Книн и околна села (Далмација)

8. јуна 2012.

коментара: 6

Биовичино Село, Бискупија, Цетина, Цивљане, Ђеврске, Ервеник, Голубић, Гошић, Ивошевци, Какањ, Кијево, Кистање, Книн, Книнско Поље, Колашац, Ковачић, Крњеуве, Љубач, Марковац, Модрино Село, Мокро Поље, Нунић, Оћестово, Орлић, Отон, Пађене, Плавно, Полача, Поткоње, Радљевац, Радучић, Рамљане, Риђане, Смрдеље, Стрмица, Уздоље, Вариводе, Врбник, Врпоље, Зечево, Звјеринац, Жагровић.

 

Коментари (6)

Одговорите

6 коментара

  1. Војислав Ананић

    ВРХЦЕТИНА
    или Спашко поље
    илити Главаш Далмације

    Најзгоднија природна пенетрација из Босне у Далмацију иде од Пашићевог поља (југоисточно од Босанског Грахова) па преко динарског кланца Уништа на извор најдуже далматинске ријеке Цетине, гдје се налази истоимено, древно српско село: (Врх)Цетина. Ово је прича о том чудесном насељу које је, вијековима, задавало непрестане, бурне, а често и бизарне главобоље политичарима, поповима и историчарима најразличитијих ношњи и провенијенција. Ако су Задар и Сплит, наизмјенично, били главни градови Далмације, онда је данашње мјесто Цетина, нарочито послије Карловачког мира, било главно село Далмације.

    I

    Главни извор силног интрересовања за извориште Цетине, срце цетинског фантазма, била је и до данас остала, стара цетинска црква светог Спаса илити древни Спашки храм. Већ пет вијекова Римокатоличка црква односно фрањевачка жупа Врлика (раније: Врхрика, у чији се пасторални простор рачуна и извор Цетине) упиње се да докаже и покаже како је то сакрална грађевина из доба владавине хрватског кнеза Бранимира (879.-892. г.), а парира јој Далматинска епахија Српске православне цркве која стари цетински храм датира у 1391. годину када је, према Љетопису владике Симеона Кончаревића, краљ Твртко I Котроманић објавио грамату којом се установљује српска православна црква на извору ријеке Цетине. Прва тврдња, коју је поткрај XIX вијека фундирао фрањевац Лујо Марун, а „разрадио“ његов насљедник на директорској столици книнског Музеја хрватских старина, археолог Стјепан Гуњача, прихваћена је и нострификована, како у хрватској хисториографији тако и у „српској“ (београдској, југославистичкој), уз ријетке изузетке. Намјера аутора овог написа, рођеног тристотињак метара од Спашке цркве, није да, у овом чланку, елаборира ширу причу о овом јединственом, веселом и епичном спору, али, немогуће је испричати било какву причу о селу Цетини а игнорисати спашки мистериј. Не само због драматуршког и иног значаја спасолошке теме, већ и због ширине Гуњачиног кривотворитељског предузећа (на пољу историографије, топонимије, историјске етнографије и сродних дисциплина) које искривљује и замагљује повијесна факта о насељењу на извору Цетине. Од богате лепезе Гуњачиних фалсификата, којима је гарнирао своју спашку причу споменућемо само његове, ничим доказиве доскочице: да је на мјесту данашњег села Цетине (до турских упада на ово подручје) било главно жупско насеље- стара Врхрика; да је у жупи Врхрици (до османлијског освојења) постојао фрањевачки самостан; да је подручје Врхрике фигурирарало као посебна жупанија пошто се издвојило од Цетинске (Сињске) жупаније, а то се одвајање тобож десило „негдје између X и XII вијека“; да се стари, римски град Цетина налазио у Сињском пољу, а не пет километара низводно од главног извора Цетине, с лијеве стране ријеке, на локацији Шеваче… Овим својим патентима Гуњача није у опозицији само са чињеницама, већ и са својим фрањевачким инспираторима (фра Л. Маруном и његовим патроном фра Ст. Златовићем) и другим миноритима (фра Ф. Грабовцем, фра А. Јадријевићем), као и цивилним хрватским ауторима (В. Клаићем, Ф. Шишићем, Љ. Караманом, М. Анчићем, Н. Јакшићем…). Овај аутор је, у загребачкој Просвјети, на неких сто двадесет картица текста, у четири наврата, објавио своје полемичке текстове о Гуњачином спашком аранжману, као и другим лутањима и подметањима која се тичу насеља на изворишту Цетине и његове фабулозне цркве. А да Спашки храм никако не може бити тобожња старохравтска црква (већ касносредњевјековна грађевина, дакле XII-XV вијек) тврдио је и доказивао, у свим својим синтетичким дјелима, и највећи ауторитет за историју далматинске умјетности, др Љубо Караман, рођени Сплићанин. На крају, вишегодишње истраживање писца овог рада, које још траје, указује и доказује да је стара цетинска, Спашка црква настала као српскоправославни храм а што директно потврђују сва три дефтера Клишког санџака и да се Кончаревићева датација једина уклапа у расположива сазнања односно да је само она изгледна.
    А да би се уоквирио контекст инсинуираног спашког ребуса, мора се имати у виду кључна, подтекстуална димезија овог надгорњавања: није овдје, прворезредно, ријеч о необично дуготрајућем, фолклорном, дернечарском, пучком, морлачком (буњевачко-ркаћком) припетавању, о политикантским трвењима, вјерском гложењу или шовенском посесивизму… Јер, ако се наметне или докаже православни или католички, хрватски или српски, дакле један или други, супротстављени, обредни односно национални приоритет над Спашким храмом, то онда производи далекосежне хисториоманске консеквенце… Проблем залази у кобно, митоманично, али свагда присутно, титрајуће, питање примогенитуре над дијелом Даламције или читавом Далмацијом. Јер, ако је тачна буњевачка скаска, онда је спашки локалитет најмонументалнија, ако не и једина очувана старохрватска рукотворина, а, с друге стране, ако је исправно ркаћко предање и османистички извори који га потврђују, онда је цетинска камена грађевина, која пркоси стољећима, најстарији српскоправославни артефакт западно од Дрине и Дунава.

