Порекло презимена, село (Босански) Осредци (Дрвар)

2. септембар 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Осре(д)ци, општина Дрвар. Према истраживању Петра Рађеновића „Унац“ из 1933-34. године.

 

Осреци леже јужно од Беглука. Како је већ речено, између ова два села нема истакнуте природне границе. На западу, заправо југозападу, до Лике границу Осрецима обележава корито Средице и Булиног Врела, затим драга Качетина, а одатле даље до Липовог Врха нема изразите граничне ознаке. Према истоку, до Малог Цвјетнића и Трубара даје сасвим природну границу надуго протегнута Кордина Драга. Само на најјужнијем делу није ова источна граница природно обележена. На простору Осредака земљиште је различитих положаја. Има равних и дубоких земаља покрај воде, има брдовитог земљишта, страна и плећа, а онда још и две-три таванасте заравни.

Оранице носе ове називе: Двориште, Луке, Плећ, Језерина, Њивице, Вигњиште, Доци, Шкрбин До, Бријег, Кућиште, Брежина, Долови, Дубоки До, Брдо, Градина, Тавани, Осреци.

Ливаде: Баре, Главичица, Брдо, Тавани, Бобара.

Пашњаци: Бодирожина Страна, Коса Ристића, Дуњачак, Крчевине, Прљуга, Косијерак, Буквик, Адет, Вукељина Пољана, Гајеви, Драга Кордина.

Шуме су ван подручја сеоског, и то су: Вучијак и Ујилица. На подручју села има само шикаре и гајева. Гајеви су приватно власништво. Воде: Средица, Булино Врело, Точак То- мића, Точак под Страном, Точак Бодловића, Кљајића Стубао. Село, како се види, није безводно, али је више кућа којима је вода предалеко него којима је близу. Све спомепуте живе воде више су по окрајку села и тако рђаво размештене. Стога се у селу троши и вода из бунара који се налевају кишницом. Тако исто и стока се већином напаја на локвама.

На Булином Врелу имају три млинчића, на Средици један. Но сељаци мељу још и на Крци и на Уни, особито преко лета, кад воде отање.

Колиба има на Бобари. Сада их је само 3—4 отпре их је било више. Тамо стока излази у септембру и остаје до снега или док не потроши сено. Алн у новије доба се сено догони кући убрзо после косидбе, а стока се држи горе само ради паше и док има паше. Бобара је на земљишту села Трубара, удаљена два сата од Осредака.

Село је разбијеног типа. Дели се на три краја: Жупу, Осретке и Таване. Крајеви се опет састоје из понеколико група. Има подоста и осамљених кућа, изван група. Свега је у селу 111 кућа.

Гробља су три: Почазбина, Прљуга, Тавани.

Село је добило свој назнв по положају. Тај назив означује неки средњи положај окружен са више других положаја. Тако је најпре назван онај крај који и данас носи тај посебни назив, а после се је тај назив, као општи, протегао на цело село. И називи она друга два краја дошли су од природних особина земљишта.

Од старина имају овде две граднне: Градина Вукељића и Градина Кљајића. На првој се виде трагови опкопа, на другој згромилано камење. Народ држи да је на месту ове громиле била црква.

 

Порекло породица.

Главна породица у селу су Рађеновићи (56 к.). Они су уједно и најстарија породица. О старини и пореклу њиховом говорено је колико треба у општем делу. Због своје многобројности Рађеновићи се деле на неколико грана које се називају посебним именима — предевцима. Те су им гране: Сурани, Шобати, Гешићи, Шкомпићи, Ристићи, Бодловићи. Најближи су међусобно Сурани, Шобати и Гешићи. Потичу од три брата: Максима (Сурани), Луке (Шобати и посебан им огранак Томићи) и Ђуре (његову жену Бику прозвали Гешом). Сурани прозвани тако по Петру, оцу Максимову. Он носио пресурен (испреден од мешане вуне, црне и беле) зубун и због тога га прозвали Сураном. Овде ћемо навести колена од Петра-Сурана до писца ове радње: Петар—Максим—Давид—Петар—Никола—Петар. Бодловићи воде лозу од уљеза. Лацо (Стево) Рађеновић није имао синова, па стога свога најамника Кутлибабу ожени својом кћерју да би му тако кћерински унуци остали на земљи. Кутлибаба био родом из Далмације, из оног краја чије становнике називају Бодулима.

