општина Шид: Адашевци, Батровци, Бачинци, Беркасово, Бикић До (до 1975. године део Привине Главе), Бингула, Вашица (стари назив Мала Вашица), Вишњићево (стари н Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Шид и околна села

Шид и околна села

Општина Шид:

Адашевци, Батровци, Бачинци, Беркасово, Бикић До (до 1975. године део Привине Главе), Бингула, Вашица (стари назив Мала Вашица), Вишњићево (стари назив Грк), Гибарац, Ердевик, Илинци, Јамена, Кукујевци, Љуба, Моловин, Моровић, Привина Глава, Сот и Шид.

 


Коментари (26)

  • vojislav ananić

    СОТ

    – село кроз које смо некад често пролазили –

    До успостављања државне границе са Хрватском кроз Сот се често пролазило из Бачке према Босни, Словенији Јадрану… Сада је саобраћај много редји.
    “Село Сот се налази на јужним падинама Фрушке горе у северном делу Шидске општине, на магистралном путу Шид-Илок. Назив села је потекао од италијанске речи „Сотто ил Монте“ што значи под брдом. Народ је прихватио лакши облик Сот и тако је остао назив који и данас носи. Према последњем попису у Соту се налази 299 домаћинстава са 832 житеља који чине вишенационалну структуру. Од седишта општине Шид удаљено је 8,5 километара, а од најближег места у Р. Хрватској, Илока уједно и реке Дунав 10 километара. Магистрални пут Е – 18/а направљен је 1969 године…“ (Сајт општине Шид) “Сот се први пут помиње у мађарским документима 1297. године. Међутим прва налазишта која доказују да је Сот био настањен много раније нађена су на више локалитета у околини села. На потесу Градина пронађени су трагови насеља из периода неолита, сопотско-ленђелске културне групе. Упоредо са Сотом постојало је и место Пакледин које почетком 18. века престаје да постоји. У средњем веку Сот се помиње у списима поседа племићких породица Горјански, Хорват, Рашкаи и Гереб. У периодима владавине Горјанских Сот је забележен као утврђење. Под Турцима је од 1526. до 1688. када су десетину и друге дажбине плаћали турском поседнику Кенесаковићу из Нијемаца. Од ослобођења од Турака заједно са већим делом Срема припали су поседима италијанског грофа Одескалкија…“ (Википедија)
    “ У првом нађеном попису породица из 1736. године помиње се 12 породичних старешина у Соту и 28 у суседном Пакледину. Пресељење Пакледина у Сот догодило се 1742. године највероватније због изградње римокатоличке цркве Св. Катарине у Соту. После 1848. године и ослобађања од феудалне власти Сот је у саставу Аустроугарске монархије до 1918. године. Стварањем краљевине СХС Сот улази у састав Илочког среза и Дунавске бановине. Стварањем Бановине Хрватске и Сот са Илочким срезом улази у њен састав. У овом статусу село је било до почетка Другог светског рата када потпада под Павелићеву НДХ. Село је ослобођено 04.12.1944. године и тај датум се и данас обележава као Дан села. Стварањем републичке границе између Хрватске и Србије од стране Ђиласове комисије Сот је од 1948. године у срезу Шид. Током рата деведесетих година долази до великих миграција становништва и мењања националне структуре села.“

    2002. око 43% становништва чине Срби, а око 40% Хрвати.(Википедија)

    “Према попису становништва 1910. године Сот је имао 1.257 становника од тога као материњи језик мађарски је говорило 502 становника, 415 хрватски, 184 њемачки, 115 словачки , 21 русински, 18 српски и 2 остали, римокатолика је било 1.129 а православаца 60. “(Википедија)

    “ Месна управа, школа, пошта, трговински и угоститељски објекти, спортски терени и спортска сала, земљорадничка задруга и здравствена амбуланта су скоцентрисани у самом центру села. Економија „Зараван“ налази се североисточно од села на око 2 километра. Атар села Сот је издуженог облика и има површину око 2.000 хектара од чега је 1/4 дела под шумом. Фичка култура у селу нема већу традицију и ослања се углавном на играње фудбала, где је и 1970. године основан клуб „Братство“, поред фудбалског клуба у селу, делује ловачко друштво „Фазан“ и риболовачко друштво „Језеро“ Сот које је основано 1980. године.“ (Сајт општине Шид)

    “РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА СВ. КАТАРИНЕ

    У селу Сот у подножју Фрушке Горе, десетак километара североисточно од Шида, саграђена је крајем прве половине XVIII века римокатоличка црква посвећена Св. Катарини. Време подизања одређује и представа патрона храма са точком, симболом светитељкиног мучеништва, насликана 1747. у духу барока. Као један од старијих сакралних објеката у Срему, грађевина је током два и по века постојања претрпела известан број преправки и доградњи…“ (‘Споменичко наслеђе Србије’ – Завод за заштиру споменика културе РС)

    Црква је споменик културе великог значаја.

    “Од центра села на око 1000 метара налази се акомулационо језеро чија је дужина бране 185 метара а максимална висина 11,6 метара, запремина воде је 880.000 метара кубних што покрива 22 хектара.“ (Сајт општине Шид)

    Одговори
  • vojislav ananić

    ГИБАРАЦ

    Гибарац, село надомак Шида, је једно од оних војвођанских места која су у пуној оштрини осетила трагичност догађања од пре двадесетак година.

    И стари и нови Гибарчани подједнако су жртве тих догађања.

    ’’Насељено место Гибарац се налази у средишњем делу општине Шид на регионалном путу: Шид – Сремска Митровица (Р-103), источно од Шида удаљено 3км. Насеље је смештено и уз магистралну пругу Шид-Београд. Географски гледано насеље се налази на: 45 степени и 07 минута северне географске ширине и 16 степени и 56 минута источне географске дужине, смештено је на падинама Фрушке горе, са надморском висином која се креће од 98 до 85 метара.’’ (Са званичног сајта општине Шид)

    ’’Гибарац има око 340 домаћинстава која се претежно баве пољопривредом и сточарством. На подручју КО Гибарац је око 1200 хектара плодне земље која припада физичким лицима, док око 500 хектара припада правним лицима.
    Организацију пољопривредне производње обављају две земљорадничке задруге. Од укупног броја становника њих око 120 је стално или повремено запослено, а приближно толико има и пензионисаних становника. У Гибарцу постоје и 4 продавнице мешовите робе у којима се мештани могу снабдевати свим намирницама, пекара где се производи хлеб и све врсте пецива. За здравствено стање сточног фонда брину се две ветеринарске станице, где се могу набавити ветеринарски лекови и сточна храна. За потребе пољопривредника брине се и пољопривредна апотека.’’ (Са званичног сајта општине Шид)

    Православна црква св. Илије је недавно подигнута.

