Порекло презимена Бадњар

13. фебруара 2012.

коментара: 2

Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’

БАДЊАРИ

(живе у Подгори)

Бадњари потичу од Стојана Трепчанина, који је имао надимак Смољан. Презиме Бадњар добили су по свом претку Радуловићу, који је као познати мајстор дрводјеља правио и бадњеве. Међутим, Б. Бадњар у писаној монографији о Тепцима казује да су Бадњари поријеклом од српског племена Смољани и да је њихово поријекло сачувано у предању предака. Он даље казује да су своје презиме Бадњар донијели из мјеста Трепача из Никшићких рудина када су се одатле иселили још у 8. вијеку и доселили на ове просторе. Топоними „Бадњарске зидине“, које се налазе на обронцима Зле горе – огранака планине Његош, говоре да су на овим просторима живјели Бадњари. Он наводи три верзије о поријеклу-постанку презимена Бадњар. По једној верзији каже да су њихови преци правили бадњеве, по другој да су преци Бадњара по примању хришћанства на Бадњи дан сјекли бадњаке, доносили их у село и пред сваком кућом остављали по бадњак и уз пригодну пјесму или бесједу честитали домаћину празник. По трећој верзији, хајдук Матије из Тепаца са својим рођацима и Бајом Пивљанином поубија на Бадњи дан у Тепцима Турке Ељене и Шопале, па их по овом чину назваше Бадњарима.

Најстарији њихов предак коме знају име је Стојан, а послије Стојана први потомци за које знају су: Радуле, који је имао надимак Бартула, а потом Матије. Био је познат хајдук. Матије је имао сина Јанка који је био језерски кнез и кнезовао је у другој половини 17. вијека. Предводио је Језерце у многим борбама против Турака које су вођене у његово вријеме. Био је близак сарадник војводе Илије Косорића и кнеза Илије Балотића-Томића. По њему се зову Јанков до у Кочадолу, засеоку села Подгоре.

Послије кнеза Јанка језерски обер-кнез је био Петко Бадњар, који је имао надимак „Џабас“ и његови су се потомци по њему прозвали Џабасани. Он је живио у првој половини 18. вијека.

Први свештеник у Тепцима био је поп Тута Бадњар; он је саградио прву цркву у Тепцима у првој половини 18. вијека.

Василије Бадњар, кога су звали Јушица, био је познат као имућан и добар домаћин. По њему се зову Јушичка лука и Јушичка пећ у кањону близу села Тепаца.

Стојан Бадњар био је познат као човјек необичне снаге и вјештине у свом времену.

Давид Бадњар доживио је дубоку старост; чак је, како се прича, живио сто двадесет година; путовао је по свијету, знао је лијепо да приповиједа и казује народне пјесме.

Гаврило Бадњар, познати народни гуслар, знао је толико народних пјесама да је сваки дан могао пјевати нову и нову пјесму, не понављајући оне које је већ пјевао.

Милутин Бадњар успио је да убиједи попа Стевана Дубљевића, када је код њега заноћио на путу за Србију, да остане и прихвати упражњено мјесто попа у Тепцима.

Стеван Бадњар је први судија турског суда – меџлиса у Мостару, гдје је био три године.

Послије Стевана члан меџлиса у Пљевљима био је Милован Бадњар. Милован је био бистар и проницљив човјек, тако да се Турцима наметнуо и они су његово мишљење уважавали. Учествовао је у многим борбама против Турака, а нарочито се истакао у Вукаловићевом устанку 1857-1862. године. Послије 1878. године и припајања овог краја Црној Гори, Милован је постављен за барјактара Тепачке чете. Њега је на мјесту барјактара наслиједио син Вујица-Вуле, који се истицао као добар и паметан човјек.

Јаков Бадњар, учесник у Вукаловићевом устанку 1857- 1862. године, послије устанка наставио је да четује по Новопазарском санџаку, гдје је у сукобима рањен; одведен је у Нови Пазар и тамо уморен.

Лазар Бадњар из Загорја из Херцеговине налазио се на челу устаника у Загорју 1875. године.

Јаков В. Бадњар, учесник балканских, Првог и Другог свјетског рата, био је у заробљеништву у Мађарској. Носилац је Обилића медаље и Партизанске споменице 1941.

