Порекло презимена Азањац

10. фебруар 2012.

коментара: 15

Поштовани,

позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (15)

Одговорите

15 коментара

  1. Zoran Jures

    ПОРЕКЛО ФАМИЛИЈЕ АЗАЊАЦ

    Село Васиљевићи, у којем је настала фамилија Азањац (првобитно Азанац), налази се на североисточним падинама планине Јавор и најудаљеније је село ивањичке општине и последње село моравичког слива.

    Маринко (1788) је родоначелник фамилије Азањац. Доселио се почетком XIX века из Бихорског села Азане, старог насеља у Црној Гори на благим падинама Мирај брда, између Бијелог Поља и Берана. Потиче од братсва Дашића из Шекулара.

    Доласком у другу средину досељеници су најчешће мењали своја презимена и започињали живот са новим идентитетом. У самом почетку XIX века у Србији није било утврђено једно презиме за једну фамилију, па је чак било случајева да је исти укућанин крштен под једним презименом, венчан под другим, а умро под трећим.

    Маринко се помиње у тефтеру пореза и арача из 1833, а потом у чибучком тефтеру из 1834, али са презименима Јанковић и Васојевић. Кнез Александар Карађорђевић доноси уредбу 1851. године да се фамилијама презимена једанпут за стално утврде и да се таква на званична акта уписују. Неколико деценија по досељавању, Маринков надимак Аѕанац прелази у функцију презимена како је забележено у попису из 1863.

    На најстаријим надгробницима у селу Васиљевићи уклесано је Аѕанац, како је уписивано и у црквеним протоколима све до 1945. Није познато када је Н у презимену прешло у Њ. Крсна слава фамилије Азањац је Ђурђиц (слави се 16. новембра).

    У фамилији Азањац до 2013. године, рођено је 227 Маринкових и Вуканиних потомака (по мушкој линији), од којих само троје стараца живи у Васиљевићима, а остали су расејани од Ивањице до Америке.

    (Ово су делови из обимнијег рада насталог на темељима писаних извора и изјава најпоузданијих познавалаца породичне старине, који чека публиковање).

    Јана Јуреш, дипл. историчар и Зоран Јуреш, акад. сликар

  2. Зоран Јуреш

    У тексту о пореклу презимена Азањац и о Маринку оснивачу фамилије, поткрала се словна грешка која можда збуњује. Наиме, првобитно презиме је било АЗАНАЦ, а не АЅАНАЦ, како је грешком написано.

    Маринко је у првом попису из 1833. већ имао два сина – Милоша (1823) и Милића (1929). Касније су се родили Милан (1838) и Милутин (1840). Милан није имао мушке деце. Остала тројица су имали порода и лоза им је непрекинута до данашњих дана!

    Сећања неких старијих Азањаца су да је горе поменути Милош био млађи брат Маринков, а не син. То је довело у заблуду, те је генерацијама у фамилији владало мишљење да су Милутинови и Милићеви потомци нешто ближи рођаци од Милошевих. Увидом у црквене књиге и у тефтере у Архиву Србије дилема је решена и коначно је утврђено да је Милош најстарији син Маринков.

    Сви Азањци су једна фамилија, сви славе Ђурђиц и сви знају легенду о Љубу Азањцу. Љубо је син Милутинов.

