Шешлија Reviewed by Momizat on . Rating:
You Are Here: Home » Презимена » Шешлија

Шешлија


Коментари (11)

  • Војислав Ананић

    ПОРИЈЕКЛО И НАСТАНАК ШЕШЛИЈА

    РАЗВОЈ БРАТСТВА ДО КРАЈА 19. ВИЈЕКА, ПРЕДАЊА О ПРЕЦИМА И АНЕГДОТЕ ЂЕДОВА

    ПОРИЈЕКЛО ШЕШЛИЈА

    Шешлије су директан изданак Милобратовића из Требјесе код Никшића. Све Шешлије потичу из Билећких Рудина, села Подосоја поред саме Билеће, иако у Рудинама још од давнина живе и у селима Торичу, Љубишићи и Шобадинама.
    У Подосоје су доспјели путем једног Милобратовића који је из Требјесе због крви побјегао најприје за Рисан, а послије извјесног времена у Мрежице код Билеће. Ту се ожени од Табаковића. Бавећи се трговином воловима, обогати се и купи земљу Подосоју гдје се настани. Према предању, био је шепав јер је у боју против турака на Трбјеси рањен и осакаћен. Стога су га звали Шепо а Турци Ше о. (Шехо). На тој земљи развио је домаћинство и са Табакушом изродио велику породицу. Његова се дјеца око тог имања посваде са T урцима и у тој кавзи једног Турчина убију. Због тога пет их пребјегне у Босну, а један се послије дугог сељакања поново насели у Подосоје. Овај што се послије сељакања поново насели у Подосоје, да би сакрио траг пред Турцима, презове се из Милобратовић у Шешлија. Од њега су Шешлије, Суџуми и Кокољи.
    И професор Јевто Дедијер у књизи ХЕРЦЕГОВИНА (антропогеграфске студије) стр. 166, каже: „Шешлије, Суџуми и Кокољу су исто племе. Од њиховог су племена: Крунићи у Љубињу, Бијеловићи у Шуми, Шиљеговићи у Гацку, Бјелетићи у Прерациама, Папићи на Влаињи, Божовићи у Руљи и у Невесињу и Томашевићи у Зупцима“. Према неким предањима и Влаховићи и Булатовићи су из тог племена. Сви славе Лучиндан. Још није забиљежено да се међсе жене и удају.
    II
    У Требјеси код Никшића у једној кући Милобратовића било је дванаест одраслих мјушкараца. У истој кући живјела је и лијепа дјевојка. Једном дође девет Турака да учине зулум дјевојци. Милобратовићи се са њима потукоше, на свом их огњишту побише и крвљу ватру угасише. Због тога побјегоше у Рисан и ту се раздијелише. Потомак једаног оде за Русију и од њега је било седам ђенерала, а један по имену Ше о – Шепо насели се у Мрежице па у Подосоје.

    Према предању, онај чији ће потомак отићи за Русију, из Рисна се претходно насели у Дубраву код Стоца и из истих разлога презове се из Милобратовић у презиме далеких предака Храбреновић (Храбрен), иначе царских племића из доба Немањића, па потомак сада већ Храбреновића одлази за Русију, од кога је према поменутој студији др. Јевта Дедијера било седам ђенерала.
    Ако сам добро разумио савременика др Војислава Шешеља, иначе председника српских Радикала, да су Шешељи и Шешлије по далеким прецима рођаци, те да је то од оне гране Милобратовића која из Рисна одлази за Дубраву код Стоца, онда и то иде у прилог предњем предању. Ово и због тога што се Шешељи нигдје не помињу, од оног што се насељава из Рисна у Мрежице па у Подосоје код Билеће када настају Шешлије. Истини за вољу, познато је да су Храбреновићи и Шешељи Сточани, као што су Шешлије, Суџуми и Кокољи Билећани. Не мложе се побјећи ни од чињенице да је Милисав Храбреновић 153. године подигао Манастир Житомислићи у Херцеговини.
    Прије него што пређем на грану Милобратовића који насељава Мрежице па Подосоју, од које су Шешлије, што у ствари и јесте предмет овог рада, кратко ћемо још остати на грани брата чије потомство одлази за Русију.
    Потомак онога што је отишао за Русију, према истом предању, јесте чувени руски војсковођа који је 1808. г. потукао Турке на Букурешту, а на Бородинској бици против Француза уз маршала Кутузова прослављени ђенерал Милорадовић.
    Ово предање утемељује и чињеница да, када туристички водич, објашњава галерију Бородинске битке у Москви, за бисту ђенерала Миилорадовића, која стоји десно од улаза у галерију каже: „Ђенерал Милорадовић је пореклом Србин из Герцеговине-Југославија“ У књизи владика Данило и владика Сава (1697- 1781) од Растислава В. Петровића, стр. 84-85, поред осталог, стоји и: „Милорадовичи (Храбрени, Храбреновићи) потичу из Дубраве код Стоца..“ као и … да је ђенерал Михајл Милорадович добио име по прадједу Михаилу. (Мијајлу). Прадједа овдје помињемо зато што га је као пуковника царске војске, поријеклом Херцеговца, Петар Велилки, на приједлог Сава Владиславића, такође Херцеговца, иначе дворског савјетника Петра Првог и дипломате царске Русије у Цариграду, Ватикану и Кини, послао да заједно са Владиком Данилом организује устанак Херцеговаца (Пивљани, Дробњаци, Никшићани, Бањаљни, Граховљани, Требјешани, Рудињани, Гачани, Невесињци и Сточани и др.), Брђана (Кучи, Васојевићи, Морачани, Ровчани, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи) и Црногораца (Катунска, Ријечка, Љешанска и Црмничка нахија) 1710-11 године за вријеме Руско-Турског рата.
    Већи ентузијаста или упорнији истраживач дошао би или ће доћи до чињенице којом ће потврдити или одбацити предање из кога произилаи да је чувени и, на Бородинској бици, прослављени ђенерал Милорадовић предак Шешлија.
    Пловити даље у старине ради утврђивања поријекла Милобратовића из чијег корена је изданак Шешлија, вјероватно би нас пут одвео на Косово. Уосталом 15 вијек, када су Милорадовићи из Требјесе доселили у Подосоје, и није далеко од Косова. Дјед Глигор Гајов се са породицом из Подосоја доселио у Плешину на Косову још 1913 године. (Умро на дан када је навршио 97 година живота. На Лучиндан се родио на Лучин-дан умро.) Говорио је „Ми на Косово нијесмо доселили, ми смо се само вратили гдје смо и били.“ То неодољиво подсећа на оно Његошево: „Што се не шће у ланце везати то се збјеже у ове планине“.
    Да лу су и прије Косова са Косова и да ли су се и тада звали Милобратовићи, или се братство другачије презивало, у истраживањима за овај рад није нађено писаних докумената, као за Шешлије да су од Милобратовића. Но, нека предања постоје па је упутно забиљежити их. Једани зборе, од Страхињића, други тврде, од Храбреновића. Дјед Милош који је живио 101 годину, рођака и Храбреновиће и Страхињиће и Милобратовиће, тврди да су (Х)Рабрени, па Страхињићи, па Милобрати(товићи) па Шешлије.
    На основу изнесеног могло би се означити поријекоо Шешлија овако:
    1. Према предању, од Храбреновића потичу Страхињићи из Бањске код Звечана, а од Страхињића Милобратовићи из Требјесе код Никшића.
    2. Према документима, Милобратовићи су директни преци Шешлија из чијег корјена израста и развија се стабло, које се грана на Шешлије, Суџуме и Кокоље, а из ових грана израстају: Крунићи, Бјеловићи, Шиљеговићи, Бјелетићи, Папићи, Божовићи, Руљи и Томашевићи, а по предању и Влаховићи и Булатовићи.
    Превод са Руског, горњег текста који се односи на Ђенерала Милорадовића.
    Ујутру 14-ог децембра 1825. године. На Сенатском тргу постројило се око 3000 војника и официра. Устаницима је дошао губернатор Петербурга ђенерал Милорадовић (пореклом Србин) и почео да их наговара да положе заклетву Цару Николају I, али су га смртно ранили. Гардиску коњицу су отерали пушчаном ватром.

