Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’
ДАВИДОВИЋИ
(у Милошевићима)
Поријеклом су од Омакаловића с Пошћења, одакле су се преселили у гатачки крај, у мјесто Самобор.
Браћа Илија и Алекса из Самобора ускоче у Ускоке, гдје су хајдуковали, а око 1862. године населе се у Милошевићима, на манастирску земљу.
Алекса је имао сина Мира, а Илија Мклутина и Благоја.
Славе Савиндан.
ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић
6. август 2020. у 11:41
Ana
Poštovani,
već dugo pokušavam da dođem do informacija o svojim precima s tatine strane – Davidovićima, ali ne uspevam ništa da pronađem osim osnovnih podataka:
Tata se rodio u Beogradu 1940. godine, a njegov tata, moj deda, oficir (mislim konjički ili artiljerijski poručnik) Kraljeve Vojske Hugo Pavle Davidović, kao i njegov rođeni brat Oskar Obrad Davidović, rođeni su u Prijepolju (Hugo 1902., a Oskar 1900.).
Moj deda, Hugo Pavle, visoko školovani (Akademija za finansije u Beču) beogradski bankar po profesiji, a inače veoma imućni industrijalac, (su)vlasnik nekoliko velikih fabrika i preduzeća, u proleće 1942. uhapšen je od strane Gestapo-a i odveden u koncentracioni logor Banjica u Beogradu, gde mu se gubi svaki trag tj. gde je nedugo po hapšenju ubijen.
U svojoj potrazi za istinom o dedi, koji kao da je sistematski izbrisan iz istorije, iz sve moguće dokumentacije, važno mi je i da dođem do podataka o njegovim roditeljima i porodici, o kojoj takoreći ništa drugo ne znam, osim ovih informacija koje vam sada prilažem.
Roditelji Huga Pavla i Oskara Obrada (dakle, moji pradeda i prabaka) su bili:
Pavle (negde Pavao) Davidović, kafedžija, rođen u Prijepolju gde je živeo i radio i Berta Davidović, devojačko Rus, Jevrejka koja je prešla u pravoslavnu veru neposredno pre ili neposredno nakon venčanja, te su decu odgajali kao pravoslavne Srbe.
Porodična slava nam je, sa tatine strane, Sveti Stevan (Sveti Stefan), 9. januara.
Ukoliko neko ima bilo kakvu informaciju o Davidovićima iz Prijepolja, naročito u predratnom periodu, kao i o porodičnom prezimenu Rus, bili bismo vam veoma zahvalni na bilo kakvoj informaciji ili ideji – gde još da tražimo podatke.
Rado bih i putovala u Prijepolje, samo da znam gde tačno i kome da se obratim, ko bi mogao da i danas čuva podatke i arhive od pre rata…
Hvala unapred na svakoj pomoći.
Srdačno i s poštovanjem,
Ana
6. август 2020. у 12:03
Бранко Тодоровић
Поштована Ана,
У вашем случају, за почетак, препоручио бих вам да се региструјете на Дигитални репозиторијум Историјског архива Београда, на коме можете погледати око два милиона картона житеља града у периоду између 1922-1953. године. Након регистрације, потребно је сачекати да вам они из Архива одобре налог, што не траје дуже од једног дана. Тада погледајте за имена за која се интересујете, да ли се нека од њих јављају у претрази. Колико сам ја на брзину успео да погледам, јављају се, али треба проверити да ли су то те особе.
Свакако да би требало трагати и даље. Порекло има Дигиталну библиотеку, којој приступ додуше имају само чланови, али можда би се и тамо могло нешто наћи, пошто је то свакако највећа колекција родословне литературе. Осим тога, та библиотека је и претражива, па уз мало одвојеног времена, можда би се могло нешто више наћи и о Давидовићима из Пријепоља. Ту би, истина, једино било добро да знате где су били пре Пријепоља, јер градско становништво је углавном теже истраживати, ако се не зна њихово раније пребивалиште.
Што се тиче презимена Рус, оно у овом као и у већини случајева вероватно алудира на порекло из Русије. У поменутом Дигиталном репозиторијуму се помињу две Берте Давидовић, и за обе стоји да су мојсијеве вере (тј. да су Јеврејке). Једна је 1870, а друга 1918. годиште. Нажалост, осим неких основних података, та два картона нису најдетаљније попуњена, што је уобичајено за већину других које сам имао прилике видети.
Бранко
23. септембар 2020. у 00:57
Ana
Poštovani Branko,
najpre želim da se izvinim na ovako okasnelom odgovoru. Računala sam da će mi bilo kakva reakcija sa ovog portala stići na mejl, što se nije desilo. Sada sam upravo potpuno slučajno (nastavljajući online potragu za porodicom) tokom Google pretrage dobila ovu stranicu kao jedan od rezultata tj. – vaš odgovor.
Najlepše hvala što ste odvojili vreme da mi pomognete.
Digitalni repozitorijum beogradskog istorijskog arhiva mi je do sada bio ubedljivo najdragoceniji izvor informacija. Često i jedini.