    ’’Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), након што је током рата на просторима бивше Југославије највећи део до тада већинског хрватског живља мењао своју имовину за српску имовину у Хрватској. Пре рата, Хрвати су у Гибарцу чинили 91,43% становништва (према попису из 1991. године).

    У последња три пописа, примећен је пад у броју становника.’’ (Википедија)

    На пут у тај део Срема нисам понео записано где се у Гибарцу налазе две котобање – споменика културе. Застао сам, недалеко од уласка у село, код жене која се спремала да предје друм да је упитам. Помогла је колико је знала,а потом сам запитао да ли је католичка црква )која је споменик културе великог значаја) оторена. Испоставило се да баш она иде да је отвори да се мало проветри. Показујући нам цркву Аница је рекла неколико њених стихова. Рекла је и да има књигу песама.
    Римокатоличка црва св. Ивана Непомука. Обновљена је за обележавање 200 година од изградње средствима верника

    ’’У селу Гибарац надомак Шида саграђена је, почетком друге деценије XIX столећа, римокатоличка црква посвећена св. Ивану Непомуку… На главном олтару гибарачке цркве чува се слика анонимног мајстора XIX века, изведена у техници уља на платну, са представом патрона цркве у молитви, окруженог анђелима. У унутрашњости цркве налази се зидна слика Св. Тројице као и дрвена, делимично позлаћена проповедаоница покривена балдахином.’’
    Црква је споменик културе великог значаја. (’Споменицко наследје Србије’ – Завод за заштиту споменика културе РС)

    Показујући нам цркву, с пар речи Аница је дотакла и промене у Гибарцу. На мене је оставио снажан утисак њен став – без призвука мржње, осуде, горчине. Из ње је избијала мудрост обичне, иако не много образоване жене.

    Школа је уз цркву

    ’’Основна школа у Гибарцу је у саставу основне школе „Бранко Радичевић“ из Шида, а у Гибарцу настава се одвија за ученике од I-IV разреда док ученици виших разреда организовано похађају наставу у Шиду. У саставу школе делује и педагошка установа за будуће ученике. У згради Месне управе Гибарац смештена је и амбуланта Дома здравља у Шиду где се мештани Гибарца могу обратити за лекарску помоћ. Спортски живот у Гибарцу није баш разноврстан , поред фудбалсог клуба „Синђелић“ постоји још удружење спортских риболоваца „Смуђ“ и ловачко друштво „Фазан“.
    Од спортских терена малдима је на располагану фудбалско игралиште и стадион за мале спортове који се налази у школском дворишту. Да би Гибарац био лепо и функционално приградско насеље неопходно је да се реше неки кључни проблеми: израда новог просторног плана за насељено место Гибарац, да се пронађе решење за одвод бујичних вода ..’’ (Са званичног сајта општине Шид)

    У селу постоји Друштво за очување традиције шокачких Хрвата „Гибарац“, основано 2010. које има 200 чланова.

    Аница Пинтеровић

    У повратку кроз Гибарац истог поподнева, свратили смо до њене куће и добили књигу. Ево нешто од њених речи које сам ја одабрао за ову прилику.

    ’’Историски насеље се први пут помиње 1370. године, а у бурна времена мењало је своје место и број становника. Становништво су чинили Срби који су избегли из Србије након турског освајања и били су граничари који су штитили Аустро-угарску монархију од продора Турака. Пописом из 2002. године утврђено је да у Гибарцу живи 1158 становника од којих су 90% српске националности. ..’’ (Са званичног сајта општине Шид)

    Као што се види, сасвим је пренебрегнута промена националног састава. Да ли то говори да још увек нису сви спремни да се суоче са прошлошћу?!

    У уобичајено доступним изворима нисам нашао податке о променама националне струкруре кроз историју места. Оно што ми је познато је да је Аустрија (а не Аустро-угарска као што горе стоји) у крајеве према граници са Отомаском империјом у XVIII веку насељавала Хрвате-Шокце да ојача заштиту границе. И Римокатоличка црква са почетка XIX века указује на (бар) значајно присуство Хрвата у Гибарцу у поседњих 200 година.

    Одговори
  • vojislav ananić

    МОЛОВИН

    СЕОЦЕ У СРЕМСКОМ БУЏАКУ

    Моловин је насеље у општини Шид. Према попису из 2002. било је 298 становника.

    Моловин је мало сремско село смештено у северном делу шидске општине, на крајњим обронцима Фрушке горе, на самој граници са Хрватском. Насељен је негде у XV веку, а помиње се у архиви Одескалија у Риму, када је 8. марта 1704. дошло до побуне сељака из Моловина, Сота, Ердевика, Љубе и Пакледина против илочког спахије. (Сајт општине Шид

    У зеленој згради су школа и Месна канцеларија.

    За Моловин, односно за настанак самог имена села везана је занимљива прича која се преноси генерацијама. Наиме прича говори о томе како су стари Моловинци, немајући новца да плате звона и иконостас за цркву Цв. Архангела Гаврила, све то платили вином које су скупљали по кућама. Пошто су црква а и школа у то време биле моловане, комбинацијом тога и речју вино село је добило име. Сам иконостас, који је од изузетне вредности, довезен је из једног дела на таљигама , па често у данашње време кажу да у Моловину има црква на точковима. (Сајт општине Шид)

    Споменици НОБ исред школе.

    Село броји око стотину домаћинстава и око три стотине становника.Становништво се углавном бави пољопривредом и сточарством. Моловин са надморском висином од 202,9м је ушорен у четири улице које се протежу паралелно. Улице су једна изнад друге па село делује као огромне степенице. Све улице су повезане асвалтом, а само је главна фрушкогорска асвалтирана целом дужином, док је у осталима макадам. Месна управа, школа, црква и амбуланта су скоцентрисане у центру села. Моловин поседује велико богатство шуме и пашњака којима је окружен, што му даје посебну лепоту, нарочито у пролеће када се природа буди. (Сајт општине Шид)

    “…Данас је у селу око 220 становника, у школи дванаесторо, у обданишту шесторо деце, четворо младих људи, Владимир Петковић (24), Миодраг Јукић (25), шумар, Марица Николић (25), мајка четворо деце, и једна девојка чије име не упамтисмо. Ту је и 30 момака нежења, најмлађи има 47 година. Од Шида до Моловина стиже се асфалтним путем дугим 23 километра, а од Моловина се даље никуд не иде. Од преосталих неколико хектара винограда до границе са Хрватском су три корака. Моловинци са суседима из друге државе, из села Бапске и Шаренграда, живе лепо, а виде се само кад изађу у њиве…“ (Јеленко Слатинац – Политика 2011)

    На горњем крају села – запреке према Хрватској коришћене 1999. за време НАТО бомбардовања.

