Порекло презимена Грбић

15. фебруара 2012.

коментара: 29

На просторима Лике и Босанске Крајине током 20. века је живео велики број породица Грбић, а заједничко им је било то да им је слава Срђевдан. У другој половини 17. века Грбићи су највероватније живели у области Бјелајског Поља код Босанског Петровца. У току Великог рата (1683 – 1689), а и после тога у ускочко/млетачким акцијама које је предводио Стојан Јанковић вршена је сеоба из области Бјелајског Поља у Книнску Крајину. Највеће сеобе су биле 1685/6. и 1692. године у којима је учествовало по 500 и више породица са око 5.000 чланова по сеоби. Сеобе су се вршиле старим римским путем Петровац – Дрвар – Книн. Највероватније у једној од ових сеоба су се преселили Грбићи у Отон код Книна.

Након рата, пошто је Лика припала Аустрији, 1700. године, област Грачаца и Зрмање насељава становништво углавном из северне Далмације, па су се и Грбићи из Отона преселили у та места. У попису 1712. године у Зрмањи је било 5, у Грачацу 2 и у Подлапцу 1 кућа односно негде око 16 породица пошто је нека од кућа имала 2-3 породице. Од ових 8 кућа 3 су била без земље, а они су највероватније дошли из Босне након што су ова два места насељена. Одавде су се Грбићи раселили по Лици. Сигурно је да су се Грбићи из Грачаца одселили даље јер се не спомињу у попису из 1915. године у том месту. У том попису у Лици је било 102 куће Грбића. Након Лауданова Рата (1688 – 1699) када су Срб и Доњи Лапац поново припали Аустрији, један део Грбића из Грачаца и Зрмање се сели у Срб и Осредке. Одавде и из предходних места становања једни Грбићи насељавају у околину Дрвара. Други се насељавају поново у област Бјелајског Поља, а одавде се даље селе по читавој Босанској Крајини. Током последњег рата, који се десио крајем 20. века Грбићи се селе у правцу Бања Луке, Војводине и других делова Србије, као и у иностранство.

Нека места у којима су у 20. веку живели Грбићи:

Лика: Бабин Поток, Дебело Брдо, Ком, Кукљић, Медак, Осреци, Решетар, Срб, Сврачково Село, Врховине, Залужница.

Босанска Крајина: Бања Лука, Босански Петровац, Велики Цвијетнић, Доње Врточе, Јасеновац, Кленовац, Мали Цвијетнић, Мало Очијево, Рачић, Скакавац, Сметница, Смољана, Суваја, Чатрња.

Предања о пореклу Грбића и чињенице

На основу предања и досадашњих сазнања о пореклу Грбића постоје три опције, која свака за себе има чињенице које говоре у прилог томе.

а) Грбићи су пореклом из Старе Србије. Ово је према предању Грбића из Лике, а из књиге Милана Дивјака Личког. Као чињеница, која говори у прилог томе је да је у месту Рзнић на Косову код Дечана постојала црква Св. Срђа и Вакха у чијој је близини место Крушевац, које се такође спомиње у том предању.

б) Грбићи су пореклом из Херцеговине. Ово је према предању Грбића из Бјелајског Поља, а из рада Петра Рађјеновића “Бјелајско Поље и Бравско”. Као чињеница која говори у прилог томе је то што је култ Св. Срђа и Вакха био веома изражен у околини брда Срђ код Дубровника, где је постојало више цркава посвећених овим свецима. Такође, у околини Требиња се налази село Грбићи.

в) Грбићи су пореклом из Црне Горе. Ова тврдња би се такође могла узети у обзир као равноправна претходним јер неколико цркава Св. Срђа и Вакха је смештено у области бококоторског залива. Такође у области Кртола односно Грбља живе многе породице које славе Срђевдан, а већина Грбића из Црне Горе живи баш у овој области.

