На данашњи дан: Мистериозна смрт Бранка Миљковића Reviewed by Momizat on . 12. фебруар 1961.   Бранко Миљковић (Ниш, 29. јануар 1934 — Загреб, 12. фебруар 1961) један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века 12. фебруар 1961.   Бранко Миљковић (Ниш, 29. јануар 1934 — Загреб, 12. фебруар 1961) један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века Rating:
You Are Here: Home » На данашњи дан » На данашњи дан: Мистериозна смрт Бранка Миљковића

На данашњи дан: Мистериозна смрт Бранка Миљковића

12. фебруар 1961.

 

Бранко Миљковић (Ниш, 29. јануар 1934 — Загреб, 12. фебруар 1961) један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац, пре 51 годину пронађен обешен на периферији Загреба. До данас остала сумња у званичну верзију да је извршио самоубиство. Непосредно пред смрт Миљковић јавно упитао: „Зашто убијају песника у социјализму?“.

Миљковићева породица води порекло из Заплања, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш. Завршио је Гимназију „Стеван Сремац“ у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“. У Нишу пише и пред својим вршњацима и професирима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу „Записи“, имао је тада осамнаест година. Године 1953. из Ниша одлази у Београд на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломира 1957. Још као студент (1956) припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био проф. Драган М. Јеремић, а коју су, поред Миљковића, чинили: Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера Србиновић, Рајко Чукић… настојећи да у поезији синтетизује песничко искуство симболиста и надреалиста.

Када је дошао у Београд Бранко је пуне три године, обилазио редакције многих часописа али није наишао на разумевање. Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: „Смрћу против смрти“ (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961)…

Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарске. Бранко је потом почео да води рачуна о свом облачењу, могао се видети како иде преко Теразија у сивом оделу, у прслуку вишњеве боје, са лептир-машном, шеширом великог обода…Од студента боема – постао је господин.

Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“.

Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.

По једнима услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, а по другима (како то у књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч“, наводи Петар Џаџић) због проблема „узрокованих љубавним јадом“, напушта Београд, у јесен 1960, и одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највероватније незадовољан својим животом, Бранко се одаје алкохолу.

У јануару 1961. у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ“ према сведочењима Владимира Богдановића он и Бранко су једне вечери привођени у загребачку полицију након једне Бранкове изјаве у пијаном стању;

„У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи, или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: „Зашто убијају песника у социјализму“? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза „.

Убрзо након овог догађаја, 12. фебруара 1961, Бранка налазе обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт отворила је Пандорину кутију разних интерпретација и нагађања. Иако Танасије Младеновић, сматра да Бранко Миљковић није извршио самоубиство, јер по њему…малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника…, и до данас је највероватнија верзија Бранкове смрти – самоубиство.

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top