Село Бискупија, Книнска крајина, стање из 1920. по запису проте Сава Накићеновића
Бискупија се дели се на: Бискупију, Лопуже и Плисково. Бискупија је у пољу, а Лопуже и Плисково на брду. Село се налази уздуж Орлића и Рамљана. Од Врбника га дели брдо Коњ, а према Полачи је венац.
Све су куће при дну брда, у скупинама, без икаква реда, нешто јаче груписане око цркве Св. Тројице. Бискупијско Поље је дно поља до »Принципове воше«, а то је канал, корито, којим је Млечић Косовицу провео и поље пресекао, те део поља до Бискупије припадао Бискупљанима, а други, до Врбника, испод брежуљка Коња, Врбничанима. Ово је поље благо за сва села, јер је врло родно, рађа јечмом, пшеницом, кукурузом, виновом лозом, крумпиром, крушком, шљивом, итд.; тако да је родно, као да је у Банату. Млечић је паметно урадио, што је Косовици пролаз направио, да у пољу воде не лежи. Поље ће имати 1 сат хода у дуљини, а пола сата у ширини.
Бискупија је једно од седам косовских села, са којим саставља Далматинско Косово (поље). На овом простору хране 58 коња, 414 говеда, 3.111 оваца, 176 свиња и 2 козе. Пашњаке имају у Босни (удаљени 1-2 сата) и то је доказ да су из Босне овамо досељени.
Народ вели, да је овде некад била епископија (бискупија), те да селу одатле и име. Доиста, овде је, Петар Крешимир, хрватски краљ, основао бискупију.
У свакој парохији Книнске општине постоје љетописи, који говоре о прошлости и пореклу становништва, а које је љетописе у својој Далматинској епархији завео епископ Никодим Милаш назад неких 30 година. И из Бискупијског љетописа види се, да се и Бискупијци доселили највише из Босне, а то и народ тврди, а види се и из исправа Млетачке републике. Село ово, по једном млетачком писму од 29. децембра 1689. звало се, поред Бискупија, и »Мала Косовица«, јер речица истоимена туда пролази, а и »Добро поље«, ваљда ради обилата рода. По том писму, види се, да је главни провидур, Александар Молин, дао новодосељеном из Гламоча арамбаши Радовану Пријићу, једну турску кулу, а њему и породицама из Гламоча, и многе земље, само да их они обрађују. Све су ово земље биле у пољу бискупијском и Добром пољу, повише реке Крке. Из ове исправе види се, да је овај народ био проређен одласком Турака, као и да су на њихова огњишта сашли Срби из Босне (Гламочани). Народно предање каже, да у оној кули турској, који је поменути Молин даровао арамбаши Пријићу, кад је Пријић у њу ушао, још ватра горила, дакле, да су скоро истог дана Турци побегли и дедови данашњи насељеника дошли.
Бискупијци имају своје станове и колибе у планини, а велике користи црпе и од четири брашена млина на Косовици, који су данас својина Поповића из овог села, Полачана и Кијевљана.
По Бискупији виде се остаци-зидине турских кула и бунара, као и градине, за које веле, да су биле резиденције хрватских бискупа и достојанственика.
Одавде, као и из Книна и околних села фра Лујо Марун покупио је многе римске, хрватске, турске, српске и млетачке старине, те се оне данас чувају у Музеју хрватских старина. Све је ово јаким доказом, да је овуда некад било јако римско, хрватско и турско становништво, прије данашњег.
Православне породице су:
Бајић, (10), дошли из Гламоча, славе Марковдан;
Букаровић, (27), за њих говоре да су старинци, славе Никољдан;
Верић, (1), дошли из Босне у XVIII вијеку, славе Никољдан;
Дебелица, (7), дошли из Гламоча 1689. године, славе Никољдан;
Дмитровић, (33), били Капо, дошли из Гламоча 1689, славе Св. Архангела Михајла. Овде су два брата остала, кад су дошли, а трећи прешао у Котаре;
Иковац, (6), дошли из Гламоча 1689, славе Никољдан:
Катић, (14), дошли из Гламоча 1689, славе Јовањдан;
Кукољ, (1), дошли из Жагровића назад 100 год, славе Никољдан;
Лака, (7), дошли из Гламоча, славе Стевањдан;
Максимовић, (5), дошли из Гламоча 1689, славе Никољдан;
Милић, (19), дошли из Гламоча 1689, славе Св. Архангела Михајла;
Поповић, (48), дошли из Гламоча 1689, славе Никољдан. Из овог племена је свештеник био, који је са Гламочанима и арамбашом Пријићем Радованом ово село населио. Све до наших дана Бискупијски пароси били су из овог братства, а из њега је био и свјесни Србин, тежак, Онисим Поповић, кога су Аустријанци 1914, у Сињу устрелили;
Пријић, (21), дошли 1689. из Гламоча, а њихов предак је арамбаша Радован Пријић, славе Никољдан;
Сладић, (18), дошли 1689. из Гламоча, славе Св. Димитрија;
Татомир, (2), дошли 1689. из Гламоча, славе Никољдан;
Чулић, (1), дошли из оближњег села Полаче од скоро, славе Никољдан;
Убовић, (6), дошли 1689. из Гламоча, а ту са Уба из Србије у XVI вијеку, славе Св. Архангела Михајла;
Русић, (5), дошли из Плавна назад 100 г., славе Јовањдан;
Карна, (1), дошли из Отона назад 50 г., славе Никољдан;
Лукачевић, (2), дошли из Босне у XVIII в., славили пре Стевањдан, а сада Никољдан, јер ту славу слави већина породица у близини;
Радуловић, (1), дошли 1689. из Гламоча, славе Св. Димитрија;
Римокатолици су:
Видовић, (4), дошли из Полаче;
Бачић, (7), дошли из Полаче;
Дућа, (3), дошли из Полаче;
Јеловина, (5), дошли из Полаче;
Бачић, (7), дошли из Босне, у XVIII в., немају крсне славе данас, премда је некад имали.
Дакле, и по предању, све је данашње становништво досељено из Босне и то 19 племена (205 породица), а 5 је племена (11 породица) досељено задњих 100 година из Крајине книнске. Племе Букоровића били би старинци, а по некима и Турци, који су ту 1689. заостали. Свега је становништва у Бискупији 1.382 (754 мушких, а 628 женских): 1.261 православних, који имају своју засебну парохију и римокатолика 191, који припадају под римокатоличку Книнску жупу. Свега је кућа 350 (домова 241).
ИЗВОР: Книнска крајина (стр.33-34), Саво Накићеновић. Приредио Војислав Ананић.
Коментари (0)