Грбићи из Босанској Крајини

У Мали Цвијетнић Грбићи су се доселили из Отона. Ту се задржали неко време и преселили у Велики Цвијетнић у 30-их година 18. века. Грбићи из Доњег Врточа су се доселили из Осредака(Лика) поцетком 50-тих година 19. века. У Мало Очијево Грбићи су дошли из Цвијетнића после окупације (1878). У Дрвар Село су се Грбићи доселили из Бос. Петровца у другој половини 20. века.

У Скакавац су се Грбићи доселили 1879. из Зрмање. Грбићи из Смољана су се доселили са тромеђе Лике, Далмације и Босне. Из Смољане се крајем 18. века доселише у Сувају, а онда се опет један део врати у Смољану. Двадесетих година 19.века овде се досели још једна група Грбића из Личких Осредака. У исто време се из Грбићи из Бјелаја доселише у Рачић (Бихаћ).

У село Чатрњу су Грбићи дошли из Суваје око 1800 године. Грбићи из засеока Јасеновац код Бравског су дошли из Доњег Лапца срединим 19. века. Одатле су једни отишли у засеок Кленовац, а други у засеок Срнетицу 60-тих година 19. века. Почетком 20. века у Босански Петровац је дошла једна породица Грбић из Суваје.

У Крњеуши живе Грбићи, потомци попа Јова Грбића из Рачића код Бихаћа, који је у Крњеушу дошао као ђак и оженио се у поповску фамилију Карановић. Када је умро последњи свештеник из куће Карановића, Јово Грбић је преузео парохију и на том месту је провео од 1867. до 1903. Његова два сина су живела у задрузи и након Првог светског рата.

У Поткозарје су Грбићи дошли из околине Дрвара и Унца.

Брекићи (Бреке) и Грбићи

Једна од ретких презимена породица које славе Срђевдан из области где су се некада сударала три царства су Грбићи и Брекићи (Бреке). О њиховом заједничком пореклу се наводи у неким радовима, а такође говори чињеница да ова два презимена у прошлости често срећу у истим областима. Ова два презимена се јављају 1712. године према попису Лике и Крбаве у местима Зрмања и Грачац. Познато је да се становништво ових места доселило из Северне Далмације. О овоме говори чињеница да су Грбићи живели у Отону код Книна, а познато је да су Брекићи (Бреке) такође живели у околини Книна (Ервеник). Брекићи из Зрмање се у каснијим пописима јављају као Бреке. Грбићи и Брекићи из Грачаца су се вероватно одселилили, јер их на каснијим пописима тамо нема, али се јављају на северу Лике у местима Врховине и Бабин Поток. Почетком 20. века ове два презимена се јављају и селу Рачић код Бихаћа у Босанској Крајини. Ове породице су се доселиле у ово село из Бјелајског Поља (Бос. Петровац) око 1820. године.

Све ово говори да Грбићи и Брекићи имају заједничко порекло. Могло би се закључити да су се Брекићи (Бреке) попут Грбића вероватно доселили околину Книна из Бјелајског Поља у једној од сеоба с краја 17. века, а да се одатле даље неки селе по Лици и Босанској Крајини.

Грбићи из Лике 1712.године

Један од најстаријих докумената где се спомињу Грбићи је “Попис Лике и Крбаве из 1712.” од Карла Касера. Грбићи се спомињу у области Зрмање, Попина, Подлапца и Грачаца у 8 домаћинстава. Ови Грбићи су преци већине данашњих Грбића из Лике и Босанске Крајине.

