Порекло презимена Дуканац

16. фебруара 2012.

коментара: 13

Поштовани,

позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. TANJA DUKANAC

    Pozdrav Dukanci ja sam jedna od njih 🙂 ili nas :)))

  2. dragan dukanac

    П О Р Е К Л О П О Р О Д И Ц Е Д У К А Н А Ц
    Нема поузданих писаних података о пореклу породице Дуканац.

    Например у књизи „Горње Драгачево“, Косте Јовановића, која је издата у Београду давне 1908 године, исте године када је рођен мој отац, за породицу Дуканац се каже да су староседеоци у Драгачеву и да се незна одакле су дошли. („Најстарије су породице: Дукањци, славе Ђурђиц. За њих се не зна одакле су и када су досељени и рачунају се као најстарија породица у селу“). У мом делу породице Дуканац, крсна слава је Свети Никола, а не Ђурђиц, како се то у књизи помиње.

    У тексту сећања: „Живот и рад Савка Дуканца“, који је написао адвокат Вељко Губерина, каже се да је према предању породица Дуканац дошла из области Скадра. Према овом предању Дуканци су стигли у Драгачевску област око 1500 године, а око 1700 године појављује се први пут на споменицима презиме Дуканац.

    Поред ових података, слушајући усмено казивање Бранислава Дуканца, које му је његов отац причао, произилази да је породица Дуканац, најпре населила село Осоница, које се налази у Драгачеву у општини Ивањица, а да су се одатле Дуканци населили у Вучковицу. Моја је претпоставка, да су Дуканци заправо дошли из области Херцеговине у ширем смислу ове области, која обухвата данашњи гранични део-тромеђу Србије, Црне Горе и БиХ. Наиме у овој области око тромеђе Србије, Црне Горе и БиХ, и данас се срећу презимена која се завршавају на ац. Например наш чувени кошаркаш Владе Дивац, потиче из Пријепоља. Имао сам прилике да радим са колегом чије је презиме Глушац, а његово родно село се налази у Херцеговини (Бањани), на самој граници ка Црној Гори.

    Прави разлог због којег је породица Дуканац дошла у Драгачево није позната. Обично су сеобе настајале због жеље да се нађе боље место за живот. Поредећи Драгчево (Осоницу) са тромеђом Србије, Црне Горе и БиХ, не би се могло рећи да је ново изабрано Драгачево климатски и за живот значајно боље од претходног боравишта. Напротив оно је ушушкано и прилично неприступачно, па ми се намеће теза, да је прави разлог досељења у Драгачево бежање …, можда од Турака, а можда и од крвне освете, која је у то време постојала…

    Први Дуканац у село Вучковица је према казивању Бранислава Дуканца дошао из Осонице, бежећи од освете Турака, јер је код „Кадијне воде“ (извора) сачекао и убио неког званичника Турске државе. Тадашњи обичај је био да српска млада, пре званичне удаје мора провести неко време са Турчином, а како се овом Дуканцу није ово свидело, он је одлучио да се овај обичај прекине. Тај предак се наводно звао Пета и он је дошао у област данашње Вучковице. Имао је два сина, старији се звао Петар, по оцу, а млађи Симо.

    Петар је имао једног сина по имену Вучко (па отуда и село доби назив Вучковица), а млађи син Симо је имао два сина Вука и Симеона. Симеон је био јачи и снажнији и отимао је земљу од свог брата Вука, а живео је отприлике на месту где се данас налази Мићина и Рајкина кућа у Дуканском брду. И тако се породица Дуканац настанила и ширила у селу Вучковица. Са друге стране у Осоници и даље живе Дуканци (коју славу они славе, није ми познато).