    Александар Винчић, Моловинац, овако у мају 2013. на Фацебоок-у коментарише:
    Буџак,слепо црево, задња рупа на свирали, долина губаваца, место где ни „луд“ не би зивео …све су то „епитети“ којима се данас кити мој Моловин. До пре десетак година из Моловина је кретао аутобус са 60-так запослених радника; највисе нас је радило, у данас пропалом ‘Срем Шиду’ ,на фарми, болници Принциповац и виноградарству. Фарма је унистена и у физицком смислу, болница (у природи) за децу Принциповац пребацена је у „центар“- Нови Сад, остали су празни објекти. Виноградарство Зараван се претоцило у Винарију Моловин,која само носи име села, а налази се у Сиду и не запосљава ни једног местанина. Моловин данас има 5-6 запослених, самодопринос за село је пао са 60 на 5 ?!? У Моловину данас могу презивети пензионери и ово мало сељака сто је остало да се пати на својим уситњеним парцелицама, јер су главне табле заузели „преци“ са виседеценијским закупом. Радници су се иселили у градске подстанаре а куце им зјапе празне. Суме којима је Моловин окрузен, припадају Моровицу и тамо заврси сваки динар који је годинама растао и листао у Моловину – руку на срце сумар је из села (до пре пар година ни он није био).
    Пут за Б.Паланку(којој смо увек били окренути) нам је „блокиран“царинама и границним прелазима јер морамо проци кроз Илок (ХР). Село цији је реални број становника у само пар година пао са 300 на 100! Село где насељавају Роме са депонија, па се и они после пар месеци врате на депонију. Село у цијој сколи васке јос „седе“ у клупи.
    ЕТО ТО ЈЕ МОЈ МОЛОВИН,МОЈА ВОЈВОДИНО,МОЈ ДОМЕ и какав је такав је мој је – највисе га волим!

    Село има четири улице – на сликама није она доња.

    “..У центру села је лепо уређена четвороразредна школа са 12 ђака,…
    Село је остарило, у њему постоје 33 празне куће, деце још нешто има у школи. У обданишту је њих петоро, а следеће године неће бити ниједно. Гаси се и обданиште…
    Учитељица Бранислава Јовић каже да је школа у добром стању, али да има проблема са двоје деце, досељеника, који нису навикли да иду у школу. Учитељица и васпитачица Наташа Крижанић долази школским комбијем из Шида. Следеће године, кад ових шесторо из предшколског пођу у први разред, Наташа ће остати без посла, јер неће бити предшколаца у наредне две-три године…“ (Јеленко Слатинац – Политика 2011)

    На цркви у Моловину није рађено ништа значајње више деценија. Последњи пут по сећању мештана али и представника црквеног одбора на овом светом храму мањи радови су уприличени пре око 20-так година захваљујући мештанима. “Олуке смо поставили има око 15 до 20-так година, рестауриран је олтар, на торњу лим је промењен то је оно што смо могли сами уз шалукатре које смо исто поставили“, истакао је Милан Ђурђевић, председник Црквеног одбора. Храм који је посвећен светом архангелу Гаврилу поседује и непроцењиве вредности као што су икона из 1772 године. Такође сам иконостас који је постављен у цркви има своју причу. “Овај иконостас је купљен у Товаришеву и дотеран на воловским колима такозваним таљигама а купљен је за вино“ (Сремска ТВ)
    (Товаришево је у Бачкој, је петнаестак километара од Бачке Паланке према Сомбору.

    Црква Арханђела Гаврила

    “Саграђена је 1801. на месту старије црквене грађевине, која се помиње 1756. у извештају Карловачке епархије. Конципирана је у барокно-класицистичком духу, са издуженим простором наоса, полукружном олтарском апсидом и плитким испустима за певнице.Звоник је накнадно дозидан. Сликана декорација иконостасне преграде, израђене 1772. за цркву у Товаришеву, рад је Јована Четиревића Грабована, члана велике сликарске породице пореклом из Грабова у близини Охрида. Четиревић, често називан барокним зографом, на моловинском иконостасу, који је његов најранији познати рад, остварује колористички зреле партије, са прецизним цртежом и чак смелим компоновањем фигура у пејзажу…“

    “…Из ове сликарске целине могуће је наслутити Четиревићева будућа ликовна решења. Виртуозно изведена чипкаста резба иконостаса дело је групе непознатих мајстора. Претпоставља се да су дошли из Македоније. По разноврсној иконографији сцена, мноштву ликоваи богатству флоралних и зооморфних облика, иконостас у моловинској цркви спада у најрепрезентативнија дрворезбарска остварења у другој половини XВИИИ века. На сценама борби животиња и на ликовима фантастичних бића очигледан је утицај југа. Горње зоне иконостаса су мирније, са пречишћеним декоративним елементима. Конзерваторски радови су обављени 1970, 1978–9. и 1981–2.“ (‘Споменичко наслеђе Србије’ – Завод за заштиту споменика културе РС)
    Црква је категорисама као споменик културе највишег ранга – ‘културно добро од изузетног значаја’.

    … Општина Шид покушава да оживи село, да је прошле године откупила две празне куће и населила две ромске породице, да ће бити још насељавања.
    У сеоској трговини су Љубица Субић и мештанка Марица Николић. Љубица се вајка како посао никако не иде. Прода дневно педесет векни хлеба, десетак чаша јогурта, коју литру млека и то је све. Млада жена, Марица Николић је мајка четворо деце, од четири до десет година. Она је из Старе Пазове.
    – Удала сам се за Моловинца пре десет година. Ја сам Словакиња из Старе Пазове, мени је овде лепо, само да је више људи. Пусто је, асфалт је само кроз центар, воде немамо, мука, али, живи се. Кад би се само рађало више деце, подмладио би се и Моловин – каже Марица. (Јеленко Слатинац – Политика 2011)

    Задружни дом, амбуланта и једна од продавница.

    На Фрушкој гори угнездило се село Моловин, некад чувено по добром вину, а за време Краљевине Југославије по ромским тамбурашким оркестрима из породице Фамилић. Усташе су 1942. године 89 чланова Фамилића, уз песму „Циганска је туга преголема” пешке дотерале на железничку станицу у Шид и отпремиле у Јасеновац, одакле се нико није вратио… (Јеленко Слатинац – Политика 2011)

    – Ти Фамилићи су пре Другог светског рата били чувени тамбураши, њихови оркестри свирали су у Београду, Загребу, Сарајеву, по градовима на Јадрану, било их је у оркестрима Радио Београда, Радио Загреба и Радио Новог Сада – прича Петар Вејиновић, шидски хроничар. (Јеленко Слатинац – Политика 2011)

    (Колико ја овако напамет знам, податак о Радио Новом Саду не стоји јер је основан после II светског рата.)

    И ова плоча је на истом зиду Задружног дома.

