Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’
СРДАНОВИЋИ
(живе на Косорићима и Доњој Буковици)
Срдановићи су огранак Косорића, а садашње презиме су добили по Срдану Косорићу, сину попа Милије, који је погинуо на Журимовима 1806. године. Срдан је имао синове Милију, који је био кнез, Милутина и Петра. Милија је био добар јунак; учествовао је у убиству Смаил-аге Ченгића, командујући једним дијелом војске. Године 1853. заточили су га Турци у Мостару, а брата Петра су из освете убили Морачани 1839. године у Буковичкој гори.
Павле Срдановић, наредник црногорске војске, учесник балканских и Првог свјетског рата, налазио се у Комитском покрету 1916-1918. године. И у НОР-у 1941-1945. био је истакнути учесник и активиста.
Мирко Срдановић је са својим сином објешен у Бару за вријеме аустроугарске окупације.
Славе Ђурђевдан, а прислужују Никољдан.
ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић
23. децембар 2015. у 09:06
Bojana
Postovani,
o poreklu Srdanovica, postoji nova knjiga
SRDANOVICI KOSORICI
3. новембар 2020. у 23:50
Darko Kosoric
Molim Vas da mi pokusate pomoci oko nabavke knjige SRDANOVICI KOSORICI,bio bih Vam neizmjerno zahvalan!
S postovanjem
Darko Kosoric
14. мај 2026. у 22:20
Милан Срдановић
Први помен Срдановића је у Светостефанској хрисовуљи, односно, Повељи манастиру Бањска, којом је свети краљ Милутин одредио обавезе народа према манастиру, који је требао да буде и место сахране краља Милутина. Дакле, манастир Бањска је грађен од 1312. до 1316. године, па је у том периоду писана и хрисовуља.
“Смил Срдановић са браћом” је тај који се први од Срдановића помиње у неком документу, али је нејасно из ког места.
У следећем пасусу се помиње “Срдан са браћом” из катуна Шишатоваца. Иначе су ретка презимена у повељи.
Следећи помен Срдановића је у Дечанској хрисовуљи, којом је Милутинов син, Стефан Урош III Немањић, дао помоћ новосаграђеном манастиру Дечани (1330.г.).
Сви су морали да помажу манастир – неко радом, неко новцем, неко у житу, домаћим животињама, занатским производима… Било је и “стално запослених” у манастиру. “А ево који хтедоше да буду сокалници… ” Тул и Мироје Срдановић из Истинића, места поред Дечана. Историчар Борислав Радојковић сматра да су сокалници радили у манастирској кухињи, али и друге занатске и транспортне послове, па су имали виши друштвени углед од земљорадника.
“А ово су међупци…” У Комаранима (Нова Варош), Драгуј Срдановић.
И даље, Урошев наследник, Цар Душан Силни, у оснивачкој повељи манастира Светих Арханђела код Призрена, помиње Доброслава Срдановића.
Срдановића има и муслимана, на подручју Плава и Гусиња. Сматра се да су прешли у ислам када су Турци већ губили моћ у Шумадији, али о томе нек они размишљају
Срдановића има и католика, углавном пореклом из Омиша.
О Срдановићима Дробњацима, ето, постоји књига и породично стабло, али не треба узимати здраво за готово да су сви Срдановићи Дробњаци. По тој причи, први Срдановић је Милија, Срданов син, дакле око 1800. године.
У попису београдског становништва из 1733-4. године се помињу Јован и Илија Срдановић.
Моји Срдановићи, из Гроцке код Београда, славе светог Јована Крститеља, а у Гроцку су дошли око 1800. из Црне Горе, мада предање каже да су прво били у Земуну, па у Лештанима, Умчарима и тек онда у Гроцкој.
Срдановића има и у Мачви, Сарајеву, по Војводини…
Само желим да се људи не опусте и кажу “Ми смо Дробњаци”, а не потруде се да истраже право порекло.
Позрав свим Срдановићима