Порекло презимена Пеулић

1. марта 2012.

коментара: 3

Презиме Пеулић појављује се у Републици Српској код Прњавора, као и у Србији, код Чачка. О овом српском презимену прилог нам је послао наш сарадник Александар Пеулић:

У оптшини Прњавор (Република Српска), село Горњи Вијачани, постоји засеок Пеулићи, на прузи Бања Лука – Добој. Моје порекло је из тог краја. Пеулићи су ту много страдали за време Другог светског рата као и за време последњег рата, што побијени сто покатоличени.

Крсна слава Пеулића је Свети Георгије (Ђурђевдан, 6. мај).

У околини Чачка, село Милићевци, такође постоји засеок Пеулићи, и ту живи петнаестак породица Пеулића. Разговарао сам са студентима из тог краја, који се презивају Пеулић, и њихова сазнања су да су “од увек” у селу Милићевци. Од увек значи да њихове деде, старости 80-так година не знају одакле су досељени.

На једном сличном хрватском сајту истакнуто је да су “Пеулићи искључиво Хрвати, мада има и Срба” и да је историја тог презимена “око 100 година”, што је тачно јер су садашњи Пеулићи Хрвати настали миграцијом и покатоличавањем српског становништва из подручја општине Прњавор, Република Српска.

Пеулићи су, дакле, Срби, православци који славе Ђурђевдан, и има их на поменутим подручјуима Републике Српске и Србије много дуже од 100 година.

Иначе, презиме Пеулић се помиње и у једном тексту о пореклу становништва Козаре и Поткозарја.

Такође, постоји и једна песма, коју је забележио Вук Стефановић Караџић, из покосовског циклуса, а у којој се помиње прапредак Пеулића – Пеул капетан. Реч је о песми “Пеул капетан и Хрњетина Мујо”, коју објављујемо у целини:

 

ПЕУЛ КАПЕТАН И ХРЊЕТИНА МУЈО

Мили Боже чуда великога!

Кад се д’јели срећа од несреће,

Тавна ноћца од бијела дана,

Удбињска се отворише врата,

Те изиђе једна чета мала,

У чети су тридесет и три друга.

Ја ко ли је чети четобаша?

Четобаша Хрњетина Мујо,

Барјак носи Сиротан Алиле.

Примише се горе уз Кунару,

Уз Кунару високу планину;

Кад дођоше к води чобаници,

Туна Турци коње одјахаше,

А у земљу барјак ударише,

Воду пију, авдес узимају.

Мало било, за дуго не било,

Ево друге чете од Удбиње

И у њојзи за тридесет друга.

А ко ли је чети четобаша?

Четобаша Танковић Османе,

Барјак носи Рамо барјактаре;

Примише се поља Удбињскога

И врлетне Куноре планине;

Кад дођоше к води чобаници,

Те се двије чете састадоше,

А сједоше двије четобаше,

Шећер ију, а ракију пију,

Докле мало ћеив задобише,

Тад’ одоше ријеч говорити:

‘Вако вели Хрњетина Мујо:

”Бре сестрићу, Танковић-Османе!

”Докле ли си чету подигао?”

”Ђе си пуста опазио блага?”

Али вели Танковић Османе:

”Мој даиџа, Хрњетина Мујо!

“Ево сам ти чету подигао

“До Варада украј мора града,

“Јер ми тако чудно чудо кажу:

“Шенлук чини Варада бане,

“Сина жени, милу ћер удаје,

“Чудан шићар на кошију тура,

“Кажу, тура три товара блага,

“А под благо три коња буина,

“Уз бујине танана робиња,

“Те је, кажу, у Стамболу нема;

“Хоћу ићи ка Вараду граду,

“Јал’ добити, јали изгубити;

“Но даиџа, Хрњетина Мујо!

“Докле си ти чету подигао?

“До кога ли каурскога града?

“Чију ли ћеш уцв`јелити мајку?”

Али вели Хрњетина Мујо:

“О сестрићу, Танковић-Османе!

“Кад ме питаш, да ти право кажем:

“Ево сам ти чеду подигао

“До бијеле Крље винограда,

“А отоле мору на закуку,

“Јер ми чудо у приморју кажу,

“Чудно чудо кулу Пеулову,

“Око куле мермерли авлију,

“На авлији димирли капију,

“На капији седам русих глава

“Од Удбиње наших поглавица,

“Уз њих кажу седам џевердана,

“А покрај њих седам бритких сабљи;

“И сувише, мој мио сестрићу!

“Кажу људи четири сеира:

“Двије кћери и два мила сина

“Све старога Пеул-капетана.”

“Пак у ешку Турчин повикао:

“Дед’, Алиле, очи ти испале!

“Понесидер зелена барјака,

“Далеко је мору путовати.”

А кад чуо сиротан Алиле,

Он поскочи од земље на ноге.

А довати зелена барјака,

Отиште се мору низ планину.

Оде право Хрњетина Мујо

Ка бијелој Крљи винограду,

Пеулову дубоку подруму;

А отиде Танковић Османе

Ка Вараду украј мора граду.

Добро бјеше Турчин уграбио:

Тек изишли коњи на кошију,

А уд’рише Турци Удбињани,

Те отеше у пољу кошију;

Ни им лоша срећа прескочила;

Пеул био у земљи Латинској,

Те ковао свијетло оружје,

Па пошао ка Вараду граду,

Да он пушти вранца на кошију;

А кад виђе, шта су учинили,

Међу Турке јуриш учинио,

Погуби им двије поглавице,

Па им веза у терћију главе,

А оте им три добра шићара,

И рашћера тридесет Удбињана,

Па отиде рујно пити вино,

А за кулу ни хабера нема.

Но да видиш Хрњетине Муја!