    Виноград је у атару Моловина, а припада винарији у Шиду са именом Моловина.

    ‘Винарија Моловин’ са подрумима и ‘Сремска ТВ’ имају истог власника и налазе се у овом објекту у Шиду.

    Пут из Моловина води према Шиду преко Заравни. Од главног пута Шид-Илок село је удаљено 3км. Према републици Хрватској путеви који су земљани воде до бапске и Шаренграда. (Сајт општине Шид)

    Одговори
  • vojislav ananić

    ШИД

    Општина Шид налази се у југозападном делу АП Војводине. Заузима западни део Срема. Целом својом површином простире се у јужном делу Панонске низије, а посматрано шире, налази се у северозападном делу Србије.
    Ово је релативно младо насеље које се први пут помиње 1702 године. Територија општине заузима површину од 687 км2. Шид је и погранична општина са шест граничних прелаза. Има велики потенцијал за развој транзитног туризма.
    Општину чини деветнаест насељених места (Батровци, Илинци, Моровић, Јамена, Вашица, Вишњићево, Кукујевци, Адашевци, Бачинци, Ердевик, Привина глава, Љуба, Сот, Беркасово, Бингула, Моловин, Бикић до, Гибарац и Шид), једино градско насеље, највеће насеље и центар општине јесте Шид.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ШИД

    Историјат Шида

    Шид је градско насеље које се налази у северном делу Републике Србије, тј. југозападном делу Војводине. Општина Шид налази се у западном делу Срема, територија је на тромеђи Србије, Хрватске и некадашње Босне и Херцеговине, сада Републике Српске. Заузима површину од 687 км2. Становништво живи у 19 насељених места. То су Адашевци, Бачинци, Батровци, Беркасово, Бикић Дол, Бингула, Вашица, Вишнићево, Гибарац, Ердевик, Илинци, Јамена, Кукујевци, Љуба, Моловин, Моровић, Привина Глава, Сот и Шид.
    То је сликовит и живописан крај између Дунава и питомих обронака Фрушке горе на северу и Саве на југу. Пространа шидска равница омеђена обронцима Фрушке горе, снежне улице Шида, и непрегледни шидски дрвореди остали су заувек утиснути у игри боја и прозирних сенки слика Саве Шумановића. Шид је град Саве Шумановића – једног од најзначајнијих сликара српске уметности прошлог столећа.
    Фасцинантни пејзажи, процветале воћке, снежне улице Шида, на сликама Саве Шумановића откривају душу овог краја и снажну љубав сликара према Шиду, Шидини и Фрушкој гори. Мало је градова који имају толики број уметника који кроз поезију, прозу, есеје, монографије, уметничке слике, или на неки други начин изражавају љубав према свом граду и Сави Шумановићу.
    Историјски гледано, Шид је релативно младо насеље. Његово формирање почело је крајем XVII и почетком XVIII века на трговачком путу старијих градова, Сремска Митровица – Винковци.
    У писаним документима Шид се први пут помиње 1702. године, а затим 1722. године, као и у једном војном документу из 1726. године, који указује да је Шид улазио у оквире Војне границе. Наиме, да би се одбранила од Турака, Аустрија је створила границу према Турској и успоставила Војну границу, која се кретала, углавном дуж реке Саве. Војна граница је у овим крајевима допринела порасту броја становника.
    Прва насеља на територији данашњег Шида почела су се формирати око потока који касније добија назив Шидина, највероватније од првобитних војних караула из којих се шири и развија све већи број породица, као и трговачких каравана који оформљују трговачки чвор, који касније утиче на развој и формирање места.
    Шид педесетих година
    Насеље се ширило западно од Шидине, а касније долази до развоја трговина и занатских радњи. Насеље је у почетку било мало, али се касније проширује и постаје центар како за насеља према Фрушкој гори, тако и за насеља према реци Босуту и босутским шумама.
    Данас, Шид спада у она ретка насеља Војводине која имају све повољне природно-географске и саобраћајне услове за развитак. Иако далеко од текућих вода, али подигнут на домаку винородне и шумовите Фрушке горе и плодне сремске равнице, Шид је својим положајем добио улогу посредника. Представља незаобилазну раскрсницу значајних путева који везују Хрватску и Славонију, преко Срема са Србијом, и који преко Срема спајају Бачку са Босном. У његовим занатским и фабричким постројењима прерађују се различите привредне сировине са ових простора. Ових дана, шидска привреда великим корацима граби према будућности, постајући пионир у производњи еколошког горива у нашој земљи.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    Име Шида

    Постоје разне претпоставке о пореклу самог имена Шид.
    По свему изгледа да је име потока Шидина и насеља везано за обраслу и густу шикару, која се звала „сита“. Насеље које је изникло око сите, названо је сит а касније Шид. Поток који пролази кроз насеље Шид добио је име Шидина.
    Друга претпоставка говори како је преко потока био саграђен мост још у доба Римљана. Како се мост мађарски каже „хид“(híd) и ово насеље око моста, тј. хида претворило се у Шид.
    Како се узело, једно се може констатовати, да у предтурско доба и прве деценије турске владавине, насеље са именом Шид није постојало. Вероватно су се на ширем простору Шида налазила нека ситна насеља која су провалом Турака исчезла, становништво се одселило а насеље уништено. Пошто се насеље почело развијати после провале Турака, први становници су били Срби који су већ у то време чинили већину становништва у Срему.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Адашевци

    Адашевци се налазе 5 километара јужно од Шида са којим су повезани асфалтираним коловозом, железничком пругом, као и бициклистичко-пешачком стазом. Великим делом на западној страни граниче се реком Босут, у близини села налази се међународни ауто-пут Е-70. Просечна старост становништва је 39,9 година.
    На територији Адашеваца налази се и спомен обележје „Сремски Фронт“ које је отворено 8. маја 1988. године, као и извор термалне воде.
    Једно је од највећих села у шидској општини и спада у ретка села шидске општине, које имају високу стопу запослености, свих радно способних.
    У центру села постоји Дом културе који може да прими око 500 гостију и користи се за разне културно-спортске манифестације. Највећи број младих окупља ФК „Граничар“, основан још 1924. године, поседују Стадион „Браће Јеремић“, које је саграђен 1924. године, а фудбалски клуб се такмичи у Сремској лиги. Адашевци имају осмогодишњу школу која је међу најстаријима у Срему, имају и библиотеку, све оно што карактерише савремено насење. Претежно су пољопривредно место, поседују властити водовод са 12 километара водоводне мреже, са уредним снабдевањем квалитетном пијаћом водом. Мештане још окупља и Удружење ловаца, као и Удружење жена.
    Својим географским положајем имају велике могућности за развој туризма и побољшање квалитета живота.
    У Адашевцима је рођен Ђорђе Магарашевић, познати српски културни радник, историчар, књижевник, књижевни критичар, покретач и први уредник часописа „Сербска летопис“ који је касније назван „Летопис сербски“ и који је временом постао часопис са најдужим континуитетом излажења у српској култури.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Батровци

