Ђинђић

17. фебруар 2012.

коментара: 1

Поштовани,

ова страница је у припреми.

Позивамо вас на сарадњу.

Пошаљите нам свој прилог, све што знате о овом презимену на основу усменог предања или цитирањем навода из књигa (наведите којих) или оног што је већ објављено на осталим интернет сајтовима (напомените којим).

Обавезно напишите и коју крсну славу славите и подручје у којем се ово презиме појављује.

Наведите и име познате личности (где је рођен-а, чиме се бави), која носи ово презиме.

Ваш прилог оставите у коментару или пошаљите на и-мејл:

[email protected]
Пишите нам

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    Ђинђић др Зоран

    Рођен је 1. августа 1952. године у Босанском Шамцу од оца Драгомира, официра ЈНА из села Прекопуце, Топлица (Србија) и мајке Миле рођ. Душанић из села Крушково Поље (Бос. Шамац). Овдје је провео рано дјетињство. Он и његова двије године старија сестра су овдје кренули у основну школу и њихово дјетињство у Шамцу је било лијепо и безбрижно. Зоран је у Шамцу завршио први и други разред, али се 1961. године одселио. Сељакајући се широм Југославије, пратећи очеве бројне прекоманде, скрасио се у Београду у Булевару АВНОЈ-а у Новом Београду који данас носи његово име. И поред кућног војничког дрила, млађани Зоран је био сјајан ђак који је знањем далеко одмицао својим вршњацима. Завршио је Девету београдску гимназију 1970. године која се налази у близини Хале спортова у Новом Београду. Дипломирао је на Филозофском факултету 1974. године за мање од четири године. Говорио је да је студирао филозофију двадесет сати дневно и да је истовремено похађао студије историје уметности, социологије и економије.
    „Док сам ја студирала медицину и била добар студент, јер сам време углавном проводила уз књигу, мој брат је био одличан студент и испите је давао као од шале. Уз то је стизао да обави све што је планирао, те остале обавезе, тренинге, а времена му је остајало и за друштвени живот. Тренирао је џудо, али и шах и одличан је био и у једном и у другом. Одувек је био енергичан и увек је за све имао времена.“ Када се побунио против Маркса и комуниста на Универзитету је био оптужен за илегално организовање и осуђен на годину дана робије, али се за њега као жртву комунистичке репресије, тада заузео њемачки канцелар Вили Брант. Ђинђић је умјесто на робију отишао у Њемачку, право код чувеног филозофа Јиргена Хаберманса. Докторирао је на Универзитету у Констанци 1979. године на тези „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“ код истог професора. Тамо је упознао Јошку Фишера каснијег њемачког шефа дипломатије. То познанство је после 20 година прерасло у лично пријатељство. У Србију се дефинитивно вратио послије 1989. године и пада Берлинског зида. Био је један од 13 оснивача Демократске странке и посланик у првом вишестраначком сазиву српске скупштине (тада је још имао реп и минђушу у лијевом уву). Био је виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду. Био је професор на Филозофском факултету у Новом Саду. Најприје је био један од најближих сарадника предсједника ДС Драгољуба Мићуновића, септембра 1990. године изабран је за предсједника Извршног одбора, а 1993. године је постао предсједник странке. Био је посланик у сва три вишестраначка сазива Народне скупштине Србије и Већу република Скупштине СРЈ. У сам врх политичке елите пробио се у предизборној кампањи те 1993. године када је уз Тијанићев слоган „Поштено“ био главни актер најбоље политичке кампање икада виђене на овим просторима. Увијек је знао да око себе окупи моћне и богате људе које је успјешно претварао у блиске пријатеље. Своју имовину је пријавио још 1994. године: 140 хиљада марака у готовом, 150 акција „Цоца- цоле“ у Аустрији, стан у Београду. Ожењен је са Ружицом, правницом из Ваљева, коју су новинари с правом прогласили за најљепшу жену неког српског политичара. Има кћерку Јовану (1990) и сина Лука (1993). Обожава добра одијела и нова кола. Одлично говори њемачки, енглески је научио у рекордном року. За градоначелника Београда изабран је 21. фебруара 1997. године испред коалиције „Заједно“. Амерички недељник „Тајм“ у септембру 1999. године уврстио га је међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума. Добитник је угледне њемачке награде „Бамби“ за 2000. у области политике.
    За премијера Србије изабран је 25. јануара 2001. године након победе ДОС-а на републичким парламентарним изборима у децембру 2000. Августа 2002. у Прагу је примио награду Фондације „Полак“ за допринос развоју демократије у Србији.
    Написао је неколико књига, многа филозофска дјела и аутор је великог броја новинских чланака из области филозофије, политике и економије.
    Пријављен је на адресу у Београду, у улицу Страхињића Бана бр. 61, мада има стан на Студентском тргу бр. 8, на осмом спрату од 140 квадрата. Одиграо је кључну улогу у изручењу Слободана Милошевића Међународном суду за ратне злочине у Хагу.
    Зоран је остао везан за свој родни град. Као премијер Србије обилазио је своју фамилију, тетку, ујака и рођаке.
    Родио се у кући која се налазила у улици Вука Караџића, ниска приземна кућа са црвеном фасадом. Кућа је била власништво Тоше Ставрића. Све те куће и обје стране улице посједовао је богаташ Тошо Ставрић.
    „У тој кући је рођен Зоран Ђинђић, то ми је причала моја снаха Милена која се удала за мога брата 1951. године. Мама Мила га је у јастуку доносила у нашу кућу. У тој кући је до Другог свјетског рата становао др Одић адвокат, онда избјеглице из Беча.”
    Кућа је срушена, а на том мјесту је данас Дом пензионера у Шамцу.
    Др Зоран Ђинђић, премијер Србије, убијен је снајперским хицем са прозора зграде Завода за фотограметрију из улице Адмирала Гепрата у атентату извршеним над њим у сриједу 12. марта 2003. године у 12, 25 сати испред зграде Владе Србије у Немањиној улици бр. 22 у Београду. Председник Владе подлегао је ранама у 13, 30 сати у Ургентном центру Клиничког центра Србије.
    Његову свечану поворку и сахрану 15. марта 2003. пратили су многи становници Србије, као и стране делегације. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

    Извор: НИКША НЕЗИРОВИЋ, МОНОГРАФИЈА БОСАНСКОГ ШАМЦА (од најранијих времена до 1945. године), ШАМАЦ, 2011.