    Јана Јуреш, дипл. историчар и Зоран Јуреш, акад. сликар

  3. Зоран Јуреш

    Григорије Регнер (1866-1917), службовао је у Ивањици, 1894. године, као истражни судија. Сачувано је више писама које је он писао своме брату од ујака Стевану Крену (1864-1919), чувеном чачанском индустријалцу.
    Григорије је са подкомандиром Петром Глогићем, 30. септембра 1894. године, пошао на терен на Јавор, у пограничну српско-турску зону. Десило се да су ноћ морали да проведу у кући Азањаца. У току ноћи Турци су напали мештане Азањце, дошло је до пуцњаве, као у правом рату. О том догађају Регнер пише своме брату Стевану. Ево дела тог писма:
    “… те ноћи су Турци из Кладнице напали Азањце, чувене граничаре у Васиљевићима, на самој српско-турској граници, од којих се у Турској боји и старо и младо, јер се измеђ Азањаца и Турака из оближњих села дешавају чести и крвави сукоби још од како је граница овуда повучена. Ретко ко из куће Азањаца умре од природне смрти, тај је свет навикао да гине у борби с Турцима. Али и њих Турци добро памте, јер су Азањци веома чили и беспримерно одважни, а без острагуша (пушке) никуд не иду. Причају да ноћу прелазе чак до Сјенице, пале турске куће, убијају турке, који су побили њихове сроднике а често и њихову стоку одгоне. Турци су их уценили али нико се не нађе до сад, да однесе награду за њихове главе …
    Заноћисмо у кући Азањачкој, подкомандир, срески лекар, два стражара, наша два пандура и ја. Тројица Азањаца, све старији људи, оду у заседу код колиба више куће, на стражу. Нема сумње да нисам баш имао особену вољу да ноћим ту, али другог конака није било.
    Око пола ноћи пробуде нас плотуни и ужасна вика. Пушке су гроктале као у рату а пламенови њихови севали су са свих страна, и од Турака, и од Азањаца, и од страже на граници, и од куће где смо ми били, а тако исто и од кућа осталих сељана који су чули пушке и одговорили пуцањем … Судећи по пламеновима пушака где су Турци били, Турака је било око 20. Азањци их јуначки дочекаше и после кратког пушкарања одбише … Борба се сврши и без ране и без мртве главе, али ми што смо ноћили у кући претрпесмо мало страха, нарочито у почетку…”
    Те, 1894. године, ти старији Азањци, који се помињу у писму, могли би бити, Милошеви синови Периша (46) или Петар (41), даље, Милић (65), или његови синови Станиша (34), или Борисав (33), по свој прилици Милутин (54) или његов син Љубо (28).

    (писмо се чува у Историјском архиву у Чачку)

  4. Jaна Јуреш

    Житељи Месне заједнице Ковиље су 1990. године у свом селу подигли спомен-чесму изгинулим ратницима у ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Међу ратним друговима, налазе се Љубо, Јован, Петар и Никола Азањац.

    ЉУБО је Милутинов син, рођен у Васиљевићима 1866. године. Истицао се јунаштвом у борбама с Турцима на планини Јавор. Сви који су чули за Азањце, знају причу о Љубу, а они старији памте и понеки стих о Љубовој храбрости. После силних борби с Турцима и Балканских ратова, Љубо је страдао од Аустријанаца на почетку Првог светског рата, у јесен 1914. у Ариљском пољу.
    Љубова удовица Милева (р. Ђелошевић) остала је удовица у 48. години живота. Живела је 104 године. Сахрањена је у Чачку 1970. Исте године су пренети и Љубови посмртни остаци из сеоског гробља у Васиљевићима у породичну гробницу фамилије Азањац у Чачку.

    ЈОВАН је син Љубовог брата од стрица, Борисава. Рођен је 1894. године. Тек што је стасао у младића рат га је однео, али се не зна поуздано да ли је страдао заједно са стрицем Љубом или неку годину касније.

    ПЕТАР је Љубов брат од стрица Милоша, рођен 1853. године. Често се помиње у списима о Јаворском рату. Био је граничар, храбар и прек човек. Оженио се Станком (р. Ђинђић), нису имали порода. Одликовао га је књаз Милан М. Обреновић Сребрном Колајном за храброст у рату са Турцима 1876. године. Погинуо је као редов пешачки, негде између 1912. и 1915. године.

    НИКОЛА је рођени Љубов брат, рођен 1870. године. Ни он није дочекао повлачење српске војске преко Албанских гудура, већ је страдао негде између 1912. и 1915. године.

    • rade

      Tačno je da su Azanci ili Azanjci porijeklom iz sela Azane, Gornji Bihor, prethodno iz plemena i kraja Šekular, nekadašnjeg vojvodstva Šekular. koje se danas nalazi geografski u oblast Vasojevića. Šekularci nijesu Vasojevići. Prema našim saznanjima iz dostupne literature sva pravoslavna bratstva u Azanama, osim Ivezića i Stanišića su porijeklom iz Šekulara. U dolini Lima i na Pešteri je bio poznat Petar Petrović Azanac iz Azana, hajduk,komita i harambaša u tursko i švapsko vrijeme, poginuo 1917.godine u Azanama, izdajom. Slava njegova kao i većine stanovnika sela Azane je Sveti Jovan 20. januara, osim dvije navedene porodice. Stanovnici Azana su potomci vojvode Daše, kneza Vuka Ljevaka, starošekularskih rodova. Šekularaca ima raseljenih po Pešteri, Javor kod Ivanjice.Dakle, Azance, Šekular i Šekularce ne treba miješati sa Vasojevićima. Slava Djurdjevdan je slava šekularskih Drobnjaka, dok svi potomci Dašini i Vuka Ljevaka slave zimski Jovandan. U prezimeniku Šekulara, ja sam našao preko 150 prezimena u Šekularu i porijeklom iz Šekulara, a ima ih još, prezime Azanac ili Azanjac je upisano.