    НАСТАНАК ШЕШЛИЈА

    Прецизније вријеме, када су Милобратовићи пребјегли у Рисан, а одатле за Мрежице, па у Подосоје код Билеће и за Дубраву код Стоца, па у Русију, није знано. Свакако врло давно. Доста истраживачких радова и других писаних докумената указује на 15 вијек. Сигурно је, међутим, да од доласка у Подосоје настају и слове као Шешлије. По Дедијеру „потље Косова а прије Новога“. У поменутој студији (стр. 166) стоји: „Од досељеника најстарији су Шешлије..“ Имајући у виду то, и да су утврђена три периода досељавања у Билећке Рудине (Први који траје од 15. до 17. стољећа, друго доба чини 18 вијек, а треће с краја 18. и почетка 19. вијека опредјељује ту миграцију и настанак Шешлија на 15 вијек.
    У сваком случају, истраживања и чињенице указују да је стабло Шешлија веома старо. Будући су Турци у Херцеговину продирали и из Албаније, тј. преко територије Балшића, чије је сједиште било у Скадру то бијег није искључен и пред том најездом.
    Зато утрагању за овом истином, поред осталог истраживачког рада, велика је вриједност што су сачувани текстови, казивања и памћења наших предака тако да је, као у ријетко ком братству, поименично познато дванаест пасова. Рачунато по пасовима, Глигор (1850) најстарији поименачно знани Шешлија, Ђуро одводи нас у поименачно знаног било не само Шешлија, него и Суџума и Кокоља и још девет побројаних братстава, онда је тешко вјеровати да их се толико намножило од почетка 15. до половине 17. вијека. Истини за вољу, у та времена су се често мијењала презимена ради утирања трагова пред турским зулумом, па је то убрзало умножавање презимена у братству.
    Полазимо од Дедијерова налаза: „Потље Косова а прије Новога“. Али, кад у том раздобљу? Вјероватно убрзо после Косова. Под „прије Новога“ мисли се на Херцег Стјепана 1482, а не на краља Твртка јер је Твртко послије крунисања у манастиру Милешеви, основао Нови, а то је било прије Косова. Кад „прије Новога“, нигдје не стоји. Вјероватно, ближе Косову 1389, него Новом (Херцет Новом) 1482.
    Од насељавања у Подосоје (15 вијек) братство се размножило тако да данас поред Билеће. Подосоја, Торича, Љубишића и Шобадина. Братача и Доњег Поплата – Шешлија има скоро у свим крајевима наше земље, па и у дијаспори. Распростањеност је настала по два основа:
    – породичним сеобама како унутар Херцеговине тако и изван, са великим сеобама на Косово и у Војводину и
    – вођени школом, службом и радним мјестом, гдје доспијевају, како из постојбине, тако и из мјеста која насељавају.
    Разматрање о старости братства Шешлија означићемо чињеницом да је антропогеографска студија др Јевта Дедијера изричита, да су од досељеника у Билећке Рудине најстарије Шешлије, као и да то досељабање почињеу у 15 вијеку. Како немамо писаних докумената о томе да ли је то почетком или с краја, узећемо да је половином 15 вијека. То утемељује чињеницу да је братство Шешлија старо 550 година.
    Видјели смо да нас памћење наших дједова по имену знаних предака одводи у половину 17. вијека. Другим ријечима, генеалошка линија поименично знаних Шешлија траје 350 година.
    Најзад, преосталих 200 година, тј. Од половине 15. до половине 17. вијека, припада умножавању презимена у братству (Шешлије, Суџуми, Кокољи а од ових остала побројана братства). Ову чињеницу, поред поменуте студије, утемељује још и слиједеће:
    – У поменутом генелошком низу у задњих 350 година нигдје се не појављује ни једно од поменутих братстава (Суџуми, Кокољи и др.) и
    – Сва ова братства, исто као и Шешлије, славе Лучиндан.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    II

    Памћење наших дједова

    Невјероватно је, а за човјека данашње цивилизације у условима компјутерске технике и огромне меморије, датотека и банки података непојмљиво, колико су наши преци имали развијено памћење, шта су све памтили и с кољена на кољено преносили. Памтили су не само старије претке и ко од кога потиче, рођачке везе и слично, него вријеме, календар како за седмицу и мјесец, тако и за годину. Све су то знали напамет. Нешто ћемо и о томе касније рећи.
    Интересантно је, међутим, откуда је то тако. Тешко је вјеровти да је биолошки била развијенија меморија онда него данас. Прије ће бити да то долази као посљедица неписмености. Није се записивало да би се памтило, а вјеровтно је био и далеко спорији, мање динамичан живот. Општа народна писменост није тако стара. Не мали је број живих још увијек неписмених људи. Обавезно основно школовање настаје тек у другој половини овога вијека, па и поред тога у неким крајевима родитељи не баш безначајног броја дјеце, за дуго нијесу своју, или сву своју дјецу слали у школу. Мали је број школа које су прославиле свој 100-годишњи јубилеј. Под Турцима Српској раји било је забрањено школовање. У 18. вијеку могло би се са правом рећи да у обичном народу на селу скоро да није било писменог човјека. Тек у 19. вијеку била је ријеткост да се понеко са села учи писмености. Одлазак на више школе са села била је права ријеткост чак и крајем 19. и почетком 20.вијека. Упориште овом памћењу, његовом развијању, његовању и преношењу с кољена на кољено, било је у таквим условима и околностима живљења.
    Памте дјед Глигор и дјед Милош (први живео 97, а други 101. годину), поименично пет пасова својих предака: отац Голигорев Гајо, дјед Андрија, прашед Милош. Милошев отац Митар, а дјед Крсто. Крсто је поред Митра имао још и сина Гаја, од кога се лоза преко Баја и Петка, ного више разгранала, него од Митра, чији су син Милош, унук Андрија и прауник Гајо (1831) били јединци.
    Од Гаја (1735 рачунато по пасовима) Крстова су све остале Шешлије, осим братственика на Торичу. Крстов отац Пејо и Спасоје браћа су. А Крстов дјед, Пејов и Спасојев отац, био је Ђуро. Од тог Спасоја, Пејова брата а Ђурова сина, потичу Торичани. И из писменог родослова из Љубишћа виде се линија: Гајо, Крсто, Пејо, Ђуро.
    Милован Митров са То рича овако објашњава на којим се пасовима гранају Шешлије из Подосоје, Шобадина, Љубишића и Торча: „Прадјед мог оца Митра је Перо, а Перов дјед је Раде. Раде је Спасојев, а Спајоје Ђуров. Са вама Гајовцима и Дакулама (но нас све од како су се Гајовци одселили на Косово зову Дакуле), гранамо се од тог Ђура“. Марко Петков с Прла, вели „Вама Гајовцима ближи смо ми, ови из Шобадина и ови из Љубишића него ови са Торича. Ми смо се најприје и дигли из Подосоја, па онда Љубишићани и најпотље ови у Шобадина“, вели Милован.“ Дакула је извањи стриц твом прадједу Гају. Он је на њ и пренио арамбашлук. Давид (Дакула), био је шаитан, (врагосласт), ма неустрашив и мудар. Мало су му замјерали што се трипут женио. Он нам је био арамбаша, нека врста вође у братству, а потље њега твој прадјед Гајо. Зато Шешлије и називају Дакулама и Гајовцима а не зубог некаква кљусета, како неки причају: да је неко од наших старих гонећи га под товаром вико: да кула! Да кула!, па због тога остало Дакула“.
    Тешко сам разумијемо те родбинске линије и сродства па је то стрико Милован појаснио. „Раде, унук Ђуров, имао је брата од стрица Крста. Од тог Краста сте сви ви, а од Рада ми са Торича, ови из Братача код Невесиња а ови на Поплату код Стоца“ Чика Марко Петков, очигледно, уочава моју неспретносдт и ближе објашњава: „Мој прадјед је Давид (Дакула), а предјед твог оца Павла јесте Андрија. Е, Дакулин отац Петко и Андријин отац Милош су од два брата дјеца. Гајо, Петков отац и Митар, Милошев отац рођена су браћа, Крстови синови. Вама Гајовцима су једнако ови из Љубишића и из Шобадина, а мени су за један пас ближи ови из Шобадина него ови из Љубишића. Исто тако Миловану су за један а море бит и два паса ближи ови из Братача него из Доњег Поплата“.
    Прича чика Милован како, кад су први пут дјед Глигор и Иван, пошто су се одселили, дошли на виђење. Његов отац Митар сједи поред огњишта, преће ватру и све хуче: „Шта је, болан Митре, што хучеш?“ – пита га Глигор. „Како шта је, ево трећа ноћ нема никога на конак“. Како нема, па ево нас“ – опет ће Глигор. „Ма ми смо болан наши, но нема другије људи“.
    Невјероватно је колико је то гостопримљив народ. Наиђе намјерник, који је једноставно окаснио да завида стигне тамо куд је кренуо, па тамо где се затекао, упита може ли преконачити. Од домаћих буде дочекан и угошћен као најмилији иако га никад нико од укућана прије није ни чуо ни видио.
    Са намјерницима би се водили дуги и неисцрпни, али увујек тих и разговјетни разговори. Започињљли би упознавањем, о поријеклу, ко су од кога су, како они тамо живе итд. То је генетски усађено. Сазнања и памћења поријекла у братству се преносило с кољена на кољено, а памћење гајило, одржавало и развијало.
    Из разговора са чика Милованом Митровим с Торича и чика Марком Петковим с Прла, нема ближих сазнања о Шешлијама у Војковићима и на Романији. Милован је само прокоментарисао да је то било давно и да и они не знају од кад су тамо.

