Порекло презимена, село Беглуци (Дрвар)

2. септембра 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Беглуци, општина Дрвар. Према истраживању Петра Рађеновића „Унац“ из 1933-34. године.

 

Беглуци почињу од саставака Уне и Крке и протежу се одатле даље у јужном правцу. Границе су им: до севера угао што га чине корита Уне и Крке на ушћу ове последње, до истока корито Крке, до запада корито Уне и Средице. Према југу нема природно изражене границе. На тој страни се надовезују на Беглуке Осреци, а да се не може ни по чему приметити где једни престају а други почињу. На целој својој западној граници Беглуци се граниче с Ликом. До личке границе, покрај Уне и Средице прострле су се равне, добре и дубоке земље, које хране главни део села. Остала земљишта су брдовита и каменита с плитком земљом.

Оранице носе ове називе: Саставци, Тук, Члан, Лука, Палучак, Језерце, Ешановица, Граовиште, Њива, До, Брежина, Дочић, Завође, Жила, Округлица, Шајатовица, Долови, Њиве, Гробљице, Гај.

Ливаде: Баре, Окрајци, Поље.

Пашњаци: Брдо, Крчка Страна, Драге.

Воде: Уна, Крка и Средица теку границом села. У Жупи има још неколико малих извора, а на Брду и Крчком Брду нема нигде живе воде осим врела на Увалама. Млина има на Средици и на Крци. Беглуци немају нигде планинских ливада, па онда ни колиба.

Село је разбијеног типа. Дели се на три краја: Жупу, Брдо, Крчко Брдо. Крајеви се распадају на омање групе кућа. Највећи и најстарији део села је Жупа. До окупације све су куће биле ту, само једна била на Брду и две на Крчком Брду. Данас их је на Брду 23, на Крчком Брду 10. Цело село има 85 кућа.

Гробља су три: Горње Гробље, Доње Гробље и Гробљице. Доње је најстарије. Трагови старине примећени су на Главици поред Уне. Ту је нађена стара зидана гробница, а у близини и темељи некакве давнашње зграде.

О имену села нема каквих нарочитих причања. Али то се већ и само собом каже откуда је то име. Овде су морали бити беглуци, тј. земље које су бегови обрађивали сами собом, разуме се уз кулучење кметова, а сав је род с ових земаља припадао само бегу. Овде су између свих околних десетак села најбоље земље, па је и природно да их је бег задржао за себе.

 

Порекло породица.

Рађеновићи (13 к.) славе Ђурђевдан. Они су од Рађеновића у Осрецима и презивају се Гешићима по баби Геши. Преселили су овамо у Беглуке пре којих 80 година, када им је у Рађенској Жупи због наглог множења отешњала земља.

Вејини (14 к.) славе Василијевдан. Доселили су из Далмације пре 150 година. Ово презиме су добили по некој својој баби, Веји. Стеван Вејин, старац од 93 године причао нам је 1907 г. о прошлости своје породице: „Мој ђед Теја (Теодор) доселио из Мокрог Поља на неколико године пред „калајски рат“ (турско-аустриски рат 1788—91) са својих пет синова и станио се у Србу, управо у Нетеци. Како није имао земље, даде двојицу синова у најам, једнога Пувачама, једнога Војводићима, а један му, мој отац, бно зидар. Тако су ова тројица израђивали и хранили ону другу тројицу, два брата и оца. Иза рата када граница пуче Средицом и Нетека оста под Аустријом, Теја пријеђе на турску страну, у Беглуке. Закући се овдје и стане заметати благо, а све зарадом оне тројице синова. Добро га је срећа пратила и за 10 година заврже 200 глава ситног блага, овце н козе. Дочује пркошки капетан како је Вејин у Беглуцима озгоднио па пође да га уцијени. Метну на њега 100 талијера уцјене, а узгред уцијени и још 5—6 људи с мањим уцјенама. Теја није имао тих новаца па зажмири и криомице пријеђе преко границе (веле да су тада спаљивали Босанца кад би га ухватили да пријеђе преко границе) и код трговца Јурића у Србу узајми 77 талијера. За то му је у прољеће на Ђурђевдан морао дати 50 оваца с јањцима и двије краве с теоцима. Капетан примивши паре стаде даље да зановијета: „Чуо сам, вира је, да у тебека има крилат коњ.“ „Нема, бег, оклен крилат коњ, није га тица легла!” „Има, бре, има, или крилатога путаља овамока или главу!“ Теја му доведе путаља и капетан га прими, иако је био без крила. Послије једно 40—50 година бег им узе правити неприлике и узимати им више него га иде. Сада Вејинн напусте ово кућиште у Жупи и пријеђу другом спахији, горе на Брдо. Негђе касније поврате се два одјељеника опет на оно старо кућиште, а остали остадоше на Брду“.