    II

    Између Босне и Далмације испречила се тешко савладива завјеса: планина Динара (или: Динарски зид), по којој добио име цијели Динарски систем (од Љубљанске до Косовско-Метохијске котлине). Динарски зид (ланац планина) простире се у правцу сјеверозапад-југоисток, на линији Срб-Имотски. Карике тог ланца рељефно су асиметричне, с босанске стране су стрмије, а према Далмацији спуштају се блаже. Масив је са сјевера омеђен Пашићевим (Граховским) и Ливањским пољем, а с јужне, далматинске стране, долинама ријеке Цетине.
    Природни просјеци (седла, превоји, кланци) тог Зида су: Граб/Дерала (комуникација Книн- Босанско Грахово), поменута Уништа, Вагањ/Пролог (правац Сињ-Ливно) и, на самом југу, превој Аржано. Римљани су, послије освојења обала данашње Далмације, у првим годинама послије Христа, градећи тзв. Долабелин ситем цеста, савладавали речени Зид градећи колске путеве преко споменутих просјека. То, изгледа, важи за Пролог, Аржано и Граб (већ су Римљани овдје, на Дералама, направили „у стену усечени пут“), али не и за наша Уништа. Преко Уништа је, највјероватније, ишла само локална комуникација односно јахаћи пут (коњска стаза), а не колски, прокрчени пут (виа мунита). Дакле, Уништа, иако висински и рељефно најзгоднија за форсирање Динаре, остаће, до данас, само коњски пролаз. Резон је, чини се, прост: друге трасе су биле краће, магистралније, за спајање већих насеља односно конекцију Далмације са Посавином (Граб) или централном Босном (Пролог). Тек ће Наполеонова инжињерија под командом маршала Мармона, у вријеме француске владавине Далмацијом, покушати да уради оно што нико, ни прије ни касније, није покушавао: да прокрче Уништа колском цестом. Још и данас види се добро очувани, неколико километара дугачки Мармонов пут који, прав као стрела, креће, на један километар западно од цетинског засеока Милаши, према Уништима.
    Разни аутори осврћу се, успут, на унишку комуникацију. „Римски пут“ преко Уништа помиње поп Петар Станић, унијатски свештеник из Врлике, а Мирко Марковић наводи да је долином Уништа, у средњем вијеку, дакле у предтурско доба, пролазио „важан каравански пут од приморја за унутрашњост Босне“. Занимљиву тврдњу износи фра Доминик Мандић који каже: „Преко мјеста Цетине водио је накраћи пут из Рима и Италије у Босну“, а трасу тог „пута“ поставља овако: Рим-Анкона-Задар-Книн-Цетина-Уништа-Гламоч-средња Босна. То је прилично чудна маршрута с обзиром да је линија Сплит-Сињ-Пролог-Ливно-Гламоч више него двоструко краћа и далеко безбеднија од оне која почиње у Задру. Вјероватно је ова, тешко одржива, фра Мандићева тврдња у директној вези са његовом погрешном убикацијом сињског фрањевачког самостана којег он смјешта у селу Цетини.
    Веза Уништа са Цетином има и своју дилувијалну, геоморфолошку потку. Географ Б. Ж. Милојевић, нотирајући да се сјеверно од извора Цетине, испод Динаре, налази површ која се зове Поди и да је та, Подска површ, у ствари, „ранија долина“ ријеке Цетине, „сада скаршћена“, каже: „Цетина извире испод кречњачког одсека, из неколико врела, која избијају сјеверним ободом Цетинског поља. Али у подској површи, која опкољава ово поље, види се на сјеверу сува долина. Она је доњи део удолине, која долази са сјевера-сјевероистока и коју чине Унишка Драга и Унишко Поље… Ово је поље (Унишко, оп. а.) заграђено с југа кречњачком пречагом, која се зове Раштела. Она се пружа од сјевера према југу, од коте 665 до коте 546. У њој је усечена клисура Унишке драге. Од коте 546 пречага пада према југу на подску површ. У површи је долина плића но у пречази, и зове се Крива Драга (или: Милашева Драга, која се спушта до засеока Милаши и Четници, оп. а.). Борбеним потенцијалима унишког усјека преко Динаре, изгледа, јуначки ће се окористити тек азијатска герила, турске акинџије које у XV вијеку крећу у своје диверзантске, пљачкашке походе у Далмацију да би, у складу са османском освајачком стратегијом, „растресле“ простор којег тек треба освојити регуларна војска. За уношење страха и конфузије из Босне у Далмацију, за герилске, дубоке и брзе упаде, унишки кланац био је богомдан. И фра Ст. Златовић наводи да су преког тог „дугог затона“ ( унишког кланца) „стотине пута Турци салазили да пустоше Далмацију“.
    Дакле, траса је била: Уништа-извор Цетине-данашња варош Врлика па седлом Лемеш (854 м) преко планине Свилаје на Дрниш, а одатле правцима према Шибенику, Сплиту (Трогиру) или Книну. Ф. Шишић, такође, пледира за ову маршруту говорећи како су се Турци преко Уништа и Свилаје „угибали Книну“. Правац провала, дакле, био је идеални избор: заобилажене су воде, већа насеља и кључна утврђења, тако да је османлијска препадна коњица лако стизала до срца Далмације, нападајући циљеве у читавом међурјечју Цетине и Крке а да је избјегнут снажно утврђени, кнински комуникацијски чеп (тјеснац) и да су копита хатова остајала сува. Наравно, већ 1466. године, султанови ратници плијене и простор између Шибеника и Задра, укључујући чак и околину Нина.
    Треба искључити могућност да су се атлије спустале долином Цетине, према Сињу и даље, у правцу Клиса. Сињска регија, засигурно, нападана је преко Пролога и Аржана из правца Ливна, и из правца Имотског, што су били природни и згоднији правци. Ова пројекција има солидну основу и у хронологији турских освајања. Јер, Османлије су освојиле Имотски још 1459. , а Ливно, први пут, 1463. године, да би се ту дефинитивно учврстили осамдесетих година тог, XV вијека.
    Даље, треба имати у виду да су, према Б. Храбаку, Турци, током XV вијека, у Далмацију проваљивали најчешће у зимском периоду (што значи да су били прагматични: плијенили су тек кад се напуне пушнице, бачве и кашуни), дакле кад Цетина поплави поља дуж свог горњег и средњег тока. Сама путна комуникација уз десну обалу Цетине, по свему судећи, није баш била згодно уређена, јер, према Б. Ж. Милојевићу, пут Книн-Сињ грађен је под француском управом, почетком XIX вијека. Храбак преноси податак како се „страх од турске опасности у сјеверној Далмацији“ јавио већ 1411. и 1415. године.Али, ако историчари ту бојазан региструју тада, сигурно је да се она јавила коју годину или деценију раније, поготово зато што се наведени податак односи на Задар, дакле на, од Босне даљи, скрајнути, млетачки посјед Далмације. Даље, треба имати у виду да је, ако се већ Косовски бој одиграо „подалеко“ од јадранске обале, годину раније забиљежена једна далеко „ближа“, велика Билећка битка, у којој су Босанаци, под командом војводе Влатка Вуковића, потукли Османлије.
    Одговор на турски изазов у горњем току, изворишту Цетине, дакле на континенталном вршку Далмације окренутог према Босни, усљедио је још раније, што доказују тамошње три фортификације настале на размеђи XIV и XV стољећа.

