Порекло презимена Караџић

КАРАЏИЋИ

(живе у Петњици, Г. Буковици, Малинску, Шавнику, Ковчици, Палежу и Жабљаку)

По предању, Караџићи су још у 14. вијеку живјели у областима испод планине Караџице у Македонији. Ове области су се тада налазиле у саставу Немањића државе. Не зна се да ли су Караџићи своје презиме добили по иланини Караџици, или се планина по њима тако назвала.

Нема никаквих писаних докумената из којих би се видјело када се ова породица почела исељавати из своје постојбине испод планине Караџице. Али, на основу тадашње ситуације, могло би се претпоставити да су се они почели исељавати пред надирањем Турака и њиховим освајањима области у којима су живјели Караџићи. Све породице које нијесу хтјеле да живе под турском влашћу и прихвате вазални однос, селиле су се у крајеве у које Турци још нијесу били дошли.

Караџићи су се кретали према западу и, како народно предање казује, населили су се у централном дијелу племена Васојевићи, у мјесту Лопате код Лијеве Ријеке. Постоји жива традиција у Васојевићима, код неких братстава, да су Караџићи у блиском сродству са Ђукићима, Милошевићима, Чукићима, Бојовићима, Поповићима и Вукићевићима.

Како су Караџићи били немирна и ратоборна породица, нијесу се никако могли помирити с тим да с Турцима живе у мирнијим односима, већ су стално с њима ратовали. Након сто шездесет година по досељењу у Васојевиће, морали су и одатле да се селе, јер су поубијали неке Турке зулумћаре који су чинили зулум тамошњем становништву. Из Лопата су кренули на југ и југо-запад и населили се у Зети у близини Подгорице око 1630. године. У Зети су кратко боравили, само десет-дванаест година, па су и одавде, под притиском Турака из Подгорице, морали да се селе на запад у крајеве који нијесу били под Турцима. На свом путу стигну у село Милојевиће, у Пјешивцима, гдје су кратко остали; одатле пређу и населе се на Бањанима и ту дођу у додир с Новљанима који су у то вријеме насељавали Бањане. Из њиховог породичног родослова види се да су они тада носили и презиме Огњеновићи поред свога презимена Караџићи. Није им познато како су добили ово презиме. Зна се да и данас у Бањанима живи братство Огњеновићи и сматра се да су огранак Караџића који су ту остали након исељења Караџића у Дробњак.

Шујо Караџић казује, у разговору с Вуком Поповићем, да му је његов дјед Митар причао да су Караџићи једно вријеме носили презиме Огњеновићи, али не зна тачно када и на основу чега.

Пошто су дошли у додир с племеном Новљани у Бањанима, које је већ постепено насељавало дробњачку територију, Караџићи су видјели сигурност у овом јаком племену, па су му се придружили и с њима населили један предио у Дробњаку. Земља коју су населили у Дробњаку била је прије њих у власништву породице Ковач, која је посједовала Петњицу са околином.

Ово братство је за кратко вријеме стекло велики углед у племену. Истицали су се јунаштвом и памећу, па су се као такви наметнули Дробњацима који су их прихватили као своје и бирали их на разне функције, почев од сеоских кнезова, барјактара, па до племенских војвода и капетана.

У Дробњак су дошли послије 1650. године; према породичном родослову дошао је Ђуро са три сина: Митром, Ристаном и Бором.

Сви данашњи Караџићи у Дробњаку потичу од Ристана и Митровог сина Милутина. Осим Милутина, Митар Ђуров имао је још синове: Милоша, Драшка, Мијата и Јока. Јоко Митров је био дробњачки војвода, а његова се породица одселила у Босну под планину Јахорину послије убиства бихаћких шехова, који су били дошли у Дробњак 1718. године да проповиједају ислам; од њега је тамошње братство Дивљани.

Браћа војводе Јока Митрова Милош и Драшко одселише се у Херцеговину у околину Требиња и од њих је тамошње братство Петијевићи.

Боро Ђуров имао је сина Ђура, који се са својом породицом одселио у ужички крај, у село Заовине, гдје се његови потомци по њему прозваше Ђурићи.