    ЛОКАЛИТЕТИ КОЈЕ ШЕШЛИЈЕ НАСЕЉАВАЈУ ОД ДАВНИНА И ДО КРАЈА 19-ТОГ ВИЈЕКА

    Шешлије у Војковићима код Сарајева

    Данас, поред постојбине, Братача и Сечња у Војводини, у највећој концетрацији и истом мјесту живе Шешлије у Војковићима код Сарајева. Није знано када они доспијевају тамо, односно када се и у ком пасу гранају са осталим Шешлијама.
    Ни поменута студија др. Јевта Дедиијера, која обухвата сва братства Херцеговине, њихове миграције и сеобе како унутар Херцеговине, тако и досељавање у Херцеговину и сеобе из ње, Шешлије у Војковићима ни другдје у Босни нигдје не помиње, осим кад су дјеца оног послије досељавања у Подосоје дошла у заваду с Турцима, гдје једног убију, па их пет због тога побјегјне у Босну. Та чињеница са ове временске дистанце, уз непостојање других података, упућује на констатацију да се та грана од осталих Шешлија, рачва због кавге и убиства Турчина пребјегли за Босну. Да није Дедијерове студије, која још од Милобратовића познаје све гране братства у Херцеговини, могли бисмо имати слободу за претпоставку, да се гранају од неког паса потомка оног „што се послиље дугог сељаљкања поново насели у „Подосоје“ до најстаријег по имену знаног Шешлије (1640) из овог родослова.

    Шешлије на Романији

    Ништа ближе о Романији и откад су Шешлије тамо. Веле, они су из села Бјелограце, а потичу од Васиља хајдука. Тај наш предак Васиљ био је хајдук па га зато тако зову. Имао је 3 или 4 сина. Он је на романији основао село Бјелограце. Зборе да су они од Шешлија из Братача. То би могло упутити на Васиља (Шурка) Николина унука Вучићева из Братача, али и поп Богдан син Јанка Маркова из Братача, изричит је да је Васиљ (Шурко) имао само једног сина Михаила који је погинуо у рату и да Михаило није имао потомство.
    На Војковиће и Бјелограце се превасходно односи оно из уводне напомене „Што не могох ти одужи, дје ја стадох ти продужи“.
    И чињеница да ниједна грана генелогије братства Шешлија из родослова од најстаријег, по имену знаног Шешлије (1640), не одводи у Војковиће и на Романију, указује да су тамо доспјели прије прве половине 17. стољећа.
    Насељавање Торича, Љубишића и Шобадина
    Из Подосоја су биле прве сеобе, иако се то не би могло узети као сеобе него више као размјештај у тражењу простора за живот, како се и братство ширило на Торич, гдје су прије живјели само Томановићи. Затим у Љубишиће гдје су прије били само обори муслимана Љубовића. Ту прије Шешлија није нико живио. И најзад у Шобадине гдје су до тада биле само торине Јокановића. Па по свој прилици, ово село су и основали Јокановићи и Шешлије почетком 19. вијека Шешлије из Подосоја, Шобадина, Љубишића и Торича, (не заборавимо) са Торича су и Невесињци и Сточани, су међусобно у сродству па и данашње генерације, иако не баш блиски (14-15. пас) и не једнако јер се не гранају на истом пасу, али се и дан-данас осећају и понашају као блиски рођаци.

    ОБРАД ШЕШЛИЈА, син Милована и Цвијете, рођене Иванковић, родио се на Торичу Билећа, као прво дијете у породици 9.3.1937.године.
    Основну школу и Вишу реалну гимназију завршио је у Билећи, одличан у учењу и примјеран у владању.
    Економски факултет завршио је у Београду.
    Тешко се школовао, као и остали из ових крајева, али радом и изузетно наглашеним егом своје интелектуалне личности долазио је до жељених циљева. Наравно, доста тога (патријархални одгој и правилно васпитање) је понио из породице, а остало је сам надограђивао.
    Послије завршених студија, када је могао да бира гдје и шта да ради, ношен исконским осјећањем дуга према свом крају и породици, враћа се у своју Билећу и укључује у њене токове развоја и напретка.
    Радни однос заснива 1962. године у Текстилној фабрици „Билећанка» у Билећи, која је тек била у оснивању и изградњи.
    Од мале фабрике,развијала се и нарасла у велики Текстилни комбинат у којој је Обрад радио до краја 1984. године. Био је замјеник генералног директора, а потом и генерални директор у два мандата. Са ове функције 1985.године прешао је у Општину Билећа за предсједника општине.
    Брак је склопио 1971. године са Милојком Илије Кашиковић из Милавића, добили су троје дјеце које су одгојили и школовали (Снежана је доктор медицине, Наташа је дипломирани правник, а Дејан дипломирани економиста).
    У Сарајево одлази 1986.године за предсједника Удружене текстилне индустрије Босне и Херцеговине.
    За директора Љубљанске банке – Основне банке у Босни и Херцеговини изабран је 1990.године и на тој функцији остаје до почетка рата у БиХ. Због ратних прилика поново се враћа у своју Билећу, и наравно у ТК „ Билећанку», а касније одлази у „ Житопро- дукт» Билећа за директора.
    Због својих стручних, радних, руководних и људских квалите- та Указом Предсједника СФРЈ, односно Предсједништва одликован је Орденом рада са сребрним вијенцем и Орденом заслуга за народ са сребрном звијездом.
    Пензионисан је, 2001.године.
    Преминуо је у болници у Подгорици 10.октобра 2008. године и сахрањен на Торичу у породичном гробљу.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    III