Sve što sam do sada uspela da iskopam o ovom delu porodice, našla sam upravo tu, kao i u neverovatnoj, dragocenoj, sveobuhvatnoj arhivi Arolsen Archives (nekada, neposredno nakon rata, se zvala ITS – International Tracing Service, ako se ne varam).
Ova arhiva mi je dala uvid u dokumentaciju o kojoj ništa do tada nisam znala, kao i o osobama, članovima moje porodice, za koje nikada nisam znala ni da su postojali.
Pronašla sam zaista neverovatne informacije i dokumente, najviše i najdetaljnije o Obradu Oskaru Davidoviću, rođenom bratu mog dede Huga Pavla Davidovića (i sina Pavla i Berte Rus Davidović iz Prijepolja).
Naknadno sam saznala i da su Hugo i Oskar (ili Pavle i Obrad 🙂 ) imali i sestru Milicu Davidović, kasnije Milicu Davidović de Hočevar, koja je 1928. godine brodom emigrirala u Buenos Aires, Argentinu, gde je živela i radila kao zvanični ili javni prevodilac, celog života.
Na listi putnika broda kojim je Milica putovala u Argentinu, navedeno je njeno udato prezime te 1928. godine, ali i podatak da je u tom trenutku ona imala – 54 godine!
To bi značilo da je Milica rođena 1874, godine i da je između nje i prvog sina Berte i Pavla, razlika od čak 26 godina!
Sve ovo me je, logično, navelo na razmišljanje o tome da je Berta zapravo druga supruga Pavla Davidovića, a da je on sa prvom suprugom dobio Miicu i možda ostao udovac…
Naravno, sve su ovo moje spekulacije…
Potragu za istinom o svom poreklu i o svojim direktnim precima nastavljam punom parom (nisam je ni prekidala, od početka celog “projekta”).
Od primarne potrebe da saznam više i da spojim sve tačkice porodičnog stabla, ova moja blago opsesivna potraga se definitivno pretvorila u – roman. Koji se takoreći sam piše.
Fokus mog interesovanja i potrage je na početku najviše bio (i ostao) moj deda – Hugo Pavle Davidović, o kom praktično ništa nisam znala osim nekih prilično fantastičnih porodičnih priča, i od kog mi ništa nije ostalo u amanet, osim jedne metalne pepeljare u obliku dvomotornog aviona.
Ono što se u mojoj porodici (vrlo retko) pominjalo jeste da je Hugo Pavle bio visoko obrazovani (što je tada bila retkost) oficir Kraljeve vojske, artiljerijski i/ili konjički, u rezervi. Imam samo par dedinih fotografija, od kojih je jedna sa njim u sjajnoj novoj uniformi, sa sve sabljom…
Evo slike: https://www.geni.com/photo/view?album_type=photos_of_me&id=6000000106992767146&photo_id=6000000152372661918&position=1
A uz ovu sliku je i tekst, na engleskom doduše, u najkraćem ispričana njegova priča, onoliko koliko znam:
https://www.geni.com/photo/view/6000000106992767146?album_type=photos_of_me&end=&photo_id=6000000152374700823&project_id=&start=&tagged_profiles=
Sredinom 90-tih, sećam se da sam išla sa pokojnom mamom na sastanke neke domaće organizacije koja se, kao, borila za denacionalizaciju otete imovine itd. Tada sam imala prilike da pogledam dokumenta, formulare koje su članovi dobili da popune i navedu šta je sve oteto. Dobro se sećam da je na tom dokumentu bilo navedeno da je deda bio ili vlasnik ili suvlasnik (ili vlasnik većine deonica) nekoliko velikih poslova tj. fabrika.
Najpre, fabrike aviona “Utva” u Pančevu. Staklare u Pančevu.
Posla tj. kompanije za uvoz-izvoz metalnih proizvoda, šporeta, escajga i slično….
Metalna pepeljara-model aviona, sa ugraviranom godinom “1936” je sve što nam je ostalo od fabrike “Utva”, kao jedini “dokaz” da je deda imao bilo kakve veze s tim. Sva druga dokumentacija, za ovu fabriku, kao i sve drugo, nestala je tokom ili nakon rata.
Deda je imao i proizvodnju božanstvenih kolica za bebe, “po poslednjoj italijanskoj modi i dizajnu”, “brend” se zvao “ARDA”, a kolica je prodavao sa lokacije na kojoj mu je bila porodična kuća – Palmotićeva ulica broj 13.
Dokumentacija o svemu ovome je takođe nestala… ali pronašla sam jednu neverovatnu stvar, jedan dokaz da je sve ovo postojalo.