Подлапац

– “Vukoman Gerbich hat ein dritten Thal u. Petina“

Зрмања и Попина

– “Sauan Gorbicz od let 30, brat baio 20, bratuced Radosau 13, male 3, xenskoga 8”

– “Miladin Gerbich od let 40, xenskoga 2”

– “Juray Gerbich od 50 brat 1 Vuchen 40, Sinoucza 2, Thoma 30, Radoicza 16, Jurceu sin Boxo 20, Vuczenou sin Jouan 16 mala 8, xenskoga 7”

– “Maleuuk Gerbich od Let 30, brata Radiuoi 20, Lazo 18, mala 4, xenskoga 12”

– “Dragosau Gerbich od let 50, brat Radouan 30, Sinouchi Juan 20, Niegouan 16, mala 4, xenskoga 18”

Грачац

– “Vucheta Gerbich bil ouidi pak prosal u turke pa dosal opet oudi od let, 28 mala 4 zenskoga”

– „Petar Gerbich od let 60 Sin Stoian, 30 mala 5 zenskog“

Последња два домаћинстава у Зрмањи и прво у Грачацу су били беземљаши док су остали поседовали земљу. Попис су вршили Аустријанци, након што је Лика 1689. године припала њима. У попису се наводе само имена мушких чланова домаћинства старијих од 16 година. Сигурно је да се овде ради о презимену Грбић јер је слично са другим презименима нпр. Berkich=Бркић, Kernpotich=Крнпотић,…Напомена: Овде је узето у обзир и презиме Горбицз јер је најсличније презимену Грбић према овом и каснијим пописима.

КРСНА СЛАВА: Срђевдан

ПОЗНАТИ: Владимир и Никола Грбић

_________________

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Илија Шикман

ПОРЕКЛО ПОРОДИЦЕ И ПРЕЗИМЕНА ГРБИЋ

Порекло: Досадашњим сазнањима и предањима о пореклу Грбића постоје три опције. Свака за себе има чињенице које говоре у прилог томе.

Прва, Грбићи воде порекло из Старе Србије, тачније из Крушевца код Дечана (Косово), од Грбљановића. Чак је неко од Грбића поменуо да се неки предак борио на Косову пољу против Турака, па су расељeни након тога. Одатле су се преселили у северну Далмацију, односно Отон, а потом у Лику. Грбљановићи (Хребљановићи) су великашка српска породица. Од њих је славни кнез Лазар. Ово потврђује предање Грбића из Лике из књиге Милана Дивјака Личког. Томе у прилог говори чињеница да је у месту Рзнић на Косову код Дечана постојала црква светог Ђорђа и Вакха у чијој је близини место Крушевац које се такође спомиње у том предању. Култ мученика светог Срђа и Вакха, из града Росафа, у северној Сирији, који је посебно цветао у време цара Јустинијана, развио се у једном бенедиктинском манастиру код Скадра на Бојани, те у црквама у Бару, Котору и брду Срђ изнад Дубровника. Овим свецима посвећена је и Црква у Подинама изнад Херцег Новог, а у близини Тивта је такође била црква посвећена светом Срђу, Николи и Димитрију, мада је култ светог Срђа потпуно преовладао. Да је култ био веома изражен, сведочи бројност цркава и манастира (15) посвећеним овим свецима, али и поштовање овог култа.

Према ономе што је познато, сеобе у околини Книна су се десиле још у време краља Твртка. Највећа сеоба Срба у Далмацију из Босне, Херцеговине и Старе Србије је изведена 1523-1527. године.

Друга, Грбићи су пореклом из Херцеговине. Предање Грбића из Бјелајског поља, а из записа Петра Рађеновића “Бјелајско поље и Бравско” наводе чињенице да култ светог Срђа и Вакха био изражен у околини брда Срђ изнад Дуброввника, гдје је постојало више цркава посвећених овим свецима. У околини Трбиња налази се село Грбића.

Трећа, Грбићи су из Црне Горе. И ова тврдња се може узети у обзир, јер неколико цркава светог Срђа и Вакха је смештено у области бококоторског залива. У области Кртола односно Грбља живе многе породице које славе Срђевдан, а већина Грбића из Црне Горе живе баш у овој области. Током 19. и 20. века на просторима Лике и Босанске Крајине живи велики број породица Грбића. Свима је заједничка слава Срђевдан.