    Дуканци су наставили са миграцијама, па се део нјих преселио у Конарево, поред Краљева, где се на сеоском гробљу могу наћи споменици Дуканаца (Да ли су ово Дуканци из Осонице или Вучковице није ми познато). Такође део Дуканаца је доспео у Београд. Свакако најпознатији, адвокат Савко, који је био познати адвокат и један од оснивача Демократске партије, а помиње се и у књигама о масонима, као високорангирани члан масонске ложе, неки га помињу и као краљевског адвоката. Затим његов син др. Љубомир, који је био професор на правном факултету.

    После другог светског рата део Дуканаца се колонизовао у околини Вршца. Миграције ка већим местима у околини Ивањице, Гуче и Чачка, су се редовно одвијале, кроз све периоде.
    И на крају део оних најодважнијих је препловио океане, и данас живи и ради у Америци, Канади и на другим светским дестинацијама.

    Драган О. Дуканац
    [email protected];

    М О Ј Д Е О П О Р О Д И Ц Е Д У К А Н А Ц
    Мој прадеда се звао Благоје, а био је ожењен за Круну. Из тог брака се родио мој деда Милун. Благоје је једном приликом позајмио коња, неком побратиму из Лазића и приликом враћања коња од побратима кући, негде у Симеон равни (Вучковица), коњ је ударио Благоја, тако да је он убрзо умро од последица овог ударца. Круна је после извесног времена, оставила сина Милуна, и преудала се за Милована Бошковића, а из овог брака имала је ћерку Миленију. Како је нови муж проћердао имање, она је била принуђена да се врати код свог сина Милуна, заједно са ћерком Миленијом. Миленију памтим, дуго је живела у старој куђи код Мијалка и Јована. Круна је била крупна жена и живела је 98 година.
    Благојев отац се највероватније звао Гаврило и претпостављам да је имао и сина Вучету (који је живео свега 27 година). На његовом споменику пише: „ Вучета Дуканац. Овде почива син Гаврила Дуканац из села Вучковице поживи 27 година и умре 10.фебруара 1856 године.“ (Вучета је живео од 1829 до 1856 године). Није ми познато да ли је Гаврило имао још деце (поред Благоја и Гаврила).
    Милун је био дете, када га је мајка Круна оставила, па је њему одређен стараоц Рисим Дуканац, који је присвојио део његове имовине, а о њему није претерано водио рачуна. Због тога су га често узимали у заштиту жене из Дуканаца. Због оваквих прилика Милун је морао рано да се осамостали. Његова жена је била из рода Милића и звала се Милица. Милун и Милица су важили ѕа врло вредну породицу која је живела од пољопривреде. Њиве су имали чак и у Заблаћу, крај Чачка. Најпре су живели на врху парцеле (код Симеон равни), где је мој покојни стриц Богосав пренео једну колибу, (која је касније продата и уклоњена са овог места). Одавде је Милун сишао ниже, на место где се данас налази кућа мог покојног брата од стрица Мијалка. Овде се развијало домаћинство Милуна и Милице. Милун и Милица су имали шесторо деце, троје мушке и троје женске. Мушка деца су била Огњен (по коме мој син носи име), Богосав, и мој отац Обрен. Женска деца су била Олга, Велика и Божика, која је рано умрла (највероватније са десет година).

    Милица је била три године старија од Милуна, и она је прва умрла. На њеном надгробном споменику је записано: „23.07.1932. умрла Милица, супруга Милуна Дуканца поживела 52 године и бог да јој душу прости.“ Милица је живела од 1880 до 1932 године.

    Милун је живео седам година дуже од Милице. Кажу да су Милун и Милица били врло везани једно за друго. На његовом надгробном споменику је записано: „Милун Дуканац умре 22 Октомбра 1939, поживео 56 година. Милун је живео од 1883 до 1939 године.

