Чока и околна села

11. јун 2012.

коментара: 12

Завичај - села и градови

Општина Чока:

Банатски Моноштор, Врбица, Јазово, Остојићево (до 1947. године Потијски Свети Никола), Падеј, Санад, Црна Бара и Чока.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (12)

Одговорите

12 коментара

  1. 20. новембар 2016. у 09:38

    vojislav ananić

    Б А Н А Т С К И М О Н О Ш Т О Р
    БАНАТСКИ МОНОШТОР (152 ст), ратарско-сточарско (49,3% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (салашарског) типа, на (84 т) лесној тераси изнад алувијалне равни Златице (75,8 кт), леве притоке Тисе, 10 кт источно од Чоке. Припада К.О. Црна Бара (3.801 ћа). Име добија по неком старом манастиру. Физиономску основу насеља чине две међусобно паралелне и дуже улице и једна краћа која их спаја. Простире се правцем СИ-ЈЗ. Спада у стара насеља. Помиње се 1231, 1557/58. и 1666, када је насељен Србима, и касније. Кроз историју променио је више власника, а у неким фазама био је повремено ненасељен. Ст. је мађарско (сеоска слава ”буч” – крајем августа), досељено 1782. из околине Сегедина. Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,6 (1961) до 2,3 (1991). Римокатоличка црква Св. Илије подигнута је 1961. год. Има дом културе, традиционалну камп-смотру мађарских народних игара (приређује се на дан сеоске славе) и др. Главни пољопривредни производи тржишног значаја су житарице, поврће, индустријско биље, свиње, говеда и овце, а носилац развоја аграра су приватна газдинства.
    Мр Драган Обрадовић
    Извор:
    ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ
    ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
    IV
    с-ш
    Енциклопедија (књига I, II, III и IV) штампана финансијском подршком Савезног секретаријата за развој и науку Југославије у Београду Издавачи
    ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Студентски трг З/Ш, БЕОГРАД
    АГЕНА, Војводе Бране 20, БЕОГРАД
    СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД Штампа СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД, 2002. Тираж 2000 примерака

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори

  2. 20. новембар 2016. у 09:40

    vojislav ananić

    Ц Р Н А Б А Р А
    ЦРНА БАРА (595 ст.), ратарско-сточарско (38,3% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (82 м) нижем делу лесне терасе, између напуштених корита Мориша и Златице, 13 км СИ од Чоке. Површина атара износи 3.801 ћа. Правоугаоног је облика са три дуже улице (1,3-1,5 км), правца пружања СЗ-ЈИ, и две краће (0,3 км), попречне улице. Помиње се крајем осме деценије XVIII в. као српско насеље. У првој половини XIX в. досељавају се Мађари и Немци. Ст. је претежно мађарско – 50% (сеоска слава ”буч” – крајем октобра), и српско (35%). Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,1 (1991). У селу се налазе две цркве: српски православни храм Св. Саве — пренос моштију (1847), чији дан је и црквена слава, и римокатоличка црква. Струју добија 1956, а водовод 1967. год. Има дечји вртић, четвороразредну ОШ, МК, дом културе, библиотеку, здравствену станицу, апотеку, ветеринарску амбуланту, пошту, банку, Земљорадничку задругу ”Црна Бара”, локалну пијацу (пазарни дан – недеља), ловачко и ватрогасно друштво и др. Водећи аграрни производи су житарице, поврће, индустријско биље, свиње, говеда и овце.
    Мр Драган Обрадовић
    Извор:
    ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ
    ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
    IV
    с-ш
    Енциклопедија (књига I, II, III и IV) штампана финансијском подршком Савезног секретаријата за развој и науку Југославије у Београду Издавачи
    ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Студентски трг З/Ш, БЕОГРАД
    АГЕНА, Војводе Бране 20, БЕОГРАД
    СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД Штампа СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД, 2002. Тираж 2000 примерака