У Бјелајском пољу из Херцеговине памте 5 породица: Пећанац, Грбић, Феризовић, Ковачевић-Мостарац и Шкундрић. Све су ово давно досељене породице, бројем кућа доста јаке. Од њих потиче много јачи део становништва, што се неби према малом броју породица могло мислити. Доста је вероватним да је велика већина целог становништва у овој области далеком старином из Херцеговине и Црне Горе. То што тек мали део породица памти до данас своје порекло лако је разумети. Врло је ретко да је нека породица преселила на тако далеку даљину одједном. Далеке миграције понајчешће су се састојале из неколико краћих сеоба. Вршена је етапна миграција. На сеобеним станицама остајало би се краће или дуже време, док не искрсне повод даљем помицању.

Група родова Грбића населили се из северне Далмације у Босанску Крајину. У Цвјетнићу код Унца кажу да су њихови стари дошли из Крушевца (Косово) у Отон у Далмацију и да су звали Грбљановићи. У Бјелајском пољу било је толико у кући да је на ливаду могло изаћи 16 косаца. Један огранак се проширио у Бунић. Нејасно је када су се насели у област северне Далмације. Ако се да уважити да су дошли из Крушевца места на Косову код Дечана где се звали Грбљановићи, онда је за претпоставити да су се са Косова покренули после Косовског боја 1389. године.

Током 19. и 20. века на просторима Лике и Босанске Крајине живи велики број породица Грбић. Свима је заједничка слава Срђевдан (свети Сергије и Вакх) 20. октобар. Међутим, презиме Грбић спада у трећу групу презимена код којих је забележено више слава, у ком случају се ради о више различитих родова. Према Јањатовићу, у Дабробосанској митрополији, Грбићи су регистровани са славом Арханђел Михајло, Архиђакон Стефан, Ђурђевдан, светим Јован Крститељ, свети Никола и Срђевдан. Слава Грбића, Срђевдан, евиднтирана је у 31 босанско-крајишкој епархији.

У Читлуку (Херцеговин) Грбићи се спомињу као Делићи, који су славили Петровдан. а исто спомиње се и породица Грце из села Грбићи код Требиња.

У Хрватској презиме Грбић носе већином Хрвати, добрим делом из околине Задра (Нин), а често и Срби из околине Оточца, а није ретко ни код Муслимана (Бошњака) у Босанској Крајини. У протеклих стотину година рођено је сразмерно највише Грбића у Привлаци код Задра где се сваки двадесети становник презивао Грбић. Данас у Хрватској живи око две хиљаде Грбића у око 550 домаћинстава и 314-ти су по бројности. Подједнако их је било и средином прошлог века.

Порекло презимена: Од непотврђеног личног имена Грб, стари Грбићи из Цвијетнића код Унца памте да су дошли из Крушевца у Отон (Далмација) и да су се звали Грбљановићи. Нису се смели звати тим именом него Грбићи.

Презиме Грбић први пут је поменуто на попису 1476. године у селу Страгари, северозападно од Крагујевца, у попису Срба граничара у Врховинама 1644. године (Лика-Хрватска) а у Бачинцима и Марадику 1749. године (Срем). Изнета је тврдња да презиме Грбић води порекло из Суторине код Херцег Новог. Ово је упитно, али историјски, а до Другог светског рата и фактички била део Херцеговине а не Црне Горе, јурисдикција требињског пароха. Грбић је презиме које припада категорији презимена на -ић. Презиме Грбић је надимачког основа, погрдно и поспрдно, вероватно по телесној мани члана породице погуреног држања, што није ретко за простор некадашње Војне крајине. Др Велимир Михајловић у “Српском презименику” наводи: грб је надимачка основа и припада бројној тематској групи презимена која садрже поједине делове људског тела, као и препознатљив упут на човечију дефективност и инвалидност. Позната је и у другим словенским ономастиконима. За разлику од чешког и пољског ономастичког корпуса у којима је сачуван бесуфиксални облик (пољски Гарб и чешки Херб), најстарији пример код нас представља лично име у демунативном облику Грбица, потврђено у Бањској хрисовуљи 1313 године. Грба, према истраживањима Радослава Грујића, носиоци овог презимена у Славонији у 16. веку су пореклом из Старе Србије (то исто вреди и за презиме Грбић). Савремено је презиме у Београду, Смедереву, Панчеву, Новом Саду и Сарајеву. Једнако је са непотврђеним антропонимом Грба. Грбић су у селу Страгарима (Србија) 1476, у попису Срба граничара у Хрватској 1644. године у Врховинама (Лика), у Бачинцима и Марадику (Срем) 1749. године: Презиме је веома фреквентно у Хрватској 1948. године, од непотврђеног личног имена Грб.

