Порекло презимена Вељовић

4. марта 2012.

коментара: 66

[toggle title=”ТЕСТИРАНИ ВЕЉОВИЋИ НА СРПСКОМ ДНК ПРОЈЕКТУ”]

Вељовић

Хаплогрупа: I2a

Порекло: Дубница, Сјеница, Србија

Крсна слава: св. Врачи

Контакт:
_________________________

Вељовић

Хаплогрупа: I2a DN род В

Порекло: Попе, Тутин, Србија / р. Трапези, Беране, Црна Гора

Крсна слава: Лучиндан

Контакт:
_________________________

КОМПЛЕТНЕ РЕЗУЛТАТЕ ПОГЛЕДАЈТЕ ОВДЕ[/toggle]

Поштовани,

позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (66)

Одговорите

66 коментара

  1. M Veljovic

    Pozdrav od Veljovica sa Romanije
    Slava SV Luka

  2. Dejan Veljović

    Tako je, a pre Kolašina, Nikšić. Barem moji…Postoje zapisi da su pre par stotina godina doselili u selo Guberevo pokraj Novog Pazara, gde je i dan danas porodicna kuca.
    Djed mi je pričao, da su bila petorica braće, Veljo, Vule, Risto, Jaćo i Makoje, te da su tako i nastala prezimena Veljovic, Vulovic, Ristovic, Jacovic i Makojevic. I svi sa tim prezimenima sa ovog podrucja slavimo istu krsnu slavu sv. Stefana.
    Čukundeda mi se zvao Nikola, pogino je u ratu u Han Pijesku, pradeda mi se zvao Teofil, deda Dragoljub….Brat mi zna rodoslov jos iznad…

  3. Dejan Veljović

    Св. Стеван, су Пипери, дошли пре „пет стотина и кусур година“

  4. Vesna Veljovic

    Dobro vece
    Postovanje
    Zamolila bih za rodoslov.Naravno ako imate i jos nekih informacija, bilo bi divno.
    Moj otac je iz okoline Kursumlije,Spance.
    Slavi se Sv. Luku.
    Prebegli iz Crne Gore zbog krvne osvete.
    Hvala vam unapred.
    Vesna Veljovic

    • Milana Veljovic

      Vesna , to je moje pleme. Moras da mi napises ime svog oca i ime njegovog pa ti mozda mogu pomoci. Moj pradeda Jerotije je sa Golije. Mislim da je njegov deda jedan od brace tj Velja. Pricali su mi da je dosao jedan musliman da se osveti ali je njega postedeo ali je valjda nekog drugog ubio, nisam sigurna jer mi je stara zena pricala

  5. Sinisa Veljovic

    Postovanje rodjaci,
    rodjen sam i zivim u Gradisci u Republici Srpskoj. Prema predanju preci su nam doselili iz okoline Kolasina u selo Vrbnica kod Foce. Navodno su dosla 3 brata bjezeci od Turaka. I danas u Foci zive njihovi potomci, dok je moj djed 1956. iz Foce doselio u Bosansku krajinu. Svi slavimo Djurdjevdan, ali nemam podataka koliko vremena unazad. Ako ima neko ko zna detaljnijih podataka molio bih da mi javi na meil, takodje molim da mi posaljete rodoslov koji bi se mogao povezati sa mojim precima. Interesuje me i ova DNK analiza koju spominjete, ako moze neko da mi objasni kako se moze uraditi i gdje. Hvala.

  6. Veljovic

    Ima li ijedan Veljovic jos da slavi Arandjelovdan? Da li svi poticu iz istog plemena pa su se vremenom raselili?