  2. Војислав Ананић

    Наставак

    III

    На изворишту Цетине, у низу, на потезу од десет километара, подижу се три куле: Главаш, утврда у подножју врха Динара, звоник цркве светог Спаса Цетинског и тврђава Прозор изнад данашње вароши Врлике.
    Ниједан од ова три објекта нема примарно борбену сврху (јер су по свом положају и одбрамбеном потенцијалу минорни) већ првенствено, речено титоистичким рјечником, функцију „осматрања, обавештавања и узбуњивања“. То су дакле, осматрачнице-видиковци, а само име градине изнад Врлике, директна је, топономастичка потврда улоге „Прозора“ којег, 1406. године, подиже далматински херцег, босански великаш Хрвоје Вукчић, а што му повељом нострификује краљ Ладислав Напуљски. Прозор, дакле, настаје петнаестак година послије старог цетинског храма.
    Утврђење Главаш, удаљено два и по километра сјеверно од цетинске цркве, прво у низу сигналних база, својом „орловском“ локацијом и димензијама такође потврђује описану, задату улогу. Смјештен на љутом- безводном, ненасељеном и голом кршу, изложен застрашујућој „унишкој бури“ и припеци, он није могао имати бојни већ једино информативни значај. И фра С. Златовић, као да хоће да каже да је Главаш био обавјештајна предстража, у борбеном смислу жртвована караула: „ јербо саградјен на најнесгоднијему мјесту, у котлини проломљене Динаре планине, на кршевитом чалопеку, кому небијаше сгодна приступа са ниједнога краја; к тому најмањи од градова по Цетини, за половицу врличке градине, а и ова бијаше мања од Сиња, Вира и Чачвине…“.
    Главаш, спашки звоник виши од двадесет метара, и Прозор, били су карике сигналног ланца. Прва „кула“ покривала је рејон подинарског крша (Подске површи) изнад Четниковог врела, друга Цетинско (Спашко поље), а трећа Врличко поље. Нећемо нагађати којом технологијом су се сигнали за узбуну формирали и разносили, али звоњава спашких звона била је сигурно један од нарочито ефикасних. Ипак, располажемо једном сликом која дочарава начин на који се давала узбуна пред налетом Турака: „Пред очигледном опасношћу млетачке власти су развиле војно-обавештајну службу, па су око својих посада у Далмацији образовале мрежу сигналних станица са којих се димом, ватром и топовским пуцњима извештавало о приближавању непријатеља“. Тако каже Б. Храбак позивајући се на Ђ. Прагу. Дакле, ако су се овако спасавали Млечани, онда је исти, или, вјероватно још развијенији систем узбуњивања војске и народа, морао постојати и у континенталном дијелу Далмације (босанском или угарском), који је био на првом удару османлијских провала, значи чешће и жешће.
    Тако добијамо аутентични војно-историјско-грађевински контекст настанка спашке цркве, Главаша и Прозора односно „фортификација“ изграђених крајем XIV-почетком XV вијека, у размаку од деценију-двије.
    Настанак и изглед Спашке цркве баш на овај начин повијесно констектуализира нико други него др Љубо Караман, и то досљедно, деценијама, у свим својим синтетичким расправама које смо поменули, за вријеме три различита режима (карађорђевићевског, Павелићевог и Титовог).
    Спашки звоник, очуван све до прозорских отвора у нивоу звона, оставио је на Карамана импресиван утисак. Од свих хрватских аутора и њихових силних аналогија и компарација којима су настојали датацијски угурати Спашку цркву у старохрватски фонд, једино је Караман повезао спашки звоник са његовим јединим парњаком, готово близанцем, звоником на цркви светог Вида код Добриња на отоку Крку.Први пут, Караман каже да ти звоници „из даљине чине дојам утврђених кула“.У другој синтези Караман најприје понавља идентично запажање, а онда, на другој страници, Спашку цркву карактерише једино „високим звоником попут куле испред прочеља“. Караман тврди да је крчка црква саграђена 1100. године, па зато истиче да је цетински храм „истина из каснијег периода средњег вијека“.
    У трећем осврту на цетински звоник Караман је најнадахнутији, исписујући реченицу чији је почетак фалусоидна алузија, а крај либидонозна, бојна пројекција: „Од великог је учинка овај звоник, што се мрк и масиван кочи пред прочељем цркве, неразчлањен у катове и лагано суживан према горе, те изгледа као јака кула за борбу и обрану“. Четврти пут, Караман најуочљиве, директно, наглашава фортификацијску референцу старе цркве на извору Цетине односно њезиног монументалног звоника: „Ријетки средњовјековнни ,бургови’ грађени на неприступним бреговима, још врло мало познати и проучени, стрше амо-тамо у крајолику сјеверне Далмације. Осамљена су појава сликовите рушевине цркве св. Спаса с масивним торњем за звона попут утврђене куле“. То је једино мјесто у овом дјелу (Преглед умјетности у Далмацији) на којем Караман помиње Спашки храм, дакле у пасажу у којем расправља о „градовима“, „кулама“, „сијелима“ и „бурговима“ феудалне властеле у Далмацији.
    Уосталом, и Ст. Гуњача је тврдио за Главаш да „техника његове изградње не одаје ранији постанак од XV. вијека“ односно да је настанак врличког Прозора „близ времену у којем се је изградио Главаш“,а и сам фра Лујо Марун, који је био на лицу мјеста, правилно повезује ствари својим запажањем да „конструкција његових зидова (зидина Главаша, оп. а.) исте је врсти као и у зидовима Св. Спаса на врелу Цетине“.

    IV

    У хрватској хисториографији и повијести умјетности, Главаш, Спашки храм и Прозор често су повезивани, али, нажалост, најчешће драчом. Једна таква конструкција, заснована на хињеном привиђењу да је Главаш виртуални средњовјековни Цетинград, а Спашка црква, тобож, црква никад постојећег фрањевачког самостана на извору Цетине, изазвала је једну бизарну деструкцију. Деструктивни потенцијал цетинског фантазма, године 1867. , детонирао је буквално, и силовито.