Љубо-Малета Бадњар налазио се на раду у Америци, одакле се као добровољац вратио да учествује у балканским ратовима. Одселио је у Србију након завршетка балканских ратова. Учесник је и Топличког устанка. По завршетку рата хајдучки се пребацио у Бугарску, гдје убија српског крвника Петкова, који је извршио злочин над живљем у Гајтану. Потом је пронашао и другог крвника Кожуклију у Македонији код Ђевђелије и њега убије и тако изврши освету.

Богдан Млађенов, јединац који се вратио из Америке да као добровољац учествује у Првом свјетском рату, погинуо је на Скадру 1915. године од авионске бомбе.

Док је био на раду у Америци Јагош Бадњар се налазио у добротворном одбору, на чијем је челу био Михаило Пупин. Он је скупљао помоћ за Србију и Црну Гору које су се налазиле у ратовима. Јагош се вратио као инвалид и у свом крају био познат као добротвор који је помагао сиромашним. Помагао је изградњу школе у Подгори и оснивање читаонице “Слога” чији је био први предсједник, а послије њега предсједник је био Блажо Бадњар.

Павле Бадњар је био први учитељ у новоотвореној школи у Подгори послије 1918. године. Иако без завршене учитељске школе, Павле је постизао ванредне резултате и извео велики број генерација. Са породицом је колонизиран у Бачко Добро Поље 1945. године.

Коста Бадњар је учесник балканских, те Првог и Другог свјетског рата. Налазио се у ропству у мађарским логорима од 1916-1918. године. У НОП-у је био од 1941. године и овдје је вриједно забиљежити да је Коста, приликом ослобођења Жабљака, 20. јуна 1941. године, понудио да сам запали своју кућу у којој је била смјештена италијанска војска, говорећи: „Ја сам је правио, ја ћу је и запалити“.

Тихомир Бадњар је био велики памтиша о породицама у тепачком крају и о поријеклу породице Бадњар. На основу његовог казивања, његов син Батрић је написао монографију о Тепцима.

У Првом свјетском рату учествовало је 28 Бадњара. Од њих је дванаест погинуло и умрло у логорима у Мађарској: Богдан, Радивоје, Спасоје, Радован, Јошан, Раде, Милија, Милун, Новица, Војин, Дамљан и Перо.

У НОР-у 1941-1945. године учествовало је педесет пет Бадњара, и то: двадесет седам из Тепачког краја, двадесет и један из Гајтана, шест из Загорја и један из Пећи. Као припадник НОВ-а, у јединицама је погинуо Милан Гаврилов, јединац у оца и мајке Анђе. Био је један од организатора устанка у свом крају. Комесар је Дурмиторског омладинског батаљона и на тој дужности је и погинуо у мају 1942. године, на Пољима Колашинским. Школа у Тепцима носи његово име.

Милета Ристов, у НОП-у од првих устаничких дана, а у Четвртој црногорској бригади од њеног оснивања, у чијим је редовима и погинуо 5. јуна 1943. године на Сутјесци. У НОР-у су погинули браћа Вукашин Мирков на Дујимовићима 1942. године и Урош који је био одборник у народној власти 1944. године у Подгори.

Љубомир-Љубо Павлов је био у НОП-у од првих устаничких дана; био је један од организатора устанка у свом крају, а у строју Четврте црногорске од њених првих дана. У Петом батаљону је руководилац СКОЈ-а, а касније замјеник комесара Друге косметске бригаде. Носилац је Партизанске споменице 1941. И његов млађи брат Мићо је учесник јединица НОВ-а у црногорским бригадама, а послије рата био је пуковник ЈНА.

Радоман Јевремов је један од организатора устанка у свом крају. У НОП-у је од 1941. године у Петом батаљону Четврте црногорске пролетерске бригаде, прво десетар, а затим омладински руководилац батаљона и замјеник комесара чете. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Вуко Милошев из Витомирице код Пећи налазио се у саставу 7. омладинске црногорске бригаде од њеног оснивања, у чијим је редовима рањаван на Вјетренику 1944. године.

Момчило-Момо Живков из Подгоре ступио је у 7. омладинску црногорску бригаду из Дурмиторског партизанског одреда. У бригади је био од њеног оснивања, прво командир вода, а онда командир чете. Био је врло храбар борац.