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори

  3. 20. новембар 2016. у 09:41

    vojislav ananić

    В Р Б И Ц А
    ВРБИЦА (548 ст.), погранично (3 кт од југословенско-румунске границе) ратарско-сточарско (37,6% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на лесној гредици опкољеној нижом алувијалном равни Златице, поред железничке пруге Кикинда-Банатско Аранђелово, 18 кт СИ од Чоке. Површина атара износи 3.073 ћа. Припада планским насељима. Улице су кривудаве и кратке, осим једне лучно повијене и дуге 1,2 кт са само једним редом кућа. Куће су ушорене и примакнуте једна уз другу. Савремени развој насеља остварује се по урбанистичком плану из 1990. год. Основана је 1789, када носи назив Еђхазашкер (Ерућауазкег). Ст. је мађарско – 93,4% (сеоска слава ”буч” – последња недеља у августу), досељено у време настанка села из околине Сегедина, а има и осталих етничких припадника (Срби, Муслимани и др.). Индекс демографског старења (Ц) креће се у распону од 0,5 (1961) до 1,9 (1991). Римокатоличка црква Св. Јована изграђена је 1939. год. Електрично осветљење добија 1948, а водовод 1970. год. Има дечји вртић, четвороразредну ОШ, МК, дом културе, библиотеку, здравствену станицу, пошту, пијацу (пазарни дан – недеља), Ловачко друштво ”Срндаћ” и др. Носиоии развоја интензивне и тржишно оријентисане пољопривредне производње (жита, поврће, индустријско и лековито биље, свиње, говеда, овце и др.) су ПК ”Чока” РЈ “Граничар” и приватни сектор.
    Мр Драган Обрадовић
    Извор:
    ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ
    ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
    IV
    с-ш
    Енциклопедија (књига I, II, III и IV) штампана финансијском подршком Савезног секретаријата за развој и науку Југославије у Београду Издавачи
    ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Студентски трг З/Ш, БЕОГРАД
    АГЕНА, Војводе Бране 20, БЕОГРАД
    СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД Штампа СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД, 2002. Тираж 2000 примерака

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори

  4. 20. новембар 2016. у 09:42

    vojislav ananić

    Ј А З О В О
    ЈАЗОВО (1.118 ст.), ратарско-сточарско (62,8% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (84 ш) једном од острва лесне терасе у алувијалној равни Златице, 10 кт ЈИ од Чоке. Површина атара износи 2.832 ћа. Обједињује два одвојена физиономска дела: Ходић (старији део насеља) и Јазово. Просторну окосницу развоја насеља чини једна дужа улица меридијанског правца и неколико краћих које нису међусобно паралелне. Убраја се у стара насеља. Помиње се 1337. под именом Ходић (НоЈе^ућау), који се у турским изворима 1557/58. наводи као српско насеље, током XVII и у првој половини XVIII в. као ненасељено село. Садашње насеље је обновљено 1760. год. Ст. је мађарско – 95,8% (сеоска слава ”буч” – прва недеља у октобру), досељено из околине Сегедина, а има и осталих националности (Роми, Срби и др.). Индекс демографског старења (ј8) креће се у распону од 0,6 (1961) до 2 (1991). Римокатоличка црква Св. Миховила Архангела саграђена је 1901. год. Електрично осветљење добија 1953, а водовод 1968. год. Има дечји вртић, четвороразредну ОШ, МК, дом културе, КУД ”Петефи Шандор”, здравствену станицу, апотеку, ветеринарску амбуланту, пошту, пољопривредна предузећа ”Јазово” и ”3латица” (рибњак 621 ћа), локалну пијацу (пазарни дан – субота), Ловачко друштво ”Фазан” и др. Пољопривредни производи тржишног значаја су житарице, индустријско и крмно биље, свиње, говеда, живина и шаран.
    Мр Драган Обрадовић
    Извор:
    ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ
    ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
    IV
    с-ш
    Енциклопедија (књига I, II, III и IV) штампана финансијском подршком Савезног секретаријата за развој и науку Југославије у Београду Издавачи
    ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Студентски трг З/Ш, БЕОГРАД
    АГЕНА, Војводе Бране 20, БЕОГРАД
    СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД Штампа СТРУЧНА КЊИГА, Светогорска 48, БЕОГРАД, 2002. Тираж 2000 примерака

    Одабрао и приредио: Војислав Ананић

    Одговори

  5. 19. јун 2017. у 22:47

    Александар Михаљев

    Можете ли навести податке за насељено место Чока?