    Милун и Милица су умрли пре почетка другог светског рата. Огњена је Милун добио са 18 година, док је Милица тада имала 21 годину.
    Огњен је рођен 1901, а умро је 1945 године (живео је 44 године). Кажу да је боловао од бубрега, али овај податак треба примити са резервом, јер у то време доктора није било, па прецизне дијагнозе нису постојале. Оно што је савремена медицина дијагностиковала, да доста Дуканаца побољева од карцинома дебелог црева, па је стална контрола поред 50 година неопходна. Огњенова супруга Даница или Маја како су је деца звала, доживела је дубоку старост и умрла је у 79 години живота. Рођена је 1903 а умрла је 1982 године. Била је стожер породице, и њена реч се поштовала. Дуго година је одржавала заједницу у којој су под истим кровом живела оба њена сина Мијалко и Јован, са својим породицама (моја браћа од стричева). Тетка Даница се сећам, спавала је у кухињи, а мени је сваког јутра, када бих боравио у селу, ујутру пекла малу погачицу, у коју би стављала кајмак. Још увек се при помисли на ово, сетим те вруће лепињице, која би се топила у мојим устима. Огњенова деца су Мијалко, Јован, Данило, Ленка, и Драгица (Драга). Данас су живе само Даничине ћерке Ленка и Драга.

    Богосав је рођен 1905 а умро је 1987 године. Живео је 82 године. Богосав је пленио својим животним искуством и саветима. Преживео је оба светска рата. Сећам се његових животних прича о Косову где је служио војску. Из брака са Миленијом имао је ћерку Гвозденију. Две ћерке су им рано умрле, а мушке деце није имао. Миленија, његова супруга је била из породице Главоњић. Богосављев зет Драган је био познати кафеџија у Вучковици. И данас постоји кафана, коју држе Богосављев унук и снаја.

    Моје отац Обрен је рођен 1908 а умро је 1971 у 63 години живота. Врло рано су га послали у Београд, да учи занат. Обрен је послат у Београд јер је био нежнијег здравља, и због тога што није било довољно хране за све. У Београд је стигао са Столетом из Котраже. Мој отац је добио прилику да се пробија кроз живот, и тај изазов је прихватио. Завршио је најпре основну школу, а затим средњу трговачку и на крају трговачку академију (XXXIII koлo, oд 1938 дo 1940). Ову школу је завршио пред сам Други Светски рат. 1932 му је умрла мајка, а 1939 током школовања, му је умро и отац. Био је врло штедљив, тако да је пред Други Светски рат имао значајну уштеђевину, са којом је могао купити кућу у Београду. На жалост током рата му је сва уштеђевина пропала, тако да је морао почети испочетка. Део трговачког заната је учио код Мате Радојевића, трговца из Београда. Његова супруга Мица га је касније упознала са мојом мајком Мирјаном, рођеном Миловановић. Из те везе сам се родио ја Драган и брат Милун (који је добио име по Обреновом оцу Милуну). Обрен је ѕа доброг друга имао Бору Видаковића, трговца пореклом из Ваљева. Касније је Бора постао венчани кум на Обреновој свадби. Бора је поседовао продавницу, отприлике преко пута пијаце Ђерам. Са почетком Другог Светског рата, Бору су одвели у заробљеништво (као заробљеника Југословенске Краљевске војске). Мој отац Обрен је са почетком рата побегао у село, али је убзо стигла наредба Немаца, да све радње у Београду морају бити отворене, иначе ће власници радњи и запослени бити кажњени. Тако се и мој отац брзо враћа у Београд, где је провео ратне дане. Током рата се редовно дописивао са Бором, који је све време рата био у заробљеништву. По завршетку рата Бора се враћа, али његова радња бива национализована. Како је Обрену пропала и уштеђевина, а радња његовог пријатеља Боре је национализована, мој отац се морао окренути новом послу. Заједно са десетак других оснивају, вероватно и по налогу државних органа, фирму Технохемију. Ова фирма је за његовог живота постала лидер у трговини хенијском робом. Обрен је био дугогодишњи шеф стоваришта на Вилиним Водама. Задржао је своје предратне навике, и имао је скромну канцеларију (киоск у централном магацину). Био је врло одговоран, на посао је одлазио рано ујутру око пет, пола шест, а враћао се кући око пет. После завршетка редовног радног времена, остајао је да негује руже и да одржава зелене површине у оквиру стоваришта. У време пописа је доносио материјал кући, и не би легао да спава, док сви рачуни нису били сравњени до нивоа пет пара (што је била најмања кованица). Суботом или Недељом је обавезно одлазио да обиђе стовариште. Том приликом је најчешће водио и нас своје синове. Био је благе нарави, на своју децу није никада подизао глас. Лети су нас водили на море, у Црквеницу (у Хрватској), где је Технохемија имала своје одмаралиште. Нажалост одмах по пензионисању се разболео, (практично на дан, када је примио златну плакету за свој рад у Технохемији), и пар месеци после тога је умро. Не памтим да је икада ишао код лекара, нити да је имао здравствених проблема, изузев киле коју је вукао из млађих дана, због чега је увек носио појас. Ја сам у време његове смрти имао девет година. О нама је бринула наша мајка. Диломирао сам на машинском факултету Универзитета у Београду, шестог априла 1988 године.
    Очеву сестру Олгу не памтим. Али зато памтим другу очеву сестру Велику. Она је мало времена била удата, али се вратила назад, и мој отац јој је дао да на његовој парцели земље у Вучковици, сагради кућицу, где је живела до смрти. Увек када би дошао у село, она нас је звала на ручак. Код ње су сви свраћали да би се преобукли, да се напију воде, са извора који је каптирала. Или да попију кафу. Док је могла сејала је кукуруз на парцели где је живела. Трећу сестру мога оца (Божику), не памтим, јер је умрла врло рано (са десетак година).
    До скора су мушки потомци Благоја и Милуна, били мој син Огњен и унук Мијалка Милош. Милош данас има сина Ђорђа, који је најмлађи потомак Благоја и Милуна. Како су и Милош и Огњен још увек млади, надам се да ће бити још потомака и да Благојева и Милунова лоза неће замрети.