Ристан Ђуров имао је сина Риста, а овај Јакова и Ристивоја. Ристивоје је имао два сина – Драгића и Радојицу, а Јаков Новака.

Милутин, син Митра Ђурова, имао је два сина: Митра, који је био кнез, и Анта. Анто је имао Михајила и Станишу. Кнез Митар Милутинов имао је три сина: Тому, Милутина и Николу. Тома је имао Јоксима, званог Бандула, овај Стевана, а Стеван Вука. Јоксим се са сином Стеваном одселио у лознички крај, у Тршић.

Милутин, син кнеза Митра, имао је синове Јока и Митра. Јоко је био дробњачки војвода и за њега се прича да се прегонио око војводства са Николицом Церовићем. Даље се прича да је Јоко био оптужен код везира у Травнику да врши самовољу у Дробњаку, па га зато везир позове у Травник и погуби га због оптужби из Дробњака. Након погубљења војводе Јока, дробњачки кнезови и прваци пођу код везира у Травник да им одреди и постави новог војводу. С њима пође и Јоков млађи брат Митар, који тада рече везиру: „Да бог да, честити везире, да поставиш за војводу онога који би био најбољи за сиротињу и за цара“. Везир га призове и упита ко је, па кад сазна, рече: „Ја сам ти скоро брата посјекао“. Митар на то одговори да је овај то заслужио. Након разговора, везир постави за дробњачког војводу Митра Милутинова, брата Јокова.

Војвода Митар био је врло истакнута личност, угледан човјек и познати јунак; опјеван је у народним пјесмама. Потписник је на представци коју су херцеговачки главари послали руској царици Катарини, због чега га је одликовао златном медаљом руски цар Павле. Митар је погинуо на Годијељима, на спавању, под сумњивим околностима око 1776. године (не зна се ко га је убио). Остао му је син Стојан од седам-осам година (рођен око 1768-1769). Стојан је био сестрић војводе Станише Алексића са Пошћења. Станиша је био војвода дробњачки послије Митрове смрти све до 1785. године, када и он гине у Буковици.

Послије Станишине смрти Дробњаци су се скупили на Беришиној луци да изаберу војводу. На овај скуп дошла је и Стојанова мајка, а сестра Станишина, која је тада рекла: „Дробњаци, Стојаново је војводство, остало му је и од оца и од ујака“. Дробњаци се с тим сагласе и изаберу Стојана Митрова за војводу. Стојан је постао дробњачки војвода тек око 1790. године. У овом времену Дробњак је био у сталном рату с Турцима. Стојан је предводио Дробњаке 1805. године, у борби на Кулићима, на пивској планини, гдје су Дробњаци разбили силну турску војску коју је предводио паша Скоговак. Протјерали су је према Шћепан-пољу, а након побједе, Дробњаци заноће у Пирном Долу. Славећи побједу, они су се опустили, изнапијали и поспали без постављених стража. Турци се у току ноћи прикупе, опколе Дробњаке и нападну их, тако да Дробњаци доживјеше страховити пораз у коме изгину велики број људи, а међу њима и војвода Стојан Митров Караџић.

Стојану остану три сина: Василија-Шујо, Мимо и Митар. Шујо је имао осамнаест година када му је отац погинуо и када је постао дробњачки војвода. Шујо је био истакнути јунак свога доба. Учествовао је у свим борбама против Турака које су у његово вријеме вођене. Истакао се у Првом српском устанку, гдје је, с осталим Дробњацима, учествовао у заузимању Београда и других мјеста у Србији. Године 1812. када је паша Миљевина ударио на Дробњак, Шујо је дао одлучан отпор. Важну улогу је одиграо приликом погибије Смаил-аге Ченгића 1840. године на Мљетичку. О Шују је било детаљније говора у првом дијелу ове књиге, Умро је 1857. године као посљедњи војвода из овог великог братства.

Мимо, син Стојанов, истакао се као добар јунак у многим бојевима против Турака; опјеван је у народним пјесмама. Мимов син Милован био је капетан у Дробњаку, истакнути и познати јунак у многим бојевима против Турака, нарочито 1852. године.