  5. Зоран Јуреш

    Знам за Петра Петровића Азанца, имам и његову фотографију. Међутим, тема је ФАМИЛИЈА АЗАЊАЦ, а не житељи села Азане, које зову Азанци.
    Истражујући одакле је дошао Маринко (родначелник фамилије), како се презивао пре доласка на Јавор и све друго нама непознато, дошли смо до сазнања, која је и сам Раде потврдио.
    У литератури смо пронашли да је једна грана Васојевића из Шекулара дошла у Озриниће (Никшић), па у Азане (Бијело Поље). Азањци на Јавору код Ивањице се доводе у директну везу са тим братством (Радоје Кастратовић: Шекулар и Шекуларци у народној причи и традицији, 1966).
    Маринко (1788) се у попису из 1823. презивао Јанковић (претпостављам по оцу Јанку). У попису из 1824. уписан је као Васојевић (то нас наводи на размишљање да је тог порекла). У попису из 1863. коначно се појављује презиме Азанац које траје до данас. Да је реч о истој особи потврђују имена потомака која се из пописа у попис понављају и умножавају. Крсна слава им је Ђурђиц.
    Раде, хвала на интересовању за ову тему и за исцрпне податке које сте навели.

  6. Зоран Јуреш

    Знам за Петра Петровића Азанца, имам и његову фотографију. Међутим, тема је ФАМИЛИЈА АЗАЊАЦ, а не сви житељи села Азане, које зову Азанци.
    Истражујући одакле је дошао Маринко (родначелник фамилије), како се презивао пре доласка на Јавор и све друго нама непознато, дошли смо до сазнања, која је и сам Раде потврдио.
    У литератури смо пронашли да је једна грана Васојевића из Шекулара дошла у Озриниће (Никшић), па у Азане (Бијело Поље). Азањци на Јавору код Ивањице се доводе у директну везу са тим братством (Радоје Кастратовић: Шекулар и Шекуларци у народној причи и традицији, 1966).
    Маринко (1788) се у попису из 1823. презивао Јанковић (претпостављам по оцу Јанку). У попису из 1824. уписан је као Васојевић (то нас наводи на размишљање да је тог порекла). У попису из 1863. коначно се појављује презиме Азанац које траје до данас. Да је реч о истој особи потврђују имена потомака која се из пописа у попис понављају и умножавају. Крсна слава им је Ђурђиц.
    Раде, хвала на интересовању за ову тему и за исцрпне податке које сте навели.

  7. Jana Јures

    THE AZANJAC FAMILY

    At the time of Ottoman rule the whole Morava Stari Vlah region was a road of many migrations of population from Dinaric regions towards newly liberated territories of Serbia. Rivers of migrants from Montenegro, Herzegovina and Montenegrin coast, then from Bosnia and Metohija were coming in the direction from south towards north. In one of these groups of migrants the oldest ancestor and founder of the family Azanjac came, by the name Marinko. He came to the village Vasiljevic in the mountain Javor. He emigrated from the Bihor village Azane in Montenegro. According to the legend, he is maybe, one of the four brothers out of whom the families Stamenic –Basara in Tisovica, Ckonjevic in Stitkovo, Vulovic in Ravna Gora and Azanjac in Vasiljevici originated from.
    At the very beginning of XIX century in Serbia one family name was not established for one family, and there were cases that one person was baptized under one family name, got married under different one and buried under third different family name. According to the census from 1833 Marinko’s family name was Jankovic, in 1834 he was recorded as Vasojevic, and after introducing regulative of establishing family names (1851) he was finally recorded as Azanac (later, in the mid XX century – Azanjac). In the census from 1863 Marinko’s household had 15 members, he had four sons, three daughters –in- law and six grandchildren. All the Azanjac grew out of them and they are one family and they all have the same slava – Djurdjic. In the Azanjac family, 227 descendants of the father’s side of the family were born until today, only two of them live in Vasiljevici while others scattered from Ivanjica to America.