    Драган О. Дуканац
    [email protected];

  3. Uroš Dukanac

    Dragi moji Dukanci, sa velikom veraovatnoćom predpostavljam da je Savko Dukanac koga pominje Dragan moj pradeda. Nažalost ja imam jako malo podataka o svojim korenima jer je moj deda Ljubomir umro kada je moj otac (isto Savko) imao oko 7 godina, a pradeda par godina nakon toga, tako da su nam izvori informacija uglavnom bili “ljudi koji su poznavali Dukance”.
    Obradovao sam se kada sam video ovu temu, a Draganu hvala na iscrpnom tekstu!

  4. dragan dukanac

    Dragi Urose,

    ako su tvoji ziveli u Gospodar Jovanovoj, onda nema sumnje da si ti potomak jednog od najuspesnijih predstavnika nase porodice.

    U to ime postavljam jedan teskt koji sam skinuo sa interneta, a tice se tvog pradede Savka.
    (na zalost ovaj teskt se vise ne moze naci na internetu. Ja sam ga skinuo na engleskom, pa sam ga preveo na srpski).

    УСПОМЕНЕ:
    „С А В К О Д У К А Н А Ц Ж И В О Т И Р А Д“
    Од Вељка Губерине, адвоката из Београда

    Савко Дуканац је рођен 29. септембра 1887 у селу Вучковица, округ Драгачевски. Према предању породица Дуканац, долази из Скадарске области. Дуканци су дошли у Драгачевски округ, око 1500, а 1700 име Дуканац, појављује се први пут, на једном гробу у тој области. Према предању име првог Дуканца који се настанио у подручју данашњег села Вучковице, је било Вучко, па је цело село названо Вучковица.

