Порекло презимена Анђелић

27. фебруара 2012.

коментара: 59

Презиме Анђелић, према књизи Риста Милићевића “Херцеговачка презимена”, присутно је у билећком и требињском крају.

Према предању, доселила су три брата из Црне Горе у Петровиће (Бањани). Једном приликом, у свађи, убили су Турчина – пашалију. После овог убиства Турци су ухватили двојицу браће, а трећи је побегао у Зупце. Ту је живео неколико година, а затим прешао на Моско. Најзад се “придвори уз Ризванбеговића из Требиња, те га овај настани на своме читлуку у Дубочанима. Славе Јовањдан.

Некадашња сеоска општина Анђелићи у Рудинама добила је име по овом братству које је било доста јако. Анђелићи су били настањени и у Тулима (Зупци), али су због неке крвне освете отишли у Дубочане.

У историјским изворима спомиње се Шћепан (Ристов) Анђелић из Дубочана. Имао је надимак Топал које је, кажу, добио по свом ђеду. Био је одличан туфегџија (пушкар). У херцеговачком устанку вршио је оправку оружја, израђивао пушке кремењаче и јатагане. Тамновао је у Араду (Румунија), тамо је и умро 1915. године.

Анђелићи су живели и у Дубљанима (Попово). Као представник овог села, 1690. помиње се Комнен Анђелић. Стара су мостарска породица. Најстарији до сада уочени и тачно датирани споменик на пашиновачком гробљу потиче из 1682. године. То је надгробник који обележава гроб Вукадина Анђелића.

КРСНА СЛАВА: Свети Јован

_________________________

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

АНЂЕЛИЋИ

(у Суводолу, Градини, Барама Жугића и Жабљаку)

Анђелићи воде поријекло од Властелиновића из херцеговачке Плане код Билеће. Презиме су вјероватно добили по некој својој Анђелији. Послије разуре Властелиновића једни од њих се одселе у Дубровник, од којих је био чувени Сава Анђелић, који је имао војводску титулу. Њему су Срби подигли споменик у Херцег Новом, а остали се, с Мијаилом Шарцем, преселе под планину Његош, одакле су прешли у бјелопавлићко село Мартиниће. И из Бјелопавлића оду и населе предио између ријека Плашнице и Бистрице и тај крај назваше Плана, по мјесту из кога су се доселили из Херцеговине.

Из колашинске Плане са осталим Шаранцима пређу у Шаранце. Знају да су се тада преселили Ћићо са синовима Видом, Милинком и Петром, те Милета и синови Милићеви Гаврило, Симо и Грујица.

Око 1815. године дошло је до заваде између Анђелића и Бојовића, па Мушо Бојовић убије Грујицу Анђелића, а Лазо Грујичин из освете убије Милована Бојовића, послије чега са браћом Мидом, Милосавом и попом Андријом ускочи у Стричину код Мушовића, гдје се и населе. У Стричини су живјели педесетак година, одакле ускоче у Липово код Колашина. Када су Поља ослобођена од Турака и припојена Црној Гори, преселе се из Липова у Поља, гдје и данас живе њихови потомци.

Постоји предање у породици да се један њихов рођак још из Плане колашинске преко Бјелопавлића вратио код својих рођака у село Заође код Гацка, гдје његови потомци и данас живе.

Анђелићи су са Пода прешли на Градину у Суводо. На Градину се доселио Милован звани Ад са пет синова: Секулом, Млађеном, Филипом, Радулом и Крстом. Сви су учесници балканских и Првог свјетског рата. Млађен и Филип су погинули 1915. године код Горажда у борбама против Аустроугарске. Крсто се са породицом одселио у Мијаковиће 1920. године; његов син Милика је погинуо као припадник НОВ-а 1943. године на Косаници као командир вода у Трећој санџачкој бригади, а син Сава је официр ЈНА и живи у Београду.

Никола Секулов је учесник балканских и Првог свјетског рата, био је и познати комита у Комитском покрету, а погинуо је 1944. године од стране Нијемаца. Његов син Милорад је успио да побјегне са стрелишта. Николина браћа Марко и Бошко су били борци НОР-а; Бошко је био командант батаљона у Деветој црногорској бригади. Неђељко, као истакнути правник, био је на одговорним дужностима у Југославији: замјеник министра за тешку индустрију и судија Врховног суда Србије. Бошко и Марко Секулови и Новак Млађенов су 1945. године одселили у Кулу као колонисти, гдје им породице и данас живе. Новица и Видак Млађенови прешли су са породицама у Пљевља да живе, а Илија и Јеврем Филипови су 1950. године са породицама одселили у Никшић. Илијина ћерка Анђелка је била борац НОР-а од 1941. године; погинула је 1942. године код Колашина. И Јеврем Филипов је био активни борац НОР-а у саставу 7. омладинске бригаде.

Од групе Анђелића који су са Пода прешли у Суводо најпознатији је Димитрије – официр, перјаник код књаза Николе, носилац Обилића медаље; опјеван је у народним пјесмама. Његов син Сава је био познат јунак и цијењен човјек у својој средини.