Krajem 90tih, “Politika” je, za neku godišnjicu, objavila prvi put re-izdanje svog lista od 6. aprila 1941. godine, koji je bio odštampan i spreman za distribuciju po Beogradu i zemlji, ali su baš tog dana, te uskršnje nedelje u 6 ujutru bombe počele da zasipaju Beograd, tako da ovo izdanje nikada nije videlo svetlost dana. Sve do tog dana 90-tih, kad je mama iz nekog razloga baš tada kupila “Politiku”, novine koje su svakog dana religiozno bile kupovane u našoj porodici sve do početka 90tih, kada su prestale da se kupuju. I baš tog dana, u toj “Politici” – re-izdanje od 6. aprila ’41., koje je samo po sebi veoma zanimljivo ali – kad smo prelistali (meni uvek najzanimljivije) te stare stranice sa oglasima… samo što se nismo obe srušile. Verovatno zbog uskršnjih praznika, ta “Politika” je bila puna oglasa, na više stranice nego obično. I na jednoj strani, načičkanoj raznim divnim, starinskim oglasima za razne, starinske stvari, ugledamo – “naš” oglas! Slika neopisivo slatkih bebi-kolica, sa cenom od, ako se ne varam, 480 dinara, firme “ARDA” i adresom: Palmotićeva 13.
Da nije ovog malog oglasa, mislim da bi cela ta priča o proizvodnji i prodaji kolica i firmi u porodičnoj kući…sve bi to bilo i ostalo u sferi porodičnih predanja, legendi i mitova…
Ovaj mali oglas, kakav god da je, jedini je dokaz o postojanju i ove male fabrike/proizvodnje i prodaje, koju je moj deda Hugo Pavle započeo i uspešno vodio, a kojoj se gubi svaki trag.
Kao i dedi. O kojem nema reči čak ni tamo gde bi njegovo ime moralo da se nađe. Njegovog imena jednostavno NIGDE nema, a još manje pomena o svim fabrikama, investicijama, deonicama, poslovima, automobilima, kući u Palmotićevoj 13..i svemu ostalom što je posedovao.
Ja ne odustajem. Nikada neću odustati od potrage za istinom.
Potpunom istinom. I neću stati dok ne budem došla do potpune istine o tome zašto je tačno Gestapo uhapsio mog dedu, zašto su ga tačno držali u logoru na Banjici i zašto su ga tačno ubili, kada tačno, kako tačno i gde su mu tačno ostavili kosti.
Kada sve ovo budem saznala i kada budem ostavila cvet i zapalila svećicu tamo gde je dedin grob, tada ću moći da stavim tačku na ovaj roman koji se sam piše od početka potrage, i tada ću ga objaviti.
Ukoliko budem imala sreće da mi na mejlove upućene zvaničnicima u Opštini Prijepolje, neko voljan da pomogne odgovori i uputi me na eventualni lokalni arhiv, crkveni ili opštinski..ili bilo koje drugo mesto gde bi mogle biti informacije o dedi, pradedi, prababi i svoj porodici iz Prijepolja… rado ću otputovati u Prijepolje, da prođem tim ulicama ali i da lično posetim arhive i pretražim gde god može da se traži, u nadi da ću pronaći bar nešto o svojim Davidovićima, a i o porodici Rus.
Uz izvinjenje na opširnosti, hvala na vremenu koje vam sada oteh ovako, potpuno neplanirano… i još jednom, od srca najlepše hvala na dobroj volji, želji da pomognete i korisnim mestima na koja ste me ljubazno uputili (a koja sam nažalost već pretražila uzduž i popreko). Ako se setite još nečega, molim vas, ne ustručavajte se da mi javite bilo koju ideju. Sve je dobrodošlo, zaista. I na svemu sam neizmerno zahvalna.
Srdačno i s poštovanjem,
Ana
3. септембар 2020. у 21:12
Hristina
Poštovani, već dugo pokušavam da nadjem informacije o Davidovićima iz sela Carina u Azbukovici, ne mogu uopšte da nadjem podatke ni o samom selu, spomenuto je samo da se Gornja Ljubovidja nalazi južno od Carine, a o Carini nema informacija. Hvala u napred, ako imate neke informacije na primer gde da nadjem podatke ili slično bila bih veoma zahvalna na pomoći. U svakom slučaju hvala. S’ poštovanjem Hristina.
30. април 2023. у 09:35
Валентина Озимић
Поштовани, занима ме информација о Давидовићима са Копаоника (Блажевић,Брус, Иричићи). На овом простору су скоро два века. Постоји предање да су некада дошли из Херцеговине ( Гацко, Требиње). Славе Светог Николу. Да ли располажете ближим подацима?
18. мај 2023. у 17:58
Tanja
Postovani,Davidovici koji slave sv. Nikolu nastanjeni u selu Slanci kod Beograda nepoznato je kada i odakle su dosli,mozda nekom informacija pomogne.
3. октобар 2023. у 14:23
Max Davidović
Poštovani,
potomak sam Davidovića s Iričića, preko Miomira, koji se tokom rata preselio u Sloveniju. Znam još za njegovog brata Spasoja, koji je preminuo godine 2012 ili 2013. Koliko znam tamo su od 16. stoljeća, no neki vjeruju da obitelj dolazi preko linije, koja se sjelila pred navalom Tatara iz sjeverne Hrvatske – Ugarske u 13. stoljeću. Plemićke privilegije rogozničkim porodicama, među kojim je i porodica Davidović, 4. listopada 1289. priznaje i kralj Nemanjić.
Davno jednom od oca sam ćuo, da ima obitelj i jevrejske korijene ali Bog zna.
Bilo bi mi drago nastaviti ovo istrazivanje, kontaktirajte me na [email protected].
Prijatno