    Наш почасни члан, потиче из угледне домаћинске куће, сељака Петронија, његова дубинска везаност за село, остаје једна од његових најважних карактеристика. Он је био велики добротвор цркве у селу, а мештане је заступао бесплатно до краја свог живота.

    Завршио је „Велику Школу“ у Београду (прва високо образовна школа у Београду), 1897. Пошто је дипломирао на Правном факултету у Београду, отишао је у Аустрију, Беч, да заврши специјалистичке студије, и тамо се оженио. Из овог брака имао је двоје деце: сина Љубомира, који је рођен 1910, и био је предавач на Правном факултету у Београду. Љубомир је умро рано, 1949, а ћерка Олга, сликарка, је живела дуго. Син покојног Љубомира, Савко (добио је име по свом деди), рођен је 1942, експерт је у информатици, и дао је основне податке аутору, на чему му је он захвалан.

    После повратка са специјалистичких студија и завршеног приправничког стажа, положио је адвокатски испит, и отворио је адвокатску канцеларију у Београду 8. октобра 1908 године. Био је адвокат 45 година. Захтев за пензију је поднео 26. августа 1953, а умро је 5. септембра 1953.

    Учествовао је у балканским ратовима, као и у Првом светском рату, када је са војском прешао Албанију, и вратио се у ослобођену земљу, 1918, добивши чин резервног потпуковника.

    Од раних дана је био активно укључен у политику, био је припадник Самосталне Радикалне Странке, а потом се придружио Љуби Давидовићу. Они су основали Демократску странку, где је Савко био један од најугледнијих чланова, а својим политичким говорима, изазивао је велико поштовање у земљи.

    Као адвокат, остаће упамћен по својим бројним одбранама, свих којима је била потребна помоћ, посебно оних, којима се судило по Закону о заштити Државе. То су углавном били левичари, или они који су отворено изражавали комунистичке идеје. Не само као политичар, већ и по својим говорима, постао је један од најпознатијих адвоката у земљи. Био је изузетан стручњак правне науке, посебно кривичног права. Имао је слободу у својим говорима, користио је сваку одбрану, да критикују све неправилности у друштву, истичући да је закон, изнад свега, и да то мора да се поштује. Указујући на кршења закона, он је желео да допринесе његовој исправци, а још више потреби да се примењује. Ти ставови су били у сагласности са ставовима његове партије, која је била веома утицајна међу људима, истичући да је суд најважнији орган, који путем свог рада, па чак и више од примене закона, треба да провоцира поштовање јавности.

    Посвећивао је велику пажњу личностима, околностима и условима окривљених у којима су они/оне, живели и радили, односно околностима под којима су се инкриминисани акти догодили. Као изузетан аналитичар, он је мајсторски знао, како да одвоји битне, од небитних чињеница, представљајући и захтевајући да се докази, које презентује поставе у правилне оквире, одлично познавајући, како се то ради, што је каркатеристично за велике адвокате. Његови предмети (спорови), били су демонстрација говорних вештина, који су се састојали од лепоте изговорене речи, а још више од паметних легалних мисаоних ставова, који су захтевали да свако детаљно размисли, пре него што донесе одлуку.

    Сви признају, да је он био, велики познавалац не само права, већ и филозофије, психологије, књижевности и посебно историје. Он је припремао своје одбране темељно, изражавајући упорност, савесност и бескомпромисност, а посебно оправдани интерес својих клиената. Због тога је принуђивао све, било да је реч о појединцу или институцији, да се замисле пре доношења одлуке!
    Он је поред, доктора наука Радоја Вукчевића, био један, од наша два највећа говорника, пре Другог светског рата.

    Како је имао велику радну енергију – враћао је својој професији, преузимањем бројних дужности у органима Адвокатске коморе.