Радосав Симов био је истакнути братственик, припадник НОП-а, вијећник ЗАВНО Црне Горе у Колапшну 1943. године; погинуо је 1943. године у Суводолу. Радоња је био познати комита у Комитском покрету 1916-1918. године.

Раде Млађенов, стари ратник из првих ратова као седамдесетогодишњак је учествовао у Пљеваљској бици у којој се истакао храброшћу и вјештином. Његов син Миливоје као борац НОР-а гине на Колашину 1944. године. Треба поменути Живка Симова и Јовицу, чији су синови Крсто Живков и Богдан Јовичин били борци у 7. омладинској бригади. Урош Павлов је погинуо у Прибранцима 1944. године, а Вукосав Петров је свој животни пут окончао у Италији 1944. године, гдје се налазио на лијечењу као рањеник. Његов млађи брат Милорад је био борац НОР-а у сасгаву 7. омладинске бригаде.

У пљеваљски крај су се у времену од 1862. до 1918. године иселиле породице које су имале значајну улогу у тој средини. Од њих су били познати Млађен, Никола, Михајило, Крсто и други. Крсто Неђељков је био правник, познати судија у Пљевљима; Вукоман је погинуо као борац НОР-а 1943. године. Стари Милош је имао сина Симеуна, који је погинуо 1875. године заједно са војводом Трипком Џаковићем, бранећи прелаз на Тари. Остали су му синови Милета и Неђељко, учесници Првог свјетског рата. Милетини синови живе у Мијаковићима, а Неђељкови на Косаници.

Милутин и Маринко су се са Пода доселили у Варине, а Сава Димитријев у Маоче. У Шљиванско код Пљеваља су се доселили 1840. године Јован и Радивоје Димитријеви и Голуб и Лука Јованови. Код њих се око 1875. године досељавају и Милан и Лука. У Забрђе се преселио Јован са сином Луком.

Анђелића има у Срему, а тамо су доспјели још у доба велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Живе у Инђији, Мађелосу, Новом Саду… и од њих су познати поп Лука, Димитрије, Никола, Исаило, Стојан и други.

Од Анђелића на подручју Колашина и Мојковца познати су поп Андрија и Лазо као велики јунаци, потом учитељ Милован, стари револуционар и комуниста са браћом Вуканом -правником, професором Алексом, Милорадом, Милићем – јавним тужиоцем Црне Горе, генералом Михајилом, учесником НОР-а од 1941. године и Блажом, министром у влади Краљевине Југославије.

Михајилова деца Љубо и Деса су били борци НОР-а од првих устаничких дана, истакнути руководиоци у јединицама НОВ-а и носиоци Партизанске споменице 1941. Милка Матијева је била борац НОР-а од 1941. године и носилац Партизанске споменице 1941, а њен брат Мило је био припадник НОП-а од 1941. године и истакнути борац у јединицама НОВ-а; Јужа Николина из Поља и Радојица Савин из Бистрице су били борци НОР-а у саставу 7. омладинске бригаде.

Анђелића има у околини Лесковца, Блаца, Подујева, Сијеринске Бање и Вучитрна; од њих су познати Лакић са синовима: Николом, Милетом, Јаковом и Вукосавом. Неђељко Јаковљев је учесник на Солунском фронту као добровољац у српској војсци.

Анђелића има и у околини Чачка, гдје се из Суводола око 1809. године доселио Спасоје са синовима Нешом и Јевтом. Јевтови синови су се истакли у борбама против Турака и за те заслуге добили су земљу у околини Чачка, а насељу које тада населише дадоше име Мрчајевци по Мрчајевцу код Суводола, одакле су се одселили.

Анђелићи који живе код Сиња су поријеклом од шаранских Анђелића, који су се тамо одселили бјежећи испред Турака из Херцеговине; они су примили католичку вјеру.

Податке о Анђелићима сам добио од Бранка Анђелића, пуковника из Београда, који је савјесно и детаљно написао прилог о овом бројном братству.

Славе Ђурђевдан.

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (59)

Одговорите

59 коментара

  1. Snežana Anđelić

    Dragi moji Anđelići, hvala Bogu ima nas svuda. Ja pripadam Anđelićima koji su nastanjeni u Šapcu, zapravo, deda vodi poreklo iz Pominjače jednog sela sa planine Cer. Naša Krsna Slava je Sveti Nikola. Deda mi se zvao Srećko, a pradeda Stanko. Kao i moja daleka rođaka i ja sam čula priču od svog dede da smo potomci babe Anđelije koja je bežeći ( ne znam od koga) stigla do manastira Radovašnice, tu konačila i okrepila se, a sutradan su joj monasi dali konja na kome je nastavila put i došla do našeg sela. Tu je i ostala. Da li je ova priča tačna, nisam sigurna, ali bih svakako želela da saznam nešto više o svom poreklu?! Unapred zahvalna i pozdrav svim Anđelićima ma gde bili!