    Шешлије у Братачу код Невесиња

    Први братственици који се селе из постојбине – Билећких рудина – чији се огранци развијају у стаблу братства, од првог по имену знаног Ђура (1640), до данашњих дана јесу Невесињци у Братачу и Сточани у доњем Поплату. Они се овамо досељавају због сиромаштва. У Братач се први појављује Гавбрило, звани Вучић. Рачунато по пасовима (Гајо 1831), то је било почетком 19. а можда и с краја 18. вијека. Наиме, према родослову (рукопис попа Богдана из Рисана), иначе Јефтов праунук Никола, Јоко и Јефто који су у пасу са Гајом, Гаврилови су синови. Гаврило-Вучић је значи, пас прије њих, а то се већ враћа на крај 18. вијека. С друге стране, Милован Митров с Торича готово је изричит да је Гаврило брат а не син Перов, па то одводи у време за два паса прије Гаја или око 1765.
    Иначе, Вучић је у Братач доспио преко Благаја код Мостара, гдје се извјесно вријеме био настанио. Веле да је био врло смио, рескирант и склон разним мајсторлуцима. Добро је клесао камен а био је и мајстор у градњи кућа.
    Наши преци били су веома духовити. Шешлије у Братачу су према предању, тамо доспјели због жуне (овце). Прича дјед Милош: „Омаче се Вучићу да ускочи у кумовски тор. Требало је спремити пециво за Лучиндан, па отуда донесе брава. Сазна се то, па пуче брука. Кум духовни сродник, светиња! Перо, уз благослов осталих братственика и попа у цркви у Билећи, протјерају Вучића. Мајка му напуни торбу брашанице, а он од немила до недрага доспије у Братач. Од њега су Шешлије у Братачу. Без обзира на епилог ове легенде, кажу да су честити и цијењени у крају гдје живе. Причају стари да у стара времена није био неки гријех дићи брава у туђем тору. Сматрало се то више неком врстов витештва, сналажљивости, чак и неком врстом шале, надметања. Али у кумовском! С друге сдране, дићи и најмању ситницу из дворишта или туђе куће, била је крађа и неопростиви гријех. Вјероватно такво вјеровање и схватање је неки остатак из времена номада, а можда и ранијих племена када је лов био једини извор исхране.

    Шешлије у доњем Поплату код Стоца

    Шешлије су у селу Доњи Поплат северозападно од Стоца потичу такође са Торича. Овамо су се доселили због сиромаштва, прије око 170 година, према поменутој студији др Јевта Дедијера- прије 70 година. Но, та студија је рад с краја прошлог и почетка овог стољећа, па њихову сеобу овамо лицира на почетака 19 вијека.
    Да ли су и они од огранка вучића или се гранају од неког другог паса Шешлија са торича, нема писаних трагова. По Миловану Митрову са торича, вучић је отишао у Благај код Мостара, па послије краћег времена на Поплат, а са Поплата у Братач. Тако произлази да јесу и да је први Шешлија у Братачу Гаврило. То већ одводи у средину 19. вијека. И по др Јевту Дедијеру. Невесињске Шешлије у Братачу тамо настају у 19. вијеку. Али прецизније када, генерације аутора (1830) или, боље рећи, прије Обрада Милованова са Торича, као потомка из лозе Пера, брата Вучићева. Зборе на Поплату је генерацијама била само по једна кућа Шешлија. Илија Лучин из Братача вели и данас има једна кућа Шешлија у Поплатима.
    Када је основана челичана у Зеници 1934. године, данашња Жељезара Зеница тадашњи министар индустрије Стојадиновић, позвао је све виђеније Србе да пишу акције за градњу Жељезаре. Када је дошао ред на Бранка упитао је министар Стојадиновић колики је прилог или колико акција пишеш ти Шешлија. Бранко је устао и рекао: «Ви господине ми- нистре мислите да је у мене новаца само да знате да сам ја родну Херцеговину напустио са једним завежљајем и штапом». Знам ја Шешлија кога сам све позвао и ко колико може дати новаца – акција. За почетак Бранко даје 5.000.000 динара. Тада је један динар био већи од долара.
    За време Другог светског рата Бранко и Милан напуштају Которско код Добоја и селе се у Београд. За време рата купују две куће у Београду. Кућа на Црвеном крсту уз само Београдско драмско позориште. У тој кући данас живе потомци Милана Шешлије. После рата у Которском одузета им је сва имовина и никада се нису вратили у село Которско. Становници села Которско у знак сећања на Шешлије на њихову доброту и честитост промене име села у Шешлије по заслузи браће Бранка и Милана Шешлије. Браћа Шешлије били су велики добротвори помагали су градњу православних цркви, чак су помагали да се сагради и католичка црква у суседним мјестима.
    У току рата браћа Шешлије бивају хапшени од стране Усташа и одведени у логор Славонски Брод у коме је комадант био Оршанић предратни правник Павелићев помоћник. Захваљујући доброти и људскости коју су имали како према Србима тако и према Хрватима који су ту живели и радили код њих, помоћи коју су пружали у градњи Католичке цркве били су пуштани из затвора – логора Славонски Брод. Радници Католици који су радили у Логору браћи Шешлијама доносили су храну.
    После рата Бранко је био директор велике Трговинске организације Горица на Врачару. Осим појединачних одлазака у Америку и другдје, трбухом за крухом, нико се послије Невесињаца и Сточана није селио из постојбине до краја 19. и почетка 20. вијека.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    IV