Пилиповићи (19 к.) славе Алимпијевдан. Они су од Пилиповића на В. Цвјетнићу. Један њихов огранак настанио се овде. Неке куће Пилиповића имају предевак Гајићи, по претку Гаји.

Новаковићи (4 к.) славе Аранђеловдан. Приведени су пре 100 г. с Попине у кућу Ожеговића која је била у Рађенској Жупи, код чардака. Од ових су приводака сви Новаковићи у Беглуцима и Осрецима.

Ковачевићи (2 к.) славе Стевањдан. Пореклом су с Попине. Њихов предак дошао је овде пре 80—90 г. као најамник па се после закућио.

Кнежевићи (3 к.) славе Никољдан. Прешли су овамо с Малог Цвјетнића пре 80 г., када им је тамо већ постало тесно.

Трбулини (6 к.) славе Ђурђевдан. Доселили су овамо пре каквих 120 г. из Срба, где их такође има неколико кућа. Отуда пребегне једна кућа овамо да им син не служи у војсци.

Бокан (1 к.) слави Никољдан. Предак им Максим преселио овамо пре 130 г. с Осредака.

Кецмани (5 к.) славе Вартоломијевдан. Овде су већ око 150 година. Свакако да су дошли овамо или из Унца или из Бјелајског Поља. Најпре дошао овамо неки Шошо Кецман. Од њега су сви ови данашњи Кецмани и добили су по њему предевак Шошићи. Изнајпре су били без земље н куће те се прибијали уз друге јаче куће као најамници. Доцније дођоше и они до земље и окућише се.

Бјелић (1 к.) слави Василијевдан. Приведен пре 40 г. у кућу Иванчевића из Врточа.

Родићи (7 к.) славе Аранђеловдан. Две куће су им од Родића на Цвјетнићу и дошли су овамо на неколико година пред буну. Остали су од Родића у Трубару, из Долова. Ови су још раније доселили овамо.

Ђиласи (6 к.) славе Никољдан. Живе на Крчком Брду. Доселили овамо на којих 10—15 г. пре буне с Очнгрија, где им је због великог множења било већ отешњала земља. Пре њих су се на оном кућишту где су они данас измениле у кратком времену три породице: Старчевићи, Родићи и Шеве. Старчевићи се отселили некуда у Крајину расули се на неколико страна, Родићи н Шеве прешли на Осретке.

Миљуши (4 к.) славе Јовањдан. Пре 130—150 г. населио се овде Стеван Миљуш из Срба. Ово се звало Јасикова Долина. Пре Миљуша ннје овде нико други живео. У Борју изнад Крке било тада крупно и густо борје. Од Крке могле су овце изићи до наврх Коса а да их нигде сунце не дохвати. Вакуфљани секли овде грађу за куће и спуштали је низ Крку н Уну до Вакуфа. Стевану Миљушу поумирала мушка деца. Већ под старост роди му се задњи син. Надене му на крштењу своје име: Стеван, а прозове га још и Вученом, не би ли му тако како остао у животу. Овај му син заиста остане и он дочека од њега седам унука, па још да и ожени најстаријег унука.

 

ИЗВОР: Петар Рађеновић – Унац. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 30) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига LVI), Београд 1948.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.