Тома Новаков ускочио је у Ровца, одакле је четовао десетак година. Погинуо је око 1800. године под Љубишњом од руке неког Спахића из Грдијевића.

Радојица Ристивојев, звани Рањак, био је познати хајдук и истакнути јунак, а Секуле Јоков, официр, такође је био позната личност и истакнути јунак свога доба.

Васиљ Николин, опјеван у народним пјесмама као Кандић Васиљ (по мајци Канди, тако је на уже назван), био је истакнути јунак у племену.

Перо Томин био је један од најистакнутијих дробњачких јунака свога доба. Погинуо је јуначки у борби с Турцима 1852. године.

Никола Васиљев, стотинаш, био је истакнути јунак и угледни племеник и за своје заслуге одликован је Медаљом за храброст и Даниловим крстом. Илија Пулов, Николин унук, био је дробњачки барјактар. Преселио се с породицом у Горњу Буковицу, гдје је живио до краја живота. Његов син Сава био је угледни братственик и племеник и као велики родољуб и патриота приступио је НОП-у од првих устаничких дана 1941, године, а окончао је свој животни пут 1944. године у Жабљаку. Савин син Миомир по угледу на свог оца и славне претке сврстава се ред бораца за слободу против мрског неприајтеља и освајача. Припадник је НОВ-а од првих ратних дана. Борац је Четврте црногорске бригаде од њеног оснивања у чијим редовима гине у Морачи 1944. године.

Радојица Ристивојев и Новаков унук Станиша Крстов преселили су се из Петњице на своје љетне катуне у Језерима у Ковчицу око 1840. године. Крсто Станишин је имао четири сина: Радивоја, Станка, Јована и Станишу. Јован и Станиша су били угледни братственици, а Јован је због свог изузетног момачког стаса и изгледа био перјаник код књаза Николе, Јованов син Павле био је познати просвјетар, културни радник и признати књижевник. Нестао је релативно млад у вријеме кад се интензивно ствара. Због његових заслуга библиотека у Основној школи „Душан Обрадовић“, чији је био дугогодишњи директор, носи његово име.

Миливоје Петров из Петњице, официр црногорске војске, био је врло угледан и популаран у братству и племену и као такав биран је два пута заредом за предсједника дробњачке општине.

Илија Милосављев, унук Петров, био је угледни домаћин у свом братству, а истицао се као добар познавалац старина, Његови синови су од првих устаничких дана ступили у редове НОВ-а. Новак је погинуо као борац Четврте црногорске бригаде на Сутјесци 1943. године, а Мирко на Равном 1944. године. Њихов старији брат Милић је припадник НОП-а од првих устаничких дана, борац Четврте црногорске пролетерске бригаде од њеног оснивања, а касније у 7. црногорској омладинској бригади (РВИ и носилац је Партизанске споменице 1941).

Васиљев потомак Вуко Урошев из Петњице био је у јединицама НОВ-а од првих ратних дана, а погинуо је као борац Четврте црногорске пролетерске бригаде јуна 1943. године на Зеленгори. И Миро Василијев из Петњице је борац Четврте црногорске пролетерске бригаде од њеног оснивања. Носилац је Партизанске споменице 1941. године, а и Војин Милованов из Петњице налазио се међу борцима ове бригаде од првог дана њеног оснивања. Милош Спасојев из Петњице погинуо је као командант батаљона НОВ-а 1944. године код Трнова.

У току НОР-а 1941-1945. године из овог братства су, поред већ набројаних, погинули: Петар Милов из Петњице на Крнову 1941, Савић Божов са Ковчице и Никола Спасов из Петњице на Пљевљима 1941, док је Милан Исаков са Ковчице окончао свој живот у борбама које су вођене на Пољима Колашинским 1942. године.

Љубица Јагошева из Палежа била је у НОП-у од првих устаничких дана, а погинула је код Јајца 1943. године као борац Четврте црногорске пролетерске бригаде. И Милорад Галов из Палежа, првоборац у санџачким јединицама, погинуо је 1944. године код Мијаковића. Његов брат Реља и сетра Милојка – Цица су у НОВ-у од првих ратних дана у санџачким јединицама. Обоје су носиоци Партизанске споменице 1941.

