Порекло презимена Вукоје

Презиме Вукоје је присутно у источној Херцеговини. Уз дозволу аутора Радована Јованова Вукоја објављујемо изводе из његове књиге “Родослов породице Вукоје”, која ускоро излази из штампе. За портал Порекло приредио Ђорђо Вукоје

 ПОРИЈЕКЛО

…Према мојим истраживањима и сазнањима, наши давни, прадавни преци, су из Дробњака са крсном славом Свети Никола, Миликејски Чудотворац, а прислужују љетњи Никољдан (22.мај – пренос моштију Св. Николе из Мира у Бари при најезди ислама). И сада у Дробњацима има наших прадаљих рођака који су задржали исту славу и прислугу али се они у Дробњацима, односно у Бијелом Пољу и Пљевљима презивају Дучић, и славе Св. Николаја. То је оно што ме је натјерало на размишљање да смо ми, односно наши прадавни преци, у Требиње дошли са презименом Дучић, прије уједињења Дробњака (1604.године), односно прије погибије Кричког Војводе Калока (племе Келта). Ово је доказ да је наш чувени пјесник дошао са тим презименом из Дробњака, а породице које су се одвојиле од њега (његова браћа) не могу имати друго презиме. Кроз историју се види да је ово племе етничка припадност, а касније је постало географски појам као што неки данас објашњавају.

Према легенди тај наш давни и прадавни предак је дошао у сукоб са Турцима, прије уједињења Дробњака(1604), убио неког Турчина и побјегао. Имао је жену и три малољетна сина, једну краву (јаловицу), пијевца и нешто рутина (губера за  покривање). Пошао је ка југу да би избјегао Турску територију и побјегао у Млетке. Прву ноћ је дошао у Бањане и заноћио под ведрим небом уз ватру. Ујутру када га је пијевац пробудио пошао је према југу. Оно што је имао губера пребацио је преко јаловице и наставио пут. Када је одмакао сјетио се да је заборавио пијевца, те се вратио да га потражи. У међувремену је дошла турска потјера до мјеста његовог преноћишта. Ту су нашли пијевца и заузели бусију јер су знали да ће се Cрбин вратити по пијевца, који му је служио као будилник. Када се Cрбин вратио турци су га убили. Жена је дошла у Бијелу Гору и ту се задржала у ишчекивању да јој дође муж. Сакупљала је плодове и хранила нејаке синове Драгоја, Лазара, и Вуја. Ту је била дуже времена и преживљавала.

Овде и правац њиховог кретања говори да су као и остали Срби у то вријеме мењали мјесто боравка од сјевера (Дробњака) према југу (Боки Которској), што су у то вријеме били правци кретања становништва. Да су биле миграције од истока према западу сигурно не би из Грахова дошли у Бијелу гору. Једног петка турске аге и бегови су изишли у Бијелу гору у лов. У вријеме лова захватило их је невријеме те су залутали и ноћ их је ухватила у планини. Лутајући кроз планинске врлети угледали су свјетло и пошли у правцу свјетла. Дошли су до свјетла у пећини гдје су пронашли жену са три дјетета и јаловицу. Ту су Турци наложили ватру, заклали јаловицу те су се мало окријепили и угријали. Ту су дочекали освит дана. Када се разданило пошли су у Требиње и повели жену са троје дјеце да би им биле слуге у граду…

Када погледамо легенду коју сам већ напријед описао зна се да је на ислам прешао Лазар који се населио у село Заушје код Билеће. У Тодориће испод планине Ситнице дошао је Вујо, а његово се презиме нигдје не помиње а од њега су Вујовићи. Дакле, тај Вујо је родоначелник Вујовића а касније су се од њега одвајале породице са својим родоначелницима. По моме размишљању најстарији Драгоје који је остао у Хрупјелама је задржао оно презиме са којим је дошао из Дробњака, а то је Дучић, пошто их још има тамо у Пљевљима и Бијелом Пољу. У прилог овим мојим претпоставкама су чињенице да су прије презимена имали становници источних крајева Балкана, него ови крајеви садашње Источне Херцеговине. Ово све износим ради тачног утврђивања поријекла, јер сам сигуран да сви Вујовићи у Билећи нису од истог племена. (Ово су била писања и размишљања др Јефта Дедијера, у његовој студији)…