  7. ВЕЉОВИЋИ БРАТСТВО ОД БУЛАТА

    Нема више среће нит’ богаства
    Од сложнога и честитог браства,
    кад његује своје коријене,
    славне претке с’ поносом помене
    и аманет потомству оставља
    да запамти и не заборавља
    братско стабло, родослова свога
    да би знали ко су и од кога,
    сађенути на братској вријежи
    јер заборав од смрти је тежи…
    Нека српске гусле, помен чине,
    Кроз какве је вјетрове судбине,
    Прошло браство Вељовића часно
    У робовско вријеме злогласно
    И из којег допријеше краја
    До Пазара, Тутина, Рожаја!…,
    Ове часне, српске братсвенике,
    Невоље су нагнале велике
    Да из родних Роваца се крену
    У мутноме и тешком времену,
    Јер понекад, младост плаховита
    За цијену, потомство не пита,
    Но недужно, испашта и страда,
    Због бијеса што разум надвлада!…
    Вељовићи, потомци Булата,
    Слободи су куцали на врата
    И пламени барјак развијали
    Ђе се луча слободарства пали;
    Под барјак су носили у руке
    И икону Славе Светог Луке!
    Бадњак брали, Христовом рођењу
    И шарали јаја Васкрсењу,
    Надживјели јаде и несрећу
    Са заклетвом под крст и свијећу!…
    Но трену’ци, крви узавреле,
    Често могу, браћу да раселе,
    Да с’ имања крену и огњишта
    У неповрат, а без иђе ишта,
    Па у такво обрну беспуће
    И огранак Булатовић куће!?
    Крај Морачког, древног манастира,
    С благословом, Господњих пастира,
    Вјековима ту сваке године,
    Светосавци, Богу помен чине…
    Док сабором поносито шета,
    Булатовић, бахати, Милета,
    Зор-делија бијаше на гласу,
    Самокреса носи у појасу;
    Но ће црни да се десе јади,
    Неколико Пиперске момчади,
    Неумјесно зађевице поче:
    Што се прсиш по пољани чоче?…
    А Милета хајдучке нарави,
    Поносно се пред њима исправи
    Па им рече: ђетићи манити,
    Ја се прсим, јер ми може бити,
    Потомак сам славних барјактара,
    Црногорског књаза господара!!!
    Ситна свађа, често крупну рађа;
    А кад грке падоше ријечи
    Поче левор Милетин да јечи,
    Два Пиперска момка изрешета,
    Самовољни и плахи Милета!?
    Булатовић, мудри Петроније
    Нимало се двоумио није
    Јер због сина мораше Милете,
    Да се селе због крвне освете
    И у мјесто допријеше Пода
    Ђе жубори, модрог Лима вода…
    Блага нарав, Ћоровића бега,
    Примила је с’ породицом њега
    Да му буду послушне чивчије
    Ни барјак им одузео није,
    Јер је знао да су га добили,
    Ђе потоци, крви су се лили;
    Бег Ћоровић тако се показа
    Да је крвник, свијетлог образа!…
    Но судбина опет мрежу плете
    Око момка, ватреног Милете,
    Јер његова, момачка појава,
    Подсјећаше на горскога лава;
    То очара Ћоровића бега
    Па га узе да буде уз њега
    И да му се у добру и муци,
    Вазда нађе и буде при руци…
    Дуго не би, враг однесе шалу
    Јер бег ћерку имаше стасалу
    Ођенуту у злату и свили
    А приличи нагоркињи вили,
    Сви говоре да јој равне нема
    У одаје царскога харема!?
    Но ватрени поглед кад се срете,
    Младе буле и момка Милете,
    Остали су обоје без даха,
    Избезуми була испред влаха,
    Јер ватрена љубав нема мјеру
    Нит’ познаје нацију ни вјеру!
    Моли млада Алаха и Дина
    Подари ми овог каурина;
    А он моли и Бога и свеце
    Да он буде отац њене дјеце!…
    Но не траја, тајна љубав дуго
    Омамљени и једно и друго,
    Одаше их ватрени погледи
    Искрена је љубав по сриједи,
    Још кад им се указа прилика
    Тајна љубав, стиже до ашика…
    Кад бегово око примијети
    Да му ћерка припада Милети,
    Он се нађе на великој муци
    Да му буду каурчад унуци!?
    Тад у глави конта лисац стари
    Како да им намјере поквари;
    Па отиде потурчена змија
    Код старога оца Петронија;
    Све му каза, горке сузе проли,
    Пред њим клања, куми га и моли
    Да Милету уклони и скрајне,