    Анегдеоте наших дједова

    Дјед Милош има сличну легенду и за себе као за Гаврила Вучића коју је често причао и његов син Обрен још прије него што се оженио, а ожењен је од Шаговновића. Један од мушких глава Шаговновића дигне брава у тору Шешлија у Подосоју. Дјед Милош то опази, па се кроза шуму привуче до куће, притаји се иза грма и чека да види шта ће Шаговновић са бравом. Када је видио да га је заклао и унио у кућу, пошто је већ био добро пао мрак, привуче се под прозор да види штаће даље са бравом. Види, чељад посједала да вечерају, а брава тек пристављају у бакрач на вериге да се кува за сјутра. Јесењи дан, киша, а дјед упоран и чека да чељад заспе. Кад су поспали, он се полако увуче кроз прозор, скине кабаницу, па све оно месо из бакрача извади на кабаницу. Кабаницу са месом преко врата, опет кроз прозор па бјеж кући. Сутрадан онај који се претходног дана старао о ловини, сјетио се наравно, па је љутито кроз зубе прокоментарисао: „А Милоше, Милоше… надмудрио си ме, ма ћеш ми платити.“
    Иако се за ово знало, не само у породицама Шешлија и Шаговновића него и шире у крају, касније су Милошу испросили дјевојку у Шаговновића, што потврђује напријед речено схватање око дизања брава, тим прије што се у то вријеме веома водило рачуна од кога се жени и удаје, можда чак и више него о томе какав је момак или дјевојка. Најчешће се нијесу ни познавали пре вјенчања.
    Били су то духовити људи као и иначе Херцеговци. Причају, о неком Николи Вујновићу из Паника, звали су га Кабил. Био је познат само по том надимку. Знао је послова од доста заната: добро је клесао камен, израђивао предмете од дрвета, радио мајсторске послове око изградње куће, све самоуки. Једини је имао скелу (барку) и превозио људе преко Требишњице, киријао. Једном првосвјештени Леонтије Нинковић из манастира Добрићево требало је преко ријеке да иде у Јарамазе да свјешта новоподигнуту црквицу. Поруче по Кабила.
    Крене Кабил да превезе Леонтију. Кад су били насред ријеке гдје је иначе била једна велика стијена, попут острвцета, Кабил са барком застане и замоли свјештеника да стане на ту стијену, само док он баци мрежу за рибу, па ће је покупити када се буде враћао. „Ено ондје у онај шевар, да се не прљаш, Ваша Светости“. Леонтије изађе на стијену да га причека, а Кабил с барком натраг. Кад је изашо на обалу, повиче: „Е бога ми нећу доћи по тебе (персирања тада није било) док не кажеш поповима да ми дају кошуљу“. Леонтије са стијене виче: „Па како ћу сад, ајде дођи ђаволи га носили, па даћу ти“. Кабил. „Реко сам да нећу, но зови отоле попа, а ја идем да узмем, па право у манастир“. Оном млађем попу каже: „Ено те зове отац Леонтије“. Поп испред манастира, па повика: „Шта је, оче Леонтије?“ Подај му једну нову кошуљу из шкриње – одговори Леонтије. „Нећу бога ми док не даш и чарапе! „Подај“ – одговори Леонтије. „А ону оку меда?“ – завика Кабил. „Дај, ајде!“ – завика разјарен свјештеник са стијене, окасних на освјештење. Кабил ону кошуљу, чарапе и мед сакри поред обале, па у барку по Леонтију. Е па оче Леонтије, ред је да и ми сиротиња видимо какве вајде од те народне муке што Вам је доносе“. „ Алал ти било! Но ајде брже да не окасним“ Кад су били близу обале, Кабил упита када да дође по њега да га врати, Леонтије одговори – у који сат по подне, а Кабил се врати по плијен па кући.
    Млађи поп из Добрићева прошао је још горе. Шале су ишле толико далеко да би данас биле и уврједа и основ за свађу. Поп притјера барку до обале и позва попа да ускочи. „Ајде ближе, каже поп, далеко ми је“. Кабил се још мало примакне, па пружа руку попу да му тобож помогне. Кад је поп закрочио, Кабил се ословни на весло, барка уназад, а поп колико је дуг и широк у муљ. „Куку мени, шта би?“ – завика Кабил и пита попа док се овај вади из глиба: „Јеси ли се убио?“ (ударио, повредио). „Нијесам – одговара поп, но одежда“. Врати се поп да се пресвуче, а Никола сједе у барку да га чека, и рече: „И Бог, слава му и милост, зна да ви свјештена лица, само узимате а никад не дајете“. Ево ти попа, враћа се пресвучен са чарапама у руци „Ево ти, Никола“ и пружи оне чарапе. „Хвала“ – прекиде га поп: „Богу хвала, мој Никола!“.
    „Нека, можда немаш ни ти још доста, млад си“. – одговори Кабил. „Узми, узми од Бога је“ – рече попо. Причао је касније Кабил како је највише возо попове, а никад нијесу плаћали, док сваки други и највећи сиромах, лати се да плати. „Шћео сам, вели, кад ме допао онај главни првосјештени да наплатим за све“.
    Има о Кабилу још доста досјетки и шала, но вратимо се још на коју анегдоту из нашег братства. Све особине из постојбине пренијели су и упражњавали тамо где су се насељавали, нарочито ако су насеобе биле у већим концентрацијама народа из тог краја. Пјесме, весеља, игре и забаве, говор и дикција, очувани су у крајевима које су насељавали, тако да се по томе не разликују од оних који и данас живе у билећким рудинама. Духовитост тих људи, без претјеривања може се рећи, у многоме је одскакала од мјештана које су тамо затекли, без обзира на њихову вјерску или националну припадност.
    Духовитост није била само у шалама и досјеткама него, не ријетко, саопштавање озбиљних мисли и разговора. Некад се у њој огледала висока интелигенција, филозофија чак.
    Негдје пред рат (други светски) памте ову анегдоту и данашње генерације, а ријеч је о дијалогу између дједа Глигора Гајова и среског начелника, извесног господина Зечевића који је у то вријеме био начелник у срезу неродимском у Урошевцу. Зечевић није познавао дједа Глигора нити је кад долазио у село Плешину.
    Добије срески начелник премјештај из Урошевца за Пријепоље, па пред одлазак дође да се поздрави са покојним Павлом са којим је иначе друговао. Глигор је већ одавно препустио вођење домаћинства сину Павлу. Зечевић на чезу са сеизом па право у Плешину. Глигор је недалеко од куће нешто раио на гувну, па када је Зечевић наишао поред њега, упита: „Ђе је кућа Павла Шешлије?“. Ђеду не би право што није назвао Бога, па се само усправи, подиже испружену шаку на чело изнад очију, погледа у пролазника, а другу испружи у правцу куће и рече: „Ено је онамо“. Заголица то мало и Зечевића па сиђе са чезе, приђе ближе Глигору и назва: „Добар дан, чича! Ђед се поново усправи од посла који је радио и одговори: „Добра ти срећа“. „Јеси ли се уморио? Шта то радиш?“- настави Зечевић. „А јади га знали, помало, а и нијесам“. Како је ђед метлом брисао гувно био је бос. „Добро, стари, што си бос? Где су ти ципеле?“ Ђед поново руку на чело, па пролазника одмјери од главе до пете. Види, вози се чезом, није обичан човјек. Биће у најмању руку порезник. Одговори му: „Ето их на теби“. Види начелника да је враг попио шалу, па продужи пут Павлове куће. Испред куће је била огромна липа. У њеној хладовини је повећи сто. Љети се ту најчешће и ручавало.
    У разговору под липом Зечевић са симпатијом исприча како је прошао са једним старим човјеком, кад га је питао. Гдје ти је кућа. Кад је објаснио Павлу гдје је то било, овај му одговори: „Па то је мој отац“. Не прође дуго, ево ти ђеда. Знао је сатима да прича, веома разговјетно, да се никада не понови, без обзира што је превалио деведесету. Људи су га са уживањем слушали. „Сједе“ га поп Павле у чело трпезе и рече: „Ево ђеде, срески начелник премјештен за Пријепоље па дошао да се поздрави. „Лијепо је то од њега“ – вели ђед. Зечевић у шали упита: „Како су, чича твоје ципеле на мени?“ „Да ђе су?“ – одмах ће ђед. „Ударили сте оволики порез па се не да ни дисат. А за тај премештај синко, да ти испричам, па ти причај тамо даље шта народ о вама мисли. То ти је исто оно као кад ја, не буди примијењено, припнем онога мог ждријепца на ливаду да пасе, па кад све опасе, ја га припни на друго мјесто“. Павле ће: „Нека ђеде…“ А ђед настави: „И не заборави, синко! Вазда народ о царевини тако мисли па ма чија она била. Но ајде да попијемо по једну“ – и наздрави. „Колико имаш година, чича?“ упита Зечевић. „На Вучијем Долу ми била 26-та“ – одговори ђед и настави: „Умало због врчанице на опанку не падок у руке Турцима“. Прекинула се врчаница, а онда је превеже, изненадише га Турци, па замало у клопку. Ту је рањен у ногу. Изнијели су га млађи брат Милош и неки Деретић.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    V

