Britanska priča o Milunki Savić i Flori Sanders

U vremenima kada svećom tražimo one koji ne misle da su Srbi „koljači, ubice i silovatelji”, Britanka Luiz Miler nam pokazuje šta znači biti bezuslovni prijatelj: otkriva i priča dirljivu priču o našoj istoriji koju smo i sami pomalo zaboravili. Umesto nas i za nas

Tokom noći 15. novembra 1916. godine, sneg je tiho padao na ogoljena brda i planine Makedonije. Da je padao dve godine ranije, niko ne bi ni primetio osim malobrojnih seljaka koji su trošili skroman život u ovoj negostoljubivoj regiji. Većina nesrećnog stanovništva pobegla je u osvit teške borbe srpske i bugarske armije, koje su gorljivo želele da zaposednu teritoriju za koju su verovali da im je pripadala po svim zakonima istorije. U jesen 1915. godine, kada je Bugarska jednostrano, uz podršku Nemaca, objavila rat britansko orijentisanim Srbima, njihovi borci marširali su u braon maskirnim uniformama na tadašnju srpsku zemlju Makedoniju, kako bi zauzeli važan strateški grad Monastir (današnji Bitolj). Sledećeg septembra Srbi su krenuli u kontranapad, u pokušaju da ponovo zauzmu svoj ključni grad. Do sredine novembra, posle nekoliko teških bitaka u planinama na istoku, bili su blizu da uspeju u tome”…

Ovako počinje knjiga (u našem prevodu) „Divan brat: Život kapetana Flore Sanders” britanske publicistkinje Luiz Miler o istoriji srpskog naroda i mestu koje su škotske bolničarke, predvođene heroinom Florom Sanders, zauzele u njoj.

Luiz je jedna od malobrojnih zaljubljenika u srpsku istoriju i tradiciju, koju ponekad i sami zaboravljamo. U vremenima kada svećom tražimo one koji ne misle da su Srbi „koljači, ubice i silovatelji”, Luiz nam pokazuje šta znači biti bezuslovni prijatelj: umesto nas otkriva i priča dirljivu priču o našoj istoriji. Našem ponosu. I ljubavi nekih pomalo zaboravljenih žena prema Srbiji.

Ona za Pressmagazin navodi da je njeno interesovanje za Srbiju počelo pre oko 10 godina, kada je slučajno, u praktično jednoj fusnoti, pronašla zapis o Britanki koja se borila u Prvom svetskom ratu.

 Ko je bila ta žena?

– Bila sam iznenađena što nisam čula za nju, pa sam odlučila da to dublje istražim i tako sam otkrila Floru Sanders. Te 2002. jako sam se iznenadila kad sam otkrila da se borila za Srbe, jer ono što sam znala o vama baziralo se na izveštajima iz zapadnih medija o ratovima u 90-im godinama.

Tada sam počela da čitam o srpskoj istoriji. Što sam više čitala, više sam shvatala koliko sam imala netačan utisak o Srbiji. Nisam ništa znala o srpskim žrtvama, a posebno ne o stradanju Srba u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Bila sam posebno šokirana činjenicom da je dva do tri odsto predratne populacije stradalo u Francuskoj, Nemačkoj i Britaniji tokom Prvog svetskog rata, ali da je Srbija u tom periodu izgubila 16 odsto stanovništva.

 Koji period srpske istorije ste posebno istraživali?

– Moje interesovanje bilo je vezano za period Prvog svetskog rata, iako sam provela mnogo vremena istražujući i Drugi. Flora je prva žena i stranac primljen u armiju, a 1919. godine promovisana je u čin potporučnika. Za hrabrost je odlikovana Karađorđevom zvezdom, zbog zasluga u borbama kod Bitolja 1916. godine. Kad je bila ranjena, smeštena je u bolnicu sa čuvenom Milunkom Savić. Postale su veliki prijatelji.

 Mislite li da se Srbija odužila svojim borcima iz Britanije?

– Srbija se odužila i sestrama i doktorima, podjednako ženama i muškarcima, više puta i višestruko. Dala im je ordenja, ali i ono što su najviše i želeli, a to je slobodu da se bave ono čime su želeli. Žene, kojima nije bilo dozvoljeno da rade za britansku armiju, bile su tretirane podjednako kao ostali Srbi. Vodile su bolnice, radile su u armiji i kao vozači ambulantnih kola i sve ono što nisu mogle u Britaniji. I naravno, Srbi su dozvolili Flori da radi ono što je najviše želela, da se bori za slobodu.

 A Britanija?