    Због гријеха и љубави тајне;
    Он и моја шћер су обадвоје
    Погазили повјерење моје
    Па га води, што даље и прије
    Да ми Доњи Биор се не смије!
    Петроније тад одведе њега
    На подручје старога Херцега…
    Но судбина опет се уплела,
    Була бјеше сјетна, невесела,
    Крај пенџера по неколко сати
    Моли Бога да Милету врати;
    Сузе лије образе не суши,
    Бол је слама у срцу и души,
    Румен копни са њенога лица,
    Чами као у кавезу ‘тица…
    Бројни просци са свих страна доде
    Да на своје дворове је воде,
    Ђувегије бјеху од угледа
    Ал’ им она своју руку не да,
    Јер радија бјеше умријети
    Него љубав, отказат’ Милети!?
    Ископњела цура једно вече
    Оцу, бегу Ћоровићу рече:
    Преклињем те свачим на свијету
    И кумим те — врати ми Милету!
    Ако нећеш, клетва ће те стићи,
    Он је спреман нашој вјери прићи
    И име ће прихватит Мурсеља,
    То је бабо, моја задња жеља!…
    Бег Ћоровић, забринуто слуша,
    Срце му се цијепа и душа
    Па је исто отишао вече
    И овако Петронију рече:
    Зором хитај и Милету врати,
    Јер за њиме моја ћерка пати!
    Петроније то једва дочека
    Да Милету врати из далека,
    Не сањаше, када сина врати,
    Грдно ће се до смрти кајати
    Јер Милета прими Мурсељ име,
    А Еровић прихвати презиме,
    На наговор Ћоровића таста;
    Такве бруке одкад братство наста,
    Није било као што је ова
    На њиховом стаблу родослова!?
    Дан пред свадбу, тај одпадник вјере,
    Повео је злогласне аскере
    И братствени, ратни барјак оте
    Боже драги, бруке и срамоте;
    Тај је барјак, Булатовић шака,
    Пронијела кроз много битака
    И не паде никад у крвника
    До Милете, братског отпадника,
    Који нема људског карактера
    Преча му је роспија но вјера!?
    Ко се мого’ надат’ таквом добу
    Да се Булат преврће у гробу…
    О вечери у муклој тишини
    Братство тајно договоре чини:
    Или барјак опет преотети,
    Или с’ бруком на образ мријети!?
    Неко рече, вратиће нам њега,
    Добродушност Ћоровића бега…
    Тада плану снаха најстарија
    На својега свекра Петронија,
    Мужа Петра и ђевере кори
    И овако чоек-жена збори:
    Зар ћете се одрећи барјака
    Да виори у руке Турака
    А под њим су на бојне пољане,
    Братству пале главе одабране
    Па ни после тол’ке погибије
    У крвничке руке пао није,
    А ви данас молите за њега
    Потурицу Ћоровића бега!?
    Сине Вељо, делијо мајчина,
    Крени сјутра са четири сина,
    Не дозволи, мога ти млијека
    Да нас брука прати довијека;
    Или моје узмите аљине
    А ја ваше оружје ћу сине,
    Па ћу сјутра сама, божја вјера
    Кидисати на буљук аскера!…
    Болна суза канула је Вељу
    Кад чу мајку и њезину жељу
    Па окупи браћу и синовце,
    Још помену непокорне Ровце
    И Булата сабљу од челика,
    Њиховога родоначечлника
    И ко су им славни преци били
    Што су барјак на сабљу добили!
    ”Данас рука нашега изрода
    Који вјеру за вечеру прода,
    На муштулук, турцима га даде
    И сеири поред буле младе;
    Сад остаде у аманет нама
    Да са стуба, силазимо срама,
    Зато барјак повратимо славе
    По цијену образа и главе”!!!
    Браћо: Миљко, Нешо, Живко, Марко,
    Прије него сине Сунце јарко,
    Напуните танке џефердаре
    А пашите сабље и ханџаре,
    Прошлост иште а барјак нас зове
    На бедеме од куле бегове!…
    Братска чета, под окриље ноћи,
    На циљ стиже са Божјом помоћи
    А Вељо их вјешто распореди
    Да чекају свате у засједи…
    На знак првог, Сунчевога зрака,
    Прломи се небо од алака,
    Затутњеше зурле и тупани,
    Ђувегија пред свате порани,
    С’ ђогата се пред аскере зори,
    Ровачки се барјак завиори;
    Не сањају слуге Мухамеда,
    Бyлатовска, чека их засједа;
    Док се сручи плотун џефердара
    У надмене прси барјактара!
    Онда Вељо кликује и зове