Бавећи се трговином, Јоваш Бадњар остане једном приликом у Пљевљима, гдје се стално насели и од њега се формира угледно братство Јовашевићи.

Антонијевићи у Орљају су од Антонија Бадњара, чији се потомци по Антонију прозваше Антонијевићи.

У селу Црној Гори у Пиви живи породида Батуран која води поријекло од Батурана Бадњара. Тамо се Батуран населио крајем 18. вијека.

Бартилине потомке називали су Бартулама и било их је више породица. Све су се оне у другој половини 18. вијека иселиле у источну Босну. Знају за имена неких од њих као нпр. Филип, Ристо, Вук и Стојан. Једни од њих се населе у Загорју и задрже презиме Бадњари, а други на Гласинац и узму презиме Бартуле. Од Вука Бадњара настану Вуковићи, а од његовог брата Бањенини. Бадњари живе у Јелашцима, Вуковићи у Странама, а Бањенини у Шивољу. Брат Ристов крену према Гацку и Требињу. Тамо живе његови потомци. Све три ове породице у Загорју славе Јовањдан зимски. У Подгори је остао назив “Бартулско гувно”.

Бадњара има исељених, како је већ речено, у јабланичком крају у Гајтани и у Метохији; неки од њих се презивају Бадњаревићи.

Има их одсељених у Војводину, гдје су колонизирани послије Другог свјетског рата и живе у Бачком Добром Пољу и Кули. Има их и у другим мјестима широм наше земље гдје су одлазили, најчешће ради запослења.

Лука Јованов био је предсједник општине Жабљак и на одговорним дужностима у Републици.

Данас нико од овог братства не живи у Тепцима, већ су се иселили у Подгору и Кочадо на некадашње своје катуне.

Славе Никољдан.

 

ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. vera

    MOJ DEDA ,PO MAJCI, MILORAD BADNJAR JE POGINUO 1942 . GODINE AKO SE DOBRO SECAM , NA RUJKOVCU, BACAJUCI BOMBU NA BUGARSKI TENK. iMAO JE 24 GODINE A SUPRUGA I TROJE DECE SU SE 1945. KOLONIZIRALI I SRPSKOM MILETICU, U BACKOJ. TESKO DOLAZIM O PODATAKA O NJEMU …

  2. Milan

    O poreklu prezimena Badnjar ima vise verzija, ali, drzim da je najrealnija ona da su nam preci bili drvosece i po tome imenovani. Jos kao dete sam se interesovao u vezi toga i nisam se zadovoljavao romanticnim objasnjenjima tipa Badnje vece ili Istraga Poturica. Na jednoj od porodicnih sahrana, nazalost bilo ih je dosta, Milivoje Badnjar, zvani Pepi, danas je i on pokojni, na moje pitanje odgovorio mi je otprilike ovako: Od svog djeda( mislim da mu se zvao Milovan,)cuo sam da su nam preci bili poznate i veste drvosece.
    No mene i dan danas kopka nesitrazena veza izmedju Gota i Srba. Mislim da su se neki crnogorski istoricari time bavili, ali je to ostalo nedovoljno istrazeno. A zasto ovo kazem. Dolaskom u Svedsku i uceci jezik primetio sam neke slicnosti, a i istovetnosti glasova i reci. Jedna od prvih je bila svedska rec ved – drva ( za lozenje ). No jedna rec mi je ostala duboko urezana, a rec je piga. U Bacom Dobrom Polju je kao strazar radio gluvo nemi Pigo iz familije Obradovic. Kasnije se vratio na Zabljak. I sad, ta svedska rec piga znaci sluzavka. Dajuci Pigu taj nadimak, zbog njegovog prirodnog henikepa, neko je jednostavnom “narodnom srpskom” recju- nadimku “prorokovao” Pigovu zivotnu sudbinu, ali je i “nenamerno” iz jezicke podsvesti isplivala na povrsinu jos uvek misteriozna dilema: Gde nestadose istocni Goti? Mislim da se jedan deo slavenizovao, posrbio i opstao na teritoriji Stare Hercegovine i nekadasnje Duklje, a danasnje Crne Gore. najrecitije o tome zbori pop Dukljan, a primera jezickih je vise…