    Данас није спорно да је, 1. јануара 1527. године, хабсуршки надвојвода Фердинанд промовисан у хрватског краља на тзв. Цетинском сабору и то у цркви фрањевачког самостана Цетин у Цетинграду код Слуња, самостана којег ваља разликовати од самостана Цетине (генитив) у Сињу. Међутим, тадашња хрватска интелектуална, политичка и црквена елита није тако мислила. И умјесто да збрка настане на релацији Слуњ-Сињ (одакле су Франкопани и пренијели цетински топоним на Кордун), тачка „неспоразума“ било је живописно село на извору Цетине! Наравно, није тешко погодити темељ такве примисли: моћне контуре светог Спаса просто су мамиле да се прогласе за мјесто „крунисања“, чиме би се и питање обредног статуса цркве коначно ријешило. Шеснаест година послије почињене лудорије, фра Златовић, још увијек је у јалу: „Када би се могло доказати да је хрватски сабор на младо љето год. 1527 држан у нашој Цетини у Далмацији, тада би ова црква (Спашка, оп. а.) још знаменитија била…“.
    Према доступној литератури, утврду Главаш изнад извора ријеке Цетине, прогласио је за Цетинград (и тиме Спашку цркву за мјесто кринисања надвојводе Фердинанда) бискуп Ј. Ј. Штросмајер, у свом говору одржаном на засједању хрватског Сабора у Загребу, 5. јула 1861. године, а слиједили су га далматински полихистор Шиме Љубић (1864. г.), чувени повјесничар, каноник Фрањо Рачки (1866. г.), али и други аутори, као нпр. В. Клаић.
    p>Команда аустријске Војне крајине изгубила је сваки интерес за коришћење или одржавање огромне градине, кордунског Цетинграда, па је питање судбине тврђаве стигло пред цивилну, саборску власт у Загребу која је одлучивала да ли ће Цетинград третирати као повијесни споменик, арбитрирајући дакле у једном хистиографском питању: гдје је одржан Цетински сабор? Опште мнење да се то десило на извору Цетине покушао је да оповргне историчар Радослав Лопашић, најбољи познавалац крајишке повијести, у чланку који је објавио „Књижевник“, тада водећи часопис за „језик, повиест хрватску и србску, и природне знаности“, а чији су уредници били Ватрослав Јагић, Ф. Рачки и Јосип Торбар. Међутим, Рачки је игнорисао Лопашићев суд. Шишић каже: „Ову је тврдњу (Лопашићеву, оп. а.) редакција- а за историју био је то Рачки- попратила ријечима: ,Чим (= Јер) је доказано да није управо у том граду Цетину (кордунском, оп. а.) обављен избор хабсбурговаца на пријесто хрватски, закључи сабор троједнекраљевине, нека војена ради с Цетином, што јој је воља’. Да је тада Рачки имао у тој ствари главну ријеч, није нужно напосе још подвлачити“. И фра Златовић свједочи о пресудном утицају Рачкијевог ауторитета: „То (Рачкијева арбитража, оп. а.) је прихваћено и од других учењака, који мисле, да је сабор држан у Цетини нашој у Далмацији у цркви Франовачкога самостана у Врелу Цетине“.
    А послије заленог саборског свјетла, „војена власт“ је поступила енергично, војнички: по разноразним, хрватским и иним енциклопедијма пише да је град Цетин „срушен“, „порушен“, „разорен“ 1867. године, а по хрватском повјесничару др. сц. М. Крухеку „крајишка војска напустила је Цетин, одњела из њега све што се могло одњети, а затим га 1865. запалила и порушила све крајишке објекте и већи дио његових старих утврда“. Међутим, овај Гуњачин асистент и Туђманов лауреат, вијек и по послије цетинградског водвиља са паљењем и рушењем, осим што је промашио годину разарања тврђаве, тврди да је градина сорена „упркос противљењу многих Хрватских друштава и Хрватскога сабора“!!!
    Топономастика Главаша, дакле, могла би бити ствар босанске перцепције. И сам фра Марун, који је био на лицу мјеста (у селу Цетини, Спашкој цркви и гробљу и Главашу) и анкетирао „околне становнике“ (један од Марунових метонима за мјештане, цетинске Србе) каже: „Околни становници тумаче му (Главашу, оп. а.) знаменовање имена тако, да би био глава свих градова у крајини“. Даље, Марунов утисак о „стратегичком“ положају Главаша је „да бијаше као кључ из Далмације у Босну“, али је важнија његова опаска да „име ’Главаш’ несиже у велику давнину“, чиме он, на околишни начин, жели да каже да је сам топоним не-хрватског поријекла, будући да је Марун убијеђен да је у питању старохрватска утврда која се, у изворном облику, сачувала до данашњег доба. Да је Главаш српски, како топоним тако и антропоним образложићемо касније, а што се не може негирати постајањем истоимених конвертита.
    Судећи по индицијама до којих је могуће доћи, Главаш спада у ред оних топонима са извора ријеке Цетине који поријекло вуку од предтурског доба, а запамћени су и одржали су се до данас, као што су: Мраморје (каменолом стећака на Модром куку, код горњих Баришића), Плазаљке (драге којима су стећци транспортовани) и Пашкуле (земљишни посједи Спашке цркве)! На такав закључак највише упућује османски фактор: ако је наша утврда испод врха Динара имала неко име приликом турских провала (прије трајног заузимања парохије/жупе Врхрике), а што је ваљда неспорно, онда је то име и сачувано све до краја Малог рата (1718. г.) и одласка Турака са изворишта Цетине, из најмање два разлога, доктринарног и практичног.
    Прво, турска администрација у Клишком санџаку имала је императивни налог да чува предтурску топонимију односно да прихвата називе локација „под именом које је међу рајом чувено и познато“. А друго, Главаша нема ни у једном попису турских посадних тврђава из XVI или XVII вијека, што је разумљиво јер је Главаш, већ послије пада Книна и Врхрике, а нарочито послије освајања Клиса био без икаквог значаја за Турке, па је тешко претпоставити да су му, таквом, Турци мијењали име. Тек на почетку Малог рата (1714. г.) наилазимо на помен Главаша: „Тврђава Главац је освојена (млетачко преотимање од Турака, оп. а.) захваљујући двојици српских калуђера“. Изгледа да су Турци реактивирали Главаш као војну утврду тек у интеррегнуму између Карловачког мира (1699. г.) и Малог рата, док се њихово гранично подручје, према Млечићима, простирало до (и око) ријеке Цетине, укључујући у себе и подручје око врела Цетине. Наравно, варијанта Главац очито је посљедица талијанске транслитерације.
    Наша топономастичка прича прати дакле два угла, двије визуре:
    • географијску, у којој су контрапунктиране босанска (трансдинарска) и сплитска (јадранска) опсервација
    • сакралну, која се базира на митској Спашкој цркви.
    Три носећа топонимијска факотора су: главашки, спашкопољски и врхцетински, од којих први још увијек нисмо апсолвирали, други смо тек начели, а трећи само нотирали.