– Bojim se da u Britaniji nisu tako tretirani. Postoji mišljenje da su sve žene koje su radile u Srbiji tokom Prvog svetskog rata bile Škotkinja, ali to nije istina, bilo ih je iz svih krajeva Britanije, Irske i britanskih kolonija kao što su Australija, Novi Zeland, Južna Afrika i Kanada. Verujem da je to utisak zbog činjenice da su škotske ženske bolnice bile najuglednije organizacije koje su slale žene u Srbiju. Te žene nisu mogle da se bave onim čime su htele u Britaniji tokom rata. Iako su ih u novinama predstavljali kao simbol hrabrosti, po povratku kući bile su prisiljene da se vrate tradicionalnoj ulozi žene. Na primer, jednoj od žena koja je radila i kao mehaničar i kao vozač po povratku kući porodica nije dozvolila da vozi auto. Žene hirurzi, koje su se dokazale spasavajući živote, nisu mogle da se bave time po povratku u Britaniju. Za mnoge žene, najbolji dani njihovog života bili su Srbiji.

 Teško je poverovati da je Srbija u nečemu bolja od Britanaca, pa makar i u dužini pamćenja?

– Mislim da nas je Srbija posramila time kako im se odužila i koliko radi na tome da se ne zaboravi njihov rad. Jedan od najpotresnijih događaja održava se svake godine u Kragujevcu 14. februara. Tamo se srpski Crveni krst, gradonačelnik Kragujevca, britanski ambasador i vojni ataše, zajedno sa drugim ambasadorima i građanima, okupljaju nad grobom tri Britanke koje su 1915. godine u tom gradu preminule od bolesti. Ceremonija se održava na godišnjicu smrti doktorke Elizabet Ros, koja je preminula na svoj 37. rođendan žureći u bolnicu gde su ležali bolesnici od tifusa. U Britaniji nema sličnih ceremonija i vrlo mali broj ih uopšte i pamti.

 Jesu li Flora i sve ostale bolničarke do kraja života ostale privržene Srbiji?

– Šta je Flora mislila o Srbiji? Bila je to njena zemlja, njen dom. Borila se za nju u dva svetska rata. Provela je mnogo više vremena i uložila više truda u Prvom, sakupljajući novac u Britaniji kako bi pomogla srpskim vojnicima. Nakon što je pogođena bugarskom granatom u borbi prsa u prsa u novembru 1916. godine, srpski poručnik joj je spasao život. Volela je Srbe, kao i sve ostale žene koje su služile Srbiji.

 Da li su Srbi i Britanci, posebno Škoti, zauvek povezani zbog istorije?

– Te posebne veze između Srbije i Britanije ne smeju biti zaboravljene. Učiniću sve što mogu da pisanjem i istraživanjem obezbedim da takve veze ostanu upamćene i na moj mali način doprinesem da se premoste svi nesporazumi koji su nastali među dve zemlje. Mislim da će memorijalni ragbi turnir koji će biti održan u Beogradu biti vrlo važan korak u tome. Utakmicom će se odati počast prvim srpskim ragbistima, dvadesetsedmorici srpskih dečaka koji su išli u školu Džordža Heriota u Edinburgu tokom rata. Naravno da ću doći.

 Jesmo li mi toliko slični narodi?

– Mislim da delimo sličan smisao za crni humor. Sećam se jednog turističkog obilaska Beograda.

Prolazili smo pored parlamenta, sa čuvenom statuom crnog konja ispred, i vodič je rekao da je to metafora srpske istorije, čoveka je poševio konj. To je jedna od najbritkijih, najsmešnijih stvari koje nisam odavno čula. I sad se smejem kad se setim toga, mislim da delimo smisao za humor tokom nesreća.

 Šta se lično vama posebno sviđa kod Srba?

– Bila sam u Srbiji osam puta sa suprugom. Gostoprimstvo i pomoć koju smo dobijali bili su fantastični. Pomogli ste mi da shvatim zašto su Flora i ostale Britanke toliko mnogo volele Srbe. Supruga i mene praktično je usvojila porodica Žarka Vukovića, koji je tako mnogo učinio da bi održao sećanje na te Britanke. Takođe se sećam jedne situacije kad smo stigli na groblje u Valjevu nenajavljeni, da probamo da pronađemo grob Alberta Kuka, američkog doktora koji je tu preminuo 1915. godine. Radnik na groblju Slavko Jugović napustio je svoj posao i krenuo da nam pomaže, otišao je u gradsku arhivu i pozvao prijatelja da nas preveze do tog prelepog mesta na kojem je grob, u brdima koja okružuju grad. Nikad neću zaboraviti njegovu ljubaznost.

 Mislite li da će Srbija ikad više povratiti ugled koji je imala?

– Srbija definitivno ima problem s imidžom u svetu, mnogo toga dobrog zaboravljeno je pred naletom lošeg. Zamarajuće je videti uvek istu predstavu o Srbima u filmovima, gde vas uvek prikazuju kao zlikovce. Dosadno je, nekako sirovo i nemaštovito. Ali mislim da će u korist Srbije ići to što Britanci imaju kratko istorijsko pamćenje. Meni je važno da ispričam priču o dobroti, i u Britaniji i u Srbiji, kako bismo povratili ravnotežu. Ima još onih koji istražuju kao i ja, ali mi smo i dalje samo mala grupa.

IZVOR: Pres, 18. mart 2012.