Чока и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 12

Општина Чока:

Банатски Моноштор, Врбица, Јазово, Остојићево (до 1947. године Потијски Свети Никола), Падеј, Санад, Црна Бара и Чока.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (12)

Одговорите

12 коментара

  1. Војислав Ананић

    Чока

    Територија општине Чоке лежи у источном делу Панонске низије, између Тисе, Мориша и Златице. У односу на Војводину она се простире у њеном североисточном делу. Територија чоканске општине граничи се са територијама четири општине: са Новим Кнежевцем на северу, Кикиндом на истоку, Сентом и Адом на западу. На истоку једним делом избија на државну границу према Румунији.
    Стари назив места је Чака, који је по Боровском (др. Боровски Шандор члан Мађарске краљевске академије наука и секретар Мађарског историјског друштва) лично име и тек касније је претворено у Чока. Место је регистровано као дедовина племена Чанад. У писаним документима први пут се спомиње 1247. године. Припадала је палатину Pongracz, сину Келеменеш бана, а добили су је од краља 1256. године. Чоку заједно са рибњацима наследили су потомци Келеменеш. Још 1280. године била је у поседу Тамаша сина палатина Pongracza када су је кунски разбојници спалили, после чега је годинама била пуста.
    Још прве половине 16. века Чока се убраја у већа насеља па је чак и Олах Миклош у свом делу написаном 1536. године сматрао нужним да је спомене. Одмах по паду Темишвара започело је пропадање и овог насеља, властела и кметови беже а на њихова места насељава се неколико српских пастира. По турском запису 1557-1558 нађено је свега 13 житеља.
    После пораза турака код Сенте на место старог насеља дошло је још 36 српских пастира. 1753. године Чока је означена као српско насеље и имала је 192 дома. Приликом свог пропутовања јужног дела Угарске 1768. године дошао је цар Јосиф II. из Кикинде у Чоку а одавде је отишао да обиђе поприште битке код Сенте. 1773. године основана је српска школа и подигнута православна црква. 1779. године Чока је прикључена Торонталској жупанији.
    Историја највећег и најлепшег здања у Чоки (старог дворца) почиње у лето 1781. године у Бечу, на првој јавној Лицитацији Коморских добара. Тада су Чоку, као пустару са околином купили браћа Марцибањи – Леринц, Имре и Иштван за 95.500 форинти.
    Онис у пореклом били Пољаци, из жупаније Тренчин. Њихов далеки предак по имену Мартин се обогатио трговином, па су га Срби у Банату звали Мартин-Бан, по угледу на турске спахије, који су дуго поседовали Банат. Кованица “Мартин-Бан” брзо се претворила у Марцибањи, што су његови потомци прихватили као презиме.
    1797. године Чока је издејствовала себи назив варошица са тржишним привилегијама.
    Последњи властелин Чоке био је Марцибањи Леринц, који је започео зидање каштиља, након његовог самоубиства имање је 1868. године прешло у руке Барбер Агоштона и Класеманн пиварима из Кобање. Затим је имање постало власништво Шваб Кароља који је довршио зидање »Каштиља«. Последњи власници овог велепоседа били су Карољ и Артур Ледерер који су уједно били патронати католичке цркве. За време старе Југославије Чока је била претежно пољопривредни крај и имала је привреду у зачетку.

    Од 1945. године па надаље Чока се нагло развија, формира се државно пољопривредно добро Чока од бившег имања Ледерера, Чока постаје седиште општине.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

  2. Војислав Ананић

    ЧОКА

    Општина Чока налази се у североисточном делу АП Војводине и припада Севернобанатском округу. Смештена је између река Тисе, Златице и Мориша и простире се на 321 километру квадратном, од чега 91,9% чини пољопривредна површина, а шуме су на 477 ха. Граничи се са општином Нови Кнежевац на северу, са источне стране је Кикинда, Сента и Ада су на западу, док се мали источни део Општине граничи са Румунијом. Поред градског насеља Чоке, Општину чини још седам насеља: Остојићево, Падеј, Санад, Јазово, Врбица, Црна Бара и Банатски Моноштор.
    Према последњем попису из 2011. године, овде живи 11.398 становника, а већинско становништво је мађарско, са уделом од 49,6%, следи српско са 38,9% и ромско са 3,1%. Мађарско становништво насељава места Банатски Моноштор, Врбицу, Јазово, Падеј и Чоку, док Црна Бара има релативну мађарску већину. Срби насељавају Остојићево и Санад.
    Историја Чоке
    Материјални докази о старој култури која је постојала на територији Чоке датирају из периода пре нове ере и могу се видети на најпознатијем локалитету, који се зове “Кремењак”. Чака је било старо име Чоке и први пут се спомиње у писаним документима из 1247. године. Територијом Чоке владало је и држало је у свом поседу много властелина, имућних породица и краљева. У XVI веку убраја се у већа насеља, а Срба је на овом простору било мало. Били су присутни само као пастири, да би се њихов број овде увећао након пораза Турака.
    1753. године Чока се води као српско насеље и броји 192 домаћинства. 1773. године основана је Српска школа и саграђена православна црква. Марцибањи Леринц долази у посед ове територије и насељава Мађаре као радну снагу. Године 1785. основана је римокатоличка капеланија, а 1800. насељава се још мађарских породица из преко Дунавских крајева. Словаци се овде насељавају 1806. године.
    Последњи велепоседници овог простора били су Карољ и Артур Ледерер. Њима је за време немачке окупације имање одузето и припојено великом немачком конзорцијуму. Територија Општине биће ослобођена 1944. године од стране партизана и Црвене армије.
    Након тога место се брзо развија, постаје седиште Општине и формира се државно пољопривредно добро “Чока” од бившег имања велепоседника Ледерера. Чока постаје економски, културни и политички центар у Банату, да би крајем XX века дошло до стагнације и пропадања привреде.

    Извор: https://www.agromedia.rs/opstine