Када дође Крљи винограду,

На подруму обише капију,

Жељни Турци вина приморскога,

Па одоше рујно вино пити;

Ал’ не пије Хрњетина Мујо,

Већ повади дурбин од биљура,

Па он гледа мору на закуку,

Док угледа украј мора кулу

И на кули зелену јабуку,

Око куле мермерли авлију,

На авлији димирли капију,

Капији се отворише врата.

А наљезе дванаест солдата,

Голе сабље носе у рукама,

Право иду Крљи винограду,

А за њима од злата кочије,

У кочијам’ четири буина,

На кочијам’ четири сеира,

Млада ђеца Пеул-капетана.

Кад то виђе Хрњетина Мујо,

Баци дурбин о мермер-калдрму,

Па весело у дружину рече:

“Бац’те вино, на зло вама било!

“Чудан шићар иде к винограду:

“Ето иду од злата кочије

“И у њима четири буина,

“А на њима четири сеира.

“А прати их дванаест солдата;

“Но побрже друма уватите,

“Погубите дванаест солдата,

“Уватите од злата кочије;

“Ко увати од злата кочије,

“Даћу њему стотину дуката.”

Кад то чуше Турци Удбињани,

Уватише друма широкога.

Кад наљезе дванаест солдата,

У глас пуче тридесет пушака,

Те погибе дванаест солдата,

А допаде дијете Алиле,

Те погуби млада кочијаша.

И устави од злата кочије.

“О братићу, дијете Алиле!

“Хајде саде право уз планину,

“И ти води од злата кочије,

“Па ме чекај код воде чатрње;

“А ја одох кули Пеуловој,

“Да обиђем кулу Пеулову,

“И да узмем турске русе главе,

“Да закопам под мермер-калдрму,

“Па ћу стићи к води у планину.”

Послуша га дијете Алиле,

Оде с робљем уз Кунор планину,

Мујо оде пребијелој кули,

Па пред кулом одседе ђогина,

Заведе га за бијелу кулу,

А он оде уз бијелу кулу.

Кад изиђе на ћошка првога

Од мермера студена камена,

Ал’ на њему дванаест столова,

Ђе сиђело дванаест солдата.

Те чувало пребијелу кулу.

Оде Турчин на ћошка другога,

Ал’ на њему два астала златна,

На једноме двије преље златне,

Ђе сиђеле двије миле кћери,

Преле свилу на златно вретено;

А на другом дивит и хартија,

Ђе сиђела два нејака сина,

Те водила по књизи јазију.

Оде Турчин на ћошка трећега,

Ал’ он застрт свилом и кадивом,

Па на њему четири јастука,

И под њима четири душека,

А по свему пули рисовина

Са сувијем поднизана златом,

Ђено сједи Пеул капетане,

Кад уморан из крајине дође.

Но да видиш Хрњетина Муја!

Оде право на ћошак четврти:

Ал’ да видиш чуда још већега:

На њему је седам русих глава,

А покрај њих седам џевердана;

Позна главу Ковачине Рама

И његова лака џевердана,

Па га од стра’ увати грозница,

Те се погна кули на прозора.

Ал’ да видиш јада још горијех:

Ето пољем Пеул-капетана

На вранчићу коњу помамноме,

Крваве му ноге до кољена,

А Пеулу руке до рамена,

Бијела му брада до појаса,

Па се кроз њу токе просјајују,

Ко јарко кроз горицу сунце;

Двије носи у терћијам’ главе;

Право дође под бијелу кулу.

А кад виђе, да је кула пуста,

Баци двије из терћије главе,

Па отиде трагом за кочијам’.

Кад то виђе Хрњетина Мујо,

Од старца се Турчин препануо,

Оде мислит’, куд ће побјегнути;

Све мислио, на једно смислио,

Од право трагом за Пеулом,

И понесе двије русе главе.

Но да видиш Пеул-капетана!

Када виђе дванаест солдата,

Ђе су њему редом изгинули,

Проли сузе низ бијелу браду,

Па отиде трагом уз планину

Докле стиже у планини Турке;

На њих старац јуриш учинио,

Неколико глава укинуо,

И међ’ њима главу Алилову,

Па поврати коње и кочије.

Ал’ ето ти Хрњетине Муја!

Кад га виђе Пеул капетане,

Привикну му из грла бијела:

“Стани курво, хрњави Мустава!

“Чију ли си кулу похарао?

“А чију л’ си ђецу поробио?”

Па потеже копље убојито

На Муставу у прси јуначке;

Но Турчину добра срећа била,

Коњ му паде на прва кољена,

Високо га копље претурило;

Кад то виђе Хрњетина Мујо,

Он потеже копљем убојитим

На Пеула у прси јуначке,

Не погоди на коњу Пеула,

Но вранчића међу оба ока.

Вранац паде у зелену траву,

А допаде Хрњетина Мујо,

Да Пеулу одсијече главу:

Но га добро старац дочекао

На његову пушку Даницкињу,

Погоди га у чело јуначко,

Ђе саставља самур и обрве.

Туре паде, а Пеул допаде,

Сабљом ману, откиде му главу,

Привеза је ђогу у терћију,

Па отиште право у приморје,

Те укопа дванаест солдата,

Па отиде пребијелој кули;

Боље чува у приморју кулу.

И одрани два нејака сина

До доброга коња и оружја,

А удаде двије кћери младе

Преко мора у земљу Латинску,

Те он стече добре пријатеље.

Бог му дао са животом здравље!

Вама, браћо, на срећно весеље!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Mihajlo

    Zna li se odakle su se doselili peulici na podrucije opstine prnjavor?

  2. Tanja

    Peulici iz Hrvatske podrucija Slavonije su SRBI.
    Srpsko prezime na podruciju Srbije , Republike Srpske i Hrvatske.
    Pozdrav