    Насељено место Батровци налази се на западном делу шидске општине на надморској висини од 82 метара и једно је од мањих места у општини, просечна старост становништва износи 43,8 година. Као равничарско насеље има све карактеристике типичних војвођанских места. Ово сремско село смештено је на обали реке Босут. Батровчани имају прилаз реци, малу плажу. Поред Батровчана и други уживају на обали реке у својим викендицама.
    Сви љубитељи спорта се окупљају у ФК „Омладинац“, било да воле да се такмиче или само навијају, који се такмичи у редовима Општинске лиге. Оне који су посвећени сточарству, окупља Удружење одгајивача оваца, које је на манифестацијама сточарског карактера однело бројне медаље и пехаре. Батровчани имају Дом културе и основну школу коју деца похађају до четвртог разреда, а у Вашици настављају своје основно образовање.
    Недалеко од насеља постоји гранични прелаз, који и сам носи име Батровци, а један је од највећих у Србији, такође, надалеко се познаје по својој прометности, како путничких возила, тако моторних теретних.
    Према постојећим подацима у литератури немогуће је одредити када су се Батровци формирали као насеље. Први поузданији писмени податак упућује на 1578. годину.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Бачинци

    Место Бачинци налази се на јужним падинама Фрушке горе, на надморској висини од око 100 метара, на северозападном делу Републике Србије. Бачинци се простиру на четири квадратна километра са осам улица и око осам километара укупне дужине. Постоји извор, а како Бачинчани верују лековит, те је село и постало познато по лековитом извору пијаће воде под називом „Сремски мелем“.
    Становништво се делом бави пољопривредом, а делом је запослено у разним организацијама (привредним и непривредним). Атар села Бачинаца заузима укупно 2.124 хектара. Поред пољопривреде, веома је заступљено и сточарство, већина становништва од стоке храни краве, те продаје свеже млеко и домаћи сир.
    У Бачинцима постоје и раде неколико производних организација од којих је највећи „Биг Бул“ – кланица и прерада меса у чијим погонима раде и становници села, такође постоје земљорадничке задруге, као и занатлије: обућар, лимар, бравар, ковач, колар, столар.
    Медицинске услуге врше се два пута недељно у месној амбуланти, а свакодневно ради и једна медицинска сестра. У Бачинцима је основан ФК „Бачинци“. Највећи успех тима је пласман за Прву лигу Србије, а данас играју у редовима Општинске лиге Шид. Жене у овом сремском селу окупља Удружење. Основно образовање је комплетно, деца похађају основну школу у свом месту до осмог разреда.
    Данашње село је лоцирано на овом месту још од 18. века, дотле је било нешто северније, где се и данас могу пронаћи остаци насеља.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Беркасово

    Беркасово је сремско село, смештено у живописном крају на југозападним обронцима Фрушке горе, на надморској висини од 121 метар. Окружено је виноградима, шумом и њивама, па је по томе пола планинско, а пола равничарско.
    Жене окупља Удружење жена, оне мало старије Ловачко друштво, а младе фудбалски клуб. У центру села смештен је Дом киултуре, као и основна школа, коју деца похађају до четвртог разреда, а своје образовање настављају у основној школи у Шиду, такође ту је и вртић за најмлађе.
    Насеље из неолитског и римског доба, па касније и турског времена, било је смештено у брду где је била добра вода – на „Ашману“ и близу двора Деспотовац (XIV и XV век). Касније крајем 17. и почетком 18. века, село се изградило дуж данашњег пута Шид-Илок, за који се претпоставља да је постојао и у доба Римљана. На северу су лепи виногради из чијих се викендица пружа поглед на Шид и део Славоније, и на југоисток када је ведро време далеко према Сремској Митровици; са јужне и југоисточне стране села почињу прво ужи, а потом све шири појасеви шуме, прво багрењак, а потом сеновита шума старих липа.
    На самом почетку шуме, 2 километра удаљено од села је пространо излетиште са трим стазом и мотел „Липовача“, који су услед рата били запуштени. У врху увале на Ашману је црква Света петка, мирно и такође лепо место за излете, а ту је и савремено уређена Ловачка кућа, са фазанеријом, понос беркасовачког Ловачког друштва „Фазан“.
    Лепоту предела око Беркасова овековечио је наш познати сликар Сава Шумановић. Радо је сликао пејсаже око Св. Петке, јер је у близини био виноград породице Шумановић.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Бикић До

    Бикић До је најмлађе и најмање село на територији општине Шид. Налази се североисточно од Шида, на шестом километру магистралног пута према Илоку. То је планинско село подигнуто на јужној страни Фрушке горе, на надморској висини од 120 метара. Куће су изграђене са обе стране пута, па је то у ствари једна права и најдужа улица.
    Домаћинстава се претежно баве пољопривредном производњом, највише су заступљене ратарске културе (пшеница и кукуруз), затим воћарство и виноградарство са доста дугом традицијом. У непосредној близини села је изграђен подрум за смештај познатих фрушкогорских вина. Највећи плантажни виногради налазе се на платоу северно од села. У сточарској производњи заступљено је млечно сточарство, као и тов свиња.
    У селу раде 2 СЗР за производњу дечије конфекције и тапетарска радња, као и коларска радња. У селу ради истурено одељење Основне школе „Сремски фронт“ Шид од првог до четвртог разреда, а своје основно образовање деца настављају у Шиду. Такође има и одељење Предшколске установе „Јелица Станивуковић Шиља“ Шид. Што се тиче спортског живота у селу постоји ФК „Бикић“, који се такмичи у Општинској лиги Шид, а поред спорта жене окупља Удружење жена „Бикићанке“.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Бингула

    Бингула је сремско село које се налази на обронцима Фрушке горе. Данашња територија места Бингула у географском погледу простире се на запад до места Ердевик, на исток до места Дивош (Општина Сремска Митровица), на север до места Стара Бингула и на југ до Кузмина.
    Поред ратарских култура Бингулци узгајају и винограде. Имамо једну основну школу која се зове „Сава Шумановић“ и има 4 разреда и Предшколску установу. Од петог разреда млади Бингулци настављају школовање у суседном Ердевику.
    Сам назив Бингула помиње се из римског доба и то од латинске речи „Бингулум“, о самом настанку имена села с колена на колено преноси се прича да је извесни турски путописац Евлија Челебија помињао Бингулу. Име Бингула потичеод турске речи БИН ЂУЛ што у преводу значи „1000 ружа“.
    У мађарскким списима (када је Срем био под управом Мађарске) помиње се Бингула као место 1455. године. 1689. године помиње се село Бингула које је било насељено Македонцима, 1702. године село је насељено православним „Рашанима“ (хајдуци и катане).
    Први писмени траг из тог времена потиче из 1732. године. У црквеним записима цркве „Светог мученика Георгија“ записано је да је и архиепископ српски после Светог Саве Арсеније родом из Бингуле. У 18. веку, тачније 1753. године у Бингули је постојала Основна школа која се звала „Словенска школа“ и имала је 9 ученика, а учитељ је био свештеник.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Вашица