Милан Карановић изнео је ову, не баш тако логичну легенду о настанку овог презимена у Поуњу (Босна) “Грбићи у Цвјетнићу код Унца рекоше ми да су њихови стари дошли из Крушевца у Стон (Далмација) и да су се звали Грбљановићи. Нису се смели тим именом звати него Грбићи. У Бјелајском пољу било их је толико кућа да је могло изаћи на ливаду по 16 косаца”

Грбић презиме се јавља код свих трију вера или народа. Католика Грбића има највише на приморју од Дубровника до Задра. Муслимани Грбићи насељавају највећи делом околину Добоја у Босни, док је православаца највише и они су највећим делом насељавали подручје Војне крајине, Босанске крајине и врло малим делом Шумадију. Веома распрострањено презиме у Војводини као последица колонизације становништва.

Миграција: Тврдња да су Грбићи од Крушевца и Рзнића од Дечана, онда су Грбићи највероватније кренули у сеобу након Косовске битке. Остаје питање којим путем и када су дошли до северне Далмације где су били присутни у 17. веку у периоду од 1389-1689. године. Претпоставља се да су Грбићи након продора Турака, својим већим делом кренули да се повлаче према Херцеговини да би ту боравили неко време. Мањи део затим је наставио ка Босни да би ту прихватио и ислам, док је остатак почео да насељава приморска подручја и подручја Крајине. Они који су отишли у приморска подручја која нису била обухваћена аутономијом Војне крајине убрзо су прешли на католичанство (постоје подаци о постојању презимена Грбић чак и на острву Вис) док је већи део који је службовао по крајинама успео да задржи православље.

Миграција рода Грбића ишла је с Jуга, северна Далмација и Лика, па опет Босанска Крајина. На овакав ток миграције утицали су ратови, глад и болест. Грбићи са простора Далмације, Лике преко Унца, Босанског Петровца, Гламоча и Змијања односно Врховина досељавају и у Поткозарје. Грбићи који су највероватније у другој половини 17. века живели у Бјелајском пољу код Боснаског Петровца, током Великог рата (1683-1689), као и у ускочко-млетачким акцијама које је предводио Стојан Јанковић крећу у сеобу из ове области у Книнску Крајини, старим римским путем Петровац-Дрвар-Книн. Највеће сеобе су биле 1685/6 и 1692. године у којима је учествовало 500 и више породица. Претпоставити је да су се у једној од ових сеоба преселили и Грбићи у Отон код Книна. Након рата, 1700. године, Лика је припала Аустрији. Област Зрмање и Грачаца насељава становништво углавном из северне Далмације. Грбићи из Отона пресељавају се у та места.

После Лаудоновог рата (1688-1699), Срб и Доњи Лапац поново припадају Аустрији, па део Грбића из Зрмање и Грачаца пресељава у Срб и Осретке. Из Лике прелазе Уну и насељавају околину Дрвара, а један огранак поново насељава Бјелајско поље, а одавде по читавој Босанској Крајини. Други светски рат и последњи грађански рат на простору бивше СФРЈ, посебно у Босни и Херцеговини 1991-1995. године, помера највећи део српског становништва, па и Грбиће у правцу Републике Српске, Војводине и других делова Србије и у иностранство. За време Лаудоновог рата (1788-1791-) из Босанске Крајине у Хрватску је прешло око 28.000 душа са 46 свештеника. Међу њима је било много породица које су се из Далмације населиле у Босанску Крајину. У тој сеоби у Хрватску налази се и род Грбића. Тада је прешао поп Ђорђе Гак са 120 породица из Рујишке, поп Јован Ћулибрк из Блатне са 116 породица, поп Стојан Стојнић из Мразовца са 102 породице. Заустављају се у Орловцу.