    Одговори

  6. 23. јул 2017. у 09:24

    vojislav ananić

    Врбица

    Врбица се налази поред старе трасе пруге Беч–Истамбул на јужном делу троугла трију река Тиса-Мори-Златица на равничарском терену, средња надморска висина села је 85м. Са севера се граничи са Банатско Аранђеловом, јужно са Мокрином, источно са Валкањ и западно са Чоком. Поднебље континенталног типа са много ветрова, претежно са југо источног правца.
    По неким расположивим подацима утврђено је да село под именом ЕgyházasKér први пут се помиње у документу коју је издала Арадски –Чанадски Владичански двор од 09.фебруара 1247 године. По овом документу назив села се састоји из два дела. Први део представља Егyхаз (што представља цркву ) док други део је име племена Кéр које је насељавао ову територију. Насеље је уништено 1282 године, а поново насељено од стране племенске заједнице 1337 год. Релативно миран период у историји села било је до доласка турских освајача 1526 године када је село поново разорено. На основу других располоижвих података село је формирано након повлачења турака са територије Баната. Настала је 1785 године, када је из околине Сегедина колонизовано неколико мађарских породица. Ову територију на лицитацији купио је Барон Марцибањи и почео поновно насељавање. На једној карти од 1885 године коју је израдио за Торонталски округ Генцзy Пал (Гőнцзyи Пáл) село је означено као Вербицза, као и у матичним књигама из тог периода. По попису из 1900 год. у селу је било 138 кућа и 927 житеља. Након Тринатонске конференције и одлуке од 04. јуна 1920 године село је припало тадашњој краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Од тада је промењено име села са дотадашњег Егyхáзаскéр у Врбицу највероватније због великог броја постојећих врбових дрвећа која су се налазила на овој територији.
    САВЕТ МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ броји 7 чланова. Председник Савета је дипл. инг. Косо Роберт.
    Удружење “Златна Буба” је формирана 2002. У току је формирање Актива жена «Маргарета« која има 32 чланова и радиће на успостављању мултиетничке сарадње, еколошком развоју села у руралним срединама, поспешивању креативности код жена и младих, борбу за побољшање квалитета живота жена које живе на селу и смањење дискриминације према женама. Исто се очекује и регистрација Културно Просветног Друштва „Аранy Јáнос” које ће радити на очувању изворних вредности и популаризације књижевности и осталих културнних достигнућа као и очување језика и изворног народног стваралаштва, едукације становништва итд. У згради месне заједнице постоји библиотека која располаже са око 750 књига док у “ЕТНО КУЋИ” су сачувани предмети од наших предака .
    Ловачко удружење “СРНДАЋ ” из Врбице има 30 чланова. Купили су земљиште и салаш коју су уредили за ловачки дом. Они нису само друштво које се бави одстрелом дивљачи већ је друштво које брине о дивљачи посебно у зимском периоду и уређује и чува своје ловиште, организује узгој фазана. Ловачко друштво располаже са ловиштем од око 3000 ха. Чести су инострани гости и ради се на развоју ловног туризма. У току 2006-2007 године извржили су пошумљавање са око 2400 стабала багрема и другог дрвећа. Изградили су високу осматрачницу за лов дивље свиње.
    Удружење пензионера има своју канцеларију у згради Месне Заједнице. Брине се о својим члановима, тако што набавља за њих по најповољнијим ценама прехрамбене производе, зимницу, огрев. Организује састанке, дружења и излете.
    Фудбалски клуб “Раднички” пре шест година престао је са активним учествовањем у Фудбалској лиги због недостатка финансијских средстава. Али од 1974 сваке године организује традиционални годишњи фудбалски турнир између фудбалера који су остали у селу и између фудбалера који су на неки начин везани за Врбицу. Ову традиционалну манифестацију одржавају задње суботе у августу месецу пре сеоске славе – БУЧА. Данас ФК броји 30 чланова и активно ради са пионирима и омладином.
    У насељу Врбица постоји католичка црква која је изграђена 1938 год. уз помоћ породице Ледерер. Мештани су углавном сви католичке вероисповести изузев неколико породица православне и реформатске вере.
    Некадашње пољопривредно имање “Граничар” је приватизовано. Данас запошљава 6 радника. Виише од 1500 ха земљишта је у власништву Министарства и чека да га неко узме у закуп. Од пољопривредних култура које се гаје на овом подручју су: на првом месту је бели лук, који због посебне карактеристике и састава земљишта, постиже врхунски квалитет. Производи се и пшеница, кукуруз, сунцокрет, детелина, шећерна репа, дуван итд. Узгој свиње и стоке, пуштање говеда на испашу, продаја млека обезбеђује скроман приход мештанима.