  3. Војислав Ананић

    Наставак

    V

    Први помен насеља Цетине, на извору ријеке Цетине, према досад расположивим историјским врелима, налазимо у првом дефтеру Клишког санџака из 1550. године. Тај, засад, хронолошко премијерни податак, апсолутно депласира, у XX вијеку општеусвојену, Гуњачину конструкцију да се данашње село Цетина, у предтурском добу звало Врхрика, због свог положаја „на врху ријеке, тј. на врелу“ Цетине.
    Турски ћата је, тринаест година послије пада Клиса, записао: „Чифлук заима Мехмед-бега Боровине, припада Врхрици (нахији, оп. а.). То су земље Врхцетина и Спас са црквеним земљама и земљама Засаде, Ратај, Новосел и Уништа (болд наш, оп. а.)“.
    Дакле, средњевјековно име данашњег села Цетине било је: ВРХЦЕТИНА! То је карактеристични српски средњевјековни (хидро)топоним, а референтни примјери су: Врхлаб (једна од немањићских престоница, дворац у буковој шуми на извору ријеке Лаб, подно Копаоника), Врхобрезница (српскоправославни манастир свете Тројице, на извору ријеке Брезнице код данашњих Пљеваља), Врхбосна (тврђава, на извору ријеке Босне, данашње Сарајево, престоница српских великаша Павловића, потомака војводе Павла Раденовића), Врхпрача (данашње мјесто на извору подјахоринске ријеке Праче, некад такође резиденција Павловића).
    Ријеч је о сложеници у којој префикс ВРХ означава врело, извор + само име дотичне ријеке. Из наведених егземплара произлази правило: увијек је ријеч о важној, утврђеној локацији (тврђави, дворцу, престоници, резиденцији, манастиру). То наводи на могућност да је и у Врхцетини могла постојати бројнија свештеничка заједница (калуђерска?) а на шта упућују сљедеће индиције: 1. постојање великог црквеног земљишног посједа (по цитираном дефтеру: Спас са црквеним земљама) по којем ће се, касније, назвати читаво насеље и читаво поље око извора Цетине, 2. рушевине неке старе зграде на Вуковића Нуглу, један километар западно до Спашке цркве, које Цетињани, по забиљешци фра Маруна, зову Манастирина, а по Ст. Гуњачи (шездесет година каснији запис) „црквом св. Марка“. Гуњача, шпекулишући да је ту био фрањевачки самостан, каже важну ствар: „Облик и начин зидања ’Нугла’ заиста одаје касни Средњи вијек…“.
    Занимљиво је да, више од педесет година прије Ст. Гуњаче, и Вјекослав Клаић реферише Врхрику на баш ова наша четири набројана примјера и закључује да њезин „облик (Врхрика, оп. а.) одговара обликом (=облицима, оп. а.)“ четирију дотичних топонима, не упуштајући се уопште у проблем са безименошћу Врхрике и њезин, очито плурални облик. Важно је, ипак, напоменути да В. Клаић не убицира Врхрику на врелу Цетине (као Гуњача) већ на десет километара удаљену, данашњу варош Врлику, што је такође нетачно. Само име Врхрика (парохија/жупа) настало је због погрешне јадранске перцепције тока Цетине и њезиних притока чему су доказ неке Меркаторове и мапе других аутора.
    У другом дефтеру Клишког санџака, из 1574. г. , како смо већ напоменули, велики земљишни посјед Спашке цркве преузима топонимијски приоритет над насељем на врелу Цетине: „Село Спашко поље у ___ (непрочитано, оп. а.) Цетини; то су земље које се називају мезра Ракитна, мезра Зачај, мезра Новасел, мезра Униште. Заједно са земљишним посједима порушене цркве која се налази у поменутом селу, као и у трећем дефтеру истог санџака из 1604. године: „Село Спашко поље, на извору ријеке Цетине, мезра Расад и мезра Ратај и црквено земљиште које се налази у поменутом селу припада Врхрици (нахији, оп. а.)…“.
    Истовјетан случај, да је насеље добило име по светоспашком титулару, у варијанти коју срећемо на извору Цетине, налазимо на средњевјековном путу Скадар-Призрен, у сјеверној Арбанији. Ту је, на локацији Свети Спас, био трг са царинарницом, а почетком XX вијека, кад К. Јиречек пише своју „Историју Срба“, ту се налазило село Спаш или Спаш село.
    Врело Цетине, као доминирајуће име за Врхцетину у XVII и XIX вијеку, најприје налазимо у једном занимљивом извору: у попису жупа сплитске надбискупије из 1697. године, у икавизираној варијанти, као Врило Цетине. У једном млетачком попису из 1756. године село се биљежи као Цетина.Опат Алберто Фортис, аутор чувене књиге „Пут по Далмацији“, 1774. г. , именује га као Врило Цетине, а у том облику исписано је и на пратећој мапи Даламације. Стотињак године касније, путописац Валентино Лаго именује село (у генитивном облику) као Соргенти-Цеттина (Извор/а/ Цетине).
    Варијанту Врило Цетине користи фра Златовић, фра Марун каже: село Цетина, Шишић Врело Цетине, а географ Б. Ж. Милојевић, опет, село Цетина.
    А онда, пред сам Други свјетски рат, познати књижевник Григорије Божовић (убијен у послијератном титоистичком терору), аутор једног путописа о селу Цетини, с дна каце извлачи стари, оригинални топоним, Врхцетина, и том рјечју почиње свој напис!!!
    Испада да је, одласком Турака, име Спашко поље ишчезло. Али, неће бити тако! Најприје морамо нотирати чињеницу да турски записивач, у трећем дефтеру из 1604. г. , на два мјеста, испушта прво слово топонима Спашко поље , које, тако поткраћено, сада гласи: Пашко поље. Е сад, ово ошкрбљено име Врхцетине, послије млетачког освајања, па све до XX вијека, постаје номен поља које се протеже од извора ријеке па до Косорске греде, испод које почиње сљедеће, Врличко поље. Топоним Пашко поље, које сада означава њиве и ливаде а не насеље, налазимо код Фортиса (1774. г.), И. Ловрића (1776. г.), Ђ. Модрића (1892. г. , у талијанском оригиналу: Паскопоље), а посљедњи пут, у расположивој литератури, помиње га као „живо“ име поља Фехим Џ. Спахо (1985. г.).
    У XX вијеку, за речено поље, усталио се назив Цетинско поље, како га нотира већ Б. Ж. Милојевић (у два назначена текста из 1924. г. и 1925. г.), али и бројне енциклопедије из југославенског доба.
    Наравно, војна топографија не усваја олако манипулативна преименовања локалитета, па тако у једној војној карти, израђеној на основу реамбулације из 1930. године, а допуњеној 1958. године, лијепо пише: Пашко поље. На једном другом, очито новијем, војном топографском приказу опет налазимо натпис Пашко поље, али, на овој мапи, ситнијим и тањим графемима, исписана су и имена Цетинско поље (сјеверни дио Пашког поља) и Врањешево поље (источни руб Пашког поља).
    Међутим, Пашко поље, тај крунски и кључни печат самосвијести и идентитета, дакле Памћења, неизбрисиво је и неуништиво све док има живих Срба са извора Цетине јер оно, макар скривено и учахурено, и данас опстаје под обликом Пашкуле, што је име за заједничке (ријеч је о заједничком власништву) сеоске ливаде и њиве које су, у ствари, остатак некад великог земљишног посједа старе врхцетинске Спашке цркве.