Главни миграциони правци Грбића у прошлом веку у Хрватској забележени су из Босанске Крупе (БиХ) и Приједора (БиХ) у Загреб те из Удбине у Ријеку.

Распрострањеност: Пописом 1712. године регистровано је 8 кућа Грбића: у Зрмањи 5, Градачцу 2 и Подлапцу 1 са око 16 породица. Ово постаје матица за расељавање Грбића по Лици. Грбића по попису 1915. године нема у Грачацу. Грбића у Лици по том попису има 102 куће: Бабин поток (Врховине) 24, Дебело Брдо (Бунић) 2, Ком (Зрмања) 10, Кукљић (Медак) 11, Медак 1, Осреци (Срб) 14, Решетар 1, Срб 6, Сврачково Село 9, Врховине 23 и Залужница 1.

Група родова Грбић са 89 кућа у 20 насеља славе Срђевдан. У Босанској Крајини, етнографи Петар Рађеновић у свом раду “Бјелајско поље и Бравско”, те Милан Карановић “Поуње у Босанској Крајини”, обилазећи ове области, 1922. године евидентирају Грбиће у насељима:

Петровац (Бјелајско поље)-Грбићи 1 кућа, слава Срђевдан. Дошли око 1900. године из Суваје.

Скакавац (Бјелајско поље)-Грбићи 2 куће, слава Срђевдан. Населили се из Зрмање (Лика) 1879. године.

Суваја (Бјелајско поље), у Жегару-Грбићи 28 кућа, у Громили 7 кућа и у Пољу 3 куће. Сви славе Срђевдан. Причају да су овамо кренули из Херцеговине око 1625. године. Расули се на неколико страна по Тромеђи. Отуда једна група (грана) пресели у Смољану. Из Смољана се око 1795. године примакну у Сувају. Мало касније одлепи се од њих један део и врати се опет у Смољане. Око 1825. године досели се овамо једна група Грбића из Осредака (Лика). Један од оних првих настане се најпре на Тавану. После 30-так година сиђу у село. У Жегару, гдје су сада Грбићи били су пре њих Кукољи. Заваде се бегом, па потраже кућиште код другог спахије у Лупицама (Сански Мост).

Смољана (Бјелајско поље)-Грбићи 16 кућа у Чатрњи, слава Срђевдан. Пресели се из Суваје око 1895. године.

Јасеновац (Бравско)-Грбићи 3 куће, славе Срђевдан. Стари дошли из Лапца (Лика) око 1855. године. У почетку су били најамници код Бјелица.

Кленовац (Бравско)-Грбићи 1 кућа, слава Срђевдан. Одстранио се овамо од јасеновачкик Грбића.

Испод Срнетице (Бравско)-Грбић 4 куће, слава Срђевдан. И они се одцепе од оних у Јасеновцу и прешли на ову страну око 1865. године.

Врело (Цазин)-Грбићи који су сада у Рујници одселио се око 1822 у Јадар (Србија). На њихово место у Врелу населе се Богуновићи 6 кућа из Пишталина.

Глиница (Цазин)-Грбићи 3 куће, слава Срђевдан. Населили се из Поља пре Окупације.

Осредак (Цазин)-Грбићи 8 кућа, слава Срђевдан. Населили се из Бјелајског поља после Лаудоновог рата. Старина им је са Југа. Најпре се населе у Далмацију, а одатле у Бјелајско поље. Једни иселе ради глади иза Лаудоновог рата.