    ДЕМОГРАФИЈА
    У насељу Врбица живи 404 становника. Просечна старост становништва износи 45,9 година (43,5 код мушкараца и 48,0 код жена). У насељу има 173 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,34.
    Број становника по задњем попису из 2002 год. је 404. Почетком 1953. год. Врбица је имала највише становника по тадашњем попису 1363. Данас у селу има 280 становника и 135 домаћинстава , око 60 празних и 35 рушених кућа. Социјални састав становништва је: 102 пензионера и њихови брачни другови, 17 остарелих земљорадника, 45 предшколске и школске деце до 18 године старости, 60 незапослених лица 18 радника и 38 пољопривредника.
    Ово насеље је у великим делом насељено мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

    Одговори

  7. 14. август 2017. у 12:52

    vojislav ananić

    ЧОКА

    Општина Чока се простире на површини од 321 километара квадратних, у северном делу Баната, у непосредној близини тромеђе Србије и Црне Горе, Мадјарске и Румуније.
    У 8 насељених места живи око 11388 становника вишенационалног, мешовитог састава.
    Подручје Општине има повољан геостратегијски положај, јер је повезан са осталим деловима земље друмским и жељезничким саобраћајем, као и пловношћу реке Тисе.
    Природно место општине Чока је, као саставним делом Баната, у еврорегиону Дунав 21, односно његовом делу: Дунав-Кереш-Муреш-Тиса.
    Привреда општине Чока је у почетној фази приватизације, са веома малим бројем запослених радника и предузећима која су махом и стечају.
    Медјутим, привреда општине Чока чини напоре очувања својих малобројних брендова, који ће бити окосница будуће тржишне утакмице и развоја туризма као основне привредне гране. Спортске организације и спортисти Општине Чока и града Чока су дали пун допринос афирмацији Југословенског спорта и спорта Србије и Црне Горе освајањем најсјајнијих одличја на међународним, европским и светским такмичењима. Исти квалитет, Општина Чока и град Чока су потврдили и у осталим областима спорта, у школском спорту и рекреативном спорту, односно у аматерском спорту.
    Културне организације општине Чока, захваљујући својој мултинационалности и мултикултуралности, организатори су веома квалитетних и традицоналних културних манифестација регионалног значаја.
    Општина Чока обухвата насеља Банатски Моноштор, Врбица, Јазово, Остојићево, Падеј, Санад, Црна Бара, Чока.

    Одговори

  8. 15. септембар 2017. у 17:45

    vojislav ananić

    Црна Бара

    Насељена је у првој половини XIX века. Населио ју је Марцибањи, властелин Чоке.
    У Црној Бари се родио Ненад Вујин, народни добротвор (1889 — погинуо је код Билица у Галицији 1915).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

    Одговори

  9. 15. септембар 2017. у 17:46

    vojislav ananić

    Јазово

    Раније се звало Ходић. 1557—8 имао је 14 српских породица, а 1582 3 српске сточарске породице, које су имале 560 оваца. Почетком XVIII века било је ненасељено. 1760 насељени су у Јазово Мађари из околине Сегедина.
    Потеси: Аранка, Велики ат, Дебела бара, Дуги ат, Курта, Милина бара.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

    Одговори

  10. 15. септембар 2017. у 17:50

    vojislav ananić

    (Потиски) Семиклуш (Сент Миклош) – Остојићево

    Припадао је Чанадској жупанији. Забележен је 1247. У средњем веку зван је Ражањ-Сент-Миклош. 1557—8 имао је 10 српских домова, од којих 8 нових и 2 стара, а 1581 забележено је 5 српских сточарских породица. И у XVII веку био је насељен. 1712 живели су у Семиклушу: Вукмир, Иван Ђуровић, Петко Богдинац, Раде Нехајшић, Трифун Мудрић и кнез Велимир. 1717 имао је 30, а истo толико и 1727. На једном акту, вероватно из средине XVIII века, били су потписани: духовник Живко, Стојадин Црни, Јован Дорожанин, Деса Иринђански, Мишко Лукић, Стојић Несторов, Радоје Зебић, Влајко Трифунов, Вучко Велимиров, Марко Јосин, Лука Горбански и Јован Средојев кнез. 1752 насељено је овде доста Румуна. 1753 означен је као српско насеље. 1773 имао је 190 домова. Немци су се населили у Семиклуш 1777, а Мађари 1831. 1786 означен је као румунско-српско насеље.
    У Семиклушу су се родили: др Милан Божески, адвокат и новинар (1858—1928); и др Тихомир Остојић, литерарни историк и јавни радник (1865 — Беч 1921).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

    Одговори
1 2