    Шешлије у Дебелом Лугу код Прокупља

    Пре Глигореве сеобе са породицом на Косово, с краја 19. вијека, из те породице од Гајоваца протјерана је само ужа породица Милошева, жена Риста са деветоро ђеце преко Баљака за Црну Гору. Наиме, четири Гајова сина: Глигор, Милош, Иван и Митар били су четири различита свијета. Глигор је био радник и домаћин. Милош је био најкрупнији, храбар, четовао је још за вријеме Турске, пре аустроугарске окупације. Знао се са црногорским перјаницима а и књазом Николом лично. Иван је био боем и бекрија, а Митар још у то вријеме интелектуалац.
    Послије Берлинског конгреса и анексије Босне и Херцеговине, Милош је са осталим херцеговачким првацима одлазио у Сарајево да се избори за већа права Срба. Знајући да је волио да одлази за Црну Гору да му Црногорци не ометају прелазак границе, а и иначе да би им могао бити од користи, да ради за њих, Аустријанци почињу да га врбују да „шпија“ у Црној Гори, да му неће сметати да тамо одлази кад год хоће и да ће му дати друге погодности Милош прихвати, а ови кроз разна задужења на провјеру. Милош оде код књаза Николе и исприча му договор са Аустријанцима. Књаз је то већ био сазнао, па му је Милош остао вјеран што је дошао да му то и он лично каже. Књаз затражи да се пред игуманом закуне и да ће му бити вјеран. Милош се закуне и зада божју вјеру, а Књаз рече још понешто шта треба да ради. Посебно му скрене пажњу да се чува од турчина Мисирлића. Одмах поручи од перјаника да нађу и доведу Мисирлића да му каже да нико не дира Милоша. Милош није знао да је Мисирлић књазов агент у Аустро-Угарској и да је имао његов благослов да Милоша смакне, али га је и лично познавао. Забринут што га је књаз упозорио да се чува Мисирлића, Милош је вазда био на опрезу. Тако трагајући Мисирлић за Милошем (били су често у покрету, а код куће то је било тешко изводљиво), Милош, преко доушника дозна гдје је и на превару смакне Мисирлића.
    Аустријанци сазнају да Милош ради за Црну Гору, па по Милоша да га ухапсе! Милош им такорећи испред носа побјегне. Кад је чуо бакат цокула испред куће, он из собе искочи кроз прозор, с друге стране куће, па бјеж у Билећу и преко Баљака у Црну Гору. Тада су ухапсили оца му Гаја, кундачили га и мучили да призна гдје је и тражили да га доведе. Сазна се да је пребјегао у Црну гору, па Аустријанци због убиства, траже да им га испоруче да му суде. Црногорци им одговоре да је у затвору и да ће му они судити. Аустријски посланик на Цетињу затражи од Пламенца, министра иностраних дела код Књаза, да се увјери да је Милош у затвору. Племенац позове Милоша и каже му да треба да га затворе само док прође аустријски посланик, да се увјери да је у затвору, па ће га одмах послије тога пустити. Послије тога аустријске власти Милошеву жену и дјецу протјерају за Црну гору. Гајо са синовима Глигорем и Иваном отпратио их је и помогао до Баљака, а тамо, пошто су мало одмакли од границе прије Вилуса, дочекао их је Милош.
    Милош је са братом Глигором учествовао у бици на Вучијем долу; лични је познаник и сарадник књаза Николе; протјеран из Аустро-Угарске у Црну Гору 1896. год. Населио се у Дебели Луг код Прокупља 1900, а на Косово 1929. го. Солунац; у 66 години живота прешао Албанију пјешке. Носилац Албанске споменице.
    Милош ће наићи на невоље и у Црној Гори. Наиме, због захтева Аусро-Угарске Црној Гори да изврше његову екстрадицију, те да му тамо више нема слободног повратка и живота, Књазу је било јасно да му он више не може бити од користи у остварењу договора који је са њим учинио. С друге стране због убиства Турчина Мисирлића, знатно му је ослабило упориште да из сусједне Аустро-Угарске, иначе освајачки оријентисане царевине, добија информације. Када је Књаз санао да је Милош учесник у ликвидацији Мисирлића, учини га за то одговорним. Милош се бранио тиме да он за то ништа није знао јер му је он (Књаз) рекао да се припази од Мисирлића. Перјанинци, који такође њесу знали улогу Мисирлића, завикаше „Нека те Милошу, светила ти се! И ђе ти год која турска глава допадне, сијеци! „Па честити књазе, ти дијелиш ордење оном ко највише турских глава посијече“. Књаз га тако ослободи и нареди да га са фамилијом протерају и дају му пасош да иде из Црне Горе.
    Знајући да га у Подосоју чека робија, Милош покупи жену и дјецу па оде у Србију и настани се у Дебелом Лугу код Прокупља, крај Берлинског конгреса и присајидињења Црној Гори ослобође- них крајева: Пиве, Голије, Дробњака, Никшића, Грахова, Бањана све до Јабланице, Топлице и само очували до данашњих дана, него са собом носили и гдје су се год даље селили, можда боље чували од оних који су се директо низ постојбине, кудгод насељавали.
    Тако је прва породична сеоба Шешлија, иако, видјели смо, врло трновита, па би се прије могла назвати прогон него сеоба из постојбине, послије Шешлија који су већ увелико основали гране братсва у Братачу, Доњем Поплату – била сеоба породице Милоша Гајова из Подосоја, с краја 19. вијека