    Вашица се налази у југозападном делу шидске општине. Пема народном предању име је добила по човеку кога су звали Мали Васица што је временом прерасло у Мала Вашица и то име је задржално до краја Другог светског рата, постоји и друга верзија имена да је име словенског порекла Мала Вас-мало село. Вашица се није увек налазила на данашњем месту већ је била јужно неколико километара према Батровцима сасвим уз реку Босут на месту познатом под називом Градина.
    Из историје села можемо да издвојимо да се школа у селу спомине од 1754. године и да у селу постоје две цркве (Православна саграђена 1803. године на месту старе дрвене и Римокатоличка која је довршена 1889. године). Због економске кризе у селу се стално осећа осипање становника.
    У селу постоји потпуна Основна школа, коју похађају и деца из мањих села од петог разреда, две цркве, амбуланта са лекаром који ради два пута недељно, Месна канцеларија, Месна управа и Пошта. Постоји и пар земљорадничких задруга у приватном власништву и једна друштвена ОЗЗ „Poljo Coop“ која се налази и улици Вука Караџића 1, у Вашици.
    Вашица има Ловачки дом, Фудбалски клуб „Напредак“, који игра у редовима Општинске лиге, те слободно можемо рећи да је село развијено гледајући на данашње прилике.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Вишњићeво

    Сремско село Вишњићево, које од 1935. носи име најпознатијег српског гуслара Филипа Вишњића који је ту живео 20-ак година и ту умро и сахрањен, Сремци некако и даље зову по негдашњем имену – Грк. Не постоје поуздани подаци како је место добило име. Предање да је место названо по неком трговцу Грку само је народно објашњење за име непознатог порекла.
    Данас Вишњићево које се сместило дубоко у шуме столетних храстова и на прелепој обали Босута представља последње скретање на путу Кузмин-Рача пре граничнг прелаза са Републиком Српском. Сем по слепом гуслару, у чију част се сваке године организује меморијал, познато је и по истоименом Кајакашко-кану клубу.
    Као насеље први пут се помиње 1275. године, а свој данашњи изглед село почиње да добија за време Турака, после пада Београда 1739. године као део Војне границе.
    Низводно одавде седам километара налази се брана где се Босутско језеро улива у реку Саву. У овдашњим шумама налази се надалеко познато босутско ловиште јелена, дивљих свиња и остале дивљачи. У шуми, кажу мештани, постоји и брдо људских лобања. Не зна се од када су, али се претпоставља да су можда још из доба Турака.
    Српска школа вероисповедног каракетра основана је још далеке 1756. године, а од 1848. године њу су могла похађати и женска деца.
    У селу је смештена основна школа која је комплетна, и деца је похађају до 8. разреда. Поред школе, у селу је атракција и фудбал, тако да се мештани окупљају у фудбалском клубу „Хајдук“, а жене имају прилику да се окупе у склопу Удружења.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Гибарац

    Насељено место Гибарац се налази у средишњем делу општине Шид на регионалном путу: Шид – Сремска Митровица (Р-103), источно од Шида. Насеље је смештено и уз магистралну пругу Шид-Београд. Географски гледано насеље се налази на падинама Фрушке горе, са надморском висином која се креће од 98 до 85 метара.
    Историски насеље се први пут помиње 1370. године, а у бурна времена мењало је своје место и број становника. Становништво су чинили Срби који су избегли из Србије након турског освајања и били су граничари који су штитили Аустро-угарску монархију од продора Турака.
    Организацију пољопривредне производње обављају две земљорадничке задруге. За здравствено стање сточног фонда брину се две ветеринарске станице, где се могу набавити ветеринарски лекови и сточна храна. За потребе пољопривредника брине се и пољопривредна апотека.
    Основна школа у Гибарцу је у саставу Основне школе „Бранко Радичевић“ из Шида, а у Гибарцу настава се одвија за ученике од I-IV разреда, док ученици виших разреда организовано похађају наставу у Шиду. У саставу школе делује и педагошка установа за будуће ученике. У згради Месне управе Гибарац смештена је и амбуланта Дома здравља у Шиду где се мештани Гибарца могу обратити за лекарску помоћ. Спортски живот у Гибарцу није баш разноврстан , поред фудбалсог клуба „Синђелић“ постоји још Удружење спортских риболоваца „Смуђ“ и Ловачко друштво „Фазан“.
    Традиционалана месна слава је на дан СВ.ИЛИЈЕ 02.августа
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Ердевик

    Ердевик је највеће сеоско насеље у општини. Благо заталасан, са две стране окружен Фрушком гором, а са друге две равницама, на 140 метара надморске висине и на обронцима Фрушке горе, Ердевик је једно од најлепших села Срема. Налази се у троуглу између Илока, Сремске митровице и Шида чијој општини територијално и припада. Са типично панонском климом, са бројним потоцима, изворима и са три језера, на плодној црници, мештани Ердевика се баве пољопривредом, а чувени су по својим виноградима и винима.
    Шуме се протежу на површини од 1500 хектара и заштићене су у Националном парку Фрушке горе, шуме липе, храста, букве, багрема, бора и смрче , идеално су скровиште многоврсне дивљачи а посебно јелена, муфлона и дивљих свиња. Услед оваквог обиља природног блага, Ердевик се рано јавља као насеље. Археолошким истраживањем многи налази наводе на закључак да је на овом терену постојало насеље још у бронзано доба. У селу се налази неколико локалитета из римског доба, а по писаним споменицима Ердевик се први пут спомиње 1351. године, док на мапи Срема већ 1730. године. Из овог времена још постоје камени споменици исписани старословенским писмом.
    У Ередевику се налазе домови културе, месна амбуланта, основна школа, која је комплетна, и ђаци је похађају свих осам година основног образовања. Структура становништва је разлика, па се и културе преплићу. Позната манифестација „Куленијада“ која окупља многобројне посетиоце се одржава управо у Ердевику.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Илинци