    VI

    Ријека Цетина извире из једног изузетно дубоког, за људе, изгледа, безданог, крашког врела које се зове Четниково врело, како су га именовали и аутори из доба СФРЈ, Ст. Гуњача и Шефик Бешлагић. Мјесна предаја каже да су у Четниково врело Турци убацили звона старе Спашке цркве, док је нова црква светог Спаса (задужбина Јелене и Марка Четника), освећена 1940. године, саграђена на брду тик изнад врела. Не зна се колико је Четниково врело дубоко нити се, по свему судећи, то може процијенити. Швајцарско-талијанска ронилачка екипа, с најмодернијом опремом стигла је до дубине од 109 метара, а на другом мјесту се тврди да је најдубљи зарон износио 150 метара. Неки се рониоци нису вратили са похода, што се недавно (2009. г.) десило једном словеначком рониоцу.
    Како је настало ово, за многе надобудне зилоте, крајње иритантно име извора Цетине? Милан Милаш, рођен у селу Цетини 1912. , преноси предање:
    – Племе Четник је наставак племена Милаш. Ја сам као дечак слушао ову причу од мог покојнога оца, кад је он разговарао са својим вршњацима а и са старијим особама од себе. Каже предање да су два одважна момка из породице Милаш, по имену Петар и Пезо огрешили се о закон државе, па да не би издржавали казну пребегну у турску државу. Тада је била државна граница (гранични прелаз, оп. а.) између насеља Цетина- територија Млатачке Републике и насеља Уништа- територија Турске царевине. Турци су ове пребеглице примили али условно, тј. да они оснују дружину, звана „Чета“, па да као такви илегално упадају на територију Млетачке Републике и да тамо изводе диверзије.
    Турци су од овог свог плана имали малу корист, јер је убрзо Млетачка Република престала да постоји као држава, а Цетина постане територијом Аустријске Царевине. После тога ови момци наравно врате се у свој завичај и донесу себи ново презиме- Четник. Сазидају себи куће мало источно од племена Милаш, па су тако дошли ближе Великом него Милашевом врелу и они тада Велико врело назову Четниково језеро. Мештани га и данас (1990. г. , оп. а.) зову са оба имена. Аустријске власти декретом признају ново презиме Четник, као и ново име Великог врела (подвл. наше, оп. а.).
    Значило би то да је садашње име извора Цетине, заједно са презименом Четник настало између 1797. и 1805. године, дакле у доба прве аустријске владавине Далмацијом.
    Запис М. Милаша бистри збрку око вишеименог врела, поготово кад се укључи и назив које користи Г. Божовић у поменутој репортажи (Милашево језеро) а што је вјероватно једно од коришћених имена, настало прије појаве Четника. Уз то треба поменути и једно шаљиво име (Шпикина каменица), настало по извјесном Шпики Милашу, који се женидбом придомио у Четнике, у кућу најближу Четниковом врелу.
    Правилно посложена, ствар изгледа овако: ријека Цетина извире из Четниковог врела, а тај, главни водоток, којем се прикључује један снажни, пећински извор (Баришића Вријовац) и неколико других, мањих, спаја се са другим изворним краком, који почиње тећи из плитког, Милашевог врела (лоцирано један километар западно од Четниковог врела) а које се, опет, спаја са низом мањих извора, али и са другим дубоким врелом (језером) које се зове Вуковића врело (ранији назив: Јаребица), а послије тог споја придружује им се и значајно врело Котлуша (варијанте: Неле и Нелај). Та два изворна крака (водотока) састају се у Пашком пољу, у ливадама које се, пригодно, зову Саставци.
    Међутим, послије окупирања и паљења села Цетине, августа 1995. године, у хрватској штампи и иној литератури, Четниково врело именује се као Главаш, са иначицама Главашев извор или извор Главаш. Штавише, у једном ихтиолошком либру, објављеном у Загребу 2005. године, наводно се нуди одговор на питање „Како је извор Главаш преименован у Врело четник“ (према најави промотивног скупа о тој књизи), али, нажалост, нисмо имали увид у дотично дјело.
    Тако смо, опет, стигли до Главаша, без којег, рекло би се, нема комендије.
    Разумна је претпоставка да је првобитно име највећег, носећег извора било Главаш, па да је онда и утврда именована по њему. Топономастички резон је убједљив: Четниково врело је могло имати назив Главаш по два хидрогеографска критеријума (главно и најсјеверније врело) који су детерминисали настанак самог топонима. Уосталом то потврђује и путописац Ловрић који каже да је „први (извор Цетине, оп. а.) називан Главаш“ односно да „први извор Цетине има исто име као и ова порушена тврђава (Главаш, оп. а.)“, а ствари се и датацијски уклапају јер је Ловрићев запис штампан двије деценије прије прве аустријске окупације Далмације.
    Поента с поменутим покушајем брисања имена Четниковог врела, које је старо више од двије стотине година, није само у арбитрарној рестаурацији архаичног имена, што је стратегија омникроатизације Далмације, већ првенствено у служби коначног меморицида српскоправославног називља односно историјског битисања у данашњем простору Далмације. Овакав покушај већ је артикулисан у народној пјесми: Џилитнут’ се, не погодит’ циља, или оним чувеним графитом исписаним на свјеже офарбаној фасади једне зграде: Џаба сте кречили! Јер, гледано из етнолингвистичког угла, поредак остаје исти!
    Видјели смо да је чак и фра Марун резоновао како је морало доћи до дисконтинуитета у памћењу тобожњег старог хрватског имена утврде Главаш. Међутим, за разлику од Марунове еуфемистичке формулације, Шишић, који је претпостављао да је Главаш средњевјековни каструм Лаб („веома вјероватно“, закључио је), каже: „Ново пак српско житељство (Шишић мисли на досељенике поткрај XVII вијека, оп. а.) није имало традиције и зато је старом и заборављеном Лабу дало ново име Главаш“.
    Крајње занимљив и, за ову расправу одлучујући запис о топономастици Главаша налазимо код Георгија Николајевића, путописца из прве половине XIX вијека, који је, такође, био на лицу мјеста, на Четниковом врелу. Кључна Николајевићева реченица гласи: „За пол другога сата од села (сат и по времена од Врлике, оп. а.), види се ГЛАВА, гдје Цетина извире (верзал наш, оп. а.)“!!! Из контекста се види да је ријеч баш о Четниковом врелу, а иако је ћирилични текст одштампан по предвуковској ортографији, наша кључна ријеч- глава, исписана је идентично данашњој српској ћириличној азбуци.
    Даље, што је од изузетног значаја, Николајевић ту ријеч исписује малим почетним словом, а у свом напису не помиње тврђаву Главаш, нити уопште ријеч главаш, као топоним или било како другачије. Ријеч глава код Николајевића је, очито, назив за један посебни геохидролошки облик, појаву, форму!
    Визуелни утисак о Четниковом језеру, ако је посматрач на околној узвисини, потврђује визуру главе: „елиптички облик језера“ са видљивим, помало застрашујућим ждрелом, понором (устима које воде у утробу)! Али, значење је далекосежније: Николајевићева штура (он не користи термине врело или извор) и безимена глава опште је име (апелатив) за било који крашки извор, тачније крашко врело неког водотока који, дакле, већ има свој подземни ток и ту, на врелу, истрчава напоље, а сам апелатив потиче из старије српске лексике.
    А Главаш није једини случај у којем се апелатив глава постао лексичка основа и одредница топонима. Још чистији случај имамо, на примјер, у селу Миљина глава, у југозападној Србији, код Тутина, неколико километара од језера у Рибарићима, узводно уз Ибар, на тромеђи Црне Горе, Космета и Рашке области. Али, то село је добило име по типичном крашком врелу на горњем току Ибра, из којег истиче изузетно хладна вода, а које се зове управо: Миљина глава.
    Ову очитост потврђује нам и писац Момчило Селић, иначе пасионирани истраживач балканске и евроазијске палеолингвистике:
    – Тачно је да је глава о којој је реч, на крашком српском подручју, синоним за крашки извор, и да се та реч данас доима као архаизам. Крашко врело се на овом терену именује као глава ријеке или око ријеке. Томе додајем да староаријска ријеч чесма значи „око“ односно „горско око“ (језеро), дакле извор, а да новоперзијски лексем чешме значи и „чесма“ и „око“ и „извор“.
    За илустрацију наше тезе још је живописнији случај са Главом Зете, моћним и бајковитим крашким врелом из којег истиче ова позната црногорска ријека, по којој је име добила и средњевјековна српска покрајина односно држава. Енциклопедиста каже: „Зета настаје у Никшићком пољу спајањем више речица. У јужном делу Никшићког поља понире и после краћег подземног тока избија на Глави Зете и Перућици (курзив наш, оп. а.)“. Извор Глава Зете односно истоимено, познато излетничко мјесто налази се у подножју Острошких планина, на само шездесет метара надморске висине, удаљен је седамнаест километара од чувеног манастира Острог, на почетку Бјелопавлића долине.
    Геоклиматско и топонимијско подударање Главе Зете и Главаша (Четниковог врела) чудесно је. Овдје ћемо цитирати двије реченице из једне туристичке презентације о Глави Зете, а које се, идентичне, могу односити на село Цетину: „Карактеришу га (мисли се на мјесто Глава Зете, оп. а.) нетакнута природа и контраст између питоме равнице и ријеке, са једне, и високих планина са друге стране. Посебно обиљежје и угођај представља спој типичне медитеранске и планинске климе“.
    Даље, на топографској карти овог подручја, изнад мјеста Главе Зете налазимо локалитет Поди, а истоимени топоним (површ) у Врхцетини споменули смо на почетку овог текста. Па онда, изнад Главе Зете налазимо један планински вис који има исто име као два виса на Динари, изнад извора Цетине: Курозеб (у цетинском случају то су Мали и Велики Курозеб)!!! Исто тако, етимолошка основа имена ријека Зете и Цетина је истовјетна (цент) о чему ћемо на крају овог написа. Успут, изнад Главе Зете налази се врх Бобија, као и на јужном Велебиту (Велика и Мала Бобија).
    Али, ни ту не престаје ова симетрија. Видјели смо да ријека Зета, послије понирања, избија и на врелу званом Перућица (ту је изграђена и хидроелектрана Перућица), па се тај крак, мало низводно, спаја са водотоком који иде из Главе Зете. А Цетина је имала притоку Перучу (или: Перућу), врло кратког тока, која се (на помињаној војној карти „Сплит“) именује и као Црно Врело, а коју је потопило вјештачко језеро хидроелектране назване по њој: ХЕ Перуча. На крају, на Дрини, код Бајине Баште постоји и насеље, и акумулационо језеро и хидроелектрана истог имена: Перућац (вјероватно и истоимени крашки извор?). Пошто су на све три, фактички истоимене хидролокације подигнуте акумулације и електране, да ли то значи да је овај хидроним одређен специфичним рељефом (згодним за зајаз?) односно да га је могуће довести у везу са императивним или презентским облицима глагола прати?
    Наравно, мистерије нема нити су потребна замршена тумачења јер је ријеч о топономастичкој парадигми: влашке/морлачке миграције српског народносног елемента условиле су дисперзију архајских хидронима и топонима односно сијање њихових номиналних матрица по динарском красу!
    У случају Четниковог врела, варијанта Главаш, у односу на главу у описаном смислу, испуњавала би два кључна критерија: димензијски и естетски. У првом случају значило би да је Главаш аугментативни облик главе што подржава величина, дубина и хидропотенцијал главног извора Цетине, а природна љепота овог врела, која је ван конкуренције, уклапала би се у оно што под рјечју Главаш разумијева Вук Стефановић Караџић, у првом издању (1818. г.) Српског рјечника: „лијеп, н. п. (на примјер, оп. а.) човек или жена, (у Србији, у Босни и у Ерцеговини)“.
    Сваки момчић, каже се, који шкриљом (пљоснатим камичком), са платоа испред нове цетинске цркве светог Спаса, пребаци Четниково језеро, може се женити.