    Jana Jures

  8. Jana Јures

    La famille Azanjac

    Le Stari Vlah (Ancien Vlah) entier de la région de la Morava, pendant la période de la domination turque, fut le territoire à travers lequel le flux des migrations de la population des parages de la Dinara coula vers les territoires nouvellement libérés de la Serbie. En direction du sud au nord, des rivières d’immigrants pénétrèrent du Monténégro, de l’Herzégovine et de la Côte du Monténégro, puis de Bosnie, Métohie etc… Dans l’un de ces groupes d’immigrants arriva également l’ancêtre le plus ancien et fondateur de la famille Azanjac, appelé Marinko. Il se retrouva dans le village de Vasiljevici dans la montagne du Javor. Il immigra du village Azane de Bihor au Monténégro et, selon la légende, il fut, peut-être, un des quatre frères desquels proviennent les familles de Stamenic – Basare à Tisovica, Ckonjevic à Stitkovo, Vulovic à Ravna Gora et Azanjac à Vasiljevici.
    Au début même du XIXème siècle en Serbie, on ne détermina pas un nom pour une famille, si bien qu’il y eut même des cas lorsqu’une même personne habitant dans un même domicile fut baptisée sous un nom, mariée sous un deuxième et morte sous un troisième. D’après le recensement de l’année 1833, Marinko porta le nom de Jankovic, en 1834 il fut inscrit sous le nom de Vasojevic, afin d’être enfin inscrit, après l’adoption du règlement pour la stabilisation des noms (1851), comme Azanac (plus tard, à la moitié du XXème siècle – Azanjac). Dans le recensement de 1863, la maison de Marinko compta 15 membres où, mis à part ses quatre fils, son épouse et trois bellesfilles, il eut alors déjà six petits-enfants. D’eux proviennent tous les Azanjac, qui sont une famille, et tous célèbrent la fête sainte religieuse – Djurdjic. Dans la famille Azanjac, jusqu’aujourd’hui 227 descendants furent nés par ligne masculine, parmi lesquels deux seulement vivent à Vasiljevici et les autres se sont dispersés d’Ivanjica jusqu’en Amérique.

    Jana JURES

  9. Jana Јures

    Ове јесени, навршава се 100 година од погибије нашег прадеде

    ЉУБОМИРА ЉУБА АЗАЊЦА (1866–1914)
    из села Васиљевићи на Јавору,

    који је 22. новембра 1914. страдао од Аустријанаца, на планини Крстац, гонећи непријатеља према долини Моравице у ариљском пољу.
    Већ цео век чувамо од заборава сећање на њега и његово јунаштво исказано у борбама са кладничким Турцима на планини Јавор. Чувао је тадашњу границу Србије према Турској, а потом учествовао у Јаворском и Балканским ратовима.
    Почива у породичној гробници, на средњем, Чачанском гробљу, уз супругу Милеву, сина Милана, снаху Милицу, унуке: Милоша, Љуба, Милосава, Милутина и Вита, снахе: Мицу, Јелу и Војку, унуке: Косу, Драгу, Наталију и Рашу, зетове: Радомира и Данила, и праунуке Предрага и Рада.

    Сећањем на прошлост, обликујемо будућност.

    Љубови праунуци:
    Борка, Коса, Бобан, Милан, Мира, Зоран, Мишко, Момо, Љиља, Саша, Тања, Сања, и њихове породице

  10. Jana Jureš

    FAMIGLIA AZANJAC

    L`intero Vecchio Vlah della zona di Morava durante il governo turco era un territorio attraversato dai fiumi migratori umani provenienti dalle montagne dinaridi verso i territori appena liberati della Serbia. Dal sud, in direzione nord irrompevano fiumi di persone provenienti dal Montenegro, Erzegovina, Costa Montenegrina, Bosnia, Metohia ect. In qualcuno di questi gruppi di immigrati vi e` arrivato un avo del ceppo della famiglia Azanjac di nome Marinko. Si e` insediato nel villaggio Vasiljevići sulla montagna Javor. Vi e`giunto proveniente dal villaggio Azane (Bihor) nel Montenegro. La leggenda tramanda che egli probabilmente fu uno dei quattro fratelli capostipiti delle famiglie Stamenici-Basare a Tisovica, Čkonjevići a Štitkovo, Vulovići a Ravna Gora e Azanjac a Vasiljevići.
    All` inizio del XIV secolo in Serbia non era attribuito un cognome per una famiglia, cosi c`erano dei casi in cui la stessa persona veniva registrata al battesimo con un cognome, sposata con un` altro e sepolta con un terzo.
    Secondo gli scritti del 1833 il cognome di Marinko era Janković, secondo il censimento del 1834 era Vasojević per essere iscritto infine (censito) con il cognome Azanac quando fu introdotta la norma del cognome fisso (1851). Ancora piu tardi a meta` dell XX secolo era registrato come Azanjac. Nel censimento del 1863 la famiglia di Marinko aveva quindici membri (oltre ai quattro figli, la moglie, oltre tre nuore, ha anche sei nipoti). Da loro diventati tutti Azanjac che costituiscono una famiglia unica e tutti festeggiano la stessa slava-Đurđic.
    Dalla famiglia Azanjac fino ad oggi sono nati 228 membri da parte maschile, di cui solo tre vivono in Vasiljevići, mentre gli altri sono dispersi da Ivanjica all` America.