    О месту Илинци постоји легенда да су настали током XVII века и везана је за велику сеобу Срба из 1690. године под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Место је имало мало становника који су се бавили земљорадњом и сточарством. Сваким даном се број становника све више повећавао, све до 1970. године, од тада се број становника нагло смањује.
    Илинци се географски налазе у југозападном делу општине Шид, удаљени од града на око 10 колометара, а са три стране се граниче са Ребубликом Хрватском. Катастарска општина Илинци има око 4.400 хектара земљишта док се у приватној својини налази око 1.500 хектара обрадивог земљишта. У Илинцима се налази велики Дом културе капацитета за 500 људи, али наравно стоји празан, у Дому се повремено одржавају биоскопске представе и други културно-уметнички програми. У Илинцима се налази и зграда Основне школе коју похађају деца од I-IV разреда, а деца узраста од V-VIII разреда наставу похађају у школи „Вук Караџић“ у одељењу Вашица.
    У селу се налази здравствена амбуланта и здравствене услуге се пружају свакодневно. Омладина се окупља око ФК „Борац“ и такмичи се у Општинској лиги. Ловачко удружење „Зец“ броји око 50 чланова. У селу постоји православна црква „Свети Илија“. У селу раде и две приватне земљорадничке задруге које пружају услуге стручне услуге мештанима.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јамена

    Јамена, село у југозападном делу општине Шид, најзападније насеље у Републици Србији, на тромеђи Републике Српске, Републике Србије и Републике Хрватске. Ово село, које је удаљено 50-ак километара од административног центра Шид, смештено је на обали реке Саве.
    Село, у којем је претежно старо стаништво, које је задесила, као многа места у Србији природна катастрофа 2014. године – поплава. Јаменчани прижењкују постављање моста на реци Сави на навозу Суботиште, отворање граничног прелаза према Републици Хрватској. Географски положај је итекако повоњан и идеалан за туризам, као и за развој инфраструктуре, запослености, подизање наталитета.
    Био би велики проток људи и роба, развила би се трговина а можда би и у блиској будућности дошло и до изградње и пристаништа, бензинске пумпе са пратећим објектима. Поред наведеног Јамена би у блиској будућности могла да има значајну улогу у развоју не само у општини него и у Републици Србији, у развоју индустрије, трговине због близине ауто-пута, Шида, Бјељине, Брчког, Жупање.
    Окружени смо прелепим босутским шумама, крај нас тече Сава, велико ловно подручје, заступљен је риболов, постављен је споменик у центру села, а нудимо добар кулен и добру шљивовицу. Деца основно образовање до осмог разреда, стичу у Основној школи „Филип Вишњић“, чије је седиште у Моровићу.
    Село постоји још од римског доба. Кроз историју постојања више пута је унишено и обновњено.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Кукујевци

    Кукујевци се налазе на магистралном путу Р-103, на три киломерта удаљености од ауто-пута Београд-Загреб. Географски су смештени подно самих обронака Фрушке горе, који са севера омеђавају село.
    Основна економска делатност становништва је пољопривреда. Катастарска општина Кукујевци има 3.270 хектара земље, од чега је 2.200 хектара приватно власништво, а 1.070 државна својина. Виногради и воћњаци заступлени су на 110 хектара, а шуме у приватном власништву на 60 хектара. Око 70 домаћинстава се бави узгојем дувана сорте светла Вирџинија. Око 300 хектара ораница засејано је дуваном. Управо захваљујући производњи дувана, а и осталих пољопривредних култура (шећерна репа, соја, кукуруз, сунцокрет, пшеница) изграђен је велики број нових кућа и објеката у селу.
    У самом центру се налази савремена, новоизграђена Основна школа „Бранко Радичевић“ у којој сва деца из Кукујеваца похађају наставу до осмог разреда. Школа је са једне стране окружена лепо уређеним парком са клупама за одмор, дрвећем и уређеним стазама. У селу имамо и здравствену станицу са лекаром и особљем, стоматолошку ординацију, а у склопу здравствене станице налази се и Народна апотека Кукујевци. Што се тиче спорта, у селу имамо фудбалски клуб „Фрушкогорац“, који се тренутно такмичи у Општинској лиги Шид.
    Постоји и ловачки клуб „Фазан“ међу чијим чланством се налазе и три жене, а у селу је веома развијено и сточарство.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Љуба

    Планинско место Љуба налази се на јужној падини Фрушке Горе. Први пут се помиње 1634. године, касније је опустело. Као насеље јавља се тек 1756. године. Постанак имена села није познат, али је претпоставка да је село добило име по некој девојци Љуби. Насеље се налази у североисточном делу општине Шид.
    Пошто је насеље Љуба пољопривредног типа становништво се бави земљорадњом и сточарством. У оквиру земљорадње најразвијеније је ратарство, виноградарство, а у мањој мери воћарство. Сточарство заузима значајно место у остваривању прихода домаћинствима, јер се врши услужни тов говеда, а у последње време и већа производња млека. Деца основно васпитање и образовање стичу у четворогодишњој школи, као и у Предшколској установи.
    Постојећи Дом културе задовољава потребе за различите културне манифестације. Спортске активности се обављају у склопу фудбалског клуба „Јединство“. Добровољачко ватрогасно друштво које има значајне резултате на општинском и покраинском нивоу окупља значајан број омладинаца и старијих чланова у раду свог друштва. Мештани су укључени у рад Месне организације Црвеног крста, Удружења ловаца, као и актив жена.
    Здравствена заштита становништва одвија се повременим доласком лекара из Ердевика у месној амбуланти. Љуба се налази на магистралном путу М-18 који повезује Бачку Палнаку са Сремском Митровицом и Бјељином. На западном делу села налази се гранични прелаз са Републиком Хрватском.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Моловин

    Моловин је мало сремско село смештено у северном делу шидске општине, на крајњим обронцима Фрушке горе, на самој граници са Хрватском. Насељен је негде у XV веку, а помиње се у архиви Одескалија у Риму, кадфа је 8. марта 1704. дошло до побуне сељака из Моловина, Сота, Ердеевика, Љубе и Пакледина против илочког спахије.
    За Моловин, односно за настанак самог имена села везана је занимљива прича која се преноси генерацијама. Наиме прича говори о томе како су стари моловинци, немајући новца да плате звона и иконостас за цркву Cв. Архангела Гаврила, све то платили вином које су скупљали по кућама. Пошто су црква а и школа у то време биле моловане, комбинацијом тога и речју вино село је добило име. Сам иконостас, који је од изузетне вредности, довезен је из једног дела на таљигама , па често у данашње време кажу да у Моловину има црква на точковима.
    Становништво се углавном бави пољопривредом и сточарством. Моловин са надморском висином од 202,9м је ушорен у четири улице које се протежу паралелно. Улице су једна изнад друге па село делује као огромне степенице. Све улице су повезане асвалтом, а само је главна фрушкогорска асвалтирана целом дужином, док је у осталима макадам. Месна управа, школа, црква и амбуланта су скоцентрисане у центру села. Моловин поседује велико богатство шуме и пашњака којима је окружен, што му даје посебну лепоту, нарочито у пролеће када се природа буди.
    Ово поднебље поседује велику разноврсност биљног и животињског света, с’ тим што је 80-их година на ово подручје стигла и нова животињска врста-шакал. Пут из Моловина води према Шиду преко Заравни. Од главног пута Шид-Илок село је удаљено 3 километра.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Моровић