    VII

    Родно мјесто екстремног (адреналинског) туризма у Далмацији је једна колосална и величанствена пећина која се налази неколико стотина метара изнад Четниковог језера. Бројни радозналци-записивачи дивили су се њезином фантастичном ентеријеру као што су се накупили језе призорима као из Дантеовог пакла. Свједочења о тумарању по овој невјероватној шпиљи, којој се не назире крај и за коју се сумња да избија на некој другој, ко зна којој страни Динаре, оставили су, измеђи осталих, Фортис, Ловрић, Ђ. Кјудина, Ј. Волдрих, Лаго, Модрић… Преносимо фрагмент Модрићевих импресија: „Нове горостасне визије, нове фантастичне опсјене сталактита и сталагмита: мале куполе, лукови које носе капители, сфинге, фантастичне и тајанствене форме… Сељаци (водичи, оп. а.) заиста изгледају као тајанствени завјереници; вама се чини да сте утвара у том новом нијемом амбијенту, са толико сабласних визија“.
    Име ове пећине, које се усталило током времена, је Господска пећина, из управо описаних разлога: бројне посјете богатијег грађанског слоја или „грађански“ (из морлачког угла: господски) одјевених посјетилаца, дале су име пећини. Неки путописци (Лаго, Кјудина) звали су је Врличка пећина из простог разлога: Врлика је била зборно мјесто и конак за туристе из приморских градова и других, удаљенијих, дестинација, који су одатле кретали на излете у Цетину. Поменути гркокатолички поп Станић говори о њој као о „познатој великој шпиљи Цетинки (Милашевој)“. Позната је и под називом Четникова пећина, а ово „посвајање“ пећине (Милашева и Четникова) по свему судећи није условљено само чињеницом да је пећина на терену ових заселака. Јер, према опису Лагоа, мјештани ових заселака, у улози продавача лучи и освјетљивача, водича, убирали су приход од посјетилаца строго под својим условима, по девизи узми или остави, тако да су практично фигурирали као власници пећине. Лагов навод то и директно потврђује:
    – Узалуд се дошљак труди да докаже како свјетлост њихових бакљи (бакљи мјештана, оп. а.) није довољна да освјетли тако мрачну пећину. Они му одговарају да је ријеч о истој свјетлости коју су користили посјетиоци претходних раздобља и да село нема друге могућности да задовољи ову потребу; а на другу примједбу да би било довољно да се употреби половина припремљених лучи, додају да пећина припада свим становницима села и да нико нема право да користи производ који је награда посјетилаца, а која мора одмах да се подијели између сељана који су дошли. Тако треба да се сложите с њиховим аргументима или долази до заглушујуће галаме, која се понекад завршава тако да се јадном дошљаку све згади, притом га тјерајући да се врати одакле је дошао, потпуно исфрустриран подухватом који је предузео (курзив наш, оп. а.).
    Овдје прекидамо причу о чудесима Врхцетине и Врцетињана, јер та прича и нема краја. Остало нам је да се осврнемо на етимологију имена ријеке Цетине.
    Цетина је најдужа далматинска ријека, дуга 105,5 километара, а извире на надморској висини од 382 метра, и улива се у Јадранско море код Омиша. Хладна је и ћудљива, од Четниковог врела па све до ушћа. Од извора до Задварја тече југоисточним правцем, а онда закреће у лакат, у смјеру исток-запад, да би се, обрћући ток правцем сјевер-југ, стуштила у Јадран. Топографски слив Цетине простире се на површини од око двије хиљаде квадратних километара, али, незин хидролошки слив обухвата и неколико крашких поља у БиХ, па се процјењује да слив Цетине захвата око 6 150 квадратних километара.
    Нећемо се овдје замајавати недоумицама и контроверзама око других (ранијих) имена Цетине (или појединих дијелова њезиног несташног тока), а од којих се спомињу Тилур/и/ус, Хипп/и/ус, Настос, Онеум…
    Константин Порфирогенит (око 950. г.) помиње Цетину у облику Центина (Центена) или Зентена (Зентина), а ове четири варијанте настале су усљед различитог транскрибовања са старогрчког алфабета. Ловрић мисли да је Цетина „искварен назив од Зентина или Зентена“ Једна новија верзија гласи да је име Цетина потиче од фригијске ријечи за врата (наводно: Земта) због „вратница“ (клисуре) на ушћу код Омиша.Стјепан Гуњача, позивајући се на Ф. Шишића, тврди да су Хрвати „дали тој ријеци име Цетина, које су донијели из прадомовине, јер и данас постоји ријечица Цетyниа у Пољској“.
    Можда и најреспектабилнији живи српски историчар средњевјековља, Драгољуб Драгојловић, каже:
    – Ријека Цетина, која извире са подножја Динаре, зове се у српским средњовјековним изворима Центина. Исти облик записао је и Константин Порфирогенит. Овим именом звала се у Црној Гори и ријека Морача, Морациа попа Дукљанина. Вјероватно у вези са овим хидронимом стоји и име (црногорског, оп. а.) града Цетиња (тачно: до краја XVII вијека Цетињским пољем протицала је ријека понорница која се звала баш: Цетина, оп. а.). Да је хидроним Цетина у вези са култом коња код илирског становништва, култом који је посвједочен и код Трачана у такозваном „Трачком коњанику“, показују многе чињенице. Грчки колонисти јадранског приморја ријеку Цетину зову Хиппиос (коњ), преводећи на свој језик старији илирски назив. Римски историчар Фест и коментатор Сервје са култом коња код старих Илира такође доводе име нептуна Хипиуса. Ових неколико извора несумњиво говори да су сачувани хидроними типа цент у ствари некадашња култна мјеста посвећена неком илирском божанству које је, према једном натпису из околине Врања, врло сличан трачком коњанику (болд наш, оп. а.).
    На трагу Драгојловићевог тумачења су и неки познати аутори, који му временски претходе, али их он не помиње у раду који смо цитирали.
    Нико Жупанић је сматрао да је „име ријеке Цетине пелазгијског поријекла и да значи ’коњска’ (ријека)“. Петру Скоку име ријеке Цетине изгледало је „као илирско“. К. Јиречек тврди да се „у горњој долини Цетине одржало илирско становништво (упркос римској колонизацији, оп. а.) које је сачувало неокрњена своја наслеђена добра“.
    Као што се да видјети, сва питања у вези са Цетином или Врхцетином воле да се гњезде у привиду, ако није ријеч о студеној бистрини врхцетинских водотока и опојном мирису ливадских трава у Пашком пољу.

    П. С.

    Пропаст Врхцетине почела је 1945. године, депопулацијом (ратне погибије, политичка емиграција, колонизација, поратна неимаштина и економска миграција), као и тужном инверзијом морлачког карактеролошког склопа, под влашћу црвених језуита. Пола вијека касније, хрватска војска заузела је пусто село Цетину, 5. августа 1995. године. Недјељу дана послије тога, кад су већ ратна дејства окончана, а рат и службено завршен, за викенд, бојџије опремљене жигицама, повратиле су се на извор Цетине: „У Цетини, хрватски војници наоружани пушкама и сјекирама иду од куће до куће и подмећу ватру“, а 4. септембра исте године пиромани су ударили и на крст: „Војни посматрачи ОУН забиљежили су разарање православне цркве (нове Спашке цркве, оп. а.) у селу Цетина…“.

    М. Четник

  4. Војислав Ананић

    Ево доказа у презименима да су некадашње сеобе Срба из Бањана и Пиве, ишле преко Далмације, Б. Грахова, Змијања, Поткозарја, Баније, Лике и Кордуна. Мене посебно интересују Штрбци, Папићи, Ананићи.

    Кистање

    Кистање је сједиште истоимене опћине у Шибенско-книнској жупанији, налази се на 243 метра надморске висине и простире се на површини од 64,76 км². Према попису из 2011. године, у Кистању живи 1.946 становника. Становништво је претежито хрватско (60%), те српско (39%).

    Околна насеља: Богатић, Пуљане, Ивошевци, Мратово, Смрдеље, Вариводе, Зечево, Колашац, Какањ и Богатић.

    Најчешћа презимена

    Данас – Некоћ

    1. Палић – Безбрадица
    2. Штрбац – Штрбац
    3. Мацура – Лалић
    4. Безбрадица- Мацура
    5. Ћибарић – Мажибрада
    6. Гласновић – Крнета
    7. Лалић – Груловић
    8. Антић – Кутлача
    9. Дучкић – Бјелановић
    10. Груловић – Торбица
    11. Беришић – Траживук
    12. Јозић – Карановић
    13. Крнета – Мирчета
    14. Томкић – Перић
    15. Гуцић – Рељић
    16. Карадакић – Мандић
    17. Ђурић – Шуша
    18. Матић – Берић
    19. Траживук – Бјељац
    20. Мазарекић – Каблар