    Шешлије у Грачаници на Косову у 19-ом вијеку

    Некако у исто вријеме, можда коју годину раније, Гајов најмлађи син Митар завршио је велику школу у Сарајеву. Основну је учио у Билећи а гимназију у Бања Луци. Као интелектуалац, иначе један од врло ретких у то доба, мрзио је Аустријанце као окупаторе. Када је требало да иде у војску, заклео се да неће нипошто служити окупаторску војску. Одлучи да иде за Србију. Али како? Како доћи до пасоша? Било је то немогуће. Међутим, он је био упоран. Ризикујући сопствени живот, крене да кришом пређе границу. Имао је срећу, па му је уз помоћ пријатеља пошло за руком. Када је прешао границу и ступио на тло Србије, клекнуо је и пољубио земљу. Пријавио се у Србији да служи војску. Није био одслужио ни пола војног рока, када га као интелектуалца и ученог човјека ослободе даљег служења, па послије извјесног времена поставе га и упуте за учитеља у Грачаницу код Приштине.
    Била су то времена када је Србија, учене људе, одане патриоте, способне и мудре, слала на још неослобођене територије у Турску (Космет и Македонија) да тамо не само васпитавају и уче српску дјецу, него и народ и да раде за Српску ствар. Тако је Митар, поред Грачанице, где се ожени ћерком попа из Грачанице Софијом, учитељовао још у Битољу, Велесу и Скопљу које је и сам називао царевим градом. Ту с краја 19. и почетка 20. вијека стекао је своју кућу. У мјестима гдје је службовао био је веома цијењен, а међу својим колегама, који су такође тамо слани на задатак као и он, био је врло уважаван и поштован. Био је стално на удару и прогону од тамошњих власти па је доживео да га осуде на до- животну робију. Ослобођење 1912. спасава га те робије. У књизи Пламен Јанићија Поповића и књизи жандармерије има подоста текста. Митар је по својој умности, храбрости и дјелима за свој народ, без претјеривања, веома маркантан Шешлија тог времена. Пјесма их је одржавала и бодрила, а дјед Милош прича даље
    „Књигу пише краљ Србије А из земље слободије,
    Па је шаље турском двору, Цариграду на Босфору. Тражим, царе, Куманово, Грачаницу и Косово…
    Ако царе, нећеш дати,
    Ми ћемо се љуто клати.
    А косовски епски спјевови су увјек лијечили душу:
    „Кад је Лазар вино пио, Војводама наздравио:
    „Здрав си, Јуже, мој витеже! Здраво, девет Југовића, Здрав, Топлица Милане, Здраво, зете Бранковићу, Здрав, Милоше Обилићу…
    Први свјетски рат затекао га је у Скопљу. Одатле, са братанцем Ристом који је већ био пребјегао из Подосоја и у Скопљу држао кафану и својим најстаријим сином Иваном, који још није био ни регрут, ступе код Качаника у Срп- ску војску. Преко Албаније, код Љум куле (према Скадру) остане без сина Ивана. Ту га са братанцем сахране, ожале и продуже са војском. Поред ордена Обилића са златним вијенцем, који је већ раније имао, на Солунском фронту одликован је Албанском споменицом и орденом Светог Саве. Послије ослобођења био је постављен на високу дужност у Владу Југославије, али желио је да се врати свом позиву у Ско- пље. Умро је 1924 год. у Скопљу.
    „Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пјешке“ – остала је у народу изрека. И то не случајно. Били су то неописиви напори и тешкоће. Можда више због глади, изнемоглости, непријатељства и сталне опасности од тамошњег становништва да изнемогле војнике из засједе нападне, убије или опљачка, него због кршевитости и беспућа. Многе је Албанија сахранила. У књизи Витезови Првог свјетског рата записана је и ова анегдота. Наредник објашњава војсци: „Само да стигнемо до мора па смо спасени“. „Напред, напред, идемо браћо! – бодрио је наредник војнике, крваве, мокре, глибаве, гладне… Кад су стигли на чуку изнад мора, нападнути од тамошњег напријатеља, похватају заклоне и одбију напад. Послије наредник у осматрању опази море и сав радостан повика: „Браћо Срби, море, море“! А војник полако извлачи главу иза заклона, подиже мало крваву, каљаву и мокру шајкачу са обрва и погледа па ће: „У дете му ј.., па ово вода“. Несаломив је то дух. Ко ће га побиједити? Уосталом, српски народ увијек је и гинуо у ослободилачким а никад у освајачким ратовима.
    Поред Митра Гајова и Риста Глигорева, од Шешлија који су прије Првог светског рата из Подосоја насељени у Србију (Топлицу и Косово), Албанију су прешли пјешке још и: Милош Гајов, Андрија и Обрен Милошеви, а кући се хвала богу, живи и здрави вратили преко Солуна. Носиоци су Албанске споменице. Док је поред Ивана официр Топличког пука српске војске, погинуо на Церу. Тодор Глилгорев, иако још није био ни војни обвезник, ни регрут, као добровољац, погинуо је на Колубари. Јеремије Глигорев био је у Америци одакле се као добровољац пријавио у српску војску и стигао директно на Крф. Погинуо је на Солунском фронту, док је Стеван Милошев подлегао ранама и болести на Бизерти.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    VI

    Шешлије у Гатњу код Урошевца на Косову

    Поред Митра Гајова, који је завршио високе школе, веома талентован, начитан и образован био је Ристо Глигорев. Потпуно самоук доспио је до високог положаја у Конзулату у Чикагу. Још док су живјели у Подосоју, по повратку са рада у америци, држао је трговачку радњу у Билећи, а одмах послије Балканских ратова, кафану у Скопљу. Једно вријеме, одмах по Првом светском рату био је предсједник општине у Гатњу. Послије Првог свјетског рата именован је на високу дипломатску дужност у конзулату у Чикагу. Други свјетски рат затекао га је на дужности заменика конзула. Послије рата биран је за главног уредника Србобрана, на тој дужности остаје до пензије. Као пензионер живио је у Pitsburghu i Westmoniliju. Умро је 19. септембра 1961.г. у 77. години живота, у Чикагу.

    Шешлије почетком XX вијека у Постојбини

    До краја 19. вијека од братства Шешлија, из постојбине одселили су се: потомство Вучића за Братач код Невесиња и у Доњи Поплат код Стоца (из Торича) почетком 19. вијека, а из потомства Гајова, породица Милошева – за Дебели Луг код Прокупља и Митар – у Грачаницу на Косову.
    Почетком 20. стољећа у постојбини – Билећким рудинама – живјеле су сљедеће Шешлије и то:
    1. На Торичу:
    1.0. Митар Радов који је имао синове: Николу, Милована, Спасоја, Саву и Пера;
    2. У Љубишићима:
    2.0. Петар Тодов који је имао сина Тодора (Мујо);
    2.1. Стојан Тодов који је имао синове: Риста, Васа, Тодора, Јована и Душана;
    2.2. илип Мићанов који је имао синове: Лазара, Благоја и Филипа
    2.3. Шћепан Мрдаков (Ћиков) који је имао сина Шћепа;
    2.4. Лука Савин који је имао синове: Саву, Лазара, Коста, Тома и Илију;
    2.5. Петар Савин који је имао синове: Тодора (Мујо), Рада, Обрена и Милована;
    3. у Шобадинама:
    3.0. Симо Бајов који је имао синове: Тодора (Двизац), Николу, Петра, Васа и Глигора;
    3.1. Спасоје Бајов који је имао синове: Ивана и Лазара;
    3.2. Окица Бајов који је имао синове: Саву, Јована и Обрена;
    3.3. Илија Бајов који је имао синове: Марка, Риста и Мијајла;
    4. у Подосоју:
    4.0. Глигор Гајов који је имао синове: Риста, Тодора, Јеремију, Рада и Павла;
    4.1. Милош Гајов који је имо синове: Мата, Андрију, Стевана, Обрена, Саву, Рада, Николу и Веска. 1900 пребегао у
    Црну Гору. Сва Милошева дјеца, осим Николе и Веска који су рођени у Дебелом Лугу, рођена су у Подосоју.
    4.2. Иван Гајов који је имао синове: Милована и Сима;
    4.3. Митар, најмлађи Гајов син, није био жењен, па је пребјегао за Србију као младић
    4.4. Шћепан Крстов, чија је кућа уз кућу са Глигора Гајова, имао је синове: Тодора, Илију, Андрију, Пера и Марка;
    4.5. Мијајло Крстов имао је сина Бошка;
    4.6. Ђорђе Крстов није имао дјеце;
    4.7. Дакулини, Петко Пејов, који је имао сина Марка. И они су били кућа уз кућу са Глигорем Гајовим и Шћепаном Крстовијем. Но кад је Јеремије Глигорев отишао за Америку (који се највише старао о јагњилу на Прлима) онда је Петко саградио кућу на тим јањилима и ту се настанио, гдје и данас живи Марков син Богдан са породицом.
    4.8. Шундро, зборе да му је најближа лоза Тодора (звани Мујо) није имао мушке дјеце, него само ћерке Саву удату за Зеленовића и С…. удату за Радмиловића.
    Овдје побројани и њихова потомства, као и они у Братачу и Доњем Поплату са својим потомствима, од заједничког су претка Ђура (1640. год.) Овај рад није успио са родословом даље од 1640. године, па Шешлије које нијесу у генеалошкој линији у поглављу IV ове књиге, гране су стабла прије тога времена.
    Из овог прегледа види се да је почетком 20. стољећа у постојбини живјело 78 мушких глава Шешлија. Истини за вољу, они су из три паса. Били су здрави и кршни људи, па ћемо се и овдје помоћи оном Његошевом: „По три паса врте се у коло, све би река једногодишњаци“. И збиља, сви браственици и данас су претежно високи, космати и крупни људи. У исто вријеме већ се увелико развија братство (трећи а можда и четврти пас) у Братачу и Д. Поплату.
    Један број братственика никада се није класичном сеобом, продајом имања и куповином на другим мјестима или колонизацијом одселио из постојбине. Па ипак, одселили су се јер се тамо никада више нијесу вратили да живе. То су ратници који су се активирали као војна лица, затим друга служба, школовање или слично, који се нису враћали. Тако је не мали број мигрирао без класичних сеоба.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ВОЈО МИТРОВ ШЕШЛИЈА И ТОМИСЛАВ ТОМО ПАВЛОВ ШЕШЛИЈА, ТРАГОМ НАШИХ ПРЕДАКА, БРАТСТВО ШЕШЛИЈА, ПРВО ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ, Београд, 2011.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Шешлије у Војводини