Кљајићи (8 к.) славе Василијевдан. Миле Кљајић, старац од 80 г. казивао је 1907 г. да су Кљајићи пореклом од Ливна и да су се прозвали Кљајићима тек пошто су овамо доселили. О томе је Миле причао овако: „Тамо негђе у близини Лијевна живљела три брата и имали красну, присталу сестру. Турци стану облијетати око те њихове сестре, а један од браће не могући то трпљети попане пушку и убије једног Турчина. Одмах нато двојица браће и сестра им побјегну некуда бестрага, а трећи који је био кљаст остане и сакрије се код бега Фирдуса, ваљда је био његов кмет. Није га ни бег смио дуго држати уза се него га одведе на Осретке (данас личке) и преда га на чување Павковићима-Зрилићима. Када се је већ мало позаборавило на оно убиство, тај се Кљајо насели на данашње Кљајића земљиште, ожени се и изроди дјецу. Дјецу му окрену по њему звати Кљајићима.” По овоме казивању то је могло бити негде пре 150 година.

Бокани (10 к.) славе Никољдан. Има их и на Личким Осрецима. Раздвојила их је нова граница која је повучена овуда после „калајског рата“ (свиштовског мира). Доселили су однекуда сви уједно порано пре поменутог рата. По једноме казивању Бокани су пореклом нз Црне Горе.

Мијићи-Селићи (2 к.) славе Мратиндан. И они су одавна овде. Можда су дошли из Санице као и Рађеновићи. Било их је некада више кућа па уместо да напредују спали на мањи број.

Родићи (13 к.) славе Аранђеловдан. Они су од Родића у Трубару, и то оннх испод Вучијака. Један им се огранак био повратио натраг у Трубар, затим на Крчко Брдо, где су данас Ђиласи, па онда опет овамо на Осретке. Томе сељакању крива је донекле обесна ћуд бегова који су олако бацали кмета с кућишта, а с друге стране крива је томе и немирна нарав породичног старешине ових Родића, који је за малу ствар напуштао једно кућиште и селио на друго.

Новаковићи (2 к.) славе Аранђеловдан. Приведени ире 100 г. с Попине.

Грубори (4 к.) славе Ђурђевдан. Приведени су пре 100 г. нз Тишковца у кућу Кљајића. Када су у овој кући изумрли Кљајићи, све што је било њихово прешло у руке Груборима.

Шеве (10 к.) славе Лучиндан. И они су приведени пре 90—100 г. из Тишковца у кућу Родића. Кад су се оделили од Родића, добили су део земље од њих. И они су проживели кратко време на Крчком Брду, на данашњем кућишту Ђиласову, па се опет врнули на Осретке. Шеве су се некада звали Опачићи.

Кнежевићи (2 к.) славе Никољдан. Премакли су се овамо тек после буне с Малог Цвјетнића, где су били спали на мало земље.

Марићи (3 к.) славе Аранђеловдан. Доселили пре 100—110 г. из Тишковца. Били испрва беговске чардаклије, чували им чардак, хамбаре и курузане, а после добили н нешто земље те се закућили и стално настанили. Веле да су старином од Родића племена, па се прозвали овако по некој Марији.

Зорић (1 к.) слави Ђурђевдан. Дошао с Бобољусака пре 70 г. као приводак.

 

ИЗВОР: Петар Рађеновић – Унац. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 30) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига LVI), Београд 1948.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Milan Bata Radjenovic

    Moj otac je rodjen u Osredcima i mi smo Majukici. Pored svih nabrojanih da se zna da jos uvek ima Majukica.