    Био је члан Управног одбора Адвокатске Коморе у Београду, који се отворено успротивио Влади и потписивању Тројног Пакта. Поред Савка Дуканца, Ph D Иван Рибар, Ph D Миленко Стојић, Ph D Јанко Олиб, Ph D Видан Благојевић, Ph D Радоје Вукћевић, Трипо Зубић, Љубомир Радовановић, Сима Алкалај, Богдан Лекић, Драгомир Ивковић и Лука Пешић, су учествовали на том историјском заседању, под руководством Владимира Симића, када су адвокати Србије показали своје јединство.

    Следеће речи Савка Дуканца су забележене у историји: „Сада када сви умови и све силе, наших најморалнијих и најпоштенијих синова, треба да се уједине, ми у Влади, бар у њеном српском делу, имамо најслабије људе, који непретстављају никога до саме себе. Дакле све што је за нас важно, данас је у опасности. Слобода за коју смо проливали крв и независност су у опасности, јер од сада ће странци, наклоњени отпадницима, радити оно што хоће, а ми ћемо бити њихови робови. Ја као Србин, нећу дозволити да би се продао никоме. Зато сам снажно против придруживања Тројном пакту, који је учинила Влада !“

    У ово турбулентно време, то је био његов став, као адвоката, али после 1945, признао је, да је то више био став једног политичара, јер је био један од најистакнутијих лидера Демократске Странке, која се као и све остале српске политичке странке, озбиљно успротивила придруживању Тројном Пакту. Један део историчара, сматра да је трагедија Југославије и све што се догодило, а поготово како је завршило, било последица превременог, непромишљеног и глупог чина, који се десио, због повезаности једног дела војног руководства, са енглеском обавештајном службом.

    На сличан начин су његови говори, које је имао на седницама Привремене Народне Скупштине (проширени АВНОЈ), у периоду од 7 до 24 августа 1945, на којима је учествовао као члан парламента из Демократске странке, изабран на последњим изборима, у предратној Југославији (децембар 1938), остали упамћени.

    У дуелима између неколико демократских посланика, предвођених Миланом Гролом, председником странке и потпредседником Владе Демократске Федеративне Југославије, са најважнијим лидерима комунистичке власти: Кардељ, Ђилас, Пијаде, да не помињемо друге „лицемере окупљене око тзв Националног фронта, десне руке новооснованог комунистичког система – биле су ствар части за Дуканца, Ph D Јоксимовића, Грола и друге, зато што се и тада дубоко примећивало, да је сав српски народ, требало да живи под увезеним, прописима Коминтерне, тј новооснованим правилима, чији је ЦИЉ био уништење српског народа (нације).

    Постало је немогуће за њих да раде и говоре, па они нису учествовали на изборима, а даљи развој Федеративне Народне Републике Југославије, касније Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, само потврђује унапред предвиђено, анти Југословенство, или боље речено, омогућавају анти српски пут, који је кулминирао Уставом из 1974, а коначно је завршен 1991, разградњом и уништењем Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

    После Другог Светског Рата, у складу са новим прописима, адвокати су морали да се региструју у Књизи адвоката, уколико су желели да наставе са радом. Он је то учинио Првог Јула 1945. Од краја 1945, па све до његове смрти 1953 године, он је радио само и искључиво као адвокат.

    Напомена: Преузето са Интернета 12.05.2007 године.
    (Адвокатска комора Београда; Евокације)

    11.07.2010.Вести – оn line; КАО ДА ЈЕ БИЛО ЈУЧЕ:

    „РЕЖИМ СУДИ КАД МУ ТО ОДГОВАРА“

    Знаменити људи који су пре педесет, сто и више година описивали српске земље, као да су били видовити. Њихове речи важе и данас, било да је реч о нашим наравима, или о месту у времену и простору.
    „Дуго сам поживео и много видео. Пропутовао сам нашу земљу и добар део света. У свим земљама, које су се спремале за изборе видео сам да се пишу пароле, лепе плакате, истичу прогласи. Пароле су биле за и против владе. Влада их је исписивала у своју корист , опозиција против. То је освештано правило демократије и парламентаризма. Ови младићи су оптужени зато што су исписивали пароле „Живео краљ“ и „Доле Тито“ Али зар није цео Београд био исписан паролама „Доле краљ“ и Живео Тито?“ За те пароле, не само да нико није одговарао, већ су их и саме власти исписивале. Омладиници на оптуженичкој клупи падају тешко, не држави, већ и нашем друштву, које ево прати суђење. Тешко је кривити младост за злочин. Младост не зна за њега, она зна само за своје идеале. Чак и када врши кривично дело, она га врши у име тог идеала. Имао сам дугу и разноврсну адвокатску праксу. Као што сада браним ове младиће овде, тако сам некада бранио комунисте на Суду за заштиту државе. Времена се мењају…“ (С а в к о Д у к а н а ц, бранитељ чланова Национално-револуционарне српске омладине 1946).

  5. veljko dukanac

    dragi miji Dukanci, ovo što sam pročitao prelepo je, Ja sam od te loze, otac mi je rođen 1926.g. u Vučkovici,sada je pokojni.

  6. Dukanac Radovan

    Svi Dukanci sveta,ujedinite se.Ja sam jedan od vas koji slavi Svetog Nikolu,pravu slavu Dukanaca.Inace ,da znate,Dukanci su dosli iz severne Albanije u 15.veku,za vreme vladavine L.Dukadjinija,pa prezime verovatno nosimo od prezimena Dukadjini.Inace cuveni Savko Dukanac je rodjen u istoj kuci gde i ja u Vuckovici.Pozdrav praunucima Savka D. Marku i Urosu koji zive u Beogradu.Pozdrav svim Dukancima sveta od Radovana Dukanca,unuka pok.Rada Dukanca,nosioca albanske spomenice.Inace ja zivim u Arilju i jedini sam Dukanac koji zivi u Arilju.

  7. Marc Dukanac

    Zdravo svima, evo i ja da se javim. Ja sam Marc po papirima i Marko po krstenju, Sin Bozidara, unuk Ljubomira i pra-unuk Savka, sto od mene cini i brat od strica Urosa.

    Hvala Dragane za sve dragocene podatke koje si nam pruzio.

    Pozdrav,

  8. Драган О. Дуканац

    Користећи погодности које повремено обезбеђује Друштво Српских родословаца “Порекло”, извршио сам тестирање, октобра 2017, ради утврђивања Y хаплотипа. Добијени резултат, показује да породица Дуканац припада хаплогрупи: N1a P189.2+.

    Испод наводим неке цитате посвећене овој хаплогрупи:

    „Ово је веома ретка и интересантна подгрупа хаплогрупе N, јер је поседује одређена група српских породица. Поред Србије присутна је још на Карпатима и Италији. Сматра се европским огранком хаплогрупе N, јер је за сада нађена само у Европи. Тешко је рећи да ли су је донели Мађари, неки други степски народ или је можда старија. Вероватно се код Срба појавила у средњем веку“.

    Подгрупа: N1a P189.2+, се релативно рано издвојила од хаплогрупе N.
    „Хаплогрупа N, јесте најприсутнија у северној Европи и Азији, али то није толико од значаја за хаплогупу ( P189.2+), јер се она прилично давно одвојила од осталих (углавном азијских) грана. Најближи рођаци српским (P189.2), су Мађар Козма из Буковине, Енглези Pullyblank i Wood и Американац Reace. Због тога је тешко претпоставити на који начин су могли доћи на Балкан.“ Цитат Н. Кузмановић.

    Уз захвалност господину Нинославу Кузмановићу, на чији савет сам извршио тестирање, делим са вама још нека запажања, које сам добио од њега:

    „Добра околност за праћење и реконструкцију порекла породица које припадају овој хаплогрупи, је да је она у углавном географски / племенски одређена. Ова хаплогрупа се у великом проценту јавља у старој Херцеговини, односно у Пиви и Бањанима (као и на Голији која се налази између ове две области).