    Шешлије у Војводину, Међу и Сечањ код Зрењанина, насељавају се септембра 1945. год. непосредно послије Другог свјетског рата.
    Ваља нагласити да су се породичне сеобе братственика из Постојбине-билећких рудина, одвијале углавном, по етапама, у таласима, што се поклапа са периодима историјских промена друштвено-политичких односа, боље рећи одређене окупаторске владавине с једне и ослобађања појединих територија наше земље, с друге стране. Но ипак, у основи тих сеоба је разлог, голет, крш и камен, пасивност и сиромаштво због тога, а некад само сиромашлук и та пасивност (сеоба са Торича у Доњи Поплат код Стоца на пример). Разлози за сеобу, у осталом су сасвим исти као и код осталих Херцеговаца из тих крајева.
    Тако, све сеобе Шешлија из своје постојбине, билећких рудина, могли би смо сврстати у четири групе или етапе и то:
    – Прве сеобе, које се одвијају од насеобе у Подосоје спочетка 15-тог вијека до битке на Вучијем Долу, односно анексије БиХ. 1878. године, обухватају сеобу Шешлија за Војковиће код Сарајева, одмах у 15-ом и с почетка 19-гог вијека;
    – Друга сеоба је, сеоба од анексије до балканских ратова и обухвата сеобу породице Милоша Гајова из Подосоја, најприје за Црну гору, па одатле за Србију у Дебели Луг код Прокупља;
    – Трећа сеоба је, сеоба на Косово, уочи Првог и између Првог и Другог светског рата и обухвата сеобу породицеа Глилгора и Ивана Гајових из Подосоја, у село Плешину код Урошевца,
    пред Први светски рат. Затим, између два рата, породице: Михајла Крстова и његовог сина Бошка, па Тодора, Илије и Андрије синова Шћепана Крстова из Подосоја у Танкосић код Урошевца; онда породице Риста и Мијајла синове Илије Бајова, из Шобадина у Ајвалију код Приштине и његовог најстаријег брата Марка, који када се пензионише као жандармериски наредник, командир станице у Босанском Шамцу купује кућу и насељава у Приштину. Пресељава и Милош Гајов са породицом шест синова, из Дебелог Луга код Прокупља у Влашке Баре код Урошевца, док породица најстаријег сина Мата, који је погинуо на Церској бици, остаје у Дебелом Лугу. Почетком четврте деценије досељава са породицом и Обрен Окичин из Шобадина у Шљивово код Урошевца а нешто касније и Перо Сава Митров са Торича и Јован Стојанов из Љубишића. Тиме је оконачан сеоба браственика на Косово, одакле ће сви без изузетка за вријеме другог светског рата бити протјерани, а имовина спаљена и опљачкана. По завршетку рата вратиће се на своја имања, па поново исељавање, због познатих грешака у вођењу поратне политике, о чему је напред било исцрпно ријечи; и
    – Четврта сеоба је, сеоба послије другог светског рата, која као што смо видјели, обухвата сеобу братственика из постојбине у Војводину, Сечањ и Међу.
    Других породичних сеоба из постојбине није било. Породичних кажемо, зато, што је у другој половини 19-тог вијека па даље било појединачних одлазака за Америку и другде на рад. Као и касније вођени мјестом службе и школовања па касније запошљавања и сл.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ВОЈО МИТРОВ ШЕШЛИЈА И ТОМИСЛАВ ТОМО ПАВЛОВ ШЕШЛИЈА, ТРАГОМ НАШИХ ПРЕДАКА, БРАТСТВО ШЕШЛИЈА, ПРВО ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ, Београд, 2011.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Шешлије у Међи

    – Милован Глигора Симова са породицом

    И у Војводину као на Косово, или било гдје да су селили из постојбине са собом су носили чували и гајили изворна обележја својих предака, обичаје, говор, пјесме и весеља, радне навике и друга обележја из постојбине.
    Већ смо рекли, за разлику од Косова овдје су братственици као и остали насељеници, када су насељавали из Херцеговине затекли знатно виши ниво културе, цивилизације и уопште напредка у раду, конфору и квалитету живљења него на Косову. Разлог је исти. Ови предели су били под доминацијом Аустроугарске за све време док је Косово било под доминацијом Османлијског царства тј. све до 1918. год.
    Па ипак, видна су унапређења и напредак њихових домаћинстава у односу на старомјештане, који су остали да живе у тим крајевима.
    Не мали број братственика насељених овамо данас живе и раде по градовима Војводине, Новом Саду, Зрењанину, Панчеву и другим, а има их доста у Београду и по другим мјестима по Србији, па и у дијаспори.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ВОЈО МИТРОВ ШЕШЛИЈА И ТОМИСЛАВ ТОМО ПАВЛОВ ШЕШЛИЈА, ТРАГОМ НАШИХ ПРЕДАКА, БРАТСТВО ШЕШЛИЈА, ПРВО ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ, Београд, 2011.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Шешлије у Сечњу

    У Сечањ су населиле септембра 1949. године следеће породице братственика:
    Из Љубишића:
    – Шћепо син Шћепана Мрдакова-Ћика, са породицом и Шћепов син Гојко са породицом;
    – Милован Петра Савиног, са породицом;
    – Раде Петра Савиног са породицом;
    – Јован Стојана Тодоровог са породицом;
    – Душан Стојана Тодоровог са породицом; и
    – Јована, рођена Нинковић, удовица пок. Риста Стојанова са породицом.
    Из Шобадина:
    – Новица Саве Окичина са породицом.

    Извор: ВОЈИСЛАВ ВОЈО МИТРОВ ШЕШЛИЈА И ТОМИСЛАВ ТОМО ПАВЛОВ ШЕШЛИЈА, ТРАГОМ НАШИХ ПРЕДАКА, БРАТСТВО ШЕШЛИЈА, ПРВО ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ, Београд, 2011.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ШЕШЛИЈА(п), у Братачу (Невесиње) и Доњем Поплату (Столац). Раније су живјели у Торичу (Билећа), одакле су у 19. вијеку доселили у Братач и Доњи Поплат. Сматра се да су Шешлије, Кокољи и Суџуми у билећком крају исто племе. Славе Лучиндан (59:166.213,293). Има их у Мостару, Коњицу и другим мјестима.

    Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.

    Одговори
  • Šešlija Mitra Vojislav

    Svaka čast na tekstu koji ste npisali . Ja pripremam novo izdanje Imam podatke kooliko je njih ototišlo u Šešelje i gde su se naselili.Da je posle sukoba sa Turcima poginuo otac i najstariji sin da je majka sa dva najmlađa sina uzela prezime Kundačine i naselili se kod Bileće.
    Zahvalan sam na priređenom tekstu javite se V. Antiću da vam pošaljem knjigu iz 2013.g.
    Veliki pozdrav….

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top