Пишталине (Цазин)-Грбићи 2 куће, слава Срђевдан. Доселе из Бјелајског поља око 1862. године.

Ћоралићи (Цазин)-Грбићи 3 куће, слава Срђевдан. Досели из Рујнице пред Окупацију.

Беширевића Врањска (Крупа)-1 кућа, славе Срђевдан. Дошли из Војевца (Босна) после Окупације.

Крупа-Грбићи 2 куће, слава Срђевдан. Дошли из Поља.

Доњи Бушевић-Грбићи 1 кућа, слава Срђевдан.Насели из Далмације пре Окупације.

Војевац (Крупа)-Грбићи 14 кућа, слава Срђевдан. Доселили из Бјелајског Поља. Прошли кроз северну Далмацију.

Малићбегов Дубовик (Крупа)-Грбићи 1 кућа, слава Срђевдан. Дошли из Бјелајско поља пре Окупације.

Љусина (Крупа)-Грбићи 4 куће, слава Срђевдан. Дошли из Поља пре Окупације.

Горњи Петровићи (Крупа), Лисина-Грбићи 10 кућа, слава Срђевдан. Пранђед дошао из Лапца (Лика). Населе се око 1825. године. Даље порекло не знају. Сачувано предање је нејасно како су од Крушевца (код Дечана на Косову) и да су се звали Грбљеновићи. Најпре се раселе по Босанској Крајини и Лици.

Доњи Петровићи (Крупа)-Грбићи 1 кућа. Слава Срђевдан. Дошли из Лике пре Окупације.

Хашани (Крупа)-Грбићи 2 куће, славе Срђевдан. Дошли из Поља пре Окупације.

Горјевац (Бихаћ)-Грбићи 6 кућа, слава Срђњвдан. Населе се из Поља преко Далмације пре Скендера.

Липа (Бихаћ)-Грбићи 2 куће, слава Срђевдан. Населе се из Поља пре Дољанске буне од Бјелајског Поља.

Рачић (Бихаћ)-Грбићи 10 кућа, слава Срђевдан. Дошли око 1822. године из Бјелајског Поља.

Рујница (Цазин)-Грбићи 5 кућа, слава Срђевдан. Досели из Врела око 1840. године. Из Врела се одсели у Јадар (Србија) па се вратили, када је на њихово кућиште у Врелу населили Богуновићи из Пишталина. У Рујници се населе на опустело Веселично кућиште. Од њих су Шкрбићи 2 куће.

Крндија (Цазин)-Грбићи 4 куће (4 куће у Беширевића Крндији), слава Срђевдан. Милан Карановић их не наводи у свом раду. Населили се из Врела али није искључено да су и из Рујнице, после Окупације. Пред Други светски рат у селу је било 4 породице Грбића са 21 чланом. У рату је погинуло 18 чланова. После рата нико од преживелих чланова се не враћа на опустела огњишта у Крндију. Колонизирани су у Бачку Паланку и Зрењанин, а један одлази у Рујницу. После рата Крндија остаје без Грбића.

У Крњеуша (Бихаћ) живе Грбићи, слава Срђевдан, потомци су Јове Грбића из Рачица код Бихаћа, који је у Крњеушу дошао као ђак и оженио у поповску породицу Карановић. Када је умро последњи свештеник из куће Карановића, Јово Грбић преузима парохију и на том месту проводи од 1867. до 1903. године. Његова два сина живела су у задрузи и након Првог светског рата.

Чатрња-Грбићи 16 кућа, слава Срђевдан. Дошли овамо око 1820. године из Суваје. Враћали се назад у Сувају, опет овамо назад. Када су дошли била је само једна кућа.