    Извор: actacroatica.com

  5. Војислав Ананић

    КНИН, градић у Далмацији, на 44° 2′ 0″ сјеверне ширине и 16° 11′ 51″ источуе дужине, област сплитска. Лежи на десном бријегу Крке (220 м), више утока Бутишнице. К. је станица далматинско-личке жељезнице Сплит—Шибеник—К.—Огулин и индустријске жељезнице К.—Дрвар—Приједор, уског колосјека, са краком Срнетица—Јајце и раскршће 5 друмова, ради чега је сједиште живе трговине са Хрватском и Босном. Има 1.600 становника, опћинско поглаварство, среску област, котарски суд, порезни уред, земљаринско-катастрални уред, пошту, телеграф и телефон, римокатоличку жупу, фрањевачки самостан, православну парохију, малу реалну гимназију, нижу пољопривредну школу на Главици код К. с државним , школским имањем од 44 ха и плетарску школу. Од индустријских пођузећа има само Стрмица Д. Д. (основано 1921, капитал 500.000 Дин) за искоришћавање угљена, лигнита и глинених производа. Знатан је домаћи ткалачки занат, који се одликује живим шарама и оригиналним узорцима. Народно културно значење има Хрватско Старинарско Друштво, с уређеним музејом, нарочито хрватских споменика, у фрањевачком самостану.
    Изнад вароши диже се стари град К., који се дијели на горњи и доњи град. Горњи град, на врху книнског брда Св. Спаса (345 м), негдашња је тврђава, ограђена дебелим, мјестимично 26 м високим зидовима. Испод тврђаве развио се доњи град, који је такођер са свих страна опасан високим и јаким бедемима.
    К. се спомиње већ око 950. У том су граду често становали хрватски краљеви, банови и други достојанственици, а у К. су држани и хрватски сабори. Јужно од К., у селу Бискупији, била је базилика и дворови книнских бискупа, а између К. и Бискупије био је знаменити каптол, с црквом Св. Бартола, гдје се још у 16. вијеку налазила. гробница краља Звонимира. К. је био пријестолница посљедњег хрватског краља Петра, који је погинуо 1097. 1263 настанио се у К. херцег Бела са својом мајком, женом краља Беле IV. 1322. боравио је код К. краљ Карло I. Неко вријеме господарио је у К. кнез Иван Нелипић. Његова удовица Владислава јуначки је 1344. обранила К. од бана Николе, који је касније (1353) одржао овдје велики сабор. За вријеме борбе Хрвата с краљем Сигисмундом, К. је доспио у руке босанских владара (1388, 1401). Сам Сигисмунд боравио је у К. 1397. У 15. вијеку обично је у К. становао хрватски бановац (подбан), који је уједно био и жупан кнински. Турци су држали К. 1522—1649. и 1653—1688. Под млетачком влашћу (1688—1797) развила се под градом нова »варош«, уз ријеку Крку. Послије пада млетачке републике, изузев француско владање (1805—1813), држала је К. Аустрија све до слома 1918. Послије кратке талијанске окупације ушла је у К. наша војска 4/4. 1921.
    Ј. Модестин.

    К. је огроман град. Од сјевера к југу дијели се у троје: сјеверни средовјечни град на римским темељима, средњи турски, јужни млетачки. Приступ је тежак. Много је здања окружено зидовима, дијелом још и сада настањеним. Ђ. С.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  6. Војислав Ананић

    Книн

    Книн је град смјештен у планинском залеђу јадранске обале, повијесно дуговјечно људско насеље, са славним традицијама и остацима обрамбених бедема и утврда, изграђених у доба турских освајања балканских простора и раније, када је прозван краљевским градом. Некада је био сједиште жупе. У новије вријеме постао велики жељезнички чвор и ранжирна станица на прузи Загреб-Сплит. Уз још неколико индустријских погона, остварио високу стопу запослености својих становника и ближих гравитационих насеља. Познат као средиште побуне Срба пред избијање грађанског рата и током рата као главни град основане парадржаве Српска Крајина. 
    Становништво града Книна се у дугом раздобљу до 1991. повећало за више од девет пута (базни индекс = 970,18), хрватско становништво за око два пута (базни индекс = 199,52), док се српско становништво увећало за више од 22 пута (базни индекс = 2.268,28), а остале етничке скупине за преко 200 пута (од 4 до 804 припадника). Ово је значајно утјецало на промјену етничке структуре: удио хрватског становништва од 65,46% 1880. свео се на 13,46% 1991. г., а српског становништва у истом периоду од 34,23% попео се на 80,02%, док су остале етничке скупине повећале свој удио од 0,3% на 6,52%.
    Међутим, праву слику кретања становништва добијамо диференцираним приступом према појединим државно-правним режимима у којима се вршио попис. Тако за вријеме Аустроугарске, становништво потпуно стагнира, а етничка структура се одржава на приближно истој разини (Хрвати више од 50% а Срби више од 30%). Једино се релативно знатно повећава број припадника осталих етничких скупина, чији се удио од 0,31% повећао на крају овог периода 1910. г. на 12,99% (1990. је износио 15,20%). Ради се о 165 особа вјеројатно режимских држављана.
    У вријеме Краљевине Југославије успорени развој становништва се даље наставља.
    Етничка структура становништва се готово уопће није промијенила: однос српског према хрватском становништву се креће на разини 88% наспрам 11%.
    За вријеме СФРЈ укупно становништво града Книна се повећало за 4,5 пута, хрватско за око 1/3, српско становништво и остале етничке скупине чак за нешто више од 7 пута (базни индекси 1991. = 704,78, односно 711,50). Дакле, Срби су и у овом периоду задржали статус већинског становништва.
    Посљедња два цензуса су регистрирали посљедице акције „Олуја“ Хрватске војске и редарствених снага 1995. године. Укупно становништво се, према стању посљедњег, предратног пописа 1991. године, привремено смањило 2001. године за око 10%, да би се наредног пописа 2011. године повећало за око 1/4 (базни индекс = 124,94). Међутим, до највећих промјена долази у етничкој структури становника. Наиме, хрватско становништво се увећава, најприје 2001. за око 6 пута, а потом 2011. за око 7 пута (базни индекси = 583,01 односно 699,50), или у апсолутном броју од 1.660 на 11.612 хрватских становника. Код српског становништва је регистриран потпуно обрнути ток. Оно се драстично смањило за нешто мање од 90% (егзактно за 88,16%) 2001. године, да би се 2011. тај мањак нешто смањио (на око 64%), због 2.382 Срба-повратника. Остале етничке скупине су се смањиле за око 70%. Дакле, етничка структура становништва града Книна је 2011. године била: Хрвата: 75,37% (1991. = 13,46%), Срба 23,05% (1991. = 80,02%) и осталих етничких скупина 1,58% (1991. = 6,52%).
    Книн и околина, као центар побуне Срба деведестих година, и као парамилитарна средина и центар српске парадржаве, доживио је класичну драстичну одмазду, која се састојала, према расположивим подацима пописа и другим изворима, од 301 убијених српских цивила ексхумираних у гробљу Книна 2001. и касније, затим од 8.698 прогнаних, те уништене и запосједнуте готово цјелокупне имовине избјеглих Срба, о чему дјеломично говори и то што је на овом подручју дошло до највећег досељавања колонизираних Хрвата из Босне и увлашћивања у посједе прогнаних Срба, иако они нису били формално-правно депосједирани. Из података пописа се може још ишчитати да се вратило тек око 27% прогнаних Срба и поред свих „позива и напора“ хрватских власти да се прогнани Срби врате у свој завичај. Међутим, чини се, да као што је био лажан позив Туђмана непосредно прије „Олује“ да Срби не напуштају своје домове, јер им се неће ништа десити, тако је данас лажан и овај позив, рекли бисмо риједак и стидљив, хрватских власти да се избјегли Срби врате у свој завичај. О том, уосталом, посредно говоре и разна протусрпска инцидентна догађања, од разбијања стакала на српским објектима, скрнављења споменика српским жртвама, блокирања повратка отете имовине па све до појединачних убистава Срба-повратника и разних других малициозних чина, све са циљем стварања несигурности и лошег озрачја за повратак српских избјеглица.
    Догађаји у Книну и книнском окружењу у раздобљу пораћа и послије, говоре о наставку националистичке политике искључивости и мржње према другом и другачијем, посебно према Србима, на које се сваљује анатема колективне кривње за све недаће хрватског народа у протеклом грађанском рату.

    Извор: Др Светозар Ливада и сурадници – БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011) /од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног до мањинског статуса/, Београд – Нови Сад, 2018.