    Врло вероватно порекло Дуканаца је из Херцеговине. Имајући у виду крсну славу (иако то често и није најбољи траг), моје мишљење је да сте највероватније пореклом од Пивљана. Доминантна слава у Бањанима и Пиви је Јовањдан, највећи број исељеника у Херцеговину, Крајину, Војводину и западну Србију слави Ђурђевдан, док се најређе среће Никољдан – слава коју славе, братства која су пореклом од Руђића у Пиви (тестирани су Гаговићи, Гломазићи, Шућури).

    Иако је највероватније ово о пореклу из Херцеговине, морам да поменем резултат Шаљића из Машнице код Плава. Он такође припада овој хаплогрупи и слави Никољдан. Ови Шаљићи су пореклом из Велике, од тамошњег братства Шаљана, чији се родоначелник Чера доселио у Велику, из Шаље у северној Албанији. Овај резултат је прилично нејасан, имајући у виду да тројица других потомака Чере прпадају I2 РH908 ( Кнежевић, Гојковић и Јанковић из Велике). Поред резултата Шаљића, Велику, као могуће место порекла помињу и тестирани Јокићи из Сивца (као потомци Чере заиста постоје и Јокићи).

    Рекао бих да нека веза ове хаплогурупе са тим подручјем ипак постоји. Имајући у виду да већина родова у Пиви и Бањанима има предање да су досељени са Косова (од Бањске и сл), можда су ови у Машници и Велики, потомци оних који су остали у старој Србији. На ово би одговор могло да да ДНК истраживање Косова и Метохије, које ће бити спроведено можда већ овог месеца. Било како било, ова хаплогрупа не постоји нити код Срба на КиМ, нити код Албанаца, нити код Срба у Црној Гори и Брдима (Шаљићи су изузетак)“.

    До сада тестиране породице које припадају овој хаплогрупи могу се видети на сајту:
    *http://dnk.poreklo.rs/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=N
    *

    Дискусије о овој хаплогрупи могу се пратити на форуму:
    http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=216.0
    *

    01. Новембар 2017.
    Драган О. Дуканац
    [email protected]

  9. Велимир Дуканац

    Поздрав свима!

    На фејсу је отворена група “Svi Dukanci Sveta“

    Позивам све моје Дуканце, Дукањце и Dukađine на свету да се загледају дубоко у себе и своју ДНК.

    Добродошли у групу.

    Велимир Дуканац

  10. dragan dukanac

    Evo jednog divnog teksta koji je objavila Elizabet Jovanovic, prevodilac iz Cacka o svom pradedi:
    ” Moja pradeda, Mirko S. Dukanac, rodjen je 1890 god. Ziveo je sa porodicom u mestu Vuckovica, u Dragacevu. Kao ucesnik u Prvom svetskom ratu, odlikovan je Albanskom spomenicom i Medaljom za hrabrost. Njegovo ordenje, koje je radi evidencije bilo sluzbeno preuzeto, porodici nikada nije vraceno. Sacuvana je samo putna isprava i Resenje o invalidskoj penziji, gde je navedeno da je pradeda bio narednik Prve Armije. Brodom je prevezen u Francusku. Secanja i price o njegovom boravku u Marseju, gde je izucio sajdzijski zanat, preneli su mi deda i majka. Mnogo znanja i vestine stecene tokom boravka u Francuskoj nastavio je da neguje po povratku kuci: da svira violinu, ide u lov sa svojim lovackim psima, kao uvazeni clan Lovackog drustva i da posebno brine o svom vucjaku Arapu. Preminuo je 1956 god. Iz njegove kolekcije dzepnih satova sacuvan je jedan, koji mi je deda poklonio kao jedinoj unuci, koja cuva, postuje i neguje secanja na proslost”.