У околини Дрвара Грбићи су живели у Малом и Великом Цвијетнићу, Доњем Врточу и Малом Очијеву. У Мали Цвијетнић Грбићи су досели око 1780. године из Отону у Далмацији. Ту се задржали неко време и прешли у Велики Цвијетнић пред крај 18. века. У Доњи Вртч, Грбићи су се доселили из Осредака код Срба (Лика) око 1850. године. У Мало Очијево Грбићи су се досели из Цвијетнића после Окупације. Неки подаци говоре да је до исељавања српског становништва из северне Далмације дошло око 1780. године због глади и угњетавања, а касније од 1782 до 1785. године. У Дрвар Село Грбићи су се досели из Босанског Петровца у другој половини 20. века.

Данашње становништво копаоничког подгорја консолидовало се насељавањем у 18. и 19. веку, са запада из црногорских брда, Херцеговине и предела старе Рашке на једној страни и југозапада с Косова из Метохије и Полога у Македонији на другој страни.

Грбићи су присутни у готово свим жупанијама Хрватске, у укупно 121 општини и 177 насеља, претежно у урбаним срединама (61%). Данас их највише живи Загребу (25), Привлаци код Задра (180), Ријеци (90) и у Дубровнику (60).

У Босни и Херцеговини Грбићи су настањени у 34 насеља са преко 180 домаћинстава. У Федерацији БиХ највише су Бошњаци и Хрвати и највише их живи у Тузли (23), Грачаници (25), Босански Петровац (18), Сарајево (13) и Стари Мајдан (12) , док су у Републици Српској углавном Срби и највише их живи у Бања Луци (10).

У данашњој Србији Грбићи су присутни у преко 60 насеља са преко хиљаду домаћинстава. Највише их живи у Бачкој Паланци (62), Београду (преко 200), Футогу (23), Инђији (30), Лозници (23), Новом Саду (преко 200), Панчеву (26), Рутоши код Нове Вароши (22), Смедереву (20), Суботици (54), Ваљеву (39) и Зрењанину (39).

Познати:

– Браћа Никола и Владимир-Вања Грбић, одбојкаши

– Манојло Грбић, црквени историчар, 1844. Широка Кула (Лика)

– Паула Грбић, драмска глумица, 1857. Загреб

– Чедо Грбић, политичар, 1921. Рајић (Новска)

– Иво Грбић, графичар и сликар, 1931. Дубровник

– Драгица Грбић, научник, 1941.

– Бранка Грбић, инжењерка и привредник, 1947.

– Јадранка Грбић, етнолог, 1956. Загреб

– Жељко Грбић, радиолог, научник 1958. Сплит

 

Извор:

– Милан Карановић “Поуње у Босанској крајини”

– Петар Рађеновић “Бјелајско поље и Бравско”

– Петар Рађеновић “Унац”

– Петар Рађеновић “Села парохије Крњеуша”

– Ј. Дедијер “Херцеговина”

– Карло Касер “Попис Лике и Крбаве 1712. године”

– Др Велимир Михајловић “Српски презименик”

 

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (29)

Одговорите

29 коментара

  1. Дијана

    Моји Грбићи су из села Сушћепан код Игала (Херцег Нови), а изнад мјеста Суторина (такође код Игала). Према предању у књизи попа Сава Накићеновића помиње се Антун Грбић који је прије више од триста година доселио у село Сушћепан из Поповог Поља требињског. Славио је Светог Климента Римског (8.децембар по новом календару). Ту славу и данас славе Грбићи у Сушћепану. Треба рећи да су у том периоду досељене и бројне породице из околине Требиња у подручје Херцег Новог. Такође, Грбића има и с друге стране Игала, у мјесту Њивице. Мислим да славе Аранђеловдан.
    Код мојих Грбића претежно преовладавају имена Јован, Михаило, Душан, Илија, Стеван, Петар, Ђуро, Ђорђе, Урош (и обично се дају по именима дједова и прадједова).
    Оно што запажам, јесте да се помиње да Грбићи углавном славе Срђевдан, мањи број Аранђеловдан, Стефандан, Никољдан. Нигдје нисам запазила да се помиње Свети Климент. Можда је од значаја рећи да у Селу Сушћепан постоји и црква Светог Архиђакона Стефана чији су темељи из раног хришћанског периода.