    На јатаган браћу и синове;
    Тад јурнуше соколови смјели
    А аскери о јаду се смели,
    Чини им се, око куле бега
    Да је Булат с’ Ровчанима сљега!…
    Тад’ небеске муње полећеше
    И братствени барјак преотеше,
    Вратише се без ране и жртве
    Док аскери пребрајају мртве…
    После ове крваве истине
    Сложна браћа, опет савјет чине;
    Нема друге, склањати се мора
    И умаћи из Доњег Биора;
    Одлучише, онда једногласно
    Да издижу док не буде касно,
    Код Ганића, аге од Рожаја
    Да се прође са мање белаја…
    Понесоше што носит’ могаше
    И крупнију марву поћераше;
    Кад на бесу Ганићу стасаше,
    Истину му горку испричаше!
    Ганић слуша, а у глави дума
    Алах море, тешкога зулума,
    Па прозбори мудро и полако:
    Примићу вас, а није ми лако;
    Бесу ћу вам и имање дати,
    Ал’ немојте барјак развијати
    И презиме морате мењати,
    Јер једина гаранција то је,
    Сигурности и ваше и моје…
    Наста метеж и велика граја
    Зборе браћа аги од Рожаја:
    Ми смо ага рад’ тога барјака
    И гробова нашија предака,
    Прегрмјели Исусове муке
    Да под велом не живимо бруке…
    Ганић рече: Тако бити мора
    Ја зазирем од Доњег Биора,
    Са те стране ако вјетар крене
    Одуваће и вас, а и мене;
    Сад морате мени вјеровати,
    Земљу ћу вам најплоднију дати
    У Трпези, ђе је свака згода
    Па Калица и Јохова вода,
    Боље земље у аганлук није,
    Ту се два пут’ у години сије!…
    Од невоље, браћа су и муке,
    Прихватили паметне одлуке
    Да учине како ага тражи,
    А због мудре Вељове куражи
    У глас зборе сва четири брата,
    презиме се Вељовић прихвата;
    и сви сложно доносе одлуку
    славићемо славу Светог Луку
    и Ровачко памтит поријекло
    због којег је море крви текло!
    Па кренуше на четири стране:
    Брат се Марко стани у Беране,
    А брат Нешо Вељу проговара
    Ја ћу брате пут Новог Пазара;
    Живко с’ Миљком изразио жељу
    Да при руци буду брату Вељу…
    Ту живјеше некол’ко година
    И стекоше звање домаћина,
    Торове су дигли и катуне,
    А здраве им дјеце куће пуне!
    Но поново ево црног врага
    Код њих Ганић, дорани Авдага
    Па им рече све чешће ми доде
    Из Доњега Биора уходе,
    Траже главу Веља Петровога
    Па сам јутрос доша’ ради тога
    Да ве спасим ризичнога стања,
    Боља ћу вам поклонит имања;
    Теби Живко, Грижицу цијелу,
    Теби Миљко, сву Цркву Бијелу;
    А на крају аганлука мога
    Населићу Веља Петровога;
    А у Попе, чардак нек’ се вије
    Браће: Саве, Ђеке и Милије…
    Све учиње Ганић што обећа
    Па ту више од једног столећа,
    Ширила се до данашњих дана,
    Вељовића, родословна грана…
    Неговаше људско прегалаштво,
    Част и образ, чојство и јунаштво,
    У ратове лећели и буне
    Под знамењем Немањића круне,
    А за краља и за отаџбину
    Вазда били спремни да погину;
    Племените врлине их красе,
    Туђе неће, а не дају на се,
    А у братству нико није њином,
    Одлутао стазом Милетином
    Но под часним крстом дочекаше
    Васкрс Српске отаџбине наше,
    И подвиге досегли јуначке,
    Кроз ратове ослободилачке;
    Братски поздрав са Српских гусала
    Вељовићи, вазда ви пуцала…
    С’ поштовањем
    Пјесник Драгослав М. Брновић
    К Р А Љ Е В О

  8. Pozdrav za Milorada!

    Ja sam vrlo zainteresovan za rodoslov koji vi imate i zamolio bih vas da
    mi posaljete jednu kopiju na moj mail.
    Ja sam potomak Veljovica sa Romanije i volio bih ako bi mogli organizovati
    neku vrstu familijarnog susreta negdje gdje nas ima najvise:)

    Puno pozdrava!
    Aleksandar

  9. Симонида

    Видим у коментарима да нема пријављен нико од мојих најближих Вељовића.Они су из Буђева,са Пештерске висоравни.Деда се звао Петко.Знам да су од Булатовића, једна грана је узела касније презиме Слијепчевић,а од њих је настала ова грана Вељовића.