    Село у загрљају шуме. Ако би се успело у развоју сеоског туризма у овом селу, туристи би имали велике могућности да се опробају у риболову и лову, али и уживају у кулинарским специјалитетима од гљива, риба и дивљачи.
    Село Моровић од општинског центра Шида удаљено је 15 километара и по много чему је посебно. Око 20.000 хектара храстових шума и реке Босут и Студба су природне лепоте овог села, а Земљорадничка задруга и Војно ловиште су економска снага места, удаљеног пет километара од аутопута Београд – Загреб.
    Моровићани упорно раде на томе да им село буде лепо, функционално и привлачно за туристе, који у њему могу наћи штошта занимљиво. Развој сеоског туризма један је од задатака развоја овог села смештеног у загрљају шума, те две реке, у чему су успешни, јер је Војно ловиште итекако посећено, како од стране наших туриста, тако и од страних држављанина.
    Са десне стране асфалтног пута је река Босут, као и река Студва, која се у њега улива. Ово село је специфично по свом изгледу, јер има неколико мостова, већих и мањих који повезују село, са обе стране реке.
    Деца похађају Основну школу „Филиуп Вишњић“ која је адаптирана за свих осам разреда основног образовања. Жене имају прилику да се окупе у Удружењу жена. Љубитељи спорта се окупљају у фудбалском клубу, а они који су привржени мало екстремнијем спорту у Ловачком друштву.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Привина глава

    Село Привина Глава (Прњавор) је једно од најмањих села у општини Шид. Насеље потиче из времена када је изграђен Манастир Св.Арханђела Михајла и Гаврила који потиче из времена између 12 и 14 века када је саграђен а насеље је настало према веровању као последица изградње манастира односно људи који који су радили на манастиру насељавали су се у непосредној близини.
    Само село је смештено у долини и изглед села је у облику тањира са свега две улице које се протежу са једне и друге стране спојене код самог манастира. У селу, већина становника је тара, а самим тим су и старачка домаћинстава, а 80% становништва се бави или се бавило земљорадњом и сточарством. У селу нема основне школе па су деца приморана да у школу путују у суседно село Бикић До или у Шид.
    Од пре неколико година у селу ради истурено одељење предшколске установе „Јелица Станивуковић Шиља“ из Шида. Спортских и културно-уметничких друштава у селу нема, а од удружења грађана активно је ловачо друштво „Зец“.
    Захваљујући Манастиру у последњих неколико година ово село посећује велики број туриста и верника, а то је нарочито изражено у време верских празника.
    Манастир Св. Арханђела Михајла и Гаврила је права оаза, захваљујући Оцу Гаврилу, ово село је, може се тако рећи, туристичко. У селу постоји извор, који мештани редовно користе.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сот

    Село Сот се налази на јужним падинама Фрушке горе у северном делу шидске општине, на магистралном путу Шид-Илок. Назив села је потекао од италијанске речи „Sotto il Monte“ што значи под брдом. Народ је прихватио лакши облик Сот и тако је остао назив који и данас носи.
    Од седишта општине Шид удаљено је 8,5 километара, а од најближег места у Републици Хрватској, Илока, уједно и реке Дунав 10 километара. Магистрални пут Е – 18/а направљен је 1969 године.
    Просечна надморска висина села је 140 метара. Од центра села на око 100 метара налази се акомулацијоно језеро чија је дужина бране 185 метара, а максимална висина 11,6 метара, запремина воде је 880.000 метара кубних што покрива 22 хектара. Месна управа, школа, пошта, трговински и угоститељски објекти, спортски терени и спортска сала, земљорадничка задруга и здравствена амбуланта су скоцентрисани у самом центру села. Економија „Зараван“ налази се североисточно од села на око 2 километра. Атар села Сот је издуженог облика и има површину око 2.000 хектара од чега је 1/4 дела под шумом.
    Физичка култура у селу нема већу традицију и ослања се углавном на играње фудбала, где је и 1970. године основан клуб „Братство“, поред фудбалског клуба у селу, делује ловачко друштво „Фазан“ и риболовачко друштво „Језеро“ Сот које је основано 1980. године.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Грк (Вишњићево)

    Забележен је 1275. За турске владавине немамо података o њему. Насељен је тек по паду Београда ,1739. на месту ранијег насеља Чипановаца (или Чипановчић). 1756. имао је 30, 1766. 80, а 1791. 137 домова са 948 душа.

    Потеси, баре и делови шуме: Ограде, Накло, Дубочица, Велика заклонита бара, Мала заклонита бара, Мараћка дворина, Рит, Чуковача, Кљештевица, Колечка, Марковача, Ниверица, Дворина, Прњаворска бара, Ракитовача, Шашината, Кукојевача, Дуга, Долина, Џомбуље, Приседе, Звонара, Дубрава, Ибринци, Полојске њиве. Тедина бара, Медник, Baсилuja млака, Тотрман, Сува млака, Нишава, Гај, Селиште, Брестик, Клисура, Лисичије брдо, Претока, Радинова бара, Ширине, Вилетинци, Аталац, Велика комунта, Мала комунта, Криваја, Шмитова столица, Чемерково, Дудић, Надворине, Барјак, Топола, Збег (ту се „ископавају и данас остаци из тога села“), Крчевине, Кућине, Шаркудин, Липовац, Варадин, Бодинова бара, Лаћманова бара, Полој, Густи ивик, Папуче, Одобашница, Ладиначка, Јастребна, Островача, Пишкорна, Жупање, Паколежа, Јаруга, Жедавића млака, Тртена.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Шид

    1733. имао је 113 домова са 506 душа, од којих су биле 273 мушке и 258 женских. 1734. имао је 103 дома. 1756. имаo је 120 домова, а 1766. већ 225. 1774. имао је 308 домова, а 1791. 329 домова са 1930. душа. 1810. имао је 308 домова, а 1808. 2552 душе.

    Потеси: Бановина, Опаљеник, Марков дол, Мишударин, Церик, Чизовци, Славковац, Бешчине, Бешин бунар, Сврачњак, Cимина ливада, Локва, Бармаћ, Врачар, Тешица, Корови, Лужнице, Рупе, Врело, Средње брдо, Кованлуци, Тополик, Зобиште, Алмаш, Трњаци, Ширине, Брешће, Јасенак, Орашје, Криваја, Доњи вртлози, Горњи вртлози, Аниште, Павловац, Зобље, Бајин пас, Ивице, Лескова међа, Суватово, Садови, Селиште.

    Делови места: Маринци, Лазарет, Џигура, Маринци.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top