РОДОНАЧЕЛНИК ПОРОДИЦЕ ВУКОЈЕ

Презиме Вукоје помиње се у неким легендама прије 5-6 вијекова, дакле то је вријеме после досељавања Вуја у Тодориће, родоначелника Вујовића, а од тога је наш родоначелник Вук. Писаних података о презимену има од 16. вијека. Презиме Вукоје није старо али Вук-Топоним по којем смо добили презиме Вукоје помиње се у постојбини Тодорићима, а Вукова земља између Тодорића и села Симијова звала се До. По њему су ту земљу назвали Вуков До. Сада се тај предео зове Вукодо. Одатле је тај наш прапредак прешао према сјеверо-истоку и настанио се изнад села Пађена и Његановића, западно од узвишења Чучица односно југо-источно од узвишења Велика Остревица. Мјесто гдје се настанио по њему је добило назив Вуков До. На том мјесту и сада постоје (омеђине) Вукове појате. Немам података колико се он временски задржао испод Остревице више села Пађена. Према причању Јакова Кузманова он је био у Вуковом Долу док му ага није ослободио један дио имања у осоју Прекача. Када је доселио у Прекаче станиште (кућа му је била у долини Слободана Миланова непосредно код куће Видака Спасојева ту су становала три брата и имали стару мајку. Једнога дана код њих су дошла три Турчина и почели су се понашати непристојно и охоло. Један од браће се хтио одмах супроставити али није дала стара мајка већ је чекала да јој дође најстарији син који је био код стоке у Вуковом Долу. Када је дошао договорио се са браћом да поубијају Турке, те су то и урадили. Легенда каже да је мајка узела крви и ставила у кут (лугарник) и да је након три године крв проврела, те је алармирала синове да бјеже јер ће бити освете. Прије него су их бацили у Пасмицу (јама гдје увире вода у пољу) најстарији је упозорио да нико не узме нешто од Турака. Међутим, најмлађи од браће је узео прстен (веру) са иницијалима (арапским). Одатле су одселили и по причању ђеда Стевана населили су се на Буну код Мостара. Колико су ту живјели немамо података, али ми је причао Михајло Радованов да се на том мјесту један оженио, брат или син од најстаријег, односно братић и да је оженио католкињу и пришао западној цркви. Док су били на Буни стара мајка која их је алармирала да бјеже из Пађена ту је умрла (ово је њему причао ђед Стеван Вујадинов), од њега су они Вукоја у Мамићима и Кочерину код Широког Бријега, те у Кућанима код Прозора и Крешеву код Сарајева, а по казивњу др Јефта Дедијера од њих су и католици Бунтићи и вели да славе Никољдан. Постоји могућност да су од ових и они по презимену Вукоје код Зенице, Дервенте и Славонског Брода, иначе католици.

Нема поузданих података колико је прошло времена од одласка (бјежања из Пађена) до поновног доласка али се зна да је тај наш предак отишао као ожењен, а вратио се као неожењен, доста старији и поново се оженио у Пађенима са Кандом са којом је имао пет синова. Он се звао Милоје–Вук и донио је тапију да је од аге добио село Пађени. Ту тапију је носио у Босну и када се вратио у село Пађене ту су били насељени други Турци. Отишао је код аге у Требиње са тапијом и молио га да му ага омогући насељење у Пађене ага, је рекао: „свако јутро повируј са бријега, када видиш да нема нико у селу онда се настани“ у кућу која је у међувремену направљена. По предању овај Турчин што је био у Пађенима, био се осилио и у стању је био да пружи отпор Требињском аги јер је био и богат. По савјету аге Милоје Вук је свако јутро повиривао са бријега и треће јутро када није било никога полако се спустио у село и населио у турску кућу звана Полача. Турчин који је био у Пађенима и који се добро био закућио, мало се супроставио Требињском аги па је бачем у Сумарову јаму од стране људи Требињског аге. Остала је загонетка шта је било са Турчином испод Полаче. Остала је изрека „Нестао без стрва као Турчин и његово стадо испод Полаче“. И сада постоји у Пађенима ова кућа у коју се Милоје–Вук доселио. Садашњи власник и становник те куће је Гојко Милована–Миша Обренова. Из ове куће су сви из породице Вукоје, од оца Милоје звани Вук и мајке Канде…