Презимена Шево и Шевић истражили су Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић у рубрици Корени (франкфуртске “Вести”):
Читатељка НН моли “нешто више” о породицама, односно презименима Шево и Кукољ. Прва је њеног мужа и за њу наводи да се “налазила на тромеђи Босне, Лике и Далмације”, а друга је њена (њено девојачко презиме) “из села Врпоље код Книна”. Ни речце више, а поготово неки од конкретнијих података које смо тражили ради успешнијег истраживања: крсна слава, завичајно село, неки предак и његова постојбина… Узгред, јер је повод очигледан: молимо читаоце да не избегавају ове податке, а у неким случајевима и да пишу читко, макар и латиницом, а знамо и готицу, ако неко тако воли. Значи, пожељна су најкраћа “питањца”, па би и одговор могао бити такав, и садржајан и прецизан.
Срећом, бар што се тиче Шева, у нашој књизи “Српске породице и презимена” (првој од неколико будућих, ако Бог да, а даће), објавили смо прилог који, сигурни смо, све објашњава о пореклу овог презимена, на основу писама Д. Шевића из Ниша, пореклом из Босанске Крајине, и Гордане Шевић, из Младеновца, који су замолили да разјаснимо шта значи њихово презиме, откуда су њихове породице заиста пореклом, те да ли су у сродству са фамилијом која носи презиме Шево. За друго презиме, Кукољ, молимо мало стрпљења.
Најпре, Шевићи и Шеве су, сматрамо, истог порекла, односно “најближи рођаци”, истина, одавно разрођени. Као што смо то већ на неколико места објашњавали, у неким случајевима се на основни облик презимена без наставка ић или евић и других, тај додатак често или произвољно узимао или су га свештеници односно неки чиновници самоиницијативно и самовољно дописивали, сматрајући га исправнијим, односно “српскијим”. А било је и примера обрнутог поступка: да су, на пример, Чубриће прозвали Чубрама, Радмиловиће – Радмилима итд, па они то прихватили и задржали.
Шевићи су, међутим, утврдили смо, настали од Шева. Пореклом су као, уосталом и толике друге породице расејане с обе стране Дрине – из Херцеговине.
Презиме Шевић је, дакле, само новија, иако не скорашња, варијанта старог презимена Шево, што се јасно види из примера Шевâ и Шевићâ из области Унац који славе исту славу, Лучиндан.
Три Шевића – Јован, потпуковник и син му Петар, лајтнант, као и један капетан Живан – спомињу се (у документима којима се послужио Милош Црњански, пишући своје славне “Сеобе”) међу организаторима пресељења Срба граничара у Русију, средином 18. века. Штавише, Јован Шевић је био и оснивач колоније Славјано-Сербија у данашњој Украјини (друга таква колонија била је Нова Србија). За ове Шевиће се зна да су били угледна властелинска породица која се у Угарску доселила још у 16. веку, али то опет не искључује могућност да су пореклом из динарског подручја.
Према подацима за Шајкашку, Шевићи су забележени у Каћу, 1779, Жабљу 1971, Вилову 1828, Молу, 1856, а у Банатском Бечеју 1801. године, као и у Госпођинцима 1773. године, док су у истом селу 1916. писани као Шевин(и). У Босни су крајем 19. века Шеве, са славом Св. Лука, забележени у “протопрезвитеријатима” Унац, Петровац, Бања Лука, Крупа и Ливно, а са славама Св. Никола и Св. Пантелија у околини Санског Моста. У исто време су постојале фамилије Шевића, са славама Ђурђевдан и Лучиндан у Бихаћу, а само Лучиндан код Дубице, Приједора, Градишке и Санског Моста. Код Крупе има и „лучинштака” и „ми(х)ољштака”.
У некадашњој личко-крбавској жупанији многобројна фамилија Шево забележена је у време Првог светског рата у Дреновцу код Срба, док се у Радекином „Карловачком владичанству” наводе Шевићи у Лици, али без ознаке места, са славом Јовањдан.
У „Лексику презимена СР Хрватске” (1976), породице Шево су евидентиране према пописима становништва у општинама Бели Манастир, Бенковац, Винковци, Вис, Глина, Грубишно Поље, Загреб, Задар, Книн, Корчула, Нашице, Осијек и Сплит, а Шевић у селима односно општинским местима Винковци, Вировитица, Вуковар, Госпић, Грубишно Поље, Доњи Михољац, Ђаково, Нашице, Славонска Пожега, Славонски Брод, Сплит, Ђаково, те на Вису и у Загребу.
Основно презиме, Шево могло је лако настати од надимка неког далеког претка. У „Рјечнику хрватскога или српскога језика” (ЈАЗУ), тврди се да је то име дошло према облику „шевељ”, као надимку човека који је „шеваст”, тј. хром, шепав, па се јавља и презиме Шевељ (у дубровачком залеђу и Подгори, код Макарске).
И ово потврђује нашу претпоставку да су Шеве у „џемату (Х)Рâсно”, у западној Херцеговини, где су најраније забележени, првобитно били Срби, јер је у овим крајевима некад преовладавало српско становништво, наравно временом покатоличено и похрваћено. То, уосталом, изричито тврди Јевто Дедијер. Он наводи да су преци Шева у Рâсном „пре 250 година” – у односу на време његових истраживања (1899-1909, дакле пре неких 350 година, у односу на данашње време) – као раније православни Срби славили Ђурђевдан (а славе се, знамо, понекад и мењају), добегли пред Турцима из Ти(х)аљине, најпре у Броћно, где су неки и остали (и тамо их је такође, тада, још било), а остали у првој половини прошлог века прешли у Рâсно.
ИЗВОР: Мр Радомир Д. Ракић и Вера Станисављевић-Ракић, „Корени“, порекло српских породица и презимена, рубрика из франкфуртских „Вести“
Коментари (0)