У Комитском покрету 1916-1918. године из овог братства су били Нешко Мијов и Димитрије Ристов, оба из Петњице.

Негдје око 1840. године Рале Јоков из Петњице ускочи међу Ускоке на Малинско.

Око 1835. године Максим Јоксимов, са синовима Миром, Новицом и Обреном, исели се у Језера, у село Палеж код Жабљака. Милутин-Мињо, Обренов син, био је перјаник на Цетињу, а његов син Мајо је био први оснивач угоститељства у Жабљаку када је тридесетих година 20. вијека подигао први хотел, звани Мајов хотел. И Мајов синовац Вајо Лаков био је настављач ове породичне традиције, а наставио је стопама свога стрица Маја. Истакао се као добар угоститељ и туристички радник у поратном периоду. Умро је релативно млад у 46. години живота.

Миров син Пајо из Палежа командовао је артиљеријом у балканским ратовима против Турака 1912. године када су освојена Пљевља. Његови унуци Војин и Богдан су били борци НОР- а од првих ратних дана. Војин је био борац Четврте црногорске пролетерске бригаде од њеног оснивања. Крајем рата је био командант артиљеријске бригаде Треће дивизије. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Новичини синови Јован и Стеван су били ратници из првих ратова, а у балканским и у Првом свјетском рату су учествовали и Јованови синови Милован и Ристо. Ристо је са својом породицом активно учествовао и у НОР-у. Његова кћерка Софија је припадник НОП-а од првих устаничких дана, борац је Прве пролетерске бригаде и носилац Партизанске споменице 1941. Њен брат Аврам био је борац 7. омладинске црногорске бригаде од њеног оснивања. Милија Јоков из Жабљака такође је био борац 7. омладинске црногорске бригаде од њеног оснивања. У редовима 7. црногорске омладинске бригаде били су, поред до сада набројаних, и сљедећи братственици: Гојко Илијин из Петњице, Рајко Василијев, Маринко Савин, Миливоје Малишин, сва тројица из Петњице и Богдан Вукапшнов са Пашине Воде.

Око 1840. године, из Петњице се у Палеж доселе Ристивојеви синови Драгоје-Драга и Драгић са синовима: Павлом, Новаком, Видаком, Алексом, Милошем, Станком и Гледом. Алекса, Милош, Станко и Гледо се одселе у топлички крај, одакле се Гледо, послије смрти његовог сина Милисава, врати са сином Ђорђијем у Палеж. Ђорђије је отишао на рад у Америку, гдје је погинуо у једном руднику не оставивши мушког потомка.

Спасоје Благојев је као официр командовао јединицом у балканским ратовима и погинуо је на Брегалници 1913. године. Његов брат Радоје је учесник балканских и Првог свјетског рата; заробљен је од стране Аустроугарске и провео је у логорима до 1918. године, да би у току НОР-а био интерниран од стране Италијана; био је у логорима Албаније и Италије, одакле се вратио послије ослобођења 1945. године. Радојеви синови Радуле и Драго били су припадници НОП-а 1941-1945. године.

Крсто Савов из Петњице био је један од најмлађих предсједника шавничке оппггине шездесетих година 20. вијека, а касније се налазио на одговорним дужностима у привреди.

Ово бројно братство у Дробњаку дало је, у дугом временском периоду, доста истакнутих људи – јунака и племенских првака. Имали су доста школованих људи разних профила: инжињера, професора, љекара, официра, књижевника, умјетника, универзитетских професора и академика, који су давали печат времену у којем су живјели. Вук Караџић, најистакнутија личност на пољу народне књижевности и језика, прави је изданак овог братства о коме овдје нећемо говорити; о њему је речено доста у југословенској књижевности, а најбоље и највише је рекао он сам.

Караџића има одсељених по цијелој Србији, у многим мјестима, гдје се неки презивају Караџићи, а неки Дробњаци.

Славе Аранђеловдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић